Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије

[slovoA]

  On 2. 11. 2020. at 20:15, Тражитељ рече

Треба да будемо захвални што је дао Бог да Амфилохијева страна за мало превлада

Expand  

Кад будемо схватили да то нису двије стране, већ једна и иста страна (странствовања човјека у свијету), само што једни сједе у мраку, а други су на свјетлу дана, све ће нам онда бити јасније, па и та свјетлост што је само одсјај оне Таворске (Христове), која све обједињује у свом настојању да сабере расијано (човјечанство).

За сваког човјека се митрополит Христов борио, није он ту имао своју страну, нити је заузимао неке позиције којима сваки човјек не би могао да приђе (у Христу).

[Небојша Јовановић]

 

[Scepa]

Slava mu i hvala

[Justin Waters]

  On 2. 11. 2020. at 15:36, Golub рече

а Светиње Светима!

Човек осетио енергије и Љубав из Амфилохијевог тела!  и то пренео на Православни форум...  шта има ту лоше?  

Expand  

I to ni manje ni više, netvarne energije, koje je razlagao Grigorije Palama u isihazmu za šta je potreban izuzetan podvig i malo ga ko dostigne, a eto neki Dilic im je bez pardona svjedočio. 

Ok ja razumijem nečliju ushićenost, radost neko osjećane poštovanja prema upokojenom mitropolitu..ali za to ima drugih termina, a ne frljokanje sa izuzezno ozbiljnim terminima. 

[Вукашин]

Верујем човеку @dilic  да је жалост прерасла у радост и да је сахрана постала радостан догађај.

Чујем да причају како су му руке биле мекане, без укочености. Не знам да ли је имао rigor mortis, али кажу да је одсуство укочености нормална појава код светогораца и монаха уопште, није реткост, а митрополит је био светогорац и остао је веран монашким заветима.

[Justin Waters]

  On 3. 11. 2020. at 12:02, Вукашин рече

Чујем да причају како су му руке биле мекане, без укочености. Не знам да ли је имао rigor mortis, али кажу да је одсуство укочености нормална појава код светогораца и монаха уопште, није реткост, а митрополит је био светогорац и остао је веран монашким заветима.

Expand  

Ko kaže da rigor mortis mora biti prisutan kod svake smrt? 

[Golub]

Достојан

Била је мрачна, јесења ноћ. Чекали смо га на Платоу испред Филозофског факултета у Београду – поред здања мајора Мише Анастасијевића – месту где су почињале буне српских студената од када постоји најстарији јужнословенски универзитет. Имали смо двадесет година, започели смо најдуготрајнији студентски протест у историји Балкана, били смо нервозни јер веровали смо да је то историјски тренутак. Један архијереј Српске православне цркве долазио је у госте Филозофског факултета у Београду, први пут званично, рекли су нам, од 1941. године.

Неколико дана раније један од наших вођа, студент историје Владимир Добросављевић, за рукав је извео Жака Ланга, француског социјалисту и бившег министра из хола и избацио га са факултета. Они који су од 1992. тражили да српски народ буде бомбардован нису били добродошли у средиште наше универзитетске слободе. Сада смо чекали наследника Св. Петра Цетињског, намесника трона Цркве у Пећи и једину живу везу српског народа са славом Немањића. Као таквог смо га и дочекали: уз искључено улично осветљење, десетак студената и студенткиња прво су десном руком дотакли земљу а онда му пришли руци. У то време Милошевић је био „фактор мира и стабилности“, Србија је била награђена што је емитован кинески циркус док су разарали Книн, касапили децу на Ланишту и стрељали у Топуском. Било је епископа који нису подржавали студенте. Када се пред препуним амфитеатром владика Амфилохије коначно обратио дочекале су га овације. Двоје студената анархиста покушали су да изведу некакав перформанс, али их је десетине руку дограбило и изнело из сале – демократски је било одлучено да митрополит буде наш гост, а гостопримоство је светиња. Сећам се те владикине беседе, живо, као да сам је слушао пре неколико дана, двоструко старији него што сам онда био. Закључио је повешћу из живота Св. Петра Цетињског. Пред битку на Крусима Срби су се смејали младом Богдану Вуковом Николићу који је у војску стигао са некаквим неприличним оружјем – сатаром уместо сабље. Какво је одушевљење завладло, када је уздигнутом руком владика потврдио да је управо тај исмејани, шесанестогодишњи дечак, убио оног страшнога султановог одметника, црногорског душманина и српског отпадника, Махмуд-пашу Скадарског. Сви су причу разумели као да студенти данас бране и народ и државу и демократију.

