Jump to content

Најбољи чланови

  1. Вилер Текс

    • Points

      12

    • Број садржаја

      9310


  2. JESSY

    JESSY

    ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР


    • Points

      4

    • Број садржаја

      49976


  3. Hadzi Vladimir Petrovic

    • Points

      4

    • Број садржаја

      2353


  4. Inženjer Djatlov

    • Points

      3

    • Број садржаја

      252


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 06/02/22 in all areas

  1. Спасење је само у Цркви. То нам је Бог открио. Будемо ли то негирали и говорли "може ово а може и оно", нећемо се спасити. Бог је милостив и није на нама да мислимо кога ће спасити све и да ли ће. Наша вера је често на први поглед контрадикторна али није у опште ако ствари поставимо на своје место. Синкретизам је изопачење. Изопачење је и тврдити да Господ није Господ свима и да им не даје дарове свима. Не улазимо у узвратни одност људи, него говоримо да је Отац, Син и Свети Дух Бог и Дародавац. Клизав је терен, треба бити обазрив због других.
    2 points
  2. Шириш, плетеш.Једноставу ствар смо говорили. Бог даје дарове свима.
    1 point
  3. Samo bih izdvojio ovu tvoju poslednju recenicu kao neki tvoj zakljucak (ovo sto sam boldovao jer mislim da je ta stvar najbitnija u celoj ovoj prici), kao jedan od nacina na koji oni koji nisu sa nama po spoljasnjosti, mogu da budu sa nama po nekom unutrasnjem duhovnom i umnom ustrojstvu i mogu dobro da odgovore tim zivotnim situacijama u kojima se moze ispoljiti ta Bozija promisao i domostroj o svim ljudima na zemlji. To je po meni kontekst i najbitnija stvar cele ove price poslednjih par stranica teme.
    1 point
  4. И ја мислим да то превазилази меру, чак су се и светитељи уздржавали од расуђивања на сличне теме. Имаш пример Светог Силуана који каже да не зна да ли за друге има спасења код Католика, али зна да за њега нема, спасење је само у Православној Цркви. Иако се молио за цео свет, није се упуштао у слична расуђивања.
    1 point
  5. Морам да појасним. Одговор је крштење и светотајински живот у подвигу. Нама је све откривено, и ми не можемо да жмуримо и мудрујемо као да нам није откривено. Какве критеријуме ће Бог имати према онима којима није откривено, није на нама да мислимо и оптерећујемо се. На нама је да и у њима видимо ближње, људе створене од Бога, по обличју Божијем и да сведочимо Јеванђење.
    1 point
  6. Ово су по мом мишљењеу релативне ствари. Како да ти кажем, Бог о свему одлучује. Не негирам савест, него кажем није то тако црно бело.
    1 point
  7. Осим ако својом вољом Цркву негира. Дакле Црква су они који одговарају на позив а они који не одговарају нису. Бог спашава а ми сарађујемо/одговарамо.
    1 point
  8. @Inženjer Djatlov Наравно јер култура у себи носи специфичан однос према природи,животу, она је литургијски култ у свакодневном обичном животу, то се јако тешко може сагледати и анализирати у цјелости, има доста проблема, нпр Света Софија, све су џамије копије њене, али какве копије? Лоше, али ми нпр, критикујући такво копирање, морамо пазити да не одбацимо и св Софију. Са друге стране имаш Римску судницу, базилику која доживљава свој преображај у Хришћанству, или лош копистички иконопис и Ван Гогов свјетлопис. Разабрати се у свему томе је спасоносно за умјетника, и није лако ни на изволите,бити заиста у традицији као што то Боки мисли. То значи бити право славан, умјетник, светац.
