Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'знаком'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. Беседа друга У прошлој беседи смо разговарали о Богу, о томе зашто човек треба да размишља о Њему. А ко је човек? За шта га је Бог створио? Који је главни задатак у његовом животу? На питање које се тиче човековог животног задатка, одговор је једноставан: Царство Небеско. Са питањем „ко је човек?“ је теже. Гаврило Романович Державин је написао оду „Бог“, у којој је покушао да поетски да одговор — у својој суштини црквени одговор — на питање ко смо, и зашто смо овде. Он пише, обраћајући се Богу: Где одредио си крај тварима телесним, Где задао почетак духовима небесним, И Мноме везао свих бића нит... Ето шта је пре свега човек: он представља карику која везује целу васељену. Сам Господ је тако желео и тако је Он учинио. Тако и јесте: човек спаја видљиви свет са невидљивим. Зато што је човек биће које истовремено живи у два света. Он живи у свету мисли и идеја, у свету молитве, свету морала, који се не могу прстима опипати — и при томе он живи у апсолутно конкретном, тродимензионалном свету, који зна за горе и доле, лево и десно. Он живи у времену. Али, умом својим је ван времена и срцем ван времена живи. О томе — познати пасаж Державина: „Цар сам —роб сам — црв сам — Бог сам!“ Ја сам све, обједињујем у себи неспојиво, подједнако сам велики и ништаван. Али одакле сам, „тако чудесан“ проистекао? Одакле проистекох? — незнан; Сам од себе нисам мог'о. Створење твоје сам, о Створитељу Твоје премудрости твар, Живота извор си, доброте Даритељу Душа моје душе и цар. Ти јеси, Ти си ме створио, а значи и ја јесам. Державин ломи атеистичку логику, јер атеизам говори: ја постојим, и ја измишљам богове. Не! Ти, Господе, постојиш, а значи да и ја постојим. Ако Ти постојиш, постоји и човек. Ради правде твоје неопходно било, Да би смртну бездан препловило Бесмртно биће моје; Да дух мој у смртност одевен буде, Да кроз смрт обновљен будем, Оче! – у бесмртно Твоје; Човек је парадоксално биће. О човеку можемо говорити само у парадоксу. Ради се о лику који сам себе не разуме. Он је самом себи вечна загонетка. Заиста, ко сам ја: да ли сам просто животиња или сам цар животиња? Или уопште нисам одавде, али сам због нечег ту? То је вечити проблем. Човека треба посматрати као проблем — пре свега због човека као таквог. Треба посматрати као на лик који сам себе оцењује — и као на неку свепланетарну појаву. Вољен је јер је последњи; вољен је јер управо он веза између видљивог и невидљивог. Анђеоско постојање нам је блиско, и стога певамо псалме, певамо „Алилуја“ и говоримо: „Свјат Господ Саваоф“ — исто као серафими и херувими. Међутим, разумемо и животиње, јер су сисари и могу рађати, или само воле живот, пливају у водама, лете у ваздуху...Све њих можемо разумети, можемо да крекећемо са паткама, пливамо са делфинима, стилом делфина... Благодарећи снази ума можемо да летимо у ваздуху авионом, можемо да се молимо са анђелима на литургији... Можемо све. Поред свега тога, човек је најслабије живинче, ако га посматрамо као део животињског света. Дуг је процес претварања у самосталног прегаоца. Ждребе, када се роди од кобиле, истог трена стаје на ноге. Оно је слабо, пада, али се само креће и тражи виме. Колико само бесаних ноћи мајка проведе поред кревеца, док новорођенче не прохода! Човек је најслабији. Ништа не види, не прича, ништа не разуме... Нема ни панцир, ни канџе, рогове, ни крила— ништа. Он је најслабије биће на свету. Без обзира на то — он је домаћин света. Испоставља се да је слабост залог његове власти над светом, и како видимо, сви слушају човека. Велики во дозвољава да њиме управљају. Паметни коњ са мудрим очима и напрегнутим мишићима, смирава се пред јахачем. Крава нам даје млеко, пас нас брани зубима, овца даје крзно, пчела — мед и жаоку. Подредили смо себи свет зато што нам је Бог једном тако рекао. Он је рекао да ми, људи, треба да живимо у овом свету, управљамо и владамо њиме. То и чинимо. Човек је цар, али нејаки. Слаб је докле год се узда у сопствену снагу, и врло је моћан, када је са Богом. Интересантно је да је у шаху најслабија фигура краљ. Али, дати мат краљу значи крај шаховске игре. Убиство краља је крај, иако је краљ најмање борбена фигура на шаховској табли. Имамо топове, ловце, пешадију, коње — они ратују, разне стратегије се разрађују. Најозбиљнија фигура је краљица, она ради шта пожели. А краљ је најслабији, али његов пораз представља крај партије и потпуну предају. Човек је попут тог слабог краља, физички слабог, али умно врло моћног, који може да натера овцу да да крзно, пса да га чува зубима, коња да служи мишићима; који покреће цео свет око себе, како је и речено: „Ти си цар света, царствуј овде! Буди цар и домаћин. Имаш мој Лик, Ја сам Цар, дакле и ти си цар. Цар овог видљивог света. Командуј, управљај њиме.