Српска народна религија

[Božena]

 

[Božena]

KAKO SE PROSLAVLJA USKRS U SRBIJI: Običaji i tradicija praznika nad praznicima

Etnolog i antropolog Damir Šipovac objašnjava kako se u nekim našim krajevima proslavlja Uskrs, kao i koji su običaji vezani za ovaj hrišćanski praznik. 

Za početak, stručnjak kaže da treba razrešiti jednu nedoumicu oko samog imena. Da li se pravilno kaže Uskrs, Vaskrs ili Voskres?

Može se reći da su sve tri reči ispravne! "Vaskrs" je srpskoslovenski oblik i on pripada srpskom crkvenom i književnom jeziku. "Voskresenije" je ruskoslovenski oblik. Potiče iz staroslovenskog jezika ruske redakcije i on je danas u upotrebi u srpskoj crkvi. Pravilno je reći i "Uskrs", jer ovaj naziv pripada srpskom narodnom jeziku. Reč je o nazivu koji je nekada davno nastao prilagođavanjem onoga što je izgovoreno u crkvama.

Veliki četvrtak i Veliki petak smatraju se "teškim" praznicima. Na te dane se u našim krajevima boje jaja za Vaskrs. Jaja se boje uvek izjutra, dok dan napreduje, a nikada poslepodne. Svi ostali poslovi se prekidaju, naročito na Veliki petak, za koji se kaže da je "strašan" praznik kako za crkvu, tako i u narodnom verovanju. Na ovaj dan se često samo jednom jede, ni pokojnici se ne sahranjuju, jer je to po narodnom verovanju dan žalosti, tuge i opšte tišine. Takođe na ovaj dan ni crkvena zvona ne zvone, već se "klepa" tj.lupa po dasci.

Ovaj veliki praznik se u našoj narodnoj tradiciji proslavlja u čast Hristovog vaskrsnuća. To je dan radosti, veselja, zabave i druženja među ljudima.

Svako domaćinstvo priprema svečani ručak, za koji se potrudi da bude bogat i raznovrstan. Vaskršnja pečenica obično je prase ili jagnje. Običaj je da se svaka osoba protrlja vaskršnjim jajetom po licu nakon ustajanja da, bi bila zdrava i rumena kao i jaje. Negde se umivaju vodom u kojoj je prenoćilo prvo crveno ofarbano jaje i zajedno sa travama (zdravac, kaloper), a sve radi zdravlja. Na Vaskrs, ujutru, ukućani se prvo omrse crvenim jajetom nakon Velikog posta.

U nekim krajevima se pripremaju i posebni obredni hlebovi (kravajče, buzdovan, komka) u koje se utisnu kuvana jaja. Oni se dele deci i svima koji dođu da čestitaju praznik. Takođe se na ovaj veliki praznik ne puca.

Posebnu draž ovom prazniku daju ofarbana i šarana jaja. Široko je rasprostranjeno tucanje ofarbanim jajima. Razbijeno jaje pripada onome ko ga razbije. Jaja se prvo tucaju vrh u vrh, a posle šotka o šotku. Opšti običaj kod hrišćana predstavlja i darivanje jajima. Za tu priliku se spremaju lepo ofarbana i ukrašena (oslikana) jaja raznim tehnikama. Domaćica prilikom bojenja i šaranja nameni jaja za ukućane, ali i gostima i prijateljima i prema nameni ih posebno i oslikava. Jedna od najpoznatijih tehnika šaranja jaja je batik tehnika - šaranje voskom.

Svi ovi praznici i običaji uz njih, proslavljaju se i izvode u želji da se osigura zdravlje, berićet i napredak u budućnosti. U tu svrhu se i izvode sve te radnje: mesi kolač, razbijaju jaja, umiva vodom u koju je stavljeno crveno jaje.... Sve to u našoj narodnoj religiji ima određenu simboliku i dubok magijski smisao.
kurir.rs

 

 

 

 

[Božena]

Ускршњи и ђурђевдански обичаји

 

 

ПОЉУБАЦ КРОЗ ВЕНЧИЋ

Како се некад на селу празновало – од разбијања јаја о главу, заклетви на пријатељство до грознице љубавног, тачније, брачног ишчекивања суђеника...