    1 point
  9. Слажем се и мени је живот прије Цркве ништа, не може да се пореди. Све што је створено у Логосу је створено, Оваплоћењем је постло природа коју носи Исус Христос, а ако је у питању било који човјек он је и икона Христова, дакле није рјеч о релативизацији, него о тврдњи да све што постоји у Христу благодаћу Свете Тројице постоји, дакле апсолутно ништа није изван Цркве. С тим да је човјек слободан и да даје разне одговоре на то, па је једини исправан захвалност - ефхаристија, Црква, а намаз је одговор кој негира Христа, итд, за то ми не учествујемо у намазу, али вјрујемо да се многи муслимани спашавају, нпр. слушајући своју савјест...
    1 point
  10. Не знам шта значи апорија. Мени је очигледно да ме је Бог волео и трпио и давао ми дарове (да волим, једем,пијем,спавам, пишем, читам, слушам, гледам...) и док нисам живео у Цркви. И сигуран сам да се не би спасио да му нисам у једном тренутку одговорио. Нисам прихватао дарове. Али ми је јасно шта ми је све дао уласком у Цркву. Откровење новог живота, кроз Свете Тајне. Не могу боље да објасним. Кад сам ушао у Цркву ја сам схватио да обично дрво које сам раније гледао као трупац поред кога пролазим није обично. Лепо је, јединствено дао га Бог. Не умем пластичније да се изразим. Не хватајте се за реч, покушајте да схватите суштину онога што покушавам да кажем.
    1 point
  11. @Вилер Текс Jasno mi je sve to, nisam ni mislio da postanem Hindus, samo kažem da se u smislu objašnjenja nismo mnogo pomakli.
    1 point
  12. @Вилер Текс Mislim da si upao u aporiju, ili ceš nam objasniti razliku između dara Božijeg i milosti. @Inženjer Djatlov oni su spašeni i strogo govoreći nisu kršteni.
    1 point
  13. @Вилер Текс Dobro, ja sam mislio da poistovećujete prostor Crkve sa prostorom Božje milosti, meni ta razlika nije jasna, ali nebitno, jasno mi je šta njom probate da sačuvate. Onda dolazimo do toga ko je spasen, a mislim da smo se složili da Hindus može biti spasen. Ako je Hindus spasen on je u Crkvi, jer nema spasenja mimo Crkve. A što se tiče darova, oni su svakako Božiji, i svako normalan vidi da su darovi prosuti po celom svetu, ali ono što je bitnije i nejasnije, jeste odnos između darova i spasenja, koje je valjda dar nad darovima.
    1 point
  14. @Вилер Текс Ali i Crkva je prostor Božije milosti. Pa mi sve vreme to i radimo, govorimo o ljudima koji nisu zvanično u Crkvi, ali jesu u Crkvi po Božijoj milosti, jer su spaseni i imaju ljubavi, a samim tim u Crkvi su, jer se niko ne spasava mimo Crkve. Nemam problem da zaćutim (ili se bar trudim da nemam problem) i da kažem da mi nije dato da nešto razumem, ali ako ćemo nešto da objašnjavamo, nema vrdanja. U suprotnom, džabe kritika Bokija.
    1 point
  15. Црква је Црква. Само крштени. Ја сам сигуран да су се неки моји претци молили за мене да уђем у Цркву. Али нема "цркве" ван Цркве. Нема шта да се релативизује. Веза је условна, неки предак из 14 или 3. века неког атеисте данашњег се моли за атеист/незнабожца. Али то никако не чини овог потоњег атеисту/незнабожца чланом Цркве. Нема незваничног чланства.
    1 point
  16. Ај расчлани да видимо баш
    1 point
  17. JESSY

