Српска народна религија

[Božena]

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ПРИРОДЕ

У народу постоји веровање да се на данашњи дан преображавају вода и гора. Наиме, под утицајем одређених алги, реке и језера данас заиста мењају боју. Негде је то мање, негде више приметно, тамо где је промена очигледнија реке могу постати чак и црвенкасте. Људи су некада били ближи природи него ми данас, па су примећивали оно што данас ретко ко примећује, тако да им је дан Преображења природе био одличан орјентир за разне послове. То је и увод у бербу грожђа у месецу који следи – гроздоберу (септембру). Верује се да пре Преображења природе не треба јести грожђе, тек данас га треба јести, јер се и грожђе преображава, односно, сазрева. Једење грожђа на данашњи дан било је обредног карактера, као захвалност боговима што су омогућили богат род и плодну годину. Ближи се крај лета, Сунце слабије сија, воде су хладније, па 

Преображење важи и за последњи дан купања у рекама и језерима. Занимљиво је да је последњих година наука доказала природни феномен преображења природе. У недељи око Преображења киша суштински мења свој хемијски састав. Анализе су показале да се у капима кише од маја па до Преображења налазе тешки хемијски елементи који долазе са тзв. Сунчевим ветром. После Преображења концентрација тих елемената се нагло смањује и киша од благо киселе постаје неутрална што има великог утицаја на природу. . Све ово само доказује да су наши преци одлично познавали природне феномене које наука тек данас потврђује и да су, духовно изнад нас, живели у савршеном складу са природом и свим природним дешавањима.

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Miholjdan je radna svetkovina

WWW.NOVOSTI.RS

---

Kalendarske priče - Mnogi narodi 12. oktobra opraštaju se sa letom i završavaju poslednje poljoprivredne...

 

[Božena]

 

[Božena]

 

Milja Lukic Zar ceo svet ne slavi Mitrovdan?

 

 

Juče, u stvari sad već prekjuče, bio je Mitrovdan. Pamtim svaki Mitrovdan do dedine smrti. To je devojačka slava moje majke. Deda je govorio: "Ko mi od dece ne dođe na slavu, nikad više ne mora ni da mi dođe u kuću." I mi smo dolazili svake godine, čudnim stazama i bogazama, putovali tokom noći, po snegu, kiši... kakve god da su vremenske prilike i u koji god dan u nedelji da pada. U to vreme nije se dobijao slobodan dan za slavu, a moja majka nije imala običaj da uzima bolovanje kad nije bolesna. Dolazili smo u Vranje svake godine na Mitrovdan, tačni kao sat. Bila je puna kuća. Nana i deda izrodili su osmoro dece, moju majku i ujake. Mnogi od njih već su imali svoje porodice, tako da su slavu proslavljali i unuci.

Samo mi najbliži da se skupimo, već je gužva. A nikad nismo bili sami. Koja bi to slava bila bez kumova prijatelja, komšiluka... Deda je bio lovac, kao i svi ujaci, pa se služila divljač, sva najbolja jela i sve najfinije poslastice. I svi smo bili zajedno, kao da je neko omanje mesto na okupu.

Za mene je to bio pravi praznik! A kako smo morali da krijemo da idemo na slavu, tom prazniku bila je dodata i doza tajanstvenosti. To je bila naša porodična tajna kojoj smo bili posvećeni. U naš krug ulazili su i neki drugi, posvećeni nama. Ništa slađe i lepše za jedno dete. Kad se vratimo u Kragujevac, o tome se ćutalo, ali sam danima posle slave samo razmišljala koga sam sve videla, šta je sve nana spremila, šta su mi ujaci rekli... Nije ni čudo da sam kao sasvim mala mislila da je to najveći praznik na svetu. Kao malo starija, bila sam u čudu da i ostali ne slave taj praznik nad praznicima.

I tako je trajalo sve do Svetog Nikole, slave mog oca, moje devojačke. I to je bio važan datum, veliki praznik, ali obojen nervozom i ne tako svečan i radostan kao Sveti Dimitrije. Tad bi dolazila moja druga nana, protinska ćerka, koja je dizala kuću na glavu. Sitne kolače počinjala bi da sprema nedelju dana ranije. Stavljala ih je u kutije od košulja (fino mogu da se smeste, po jedan red), i odlagala ih na skrovita mesta koja sam ja poput psa tragača uvek uspešno nalazila. Dan pred slavu kâda je bila puna ribâ koje su plivale. Tu noć spremalo se žito, pa smo se ujutro budili zaticavši ga rasprostrto na stolnjaku (da se osuši). Bilo je nemoguće prići kuhinji.
- Nano, daj mi vodu.
- Evo ti čaša, idi u kupatilo. I natoči vodu iznad lavaboa, da mi se ribe ne traumiraju.
A ona ih posle uvije u krpu i udari u ivicu stola da ih ubije - to nije trauma.

Na sve strane su neki plehovi, naslagani naizmenično poprečke jedan preko drugog. Pravo opsadno stanje. Tata se uvek posvađa sa svojom majkom, mama ćuti, ali znam da se ljuti što je morala da se umije hladnom vodom. Onako đuture svi odlazimo u školu. Svako u svoju. Sestra i ja kao učenice, a mama i tata kao profesori. Kad se vratimo, kuća ne može da se prepozna. Sve je čisto, lepo, sređeno, svečano. Odmah s vrata uzima se žito sa stočića na kome su još i slavski kolač, sveća i vino. U međuvremenu je bio i pop, vidi se po vinu i slavskom kolaču. Taj dan same slave mnogo liči na one reklame u kojima u jednom potezu cela kuća bude sređena i - blista. Kad smo jutros odlazili, svi mrzovoljni, često i posvađani, izlazili smo iz kuće koja je bila u totalnom haosu - sad se vraćamo u najuredniju kuću na svetu, zastrtu belim stolnjacima s čipkom i vezom. Čak je i nana izgledala kao da je u srodstvu s Merlinom- zatičemo je sa frizurom, obučenu i obuvenu u najbolje što ima, nasmejanu, uspravnu i ponosnu. Sve