Милан Ђаков Милићевић (1831–1908), плодотворни следбеник Вука Караџића, у другој половини 19. века написао је три збирке бележака „Живот Срба сељака”. Овај обједињени рад потом је објавила Српска краљевска академија, 1894. године, као издање „Српског етнографског зборника”. То је била једно од многобројних дела писца, преводиоца и етнографа. Јер, Милићевић је написао безмало стотину књига.
„Живот Срба сељака” драгоцено је сведочанство о једном времену, будући да је Милићевић забележио и по областима сврстао низ народних обичаја о свакодневном животу, о односу према вери, појавама у природи, прорицању, највећим црквеним празницима, породу, младости, болестима и напокон, о смрти. У студији пише о сеоским обичајима негованим у време када их је као неуморни записивач прикупљао. Ти обичаји и веровања опстајали су упоредо са верским учењима и обредима. Села, у окриљу природе, била су савршено место за њихов век.
Будући да Ускрс, највећи празник у хришћанској години православни верници ове године обележавају 5. маја, а Ђурђевдан сутрадан, 6. маја, то је прилика да се сетимо шта је Милан Ђ. Милићевић објавио у свом познатом делу о народним ускршњим и ђурђевданским обичајима у нашим крајевима. Доносимо нека занимљива запажања о начину светковања Ускрса и Ђурђевдана у Србији. Цитати потичу из поновљеног издања Милићевићевог зборника у издању „Просвете” (1984), односно угледне библиотеке „Баштина”.

Маслоња и шарени

Прича се да су се некада свађали Васкрс и Божић око тога који је од њих двоје богатији.
„Иди, маслоњо један!” , рекао је Васкрс Божићу, „сав си се уцмакао машћу, као да си убојнице топио!”
„Ћути, рђо шарена!”, одговорио му Божић. „Ти си до подне шарен и прешарен, а од подне – у коприве!” То јест, до подне се једу шарена јаја, а од подне нема се шта, па се беру коприве за кување. Божић је богатији од Васкрса, а Васкрс је одевенији од Божића, забележио је Милан Ђ. Милићевић. Најважнији, неизоставни део ускршње трпезе била су обојена јаја која су припремана на Велики петак:
„ ... на Велики петак ваља уранити пре зоре, обојити јаја, и на сваком начинити крст воском. Овим се јајима мора сваки укућанин на Васкрс најпре омрсити.”
Милан Ђ. Милићевић записао је и како су сељаци у Шумадији за црвена ускршња јаја из вароши набављали варзило – а за жута се брала трава млечика и у њој кувала јаја. Особито су се надметале девојке која ће воском лепше гране по јајету да нашара. Истицао је да „обичаји о Васкрсу нису свуд једнаки.”
Стога ево још неких описа сеоских обичаја који говоре о обележавању Ускрса и недеље после Ускрса.
„На Васкрс се иде цркви, где има цркве. После службе људи се разилазе кућама, и, сретајући се, не називљу Бога као у друге дане, него: ’Христос васкрс!' На то се одговара: Ваистину васкрс!” За ручак се обично закоље овца или ован, а каткад и које свињче. После ручка се изнесе шарених јаја, те сви узму, среће ради, а за децу то и јесте највећа радост. Јајцима се туцају и ред је да се јаја које прсне у туцању подари оном чије га је јаје разбило. Деси се у некога тврђе јаје, те неколика туђа разбије, и онај који такво тврдо јаје има, напуни недра добивеним јајима. Јаја се најпре туцају врх у врх, а после се некад туцају шотку у шотку. У Шапцу веле, шоду у шоду. Овде чак има и варања! Верује се да су јаја од морске кокоши тврђа, па се свака страна боји куцати се с морским јајетом, а има и дрвених обојених јаја за варање, те се то брзо обазна и избије из друштва.”

Јаје у чело – против беса!

