Српска народна религија

[Božena]

Petrovdan je crkveni i narodni praznik posvećen svetim apostolima Petru i Pavlu, koji se slavi 29. juna po julijanskom tj. 12. jula po gregorijanskom kalendaru.

Veruje se da je današnji dan jedan od ključnih datuma letnjeg ciklusa praznika. Ima mnogo zajedničkog sa Ivanjdanom, glavnim letnjim praznikom, koji je proslavljen samo nekoliko dana ranije. Devojke, ako ste 7. jula posadile žito, danas treba da pogledate da li je i kako niklo. Ako su klice kao prstenovi, ove jeseni će te se sigurno udati.

Ipak, i Petrovdan ima mnogo svojih običaja od kojih većina potiče iz vremena pre prihvatanja hrišćanstva.

Petrovdan se smatra za kalendarsku granicu u godini – posle njega u prirodi nastupaju promene, koje ukazuju na približavanje jeseni. Narod je verovao da posle Petrovdana vreme biva hladnije, da se sunce okreće zimi, da ptice prestaju da pevaju, a trava da raste. Na ovaj praznik se ne ide u polje i ne počinju se nikakvi teški fizički poslovi.

Ako ste ljubitelj jabuka, danas treba da ih jedete, ali nikako ne smete da ih sečete nožem već samo da ih grizete! Postoji verovanje da na ovaj dan Sveti Petar deli jabuke deci na onom svetu, pa ovo voće danas simbolizuje slast i mir među ljudima.

Možda baš zbog toga stara, autohtona sorta ranih jabuka – “petrovača”, dozreva baš oko ovog hrišćanskog praznika. Žene na ovaj dan mese kolač od jabuka. U pripremi kolača učestvuju i deca, pa majke ovaj običaj smatraju jednim od najlepših.

Naročito u Vojvodini je rasprostranjeno verovanje da onaj ko se na Petrovdan gađa jabukama, ili ih udara jednu o drugu, priziva grad i vremenske nepogode.

U nekim krajevima Srbije se i do današnjih dana održao običaj paljenja petrovdanskih lila – grana na čijim su vrhovima uvijene mlade kore divlje trešnje ili breze. Ovo je običaj kojem se najviše raduju deca jer upravo njima treba dati zapaljene buktinje da ih nose. Narod veruje da će lile doneti dobro zdravlje i blagostanje u domaćinstvu.

Petrovdanske vatre se obično pale na trgovima, ispred crkvi i na drugim mestima gde se narod okuplja. Paljenje vatre i lila sećanje je na vremena kada su stari carevi progonili i mučili hrišćane, vezujući ih za drvene stubove, natapajući ih smolom i paleći ih. Njihova tela su tada gorela kao buktinje… baš kao što danas gore petrovdanske lile.

Istorijskizabavnik

[Božena]

''Перуника – цвет небеског или хтонскогсвета ?'' - Љубинко Раденковић. 

''..Перуника и Перун
Године 1904, бугарски на учник Ј. Иванов, објавио је рад на руском језику у Санкт Петербургу, у угледном часопису “Из-вестия Отделения русского языка и словесности Императорской академии наук” (т. VII, књ. 4, стр. 140-174), под насловом Култ Перуна код ЈужнихСловена, који још увек, привлачи пажњу истраживача. Поред осталог, Иванов каже да се име Перун јавља у виду назива цвећа Iris germanica - перуника код свих јужнословенских народа. О томе да је oва биљка била посвећен Перуну код Јужних Словена, најбоље казује њен дубровачки назив – богиша, тј. “божји цвет”. У прилог те везе, наводи Иванов, говори и веровање из околине Ћустендила и Пештера у Бугарској, према коме, уколико се ова биљка неке године нерасцвета, то представља предзнак смрти неког члана домаћинства у чијем врту она расте. Нехотице, Иванов у свој рад уноси другу врсту доказа, а који указују на везу перунике са народним представама о смрти, што не припада делокругу бога Перуна. Не дуго после објављеног рада Иванова, у Београду, у оквиру перидичне публикације “Српски етнографски зборник”, појавила се расправа Симе Тројановића
Главни српски жртвени обичаји (1911, т. XVII; прештампано у Београду 1983, “Просвета”, Библиотека “Баштина” ), која има и поглавље Перун (у другом издању, које је овде коришћено, стр. 109-117). Тројановић у своме раду понавља аргументе Иванова о култу Перуна код Јужних Словена, али томе придодаје и нека своја сазнања о том питању. Поред осталог, и о вези перунике са култом Перуна, у чије постојање он не сумња: “С правом се узима да и наше цвеће перуника име своје извесно доводи само од бога Перуна. Занимљиво је и то што су митолози запазили да се у Дубровнику перуника зове и богиша, па се тај назив неоспорно односи на бога - кога другог до Перуна! Јер имена домаћих омиљених биљака из давнашњег су времена” (стр. 113). Он доноси и информације из писма Вида Вулетића Вукасовића, да у Херцеговини (Требиње) на Спасовдан, људи носе у цркву перунику (коју називају калуђер), те је тамо благослове, па је онда уносе у појате (где је стока) и односе у баште и поље, да би приноси били бољи. Опет, наведена аргументација сведочи о нечем другом – плодност стоке и родност њива нису били под патронатом Перуна. Додуше, Тројановић наводи и податак, да су доминиканци у Дубровнику обележавали празник под називом Св. Петар Богишар, када је, уз мису, благосиљана вода и перуника, коју су потом људи односили кући да их сачува од грома, а болесници пили ту воду ради оздрављења. Податак о благосиљању перунике још раније наводи P. Bogdan-Bijelić (1918: 318), без додатка да она штити људе од грома (што је уверљивије, јер њен цвет врло брзо увене и сасуши се): “29. aprila pada sv. Petar, koga u Dubrovniku slave dominikanci. Tad cvjetaju bogiše i u crkvi svetoga Domenika, po starinskom običaju, blagosivaju taj cvijet i po tome narod zove ovoga sveca bogišar”. У другим местима пак, доминиканци благосиљају разно друго цвеће, па и маслину, и са њим се поступа као и са перуником (богишом). У Брсечинама код Дубровника, на Спасовдан су ишле крстоноше, тј. “носе се крижи”, који су окићени цвећем, пре свега богишама и виолом. То цвеће, истога дана се скине с крста и разноси по баштама, да би година била родна. И у овим обичајима у основи реч је о култу родности и плодности...''

