Српска народна религија

[Božena]

ЗМАЈЕВА ЉУБА

Змајеви-љубавници су познат мотив из словенског фоклора. Обично се појављују у две форме. Прва је змај који отима девојку и одводи је у некакав "чардак ни на небу ни на земљи". Девојку ослобађа брат, вереник или неки други херој, а сам змај бива савладан лукавством. Овде, дакле, девојка не постаје вољно "змајева љуба"...

У другом случају се девојка заљубљује у змаја, вољно му се предаје, а он је често посећује. Сматрало се да су змајеви добри љубавници, а за девојке које су деловале слабо или исцрпљено говорило се да их посећује змај. Љубавнице змајева могле су да постану тужне или меланхоличне као што видимо на последњој слици "Мене мајко змај љуби".

Питање је да ли су ови змајеви-љубавници исто што и змајевити јунаци и змајеви који штите своју област од временских непогода  (дакле, људи са способношћу да се претворе у змајеве). Или се просто радило о натприродим бићима... То су изгледа знале само њихове "љубе"😄.

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Име као лични знак одређује човеково место у друштву, судбину 
Танјуг

У српској култури и традицији давање имена новорођенчету одувек је имало велики значај, јер име, према веровању, као лични знак човека одређује његово место у универзуму и друштву, одређујући му даљу судбину и живот
 
У српској култури и традицији давање имена новорођенчету одувек је имало велики значај, јер име, према веровању, као лични знак човека одређује његово место у универзуму и друштву, одређујући му даљу судбину и живот.

Именом је дете стицало статус човека, а правила давања имена зависила су од традиције, тренутних трендова или посебних околности у којима се нашла породица.
Етнолог Народног музеја у Чачку Снежана Ашанин објаснила је за Тањуг да се увек водило рачуна да се неко име понавља у породици, а нарочито ако је неко имао добре особине, потомцима је давано његово име.
Поред тога, гледало се који светац се слави тога дана када је дете рођено или који је празник њему најближи, а уколико би се у некој породици деца умирала, ''давана су необична имена, са заштитном функцијом, како би се одагнала нечиста сила која односи новорођенцад“, рекла је Ашанин.
Тако настадоше Вук, Вукан, Вукица и друга имена изведена од назива ове горске звери, а сматрало се да ће дете бити јако, здраво, снажно и гласовито, да ће се одупирати недаћама уколико би носило неко од благословених имена, каква су Гвозден и Живко.
Код словенских народа, па и у Срба, право име је скривано, није се јавно обелодањивало, јер се веровало да ће преко имена негативне и опаке силе, и зли људи путем чини моћи да науде његовом носиоцу, каже Ашанин.
Због тога је готово сваки човек имао друго, које се користило пред светом, а таквих случајева и даље има у неким сеоским срединама.
Поред заштитних постоје и зауставна имена, попут Станке, Стане, Станоја, Стојана, која су давана у случајевима када се рађало много, нарочито женске деце, што је у она тешка и оскудна времена било велико оптерећење за заједницу, како би то престало.
Трендови у именовању често су одређени и постојањем неке истакнуте историјске личности.
''После полетања прве жене у свемир, Валентине Терјешкове, деца су масовно називана по њој, док је име Тито било популарно међу несврстанима'', каже Ашанинова и додаје да је свако време имало своје особености када су у питању имена, будући да су нека популарнија од других.
У другој половини XX века, за време социјализма, код нас се водило рачуна да се дају међународна имена, јер се сматрало да су традиционална превазиђена и да их треба заобићи.
„Поједина међународна, хришћанска имена, каква су Стефан, Урош, Теодора, Ђорђе и данас се често дају, али се за њих може рећи и да су српска, јер су одувек заступљена код нас, и било је историјских личности које су се тако звале“, наводи даље Ашанинова.
Међутим, сада су стара српска имена поново заступљена, али се многа од њих, која сежзу у дубоку прошлост, све ређе чују и полако нестају, као на пример име Иконија, које је пореклом са Косова, а затим и Госпава.
Пре прихватања хришћанства, имена су код Срба махом означавала порекло неке породице, најчешће указивала на повезаност са шумом, гором, планином, а нека су и данас заступљена, нпр Горица.
Како истиче Ашанинова, из те старе културе најдуже се очувало име Вид, док су поједина, попут Перуна и Перуне одавно отишла у заборав.
"Сетимо се првих познатих српских владара на Балкану, Властимира, који се и данас може наћи, али не и имена појединих његових потомака, Мутимир, Стројимир, Гојник, док Часлав и данас живи међу Србима", појашњава она.
Име је, према њеним речима, имало и значајну магијску функцију, некоме се могла нанети штета уз помоћ имена, а у неким крајевима људи су се приликом сусрета са зверима или привђењима штитили изговарањем имена умрлих рођака.
Према српским обичајима, претхришћанског порекла, име детету треба да да кум, који представља везу између кумчета и виших натприродних сила.
„Због тога кум има велики углед, на најважнијим догађајима је најистакнутији гост, и веома је присутан у животу детета и човека. Он је некада давао име, водећи рачуна о свим наведеним стварима, особинама детета и породице, али је то временом олабављено, па се данас родитељи углавном договоре са њим, али готово никада не дају име без разговора са кумом, како би званично и даље он давао име“,
прича она.
Ашанинова истиче да су некада Срби одмах по рођењу детета одлазили у цркву по водицу, коју би свештеник освештао, очитао молитву за здравље и том приликом дете је добијало име ''на водици''. Није било обавезујуће да се кум сложи са тим именом, оно се носило од родења до крштења, и веома се поштовало.
''За некрштену децу се веровало да су подложна утицају злих сила, да им душе лутају, па се тако сматрало да од душа те деце настају дрекавци. Именовањем дете се чистило од лоших утицаја, уводило у људску и хришћанску заједницу'', закључила је Ашанинова.