У Босанској крајини, људи су у време које описује Милан Ђ. Милићевић, на први дан Ускрса, безмало цео дан остајали у црквеном дворишту. Ту су и ручавали. Занимљиво је да су јаја разбијали о чело и умакали у пепело – како их не би морила љутина током године! Ударац тврдо куваним јајетом о чело био је свакако болан, али и упозоравајући. Пепео је био знак угашене љутине у души човека. Пријатељи и кумови су једни другима слали части, обавезно по девојкама. Част се састојала од чаше вина или ракије на коју се ставља и колач или парче колача. Почашћени би узимао послану част и наздрављао:
„Вала куме! Живио и Бог те помогао! Ти позвао мене, а тебе Господин Бог! Част за част вратити, а не заборавити!” Онда би исту или сличну част вратио. И тако редом, многима...”
Селима су одзвањале здравице. Кумства су била бројна, али и пријатељства. Свако, па и сиромашан, могао је да одвоји бар парче колача и једну чашу ракије и тако усрећи другога и на известан начин га обавеже да му узврати здравицом.
„Седмица после Васкрса до прве недеље зове се по књигама Светла недеља, а у народу се каже Водена недеља, или најчешће Бела недеља, јер обично седмица у коју се мрсе среда и петак зове Бела недеља, а петак те прве седмице зове се негде и Источни петак. Тај дан, пре зоре, иде се на источник, или извор на источној страни моста у коме се живи. Ту се умивају и, у три маха, пребацују шакама воду преко себе. Субота која долази за овим петком зове се Заклопита субота.”
Од Васкрса, написао је у књизи „Живот Срба сељака” Милан Ђ. Милићевић, чобани почињу да пију млеко и то им је једина храна коју су, иначе, високо ценили. Зато су стари људи о себи имали обичај да кажу: „Док сам се хранио млеком, дотле сам ваљао!”
„Уопште, храна је слаба у сељака од Васкрса.”, напомињао је Милићевић. „Имућне куће имају сланине. Њу кувају те граде чорбу са зељем. Сиромашније кувају пасуља, а највећа већина живи о сухој проји.” (Шумадија)
Прва недеља по Васкрсу зове се Томина недеља, док је понедељак од Томине недеље – побусани понедељник. „На многим местима се на овај дан иде на гробље те се гробови од те године наново побусавају и попови помињу мртве, а родбина им дели за душу. Ово су као неке задушнице. Вук каже да се у Срему зове ружичало.”
Милан Ђ. Милићевић овако описује недељу после Ускрса у Тимочкој Крајини:
„Окупе се момчад и девојке на једно место па играју и дружичају се. То јест, оплету венце од врбових младица, па се кроз њих љубе и мењају јаја, шарена и црвена, после тога промене венце (метнувши један другом на главу, закуну се да ће мушкарци бити побратими, а женскиње – друге, до то доба године. Ти побратими и друге пазе се, потом сву годину, као браћа и сестре, у различитим играма и у збиљским свађама помажу једни другима. Кад опет дође тај дан, онда неки понове, а неки оставе.”

Уочи Ђурђев-дана...

Без обзира на обележавање Ускрса, многи сељаци, према писању Милана Ђ. Милићевића, до Ђурђевдана не би хтели да окусе јагњеће место. Сматрало се грехотом одвојити јагње од мајке пре Ђурђева дана.
„Уочи Ђурђева дне девојке удаваче које желе сазнати свога суђеника, седајући за вечеру, хукну у први залогај и у последњи, па их оба оставе и не поједу. Та два залогаја хлеба, једно огледалце и један ивер метну себи под главу па заспе. Кога ту ноћ усне, онај ће им бити суђеник. Ивер се меће место лађе да преброди воду, ако је где за водом, огледало да се заједно огледају, а два залогаја да их заједно поједу. Тако она и намењује кад све то меће на главу.” (Обичај негован у околини Ниша и Београда). Уочи Ђурђева дне завезују се вериге, да чинилице и вештице не би што стоци учиниле, или да је звери не би штетили преко године.”
А у шабачком крају, по селима, уочи Ђурђевдана „девојка, желећи дознати хоће ли се, те године, удати, пререже два пера од црна лука подједнако и намени које ће јој казати ту тајну расту својим. Сутрадан, ако је то перо веће од онога другога, удаће се. А ако су једнака, остаће још да чека”.
Судећи по овим примерима, извесно је да се обележавање Ђурђевдана доводило у везу са љубавним бајањима, односно предвиђањем будућих брачних веза. Милан Ђ. Милићевић наводи да „у Тимочкој крајини, особито међу Власима, уочи Ђурђева дне, девојке наберу цвећа и свежу га у ките, намењују на момке од којих се надају вољењу. У глухо доба ноћи, то цвеће износе на отворено место, на прилику, на кров кутњи, и ту их остављају до зоре, а у зору хите да виде што је. На којој је највише росе, онај ће је момак оне године највише волети. Ово се мора радити тајно, да нико не види, а ако котгод то види, не помаже. Зато пакосни момци вребају да украду те ките цвећа, и онда се држи да је девојци, за ту годину, и срећа украдена, са чега она бива веома жалосна. Неке, место цвећа узимају траву оман, и са травом чине исто, само у том случају говоре ове речи:
'Омане, брате рођени” Помами (тога и тога) за мном’!”
У Шумадији је постојала изрека: „Ко на Ђурђевдан спава, болеће га глава преко целог лета!”
А како су о Ђурђевдану сви нешто врачали и гатали, требало је остали да пазе, „да добро гледе преда се како не би нагазили на какве чини и бајања, која се обично подмећу на путеве и на раскршћа.”
Ђурђевдан је коначан раскид са првом половином године:
„Тада се погађају и отпуштају слуге, тада се и многи други рачуни измирују. У пређашње време и државни се данак плаћао о Ђурђеву дне и о Митрову дне. Зато се говорило ђурђевско полугође и митровско полугође.”