Два месеца касније хиљаде тешко наоружаних полицајаца спречавало је студенте да изађу са факултета и пођу на марш улицама Београда. Када смо се једне ноћи пробили до Коларчеве улице, која спаја Трг Републике и Теразије, дочекало нас је мноштво полицајаца у маскирним униформама, без штитова, само са пендрецима у рукама. Стајали смо једни према другима сатима знајући да ће напасти када падне напетост. Негде око један ујутро њих је било двеста, а нас је остало стотинак. Ротације са десетина џипова и марица допирале су до нас са оба трга, малобројне новинске екипе су отишле, осветљење је искључено, поред кордона појавила се фигура пуковника Тутинца. Издате су команде и ми смо у очају сели на залеђену улицу и запевали „Марширала краља Петра гарда“ (исту ону песму коју су заточених осамнаест српских посланика Скупштине Црне Горе запевали оне децембарске ноћи када су их ухапсили. Њоме је започео народни бунт и потом литије које је узвисиле српску цркву, а Црној Гори вратиле понос и донеле демократију). Био је то гест очајника. Ипак, у једном часу улицом је залепршала риза Митрополита црногорско-приморског. Стао је пред полицију, нешто рекао окупљеним официрима, а они су одрично вртели главама. Повукао се затим који корак, дошао међу нас и сео. Неко је од негде донео некакву столицу, али је он само одмахнуо руком. Неко време смо седели и певали. Једна шпанска телевизија је то и снимила. Пуковник је пришао и почео да грди владику, опсовао га је, а он је само осмехнут, немо, десном руком, благим гестом давао знак свима да се умире.

Пуковник је коначно отишао, гледао сам после снимак како бесно улази у џип и лупа вратима. Полицајци су се онда склонили. Настало је опште одушевљење. Митрополит је са нама мало постајао па отишао, а ми смо пошли у марш по рути коју смо требало да пређемо осам сати раније. Усред ноћи окупило се тада десетак хиљада грађана. Седам дана касније на истом месту чекало нас је две стотине оклопника са штитовима. Седам дана и осам ноћи смо стајали према њима. Коначно, одлуком патријарха Павла, уз препоруку и подршку митрополитову, најављена је литија за Светог Саву која је требала да прође Коларчевом улицом. Полиција се склонила четири сата пре проласка стотину хиљада грађана.

Хвала Свети Оче. Бог да Вам душу прости.

Чедомир Антић

[Golub]

Молитва Светом Митрополиту Амфилохију

Свети Владико,

Пастиру, путеводитељу, Просветитељу и заштитниче наш,

Бранитељу Цркве Христове и чувару Божијих светиња,

Миротворче и ујединитељу Православља

Поклањамо се пред светињом Твоје бесмртности,

И молимо  Господу пред Твојом Светости.

 

Свети Владико,

Mоли Бога Сведржитља за народ свој,

За сав народ,

За своја чада које си одувијек благосиљао, братимио и умудривао,

И Христовим ријечима просвећивао,

Пред ћивотом Светог Петра Цетињског

Пред ћивотом Светог Василија Острошког

Божијим именом, Божијим Законом и истином.

 

Свети Владикo,

Градитељу Цркве Христове,

Молитве су Твоје обновиле порушене келије,

Саградиле храмове и цркве  које су с неба долетјеле.

 

Свети Владико,

Заступништвом пред Господом,

Владичанским жезлом, погледом,  ријечју и молитвом

Спајао си свјетове удаљене и обале раздвојене,

Мирио разбраћене, дарујући свему слободарску славу,

И побједоносну, радосну истину.

 

О, Свети Митрополите Амфилохије,

Оче побједоносног и славног народа,

Коме си цијели  живот посветио,

Достојно, вјерно и храбро  служио,

Водећи га  путем Православља, путем Светосавља,

Путем истинославља и путем живота,

Погледај из Небеског Царства сладости,

С небеског Ловћена,

На страдални   народ свој,

И  Твојим молитвама и посредовањем пред Господом,

Заштити нас од сваког зла,

Управљајући кораке наше ка Христовом  путу,

Путу братске љубави и мира  који си нам  завјештао.

 

Свети Владико,

Морачки војниче Христов,

Под небеском капом Црне Горе и цијеле васељене,

Сабрао си луче и одагнао таму,

Поразио лаж истином и  смрт  васкрсењем,

С вјером у вјечну Христову побједу.

 

Владико и Учитељу наш,

Видјесмо очима својим и Твоје мученишво за Цркву Божију,

За народ Божији,

Видјесмо и Твоје жртвовање Христа ради,

Црне Горе ради, народа ради, браће ради,

Видјесмо и прогоне и хапашења, и трпљење и смирење,

И слушасмо Твоје ријечи Божијег умудрења

И према онима који су те прогонили,

И  Цркви Божијој пријетећи се обраћали.

И  видјесмо,  Христову побједу којом си нас овјенчао славом .

 

И молимо те, Владико, опрости нам сва наша лутања,

распре и зађевице које смо,

заслијепљени овоземаљским животом,

држали вазда међу собом,

И опрости нам наша сагрешења,

и сагрешења свих, који су се икада ,

О Тебе, Владико, и о Цркву Христову огријешили.