[Božena]

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Praznik za oči

Veliki praznik Vidovdan jedan je od najvećih među malobrojnima i po svetkovanju izuzetno očuvanim praznicima iz stare narodne vere
U hrišćanskom kalendaru ne postoji svetac s ovim imenom i pre nešto više od jednog veka, tačnije tek 1892. godine, Srpska pravoslavna crkva ga je prvi put unela kao praznik u svoje kalendare, stavljajući ga u zagradu iza proroka Amosa i kneza Lazara, čije je kultove negovala, zapisao je poznati etnolog Mile Nedeljković u knjizi "Godišnji običaji u Srba".

Zbog toga što se najvažniji događaj u srpskoj istoriji u minulih šest vekova - Kosovski boj - odigrao na Vidovdan, 15. juna 1389. godine (po starom kalendaru), prepliću se istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja, pa se kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida. Vid je smatran vrhovnim božanstvom - "Bogom nad bogovima" a svi drugi bogovi tek polubogovima. Verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji "otvara oči".

"To je onaj Bog, čija su proricanja najizvesnija" i u "njegovoj moći je obelodanjenje svih stvari", verovao je narod, potkrepljujući to i rečima Miloša Obilića u narodnoj pesmi "Kneževa večera", kada odgovara knezu Lazaru: "Sjutra jeste lijep Vidovdanak, Viđećemo u Polju Kosovu ko je vjera, ko li je nevjera!"

Usled svevideće moći starog slovenskog božanstva Vida, Vidovdan važi i kao dan proricanja i gatanja, najčešće uz pomoć trave vid, poznate u narodu i kao vidac, vidić, vidovka, vidovčica...