 

Аутор: 

  М. Огњановић

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Jaje čuvarkuća: Evo šta o njemu kažu narodni običaji!
Veruje se da prvo ofarbano crveno jaje za Uskrs štiti dom od negativne energije!

Uskrs je jedan od najradosnijih hrišćasnkih praznika u kojem se slavi radost života i istinska ljubav, piše Lovesensa.

 Za uskršnje praznike vezuju se razni običaji i rituali, a jedan od najvažnijih je farbanje jaja. Boja Uskrsa je crvena, simbolizuje nevino prolivenu Isusovu krv, i običaj u Srbiji je da se prvo jaje farba crvenom bojom. Ovo jaje se naziva "čuvarkuća", čuva se cele godine i kako mu samo ime kaže, čuva kuću i ukućane.

 Čuvarkući se pripisuju magijske moći, tera zle sile i demone od kuće i ukućana.

 Nekada se poštovao stari običaj i ritual da se ofarbana čuvarkuća noć pred Uskrs ostavi da prenoći u vodi sa bosiljkom, drenom i biljkom zdravac, a porodica se na Vaskršnje jutro umivala tom vodom da bi svi bili dzravi tokom cele godine, a pogotovo deca. 

Čuvarkuća se čuva sve dok se ne išara novo jaje sledeće godine, jer se za njega veruje da čuva kuću od spoljnih nesreća. Kad se ofarba novi čuvar, stari se baci u reku, da odnese sva zla i nesreće koje su pale na njega, umesto na kuću koju je sačuvao.

Neko jaje zakopava u baštu ili vinograd da čuva zemlju od grada i prirodnih nepogoda.

 Veruje se da čuvarkuća donosi blagostanje i sreću u dom, pa je mnogi čuvaju u posebnim ukrasnim posudama ili stalcima!

[Božena]

E, ovako se nekad slavio Uskrs

Skromnost i radost su našim precima bili smisao najvećeg hrišćanskog praznika.

Jedan od starih uskršnjih običaja koji je zadržan samo u retkim krajevima Srbije simbolizovao je obred pričešća u domovima naših predaka.

Etnolozi objašnjavaju da nema mnogo vaskršnjih običaja jer je Vaskrs pokretan praznik. Imamo Vrbicu i Lazarevu subotu, a svi oni su simbol jevanđelja. Kada se Vaskrs približi Đurđevdanu, onda se unese i nekoliko običaja vezanih za ovu slavu – umivanje mirisnom vodicom, branje i ukrašavanje cvećem ..

Nekada je u našim krajevima postojao zanimljiv običaj poznat kao komka koji je danas jedino zadržan u okolini Pčinje.

“U činiju se sipa voda i stavi se vaskršnje crveno jaje i razno bilje, obavezno trava zdravac koja miriše lepše od parfema. Doda se još cveća koje je izraslo onda kada pada praznik, a na prag kuće domaćin stavi sekiru tako da oštrica bude okrenuta prema spolja. Najmlađi ukućani preskaču prag, a verovalo se da što se dalje skoči, žito i pšenica će bolje roditi “, ističu etnololozi.

Naš najpoznatiji etnolog Dragomir Antonić pojašnjava da je simbolika ovog običaja od starina, koji se danas zadržao u nekim mestima Južnog Pomoravlja, predstavljala pričešće.

“Domaćica je dan ranije umesila hleb, a parčence zagrize onaj koji skače preko praga – to je bila nafora. Onda ga jajetom iz činije protrlja po obrazima i čelu da bude rumen i zdrav, pa poprska vodom sa zdravcem i biljem. Znate, nije svako selo imalo sveštenika i crkvu, pa je domaćica preuzimala tu ulogu i kroz ovaj obred pričešćivala članove porodice”, priča Antonić.