“ Човек је вољено биће, једини који спаја неспојиве ствари — духовно и телесно; у коме је хармонично оваплоћен живот, вегетативни и духовни. Вегетативни— то су нокти и коса: сечеш их, ништа не боли. То је нека вегетација, лишена осећаја. Вегетативни живот се манифестује у томе што човек мора да једе, расте, да се размножава; при томе он је савршени сисар, мора да зна свој род, да се доји, рађа потомство...Човек је истовремено и анђео, дух. Може да се моли, може да пренебрегава физичко зарад духовног, ради пнеуматике. У њему је све. Може бити и биљка, и дрво и баобаб. Делимично су индуси у праву, зато што заиста човек може бити шта год пожели. Камен, дрво, бизон, свиња, анђео, звезда, брилијант, грумен прљавштине... Човек у себи садржи све. Он је микрокосмос. И Господ га воли. Господ је ставио неки улог на човека. Господ нас једноставно воли као Своја створења. Он воли и Себе у нама, јер се Он одражава у нама. „Себе у мени одражава, / као Сунце у малој капи воде“, — пише Державин. Али Он је ставио још већи улог на нас, јер морамо да оправдамо Његово име испред Васељене, испред сваког живог бића. Морамо да посрамимо ђавола. Ево књиге о Јову. Јов није само праведник који страда, и то је тачка у којој се спајају сва енергетска поља духовне борбе. „Јеси ли видио слугу мојега Јова? Нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се од зла“ (Јов 2, 3). Такав треба сваки човек да буде. Човек који зна за Бога и који се удаљава од зла, разоткрива ђавола , трпи све, прославља Бога и задобија вечност, — то је човек по Божијој замисли. Такав треба да буде човек. Ми једноставно још увек не знамо ко смо. Како светитељ Јован Богослов обазриво говори: „Децо, не знамо ко ћемо постати. Знамо само да ћемо видети Њега, онаквог какав је“. Не знамо ко смо и шта ћемо постати. Заиста, загонетни смо сами себи. Процват психологије, на пример, или антрополошке филозофије у вези је са тим што је човек неисцран. Много је интересантније комуницирати са човеком, него са звездама. Са човеком, а не са морским дубинама. Са човеком, а не са ветром, олујама. Јер је у свету све усмерено на човека. Шта замислиш, то ће бити. Како кажеш, тако ће се догодити. Како сагрешиш, тако ће бити. За шта се помолиш, то ћеш добити. На примерима светитеља то видимо. Видимо како се стихија смирује, како су животиње послушне пред њима. То јест, светитељи нам показују огољено какав човек треба да буде. Човек не треба да буде онакав каквим га видимо. Наш саговорник, сапутник, особа до нас у транспорту, на улици, у телевизору — нису онакви какви би требало да буду. Човек треба да буде другачији. Црква нам говори: то још увек није човек, то је нека могућност човека. Човек се не рађа као „готов производ“, већ као могућност. Ако бисмо неку особу након рођења отргли из породице, од људи, она неће одрасти и бити као родитељи. У руској породици се роди дечак, ми га узмемо од родитеља и сместимо га у породицу индуса, где се разговара на хинди језику — дете руски језик никада неће препознати, говориће на хиндију. Ако бисмо га дали у јерменску породицу, било би јерменско дете. Васпитаваће се у оним оквирима, језичким принципима и животним традицијама које му ми задамо. А ако бисмо га узели од људи и дали, на пример, мајмунима? На ком би језику говорио? Ни на једном. Уколико човек до треће године не чује људску реч, него живи са мајмунима, вуцима, псима, са ким год, он ће се чешати ногом за уво, јешће са пода преврнувши чинију, лајаће на звезде и ни на једном језику неће говорити. Такав је човек — не чињеница, већ могућност. Човек се још мора и васпитати. Није довољно само зачети и родити, треба направити човека, омогућити му да схвати појам добра и зла, усадити навике — говорне, социјалне, научити га да се труди, зарађује, поштује рад, итд. Према томе, човек је велика, благословена загонетка, откривена Богу. Чини ми се да је чак и Њему интересантно шта се са нама збива. Ми нисмо дефинитивна и крајња појава. Ми смо појава са знаком питања, и у зависно од тога да ли знамо за Бога или не, развијамо се у потпуно различитим правцима. Ово можемо рећи о човеку у савременом свету. Извор: Православие.ру