    Радосни растанак

    Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у среду уочи Вазнесења врши се, у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се, на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосни стихови: “Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови…”и “Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему…”. Произносећи те стихове и држећи васкршњи трокраки свећњак у руци, свештеник кади цео храм, и после сваког изговореног стиха храмом одјекује радосни поздрав “Христос васкрсе!”. Опраштамо се и “растајемо” са Васкрсом до идуће године. И као да нам на душу у тим тренуцима пада сенка туге. Међутим, уместо туге Бог нам шаље нову радост: радост празновања празника Вазнесења Господњег и сагледања тајне тог празника. О Вазнесењу Христовом у Јеванђељу је речено следеће: “И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их. И док их Он благосиљаше, одступивши од њих и узносаше се на Небо. А они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом…” (Лк. 24, 50-53). “Са радошћу великом… “. Чему су се радовали апостоли том “великом радошћу” која траје до наших дана и сваке године увек изнова тако задивљујуће проблескује у празнику Вазнесења Господњег? Знамо да је на тај дан Христос напустио Своје ученике и отишао од њих: то је, дакле, био дан растанка. Оно што је уследило после тог дана био је дуг и предуг период проповедања Христа, гоњења, мучеништва и саблазни којих је до данас препуна историја Хришћанства и Цркве. И као да је тим даном дошао крај радости свакодневнога општења са Христом, покрову Његове силе и Његовога божанства на земљи. И како је само добро један проповедник насловио своју проповед на Вазнесење Господње, назвавши тај празник “радосним растанком”! Не, Црква на тај дан не празнује одлазак Христов. Христос је рекао: “Са вама сам до свршетка века”, и сва радост хришћанске вере извире из свести о Његовом сталном присуству, од вере у Његове речи: “Где се двоје или троје саберу у име Моје, тамо сам и Ја међу њима”. Црква, дакле, на Вазнесење не празнује одлазак Христов од људи, већ Његово славно узношење на Небо. Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво “небо” назива глупацима и незналицама. “Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом кажу такви и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине”. И то је укратко, али апсолутно тачно речено сам врхунац наше културе, наше науке и наших идеологија. Прогрес на гробљу, прогрес црва који се хране лешевима. “Шта је то што ви нудите, какво је то небо о коме говорите, у какво се небо вазнео Христос, када се зна да ‘на врху’ неба нема тога о чему ви говорите?” питају нас безбожници. На то питање одговара Св. Јован Златоусти, велики хришћански проповедник који је живео пре шеснаест векова. Говорећи о небу и небеском, Јован Златоуст кличе: “Шта је мени до неба када ћу ја сам постати небо…”. Одговарају и наши хришћански преци који су храм назвали небом на земљи. И сви ти одговори се у суштини своде на једно: небо то је име за наше истинско призвање, Небо то је она крајња истина о земљи. Када Хришћанство говори о Небу онда ту уопште није реч нити о каквом ван – галактичком пространству, нити о каквом непознатом козмосу. Реч је о Небу које нам је вратио Христос. 0 Небу које смо изгубили у свом греху и гордости, у својим земаљским и искључиво земаљским наукама и идеологијама. Реч је о Небу које нам је Христос поново открио, даровао и вратио да буде наше. Небо то је Царство вечнога живота, Царство истине, добра и лепоте. Небо то је пуно одухотворење човека. Небо, то је Царство Божије, то је победа над смрћу, то је тријумф љубави и знања, то је она апсолутна чежња за коју је у Јеванђељу казано: “Што не виде око, и не чу ухо, и што не дође у срце човеку, то је Бог припремио онима који Га воле”. Све то нам је открио и изнова даровао Христос, прожевши небом читав наш живот већ овде и сада, претворивши ову земљу у одраз и одблесак небеске лепоте. Ко је то сишао са неба на земљу да би нам вратио небо? Бог. Ко се са земље вазноси на Небо? Богочовек Исус. Или како каже свети Атанасије Велики: “Бог је постао човек да би човек постао бог”. Бог се спустио на земљу да бисмо се ми вазнели на небеса! То је прави смисао празника Вазнесења Господњег! У томе је његова светлост и његова неизрецива радост. Ако је Христос на небу, ако верујемо у Њега и волимо Га онда смо и ми са Њим на небу. За Његовом трпезом, у Његовом царству. Ако се у Христу вазноси човек, онда то значи да је у Христу и мени отворен пут Вазнесења, онда то значи да сам и ја призван да се вазнесем, онда то значи да се и мени у Вазнесењу открива циљ, смисао и крајња радост мога живота. Све, баш све што нас окружује непрестано нас вуче наниже. Али, на празник Вазнесења ми гледамо Христа који се се вазноси у слави, гледамо Његово божанско тело које се вазноси на небо и говоримо себи и свету: ” То је истина о свету и човеку, то је оно на шта нас одувек позива Бог! “. Испунивши све што је о нама било наумљено, Сјединивши земаљско са небеским, Вазнео си се у слави, Христе, Боже наш, И Ниси се одвојио од нас, Но, с нама неодступно пребиваш И говориш онима који Те воле: Ја сам са вама и нико вам ништа не може… Протојереј Александар Шмеман https://mitropolija.com/2022/06/02/radosni-rastanak/