Suština je u skromnosti

Bitno je pojesti jaje i to je suština, a ne kako je ono ukrašeno. Naravno, to nadmetanje u ukrašavnju ne treba shvatiti kao nešto loše, crkva nema ništa protiv toga, a s druge strane lepo je što ljudi kroz to iskazuju sebe.

Na sam Vaksrs je postojala praksa da se ukućani prvim ofarbanim jajetom, koje je čuvarkuća, pomažu po obrazima i tako se simbolički duhovna i mistična snaga jajeta prenese na ljude da bi bili zdravi i plodni. Zato običaj koji se i danas sprovodi da se jaje posle Vaskrsa zakopa u mravinjak da bi stoka i usevi umnožili i da bi ih bilo kao mrava.

Svečani vaskršnji ručak za razliku od božićnog, koji ima mnogo elemenata običajne prakse, nema posebnih pravila.

Ruča se kod kuće sa porodicom, a sutradan se ide u goste i nose ofarbana jaja. Suština je da se proslavlja vaskrsenje posle smrti i zato je sve mnogo skromnije nego u ostalim praznicima.

[Božena]

[Božena]

 

Побусани понедељак

Побусани понедељак, у народу познат као Васкрс за мртве, обележавају православни верници који на девети дан од страдања Исуса Христа излазе на гробље и уз молитве помињу покојнике.

Први понедељак након Ускрса назива се Побусани понедељак и посвећен је мртвима. Традиција која се одржала и до данас налаже одлазак на гроб где се пале свеће, читају молитве за покој душе преминулих, врше парастоси, али и уређују гробнице. Отуда и назив Побусани понедељак јер се данас "бусају“, односно сређују гробови зеленом травом и садњом цвећа.

Иако је сличан задушницама, једина разлика је што се на гроб носе ускршња јаја, фарбана на Мали Ускрс који истовремено представља крај Светле недеље.

Постоји веровање да су током недеље између малог и великог Ускрса тзв. Светле или Томине недеље отворена врата и раја и пакла, и да покојници слободно шетају. Самим тим, храна која се намињала прошле недеље неће "доћи“ до мртвих као у случају Побусаног понедељка.

На данашњи дан, домаћице припремају "трпезу“ за мртве која се кади и намиње на гробљу или код куће. Уколико се овај обичај обележи код куће, "ваља се“ однети је на гробље и поделити међу родбином. Такође, крај споменика се остављају ускршња јаја, а у појединим крајевима чак и разбијају о споменик са речима Христос васкрсе и на тај начин се поздрављају мртви.

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

''...Један врло рани податак о Србима, који је доскора остао незапажен, пружа податке и о њиховој ратничкој вештини. Арапски писац Ал Масуди, из 10. века. у свом делу ''Златни лугови'', описује европске државе и народе и то из још старијег времена, када многи од њих још нису примили хришћанство. Говорећи о Србима, он наводи да од свих словенских народа они уливају највећи страх својим непријатељима. Описујући њихове обичаје, Масуди каже да када умре неки српски владар или поглавар, његово тело се спаљује на великој свечаној ломачи, као и код других Словена. Међутим, оно што је особено јесте да се поред тела ратника на ломачи спаљује и његов коњ, што открива да су од најстаријих времена у српској племенској аристократији постојали ратници-коњаници...'' - Марко Алексић, ''Српски витешки код''.

[Božena]

Udariti glogov kolac – zašto se kaže
 

Ustaljeni izraz udariti (ili zabiti) glogov kolac, sa značenjem: „zatrti, uništiti (obično kakvo zlo)”, proistekao je iz narodnih verovanja o vampirima ili vukodlacima i nekih običaja u vezi s tim.