Праштај нам, Владико,

И моли Бога Сведржитеља да нам опрости свима за све.

 

О,Свети побједниче Христов,

Наследниче славе владичанске,

Ловћенски заштитниче и Острошки заступниче,

Косова поља браниоче,

Српске Православне Цркве Божији Угодниче,

Православља Aпостоле,

Васељена се радује ради  Христове побједе!

 

Високопреосвећени Митрополите Амфилохије,Владико свети,

Моли Бога за нас грешне пред престолом Господњим у Царству Небеском.

И благослови нас, Владико, молитвама својим. Амин!

 

 

 

Марица Никитовић, проф. српског језика и књижевности у барској Гимназији.

 

[Родољуб Лазић]

Голубе, знаш ли да ли су Превлачки мученици проглашени светима? Колико ја могу да се сетим - нису. 

[Вукашин]

Јесте то мало претерано. Још га моли да опрашта грехе свих који су се огрешили о њега и Цркву...нема потребе да виленимо.

 

[Golub]

  On 3. 11. 2020. at 14:34, Родољуб Лазић рече

Голубе, знаш ли да ли су Превлачки мученици проглашени светима? Колико ја могу да се сетим - нису. 

Expand  

Не знам, Родољубе.

Али Божији народ и Црква Божија осећају и знају да су Превлачки мученици свети, чак иако нису проглашени... мошти су ту, миомиришу и исцељују... 
 

[Golub]

Украјински медији о Митрополиту: „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“

Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршијe)

 

„Напустила нас је Легенда. Али на небесима смо добили великог заступника.“ На тај начин је покојење блаженопочившег Митрополита Амфилохија описао Први козачки канал (Јутјуб платформа на руском и украјинском језику, блиска канонској Украјинској Православној Цркви, са изразито свесловенским и свеправославним приступом и темама).

Његов духовни лик се описује као „неустрашиви и највише помињани у срцима људи, подвижник Српске Православне Цркве нашега времена, легендарни борац за православни народ Црне Горе, за јединство православних Цркава насупрот агресивним политичким притисцима, борац за канонски поредак и очување канона упркос притисцима“.

У видеу под насловом „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“ објављено је зналачко и важно обраћање блаженопочившег Митрополита Амфилохија приликом доласка Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине Онуфрија у фебруару ове године на прес-конференмцији која је том приликом организована.

О упокојењу је већ говорио и водитељ „Првог козачког“ канала Данило Богатирјов у својој емисији „Црквени преглед“ навео да је „име блаженопочившег Митрополита било поиствјећено са његовом борбом за права Православне Цркве у Црној Гори која су била наручена када је сада већ бивша Скупштина Црне Горе донијела срамни закон о вјерским заједницама.

Митрополит Амфилохија није дао да му паству растргну богоборна власт већ је умјесто тога повео борбу вјерног народа за своја права. И као што смо већ говорили у својим емисијама новоизабрана Скупштина исказала је намјеру да измијени (укине) дискриминаторски закон. У тој скупштини је партија предсједника Мила Ђукановића која је донијела богоборни закон постала мањина тако да након кончине Митрополита Амфилохија можемо да кажемо – да је отишао Господу чисте савијести и осјећајем испуњене дужности и за собом је оставио у Господу укрепљену паству митрополије црногорско-приморске. Вјечнаја памјат Митрополиту Амфилохију!“
Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршије).
Подсјећамо да је Митрополит Амфилохије такође сакупљао и предавао Блажењејшем Митрополиту Онуфрију помоћ коју је наша помјесна Црква скупљала за браћу у Украјини.

„Ми у Црној Гори и у цијелој Српској Православној Цркви пажљиво пратимо све што се дешава у Украјини и желимо да се ускоро оконча братоубилачки рат који се разбуктао на истоку Ваше земље“.

Приредио: протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого, 
ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког
Универзитета у Источном Сарајеву

[Golub]

[mario beloti]

Отац Макарије подсјећа да се и Свети Нектарије Егински упокојио од рака а данас на Егини сабира ријеке људи гдје се они који му са вјером прилазе, исцјељују од те опаке болести. Подсјећа и на торжествени народни сабор на сахрани блаженопочившег Патријарха Павла у вријеме када је владао ,,свињски грип“, а који је донио само благослов свима који су дошли да га испрате на последњи земаљски пут.

“Ја вјерујем да ће они који са вјером буду прилазили гробу нашег Митрополита, његовим молитвама бити исцјељивани и од ове опаке болести која сада влада. Био сам поред његовог сандука ових дана и осјећао благодат, тако да је мој лични утисак да ће нас Митрополит исцјељивали од душевних и тјелесних болести, па и ковида, ако му се вјером обратимо“- каже отац Макарије.

[Golub]