    1 point
  18. Бесједа на Св. архијерејској литургији у манастиру Ћелија Пиперска поводом 320 година од блаженог престављења Преподобног Стефана Пиперског (1697–2017) Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Кирила, садашњег епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког У име Оца и Сина и Светога Духа Крај XVI почетак XVII вијека било је тешко вријеме за наш народ. Турци су спалили мошти Светог Саве и чинило се да ће лаж торжествовати над истином и да ће се у нашем народу угасити свијећа православна. Међутим, Бог, по молитвама Светих својих, по молитвама Свете Богомајке и наших Светитеља, није дао да наш народ остане без светионика који ће му показивати пут. У то вријеме, у којем је било и других великих подвижника, у нашем народу се рађају двојица за ово мјесто и овај дио нашег народа свакако најзначајнији, двије изузетне личности међусобно повезане: као први глас, рекао бих, Свети Василије Острошки, слава му и милост, и Преподобни Стефан Пиперски као исон. Овај византијски напјев наших монахиња из манастира Светог Стефана код Прохора Пчињскога, који данас слушамо, са својим првим гласом и исоном подсјећа нас да су Свети Василије и Свети Стефан сагласно на овим просторима пјевали пјесму Богу у том периоду XVII вијека, тешком времену турскога ропства и терора и покушаја латинске курије да наш народ заведе на друге путеве хришћанства. Међутим стаменост Цркве Божије, у центру које су овдје била тада управо ова двојица Светаца, није дозволила да се брод наше Цркве разруши или да скрене према другим правцима, него смо остали на том истинитом путу праве православне вјере. Свети Стефан Пиперски рођен је у малом мјесту Кути у Жупи Никшићкој од благочестивих родитеља. Како каже пјесма, он је из Жупске обитељи прешао у Морачку, и ту је рукоположен и за јерођакона, јеромонаха, а затим и постао игуман свете немањићке Морачке лавре. Он је тиме јасно казао да остаје на путу немањићког светог предања, преко којег нам је дошло предање старе Цркве – од Јерусалима, Синаја и Свете Горе Атонске. Како што знамо, у вријеме цара Лазара био је велики прилив благочестивих монаха исихаста, који је оставио трага и у нашој светој Зетској земљи на Скадарском језеру. Свети Стефан представља наставак те живе воде молитве, поста, монашке аскезе коју је и овај дио Божије земље преузео са огња који се запалио у Палестини, Египту и Светој Гори. Преподобни Стефан био је личност која није само тиховала, није само била исон, него је некад морао и да подигне глас и побуни се против турског зулума и против латинске курије и унијаћења. Зато је био гоњен и, како каже такође пјесма, склонио се на седам до десет година у ровачке стране, у пећину гдје се подвизавао у посту и молитви. Затим је, кад је за то сазрело вријеме дошао у овај крај стијене Пиперске и одатле је утврђивао народ у вјери. Пипери су били племе које се стално бунило против турскога ропства; нису никада били потпуно покорени и увијек су вољели да сарађују са Петровићком Старом Црном Гором. Као што знамо, касније ће се и Бјелопавлићи и Пипери присајединити међу првима Петровићкој Црној Гори. Једна од тих личности која је у многоме утицала на то ослобођење, првенствено духовно а затим и физичко нашег народа од отоманског ропства, јесте Свети Стефан Пиперски. Историчари су подијељени у томе да ли је личност Игумана Стефана из Горског вијенца баш личност Преподобног оца нашег Стефана Пиперског. Међутим, ми – не историјским путевима него више изучавајући његово житије, а и проничући у лик Игумана Стефана како га је описао Ловћенски Тајновидац Петар II – мислимо да можемо да са сигурношћу кажемо да је у питању истинити лик историјски, и да је Петар II управо мислио на Преподобнога Стефана Пиперскога када је стварао лик Игумана Стефана. Има ту неких умјетничких слобода, јер је тамо Игуман Стефан приказан као слијеп и тако даље, али то већ спада у домен поезије. Оно што је најважније јесте да је Игуман Стефан приказан као подвижник Исусове молитве, да се он стално молио на бројнице, иако