O tome šta su u narodnoj mašti bili vampiri, odnosno vukodlaci, svedoči jedan zapis Vuka Stefanovića Karadžića, koji u isto vreme objašnjava i kako je nastao izraz o kojem je ovde reč. Uz odrednicu vukodlak, koju objašnjava sa „vampir, der Vamphr, vampyrus” Vuk u Srpskom rječniku (1818) beleži:

„Vukodlak se zove čovek u koga (po pripovijetkama narodnim), poslije smrti 40 dana, uđe nekakav đavolski du, i oživi ga (povampiri se). Potom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njiovu. Pošten se čovek ne može povampiriti, već ako da preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče pređe: zato svagda čuvaju mrca da preko njega što ne pređe. Vukodlaci se obično pojavljuju zimi (od Božića tamo do Spasova dne). Kako počnu ljudi mlogo umirati po selu, onda počnu govoriti da je vukodlak u groblju (a đekoji počnu kazivati da su ga đe noću viđeli s pokrovom na ramenu), i stanu pogađati ko se povampirio. Kašto uzmu vrana ždrijepca bez biljege, pa ga odvedu na groblje i prevode preko grobova, u kojima se boje da nije vukodlak: zašto kažu da takovi ždrijebac neće, niti smije, preći preko vukodlaka. Ako se o kom uvjere i dogodi se da ga iskopavaju, onda se skupe svi seljaci s glogovim koljem (zašto se on samo glogova koca boji: zato govore, kad ga spomenu u kući, ’na putu mu broć i glogovo trnje’ – zašto su i brotnjaci pokriveni glogovim trnjem), pa raskopaju grob, i ako u njemu nađu čoveka da se nije raspao, a oni ga izbodu onim koljem, pa ga bace na vatru te izgori. Kažu da takovoga vukodlaka nađu u grobu a on se ugojio, naduo i pocrvenjeo od ljucke krvi (’crven kao vampir’). Vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi (a osobito ako mu je lijepa i mlada) te spava s njome; i kažu da ono dijete nema kostiju koje se rodi s vukodlakom. A u vrijeme gladi često ga priviđaju oko vodenica, oko ambara žitnije i oko čardaka i koševa kukuruznije.”

To Vukovo kazivanje na slikovit način svedoči o tome kako su naši praznoverni preci verovali da se samo glogovim kocem vampirima može zadati „smrtni udarac”. Za njih je, dakle, udariti (ili zabiti) glogov kolac stvarno značilo: „uništiti vampira”. Iz toga se kasnije razvilo uopštenije značenje tog izraza: „zatrti, uništiti (obično kakvo zlo)” ili „zadati odlučujući, smrtonosan udarac (nekom zlu)”.

Kad se to zna, onda je sasvim jasna poruka objavljena u jednim novinama: „Mislili smo da je 1945. godine avetima nacizma i fašizma na našim prostorima udaren glogov kolac. Ali one se, evo, ponovo javljaju i prete istim stravičnim posledicama.”

 

Literatura:

• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010

[Božena]

U imenu je sve zapisano

Kao štit odbija zlo! 
Kod mnogih naroda široko je rasprostranjeno verovanje da onaj koji zna ime neke osobe može preko samog imena da učini zlo tom čoveku. Zato, širom sveta postoji običaj skrivanja imena, naročito od nepoznatih i zlih ljudi 

PIŠEprofesor dr Žarko Trebješanin, psiholog 

U Srbiji poslednjih godina najčešće se deci daju biblijska imena Jevanđelista, apostola, svetaca i starih srpskih vladara. Najpopularnije muško ime je Nikola, a za njim slede Luka, Marko, Lazar, Stefan, Jovan, Petar, Nemanja, Miloš, Uroš, Vuk i Dušan. Najpopularnije žensko ime je Milica, a onda Anđela, Jovana, Teodora, Katarina, Ana, Marija, Anja, Iva, Sofija i Jelena. 
Davanjem ličnog imena detetu ono se priznaje za osobenu individuu i istovremeno se uvodi u društvenu, pre svega porodičnu zajednicu. Zapravo, tek sticanjem imena dete dobija status ljudske jedinke i postaje priznati član društva. Davanje imena uvek je čin inicijacije, uvođenja pojedinca u novi društveni status.
Lično ime je ne samo osobena i trajna oznaka po kojoj se razlikujemo od drugih, već se smatra važnim, suštinskim delom same naše ličnosti. Otuda, postoji široko rasprostranjeno verovanje kod mnogih naroda da onaj koji zna ime neke osobe može preko samog imena učiniti zlo tom čoveku. Zato, širom sveta postoji običaj skrivanja imena, naročito od nepoznatih i zlih ljudi.