U nekim krajevima Šumadije vidovčica, trava sićušnog prelepog svetlocrvenog cveta, brana je zorom, pre sunca, a u drugim krajevima - s večeri. Obično to rade devojke - udavače i potapaju je u vodu, pa se ujutru sva čeljad umiva radi očnoga vida - da ih preko godine ne bi bolele oči. U mnogim krajevima se, pak, pre svanuća ruke prodenu kroz travu radi zahvatanja vide-rose i umivanja očiju.

Na Vidovdan se, prema knjigama i verovanjima starostavnim, ne radi u polju - da kukuruz zametne klipove, ni u vinogradu - da se grožđe ne sasuši i otpadne. Tog dana valja i okusiti zrelo voće. Veruje se i da na Vidovdan valja započeti ručne radove - pletenje i vezenje. Prethodno se poškropeći po očima vodom u kojoj je odležala trava vidovčica, mlađe žene i devojke uzvikuju:

"Vidi, Vido kako pletem", "Vidi, Vido kako vezem", "Vidovčice, po bogu sestrice, što očima ja videla, to rukama i stvorila". U Šumadiji i još nekim krajevima bio je običaj i da se na Vidovdan iznose stvari iz kuće da se "provetre radi moljaca". Iznošene su i tapije i obligacije da bi se razgledale i provetrile. U Kačeru podno Rudnika na Vidovdan su iznošene i kese s novcem - da se vidi i izbroji.

Teško je poverovati da bi to činili i današnji novokomponovani bogataši, jer to su, mahom, sofisticirane Kir Janje koje radije "miluju" nego što provetravaju pare. U Homolju se verovalo da godina može omanuti ako na Vidovdan nema oblaka, u Gruži da "ptica kukavica koja počinje na Mladence da kuka za kosovskom pogibijom, prestaje da kuka od Vidovdana", a u Šumadiji da na "Vidov dan, u gluvo doba noći, sve vode na Kosovu poteku crvene kao krv", a krvlju kosovskih junaka obojeni su i kosovski božuri.

Na Vidovdan je bilo, a ponegde ih još ima, i dosta gatanja devojačkih (cinici bi rekli i iluzija) radi brze i srećne udaje. Tako je u okolini Vlasenice bio običaj da devojke, ubravši vidove trave, naliju vode u lonac koji su kupile bez pogađanja, uzmu malo soli, hleba, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju prebace preko lonca i pred spavanje prozbore: "Sveti Vide i vidova travo otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko - evo mu detelina od četiri krila neka k meni doleti, ako je gladan - evo mu soli i hleba neka se najede, ako je žedan - evo mu vode neka se napije, ako ne može preko vode preći - evo mu ćuprije (tkanice) neka pređe!"

U nekim krajevima devojke su (valjda i momci) tražile neku vidu-travu i stavljale je pred spavanje pod glavu da im se đuvegija "prikaže". "Kog momka koja uoči Vidova dne usni, za njega će i poći".

Jedan, za ženidbu odocneli, momak iz okoline Uba, kome su, izgleda, ostali samo snovi, hvalio se lane na Vidov danak da je minule noći usnio Klaudiju Šifer. Bolje da je usnio komšinicu - Vidu miradžiku!
 

[Božena]

 

DANAS SU PETROVSKE POKLADE

Verovatno ovo niste znali, ali današnja nedelja je u srpskoj narodnoj tradiciji veoma posebna i za nju se vezuje mnogo običaja i verovanja od kojih su se neka zadržala sve do današnjih dana.
 
 Kod Srba one se obeležavaju pred početak svakog velikog posta, pa su tako danas Petrovske poklade - zadnji dan kada se pre Petrovdana jede meso!

Već sutradan, u ponedeljak, počinje post. Koreni poklada su paganski i vezani su za obeležavanje kulta Sunca i dolaska proleća. Ipak, običaje je vremenom prihvatila hrišćanska crkva i prilagodila ih.
Prema narodnim običajima, poklade su praznik koji uvek za ručak treba da okupi sve članove porodice. Trpeza poklada treba da bude ispunjena jelima koja se spremaju od mesa, mlečnih proizvoda i svega od čega će se vernici u narednom periodu odricati.