му тамо један од кнезова каже: „Што вртиш стално те куглице, игумане? Мене би рађе било једну гривну ораха да избројим него те бројанице“. Тај прости кнез из народа није схватао дубину тог духовног подвига који је дошао и до наших гора из тих непрекинутих источника исихастичког аскетског подвига. Како видимо у Горском вијенцу, Игуман Стефан није само погружен у молитву него га и те како интересују друштвене, политичке и религиозне прилике његовог народа. То видимо из његових поука, из подстрека који он даје Владици Данилу и другим кнезовима да истрају на путу Православља. Не само да уложе труд у томе да истрају у Православљу, него од сваког човјека а и од народа очекује и лични труд на томе, чак подвиг до крви. „Дај крв и прими Дух“, како се каже у подвижничкој литератури… Све те његове карактеристике из Горског вијенца одмах, свакога ко је год читао житије преподобног Стефана Пиперског, без обзира на то што је оно доста кратко, асоцирају на лик и особине Преподобног Стефана. Преподобни Стефан Пиперски нам даје примјер како треба истрајавати у вјери, који је то подвиг који Бог од нас тражи на личном плану, а то је при је свега истинита вјера, коју је Свети Стефан чувао и на личном плану и на колективном као зјеницу ока. Знамо да је чак изобличавао неке црквене посланике који су били склони да се преласте латинском пропагандом и унијом. Након истрајавања у вјери православној, ту су и молитва и пост и наравно све друге јеванђелске и хришћанске добродјетељи. Вратићу се опет на то окретање куглица на бројаници, драга браћо и сестре, пошто се у данашње вријеме често помињу медитација и јога као некакво средство да се човјек одмори, да се релаксира, да се концентрише. Нажалост, чак су и неке личности из јавног живота кренуле тим путем, показујући лош примјер нашој омладини. (Морам поменути нашега драгога и прослављенога тенисера Новака Ђоковића, који је такође једно вријеме покушавао да то покаже као примјер концетрације, и нечега што помаже у духовном а и у спортском животу. То је наравно негативан примјер, и Новак као добар хришћанин ће се постарати то да исправи код себе.) То казујем јер често слушам у Подгорици како се иде на третмане јоге и медитације. Наша православна медитација, која ће нас и одморити, која ће нас релаксирати, и која ће – што је најважније, наш ум сконцентрисати на праве ствари јесте Исусова молитва, драга браћо и сестре. Ми немамо за циљ ништавило, немамо за циљ нирвану и заборављање овога свијета, која је крајњи циљ јоге и медитације, него имамо за циљ Христа Бога нашега, и зато у центру те наше исихије, у центру молитвеног тиховања мора да буде име Исусово: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. То је та молитва коју није скидао са својих усана и из свога срца Преподобни Стефан Пиперски. Дакле Он је циљ, Он треба да нас окупља и не треба наш ум да буде празан, да буде у нирвани, него без других мисли, без икаквих слика или привиђења, треба да понављамо то Име и да оно одзвања у нашем уму и срцу, и оно ће сачувати нашу душу од свакога искушења. То је наша медитација, то је православно опуштање, то је релаксација, али и много више од тога, јер циљ нашег духовног живота није некакво бездејство. Како видимо, Игуман Стефан у Горском вијенцу се из тог највећег погружења у молитву Исусову, из тог да кажемо највећег одласка из овог свијета, враћа као активан члан друштва који размишља о свим његовим проблемима и активно учествује у њиховом решавању. То је управо отуда што наша православна медитација не води у нирвану, не сједињује нас са ништавилом. Напротив, сјединујући се са Христом подвижници добијају нову силу и они ту силу враћају онима који их слушају, који слушају њихове поуке. То је на неки начин на нашем личном плану поука Преподобног оца нашег Стефана Пиперског. Наравно да он зрачи поукама, као што сам рекао, и друштвеног карактера, црквено-дипломатског и другога, иако се не би очекивало да једно чобанче из Жупе Никшићке, из сиромашног краја, може да постане човјек од васељенског значаја. Али видимо да и чобанче из Поповог поља – Василије Острошки, и чобанче из Жупе Никшићке – Стефан Пиперски, када се кроз молитву, пост, кроз истиниту вјеру задоје енергијама Духа Светог, постају личности од васељенског значаја. Преподобни Стефан је примио ту науку Христову о којој нам говоре два празника на чијој граници се данас налазимо – празник Вазнесења Господњега и празник Свете Тројице. На празник Вазнесења Господњег Христос нас подсјећа одакле смо пали, одакле смо дошли на ову земљу – из њедара Очевих; истргли смо се својим сагрешењем, али нам Христос својим побједним архијерејским ходом од Оца према нама, све до