  2. У петак, 28. септембра гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета и вероучитељ Бранислав Илић. Теме надахнутог и поучног разговора биле су: какав је смисао осењивања крсним знаком у богослужењу, а отворили смо и значајну тему благосиљања у светом богослужењу. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе и интернет странице Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  3. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору… Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Преподобни старац Серафим Саровски, богомудро говори о осењивању Крсним знаком: „Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“ Присетимо се свете тајне Крштења или тајне уласка у Цркву, када новокрштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара следеће речи које су праћене осењивањем Крсним знаком: „Поклањам се Оцу, и Сину, и Светоме Духу, Тројици Јединосуштној и Нераздељивојˮ. Из овог примера можемо закључити да нас свако осењивање Крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше исповедање вере приликом Крштења. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Данас смо сведоци лоше и погубне „праксе“, да се верни народ на богослужењу осењује Крсним знаком механички, а често се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењивање Крсним знаком постало вид индивидуалне побожности. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер и чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалистичке побожности. Благосиљање у богослужењу Као што је осењивање Крсним знаком на богослужењу израз учешћа целог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења. У Старом Завету Првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пута дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона. Старозаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „Благословите Господа…“ У књизи о Неемији имамо пример почетка богослужења благословом: „Рекоше Левити: Уставите! Благосиљајте Господа Бога свога од века и до века, и да се благосиља Име Твоје славно и узвишено спрам свакога благослова и хвалеˮ. У Новом Завету благослов такође представља један о битних радњи или момената у богослужењу. Као што је Старозаветна историја почела благословом Божјим приликом стварања света, тако Новозаветна историја почиње благословом Архангела Гаврила Пресветој Дјеви приликом благовести, речима: „… Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“. Благосиљање у богослужењу има двоструки пут, најпре ми иштемо благослов Божји да сиђе на нас, а потом благосиљамо Бога и Његова славна дела Спасења. Благосиљање у богослужењу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје епископима и презвитерима приликом њиховог рукоположења ради изграђивања Цркве. Када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања. Типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутрењу: „Јер је благословено и прослављено свечасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“. ( Возглас друге светилничне молитве на јутрењу) и „Јер је благословено свесвето име твоје, и прослављено Царство твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. ( Возглас осме светилничне молитве на јутрењу). Почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са Господом, које је најактивније управо на богослужењу. Почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања. Узмимо за пример почетни возглас светих Литургија „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа…“, већ на почетку Литургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у Литургији учествујемо у реалности Царства Небеског, подсећајући се на дубоке речи Светог Јована Златоуста да је Литургија „Предукус Царства небеског“. Све древне Литургије почињале су и завршавале се најстаријим богослужбеним благословом: Мир свима. Као што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„Јер си Ти цар мира и Спас душа наших, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и векове векова. Амин“ Господ је Цар и давалац мира свештеном сабрању. Свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских одељака, (као што и читамо на светој Литургији тј. у прокимену пред читање одељка из Апостола„Господ ће дати снагу наруду своме, Господ ће благословити народ свој миром“) итд, почиње благосиљањем. Молитва за добијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку богослужбену радњу тражи благослов. Различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: Епископ благосиља дикиријама и трикиријама, Часним Крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на Пасху приликом отпуста благосиља Часним Крстом. Битно је дотаћи се и питања положаја прстију деснице која благосиља. Иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спојена прста која благосиљају представљају две природе Господа нашег Исуса Христа, а три прста која благосиљају представљају Свету Тројицу. Средином 16. века, појавило се тумачење о имјанословном слагању прстију, где су кажипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово И , а други уперен и мало савијен представљао слово С , палац је савијен и пресецајући домали прст, приказује са њим слово Х , а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово С. Ово би значило да је распоред прстију чине слова јелинског алфабета и осликавају монограм Спаситеља. На крају можемо закључити да осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу Цркве не представљају некакав обичај или некакву представу наше индивидуалне побожности, већ су два саставна дела сваког богослужења, али и нашег живота у Цркви, којим сведочимо и исповедамо веру у Свету Тројицу. Како нам и сведочи преподобни Порфирије Кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите). Али исто тако и овај свети Старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благословите), знајући величину ових светих речи. Увек имајући на памети да је Господ тај који благосиља и шаље благодат свом народу. катихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, (бр.350) јул-август, 2016. године. Стр. 28.-31.
  4. Осењивање Крсним знаком у богослужењу У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројичног Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и славно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима, како би имали и здрав однос са Богом. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору… Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Преподобни старац Серафим Саровски, богомудро говори о осењивању Крсним знаком: „Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“ Присетимо се свете тајне Крштења или тајне уласка у Цркву, када новокрштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара следеће речи које су праћене осењивањем Крсним знаком: „Поклањам се Оцу, и Сину, и Светоме Духу, Тројици Јединосуштној и Нераздељивојˮ. Из овог примера можемо закључити да нас свако осењивање Крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше исповедање вере приликом Крштења. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Данас смо сведоци лоше и погубне „праксе“, да се верни народ на богослужењу осењује Крсним знаком механички, а често се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењивање Крсним знаком постало вид индивидуалне побожности. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер и чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалистичке побожности. Благосиљање у богослужењу Као што је осењивање Крсним знаком на богослужењу израз учешћа целог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења. У Старом Завету Првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пута дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона. Старозаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „Благословите Господа…“ У књизи о Неемији имамо пример почетка богослужења благословом: „Рекоше Левити: Уставите! Благосиљајте Господа Бога свога од века и до века, и да се благосиља Име Твоје славно и узвишено спрам свакога благослова и хвалеˮ. У Новом Завету благослов такође представља један о битних радњи или момената у богослужењу. Као што је Старозаветна историја почела благословом Божјим приликом стварања света, тако Новозаветна историја почиње благословом Архангела Гаврила Пресветој Дјеви приликом благовести, речима: „… Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“. Благосиљање у богослужењу има двоструки пут, најпре ми иштемо благослов Божји да сиђе на нас, а потом благосиљамо Бога и Његова славна дела Спасења. Благосиљање у богослужењу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје епископима и презвитерима приликом њиховог рукоположења ради изграђивања Цркве. Када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања. Типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутрењу: „Јер је благословено и прослављено свечасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“. ( Возглас друге светилничне молитве на јутрењу) и „Јер је благословено свесвето име твоје, и прослављено Царство твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. ( Возглас осме светилничне молитве на јутрењу). Почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са Господом, које је најактивније управо на богослужењу. Почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања. Узмимо за пример почетни возглас светих Литургија „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа…“, већ на почетку Литургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у Литургији учествујемо у реалности Царства Небеског, подсећајући се на дубоке речи Светог Јована Златоуста да је Литургија „Предукус Царства небеског“. Све древне Литургије почињале су и завршавале се најстаријим богослужбеним благословом: Мир свима. Као што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„Јер си Ти цар мира и Спас душа наших, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и векове векова. Амин“ Господ је Цар и давалац мира свештеном сабрању. Свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских одељака, (као што и читамо на светој Литургији тј. у прокимену пред читање одељка из Апостола„Господ ће дати снагу наруду своме, Господ ће благословити народ свој миром“) итд, почиње благосиљањем. Молитва за добијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку богослужбену радњу тражи благослов. Различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: Епископ благосиља дикиријама и трикиријама, Часним Крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на Пасху приликом отпуста благосиља Часним Крстом. Битно је дотаћи се и питања положаја прстију деснице која благосиља. Иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спојена прста која благосиљају представљају две природе Господа нашег Исуса Христа, а три прста која благосиљају представљају Свету Тројицу. Средином 16. века, појавило се тумачење о имјанословном слагању прстију, где су кажипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово И , а други уперен и мало савијен представљао слово С , палац је савијен и пресецајући домали прст, приказује са њим слово Х , а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово С. Ово би значило да је распоред прстију чине слова јелинског алфабета и осликавају монограм Спаситеља. На крају можемо закључити да осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу Цркве не представљају некакав обичај или некакву представу наше индивидуалне побожности, већ су два саставна дела сваког богослужења, али и нашег живота у Цркви, којим сведочимо и исповедамо веру у Свету Тројицу. Како нам и сведочи преподобни Порфирије Кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите). Али исто тако и овај свети Старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благословите), знајући величину ових светих речи. Увек имајући на памети да је Господ тај који благосиља и шаље благодат свом народу. катихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, (бр.350) јул-август, 2016. године. Стр. 28.-31. View full Странице
  5. Врлине увек побеђују - порука је Тамаре Грујић, ауторке емисије ''С Тамаром у акцији'', која је годинама најгледанији телевизијски садржај у Србији. Стотине сиромашних породица добило је у овом серијалу не само хумане услове живота, већ и лично достојанство и наду у будућност. У искреном и емотивном разговору, Тамара открива колико је важно веровати, бити добар, скроман, пожртвован и колико је несебично давање и помоћ другима променило и њен живот. фото: http://stamaromuakciji.rs 13.03.18 - Pod znakom pitanja - Tamara Grujic - 1.00.10.mp3 радио слово љубве
  6. Врлине увек побеђују - порука је Тамаре Грујић, ауторке емисије ''С Тамаром у акцији'', која је годинама најгледанији телевизијски садржај у Србији. Стотине сиромашних породица добило је у овом серијалу не само хумане услове живота, већ и лично достојанство и наду у будућност. У искреном и емотивном разговору, Тамара открива колико је важно веровати, бити добар, скроман, пожртвован и колико је несебично давање и помоћ другима променило и њен живот. фото: http://stamaromuakciji.rs 13.03.18 - Pod znakom pitanja - Tamara Grujic - 1.00.10.mp3 радио слово љубве View full Странице
×
×
  • Креирај ново...