[Božena]

Наши словенски преци су празновали Перуна, бога муње и грома, а православна црква данас обележава Светог Илију.
Свети Илија, у народу познатији као Илија Громовник, празнује се недуго након његове сестре Огњене Марије, са којом спада у ред ,,огњених светаца".
Према предању, Огњена Марија је прећутала брату дан његовог крштења, јер би у супротном од силног весеља уништио громовима свет; управо из поменуте приче потиче и данас присутно веровање о грмљавини на Светог Илију: уколико на његов празник грми- сестра му још увек није открила дан крштења, односно његово име.
У народу живи прича да грмљавину изазива топот четири коња, из чијих ноздрва избија пламен, а који вуку светитељеву ватрену кочију.
Данас не ваља радити на пољима, јер, како се да чути у причама народа, то светитеља уме разгневити, те онај ко ради може настрадати од грома, или му пак огањ може прогутати усеве.
Такође, данашњи дан подсећа да је лето при крају, те у народу постоји изрека:
,,Од Светог Илије, сунце све милије!"
Да ли ће и данас Илија Громовник зауздати коње и пројездити у својој небеској кочији, остаје да видимо 

Етнографски музеј Београд 

 

 

[Božena]

 

[Božena]

Почињу Међудневице, берите љековите траве

 

Међудневице или Међугоспојинци трају од Велике до Мале Госпојине. Тих дана се по планинама размиле травари који беру лековите траве за зиму.

Ртвбн.цом

Неки их носе на благосиљање у цркву. Мушкарци могу да раде све послове, а женама се препоручује да ових недеља ништа не започињу, већ само да заврше започето.

У ове дане се некада није венчавало. Шумадинци сматрају да су у ово време змије најљуће, а у околини Лесковца кажу да се тад Свети Сава договара са зверима где да не праве штету. Јаја која у ове дане снесу кокоши не износе се на пијацу, нити се користе у исхрани. Она служе само за излегање нових пилића.

У Херцеговини ове дане зову и Несновица. Обичај је да се тада не разграђују и премештају торови због вукова. Ако тор мора да се разгради, онда то чине тројица мушкараца истог имена.

Они носе грађу на другу ливаду, односно место где треба да буде нови тор, а на којем су на Велику Госпојину заболи у земљу једну леску и поставили икону Богородице.

Кад наступи Несновица, почиње се са градњом. Ако се све уради на описани начин, не треба се плашити вукова

[Božena]

Величанствени бор

WWW.RTS.RS

---

Кажу да свако има „своје дрво" у чијој хладовини човек обнавља своју енергију.

 

[Božena]

Српска народна религија

WWW.RTS.RS

---

Данашње издање Од злата јабука је други део емисије у којој се бавимо српском народном религијом.

 

[Božena]

 

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

 

[Božena]

Некрштени дани-између Божићне радости и неоснованог сујеверја

WWW.RTS.RS

---

Гост јереј Марко Јефтић, свештених Храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу

 

[Božena]

ČUVAJTE SE, OVO SU NEKRŠTENI DANI! Nemojte da vas mrak zatekne van kuće, mogu da se dogode STRAŠNE STVARI — ISTORIJSKI ZABAVNIK

WWW.ISTORIJSKIZABAVNIK.RS

---

U današnje vreme, u gradovima koji nikada ne spavaju i gde svetla stalno gore i rasteruju mrak, većina...