ада, и затим опет у њедра Очева, показује пут. И не само да нам показује пут, него нам даје и силу да се и ми вратимо у њедра свога Оца. То је Преподобни Стефан схватио: треба се вратити Оцу. Наравно, не може то човјек сам да уради. Средства да то остваримо су Свете тајне Цркве и Дух Свети који нам даје силу. Али, то не значи да ми треба да сједимо бездејствени, него се од нас захтјева подвиг до крви – подвиг молитвене аскезе, подвиг добрих дјела, молитве, поста, истрајавања у правој вјери без обзира на сва искушења овога свијета, и тада нас Господ неће заборавити, неће нас заборавити Дух Свети Утјешитељ који свуда обитава, неће нас заборавити Христос који је увијек са нама кроз Свете тајне своје свете Цркве. Добивши ту силу Христову, која је и премудрост, ми ћемо знати пут, али ћемо имати и силу и средство да тај циљ повратка у њедра нашега Небескога Оца и остваримо. Нека је нашем Господу, Оцу и Сину и Светоме Духу, који је диван у Светима својим, диван у Светом Василију Острошком и Светом Стефану Пиперском, слава вавијек. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/02/vladika-kirilo-prepodobni-stefan-istinski-cuvar-vjere-i-predanja-2/
    1 point
  19. Po Boksidu pravo vjeruje Gergmogen, Spirdon Mifka, malo iskrivljeno Stepinac, a muslimnan koji je mog djeda spasio od jame, Sikter Efendija i Skender Kulenovic su jos gori od njih. Boksid dodji u Bosnu da se naucis nekim zivotnim stvarima.
    1 point
  20. Свима даје дарове. Али сви не узвраћају. Имамо, ал то нема везе са даровима. Ко да крштени не могу да почине злочин? Међа је граница. Црква је једно незнабожци друго. Не филозофирај. Моли се Богу.
    1 point
  21. Ти си дечко ван памети. Извини. Из љубави изкључује мотив. Ти не дозвољаваш људи у креху да имају дарове. Па Апостол Павле је гонио Цркву а Бог га је изабрао јер се моли Богу. И помињеш џихад који је прелест. Ми говоримо о делима љубави а не шта неко трипује да је љубав. Ти треба да читаш Свето Писмо и да де молиш Богу за дар расуђивања. Чуј ја хипик... Срећан ти празник. Бог ти даропве расуђивања подарио.
    1 point
  22. Спасење је сигурно само у Цркви. То нам Господ јасно говори. Није на нама да мислимо кога ће Бог све спасити (учинити светим) него да се држимо оног што нам је открио. Кажем Бог је милостив али нама је открио шта је једини сигуран пут, тако да боље да не врдамо и не паметујемо.
    1 point
  23. Празник Вазнесења Господњег ће у свим храмовима СПЦ бити свечано прослављен, а посебно ће бити поводом храмовних слава. Међу многобројним светињама које славе славу, издвајамо: Слава Београда и Вазнесењског храма у центру града, о чему детаљније можете да видите на ОВОМ линку. Вазнесењски храм у Жаркову ће обележити славу најпре бденијем 1. јуна од 17 сати, а затим, 2. јуна светом архијерејском Литургијом коју ће од 8.30 ч служити Владика марчански г. Сава, викар Патријарха српског, потврдио је за Радио старешина жарковачке цркве, прота Бранко Митровић. Спасовдан слави и Храм светог Вазнесења Господњег у Болечу, у АЕМ, а тим поводом ће, како сазнајемо, свету архијерејску Литургију 2. јуна служити викарни Епископ и новоизабрани Владика шабачки г. Јеротеј, од 9 ч. Митрополит црногорско приморски г. Јоаникије служиће поводом славе цркве Св. Спаса на Топлој, а предводиће и славску Литију улицама Херцег Новог. Eпархија зворничко-тузланска је најавила да ће Епископ Фотије служити поводом славе Храма Христа Спаситеља у Доњем Брезику. Манастир Милешева слави славу. Крсну славу слави и бањалучки Храм Христа Спаситеља и град Бањалука. Спасовданску литију поводом славе Неготина предводиће Епископ тимочки г. Иларион. Престони празник ће прославити Световазнесенски храм на Клиси у Новом Саду, као и црква у Чуругу и многи храмови у епархијама СПЦ који су посвећени Спасовдану... Извор: Радио Слово љубве
    1 point
  24. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије угостио је, у среду 1. јун 2022. године, седамдесеторо деце из Косова и Метохије и Црне Горе који су гости заменика Градоначелника Града Београда г. Горана Весића, домаћине градске славе. Заједно са Патријархом децу су дочекали Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан и г. Горан Весић. Деца ће у Београду бити два дана, а сутра ће, како је најављено, учествовати у Београдској литији. Патријарх Порфирије је разговарао са децом указавши им да Свети Сава као најумнији Србин увек треба да нам буде узор у нашем животу. Након дочека у Храму деца су угошћена у Светосавском дому Храма Светог Саве, где им је Преосвећени Епископ топличи и изабрани шабачки г. Јеротеј уручио поклоне. Извор: Радио Слово љубве
    1 point
  25. 1 point
×
×
  • Креирај ново...