Stari kažu da se na današnji dan pozivaju i siromašni susedi i prijatelji jer svi treba da se "omrse" tokom zajedničkog obreda i složno i u veselju uđu u post koji će trajati do Petrovdana. U Istočnoj Srbiji kažu da se na današnji dan nikako ne valja češljati, jer može “sva kosa opasti s glave”.

U nekim krajevima Srbije i danas se zadržao običaj maskiranja tokom poklada - mladići i devojke pod maskama i uz mnogo graje idu od kuće do kuće i zbijaju razne pošalice na opšte veselje ukućana i svih prisutnih. Nakon toga, domaćin treba da "mačkare" časti - jelom, pićem ili nekom drugom sitnicom. Na taj način naši stari su terali zle sile i veštice jer se veruje da sva ova bića imaju jači uticaj na svet živih tokom poklada. Osim ovoga, obavezni deo proslave poklada na selu su i lile. Lile su buktinje od osušene brezove ili trešnjine kore.

Obično ih pale mladići i dečaci, obilazeći oko kuća, torova, izvora po tri puta, govoreći: "Lila gori žito rodi", ili "Veselo nam lile gore, da nam krave dobro vode". U seoskim krajevima pokladni dan obavezno se završava velikom vatrom na glavnom trgu oko koje se okupljaju svi, pa uz šalu i dobro raspoloženje, teraju strah i zajedno ulaze u prvi dan posta.

[Božena]

 

[Božena]

[Božena]

NAJSTRAŠNIJA SRPSKA KLETVA: MOĆNA JE I STARA VEKOVIMA, A IZGOVARAJU JE SAMO ONI KOJI NEKOME ŽELE VELIKO ZLO

Kosovska kletva

istorijskizabavnik.rs

Tradicija kletvi postoji verovatno u svim kulturama sveta. U Srbiji, međutim, one umeju da budu jako živopisne i posebno snažne!

Osnovni podsticaj za nastanak klevete jeste proklinjanje nekoga sa željom da mu se nešto neprijatno desi. Na osnovu ovoga razni ezoteričari i astrolozi, ali i antropolozi vreme nastanka kletvi stavljaju u najdavnija vremena, u sam osvit civilizacije, kada su ljudi verovali u magičnu moć reči.

Za sve kletve karakteristično je jedno – da bi se “ostvarila”, ona mora da bude nabijena emocijama i da ima jaku energiju. Zbog toga se od nekih od njih ljudi ježe čak i nakon više vekova od njihovog izricanja.

“Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne doš’o na boj na Kosovo:
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga, ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
Rujno vino, ni šenica bela!
Rđom kap’o, dok mu je kolena!”
Kod nas, kao najstarija i svakako najstrašnija, pominje se kletva koju je izrekao srpski knez Lazar Hrebeljanović pre Kosovske bitke. Kletva je upućena onim Srbima koju se ignorisali poziv na rat sa Osmanskim carstvom.

Istorijski, još je Konstantin Filozof zabiležio da je Lazar izdao “poziv i pretnju“ srpskim zemljama. Taj poziv je sačuvan u srpskim narodnim pesmama u obliku kletve.

Nju u svojim delima pominju mnogi sakupljači srpske narodne poezije i predanja, a jedan oblik kletve se javlja i u izdanju narodnih pesma Vuka Stefanovića Karadžića 1845. godine. Upravo ta verzija “Kosovske kletve” je zapisana na spomeniku na Gazimestanu gde se vodila Kosovska bitka.

Tekst kletve na spomeniku na Gazimestanu
Mnogi veruju da srpski narod nikada nije “skinuo” sa sebe prokletstvo bačeno pre skoro sedam vekova. Baš zbog toga, smatraju oni se toliko sudbonosnih događaja u srpskoj istoriji odigralo baš na Vidovdan, 28. jun.