 

[Božena]

"Кад je реч о празницима српског народа, два се празника морају споменути на првом месту: слава, и Бадњи дан или Божић. То су најпознатији и најпопуларнији празници у нашем народном календару. Оба празника наслеђена су из старинске религије, и тек у току времена добили су санкцију цркве и до извесног степена христијанизирали се. И један и други имају подједнако висок углед. Разлика je само у томе што je слава, оваква каква je, празник (бар данас) специфично српски, док се за Божић то не може рећи; у накнаду за то, за Божић je везано несравњено више обичаја, и он je (противно слави, која je, у основи, пуна озбљности и тешких религијских обавеза), у истини празник весеља и неограничене религијске слободе.

»Нема дана без очнога вида, Нити праве славе без Божића«, биле су прве речи слепог игумана Стефана, када je, о Бадњем вечеру, узео гусле у руке (Горски вијенац, 2452 ид).

Слава je, у ствари, помен предака и ништа више. Цео обред о слави врло je прост и своди се на »устајање у славу«, на спомињање умрлих предака, и жртву (у хлебу или кољиву, и вину) која се тим прецима приноси. Напротив, Божић je празник јако компликован. Он je морао такав изгледати још у претхришћанском времену, јер су, тада још, као што ћемо видети, везиване за њега неколике религијске идеје. Свему томе додала je хришћанска црква своја објашњења и символе. Данашњи наш Божић састоји се, према томе, из елемената хришћанских, који су малобројни и секундарни, и из старинских, паганских елемената, који су многобројни и битни. Од интереса je сада знати који су то старински елементи, и какав je карак- тер имао старински српски празник који je доцније замењен, и потиснут, хришћанским Божићем.

Што се тиче црквеног, званичног Божића, он није старији од IV века. Најстарија црква знала je само за Богојављење (празник Исусовог крштења и освећење воде - односно, у западној цркви - успомена на три мага или три краља. Узгред, прослављано je тада и Христово рођење). Тек доцније покушала je црква да утврди датум Христовог рођења (о коме нам новозаветни списи не говоре ништа), и да од њега начини празник. Изабран je двадесет пети децембар, свакако зато што je тај дан, у римском календару, био обележен као дан »непобедног сунца«, и што je тај период времена важно, код свих народа, као рођење сунца и буђење, почетак новог живота у природи. Двадесет пети децембар био je и дан рођења Митре, чија je религија веома наличила на хришћанску (иста идеја о спасењу, крштење, причешће, сличне легенде о рођењу, итд.) и правило врло озбшьну конкуренцију младом хришћанству; због тога je црква, када je, у IV веку, добила очевидну надмоћност, да би коначно уништила све трагове Митриног култа, изабрала највећи Митрин дан за највећи свој празник. То што he се двадесет петом децембру дати друго, хришћанско објашњење, био je, доиста, једини начин да се празник »непобедног сунца«, који je још увек, чак и међу хришћанима, имао велику публику, сасвим преда забораву. Али се црквени Божић није ограничио само на ову једину идеју. У току времена, код свих народа који су, непо-
средно или посредно, били под утицајем римске културе, везани су за хришћански Божић извесни обичаји из римске Нове године. Поред осталога, по римској Новој години, коју су Римљани називали Calendae, многи народи (југоисточна Францу ска, француска Швајцарска, Руси, Срби, Бугари, Мађари, Румуни, Грци, Арбанаси, упор. M. P. Nilsson, Studien zur Vorgeschichtedes Weihnachtsfestes, Archiv für Religionswissenschaft, 19, 1918, стр. 103) назвали су свој Божић или извесне божићне обичаје, упор, наше речи коледо, колендо, колендати итд.

Кад je српски народ примио хришћанство, и са њиме и све празнике за које je православна црква знала, отпочео je празновати и Божић. Taj црквени Божић дошао je да замени неколико старинских празника, које je и наш народ празновао у време зимских солстиција. Управо, то није била замена, већ компромис: старински празници продужили су да живе и даље, само им je црква дала ново име, ново објашњење и неколике доста безначајне детаље из хришћанског култа. Који су били ти старински празници, ми не знамо; али из божићних обичаја, које наш народ још увек са пуно пијетета чува, у стању смо да о њима, о њиховој садржини и циљу, извучемо доста закључака. Неки од тих обичаја (нпр. бадњак, разна врачања и прорицања', обичај прошења6', итд) познати су и другим нама сродним народима; други опет (нпр. печеница, полаженик - упркос A. Brückner, у Schiele, Religion in Geschichte und Gegenwart, Tübingen, 1913, V, 722 слама итд.) постоје, изгледа, само код Срба: да ли случајно (зато што су код осталих народа заборављени), или зато што су српски спепијалитет, не можемо увек са сигурношћу рећи.
Ми ћемо се задржати на обичајима за које зна само наш народ, или који су, у нашем народу, потпунији и јаснији него иначе."

Veselin Čajkanović "Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924", Beograd 1994