Kako ti je Živko?
I kod nas Srba pravo, kršteno ime deteta se često krije da mu neko od zlih ljudi ili demona ne bi naudio. Naročito stranim ljudima nerado se kazuje ime deteta. Zato žene, kad se raspituju za zdravlje muškog deteta, makar kakvo mu ime bilo, kažu: ‘Kako ti je Živko’”, piše Vuk Karadžić. Zbog straha od uroka, detetu se kršteno ime obično zamenjuje drugim, novim imenom. A ovaj nadimak često sasvim potisne pravo ime, pa niko, čak i od najbližih prijatelja, ne zna kakvo je pravo ime osobi koju zna jedino po nadimku. 
Ime deteta veoma često je magijski vid zaštite novorođenčeta od zlih sila koje ga ugrožavaju. Neka zaštitna, apotropejska imena samim svojim značenjem treba da učine da stane dalje umiranje dece u porodici. To su: Stanko, Stojan, Staniša, Stanimir, i tako dalje. Isti zaštitni magijski smisao imaju i naša stara imena: Trajan, Trajko ili Postoja.

Ružna i opasna imena
Zaštitna imena su mnoga jaka imena, koja kao štit odbijaju zlo. Takva imena su: Gvozden, Zlatko, Kamenko. Deci se nekada daju i ružna, mrska, gadna imena, kao što su: Gorča, Grdan, Gadić, Gnusan, Gad, i sl. Izgleda neverovatno da mogu roditelji svojoj maloj, slatkoj deci, koju nesumnjivo vole, davati tako grozna imena. Ali, upravo zato što roditelji strepe za život svog voljenog deteta, oni mu daju mrska imena, kako bi ga ostavile na miru veštice, babice i druga zla bića.
Iz istog razloga daju deci i ova imena: Mrkša, Zavid, Zloba. Dete se magijski brani i davanjem tzv. opasnih imena, kojih se demoni plaše. Neka od ovih imena su Ognjen, Plameta, Žarko, Sprža i tako dalje, (zli dusi se boje vatre i beže od nje). Pošto je crna boja dobar utuk protiv demona, deci se daju i imena: Vranko, Vran, Vraneš, Mrkša... Zli duhovi se plaše i imenima Zduh, Ježder, Kustura (nož sa drškom od rožine), Oštrin. Opasna imena su i ova: Dušman, Nebojša, Zlopogleđa, Mrgud, Strahinja... Vuk je opasno ime koje treba da uplaši demone. Zato je i Vuk Karadžić, rođen u porodici gde je pre njega umrlo petoro dece, dobio to ime. Onome ko nosi ime Vuk, verovalo se, ne mogu nauditi ni uroci, ni veštice, ni ale. O tome sam Vuk kaže: „Kad se kakvoj ženi ne dadu djeca onda nadjenu detetu ime Vuk, jer misle da im djecu vještice jedu, a na vuka da neće smjeti udariti (za to su i meni ovako ime nadjeli).”

Blagosloven bio!
Pored apotropejskih imena, postoji u Srba i imena – blagoslovi, koja su lepa, draga i milozvučna.Mnoga srpska imena nastala su od reči kojima se magijski želi da dete postane: dobro, milo, zdravo, radosno, veselo, srećno, duševno itd. U Dečanskoj Hrisovulji nalazi se pedesetak imena izvedenih od osnove „dobar”, kao na primer: Dobrobud, Dobrogost, Dobretko...
Od prideva „mio”, odnosno od osnove „mil”, izvedeno je mnoštvo imena: Milan, Milena, Milo, Miloš, Miljana, Milovan, Milorad... A veliki broj imena nastao je od prideva ,,drag”: Dragi, Dragan, Dragoslav, Dragoljub, Dragiša... Od roditeljske želje da im dete bude veselo, radosno i srećno, nastala su imena: Veselin, Veseljko, Radovan, Radoje, Sreten, Srećko... Imena-blagoslovi su i: Blagoje, Blažo i Blagovan.
Imena dece otkrivaju ne samo lične sklonosti roditelja, već i sistem vrednosti i težnje jednog naroda. Veliki broj srpskih i slovenskih imena koji počinje sa Drago-, Milo-, Dobro-, Rado-, Blago-, otkriva nešto o našem mentalitetu. Sudeći po imenima, kaže naš uvaženi lingvista Ivan Klajn, „reklo bi se da, dok su stari Germani želeli da im svaki sin bude slavan ratnik, slovenskim roditeljima bilo je važnije da putem imena izraze ljubav prema detetu i radost zbog njegovog rođenja (Zanimljiva imena, 2005).
Nadam se da će ova kratka priča o imenima, pomoći da bolje razumete i značenje imena vaših bližnjih i, naravno, vašeg vlastitog imena.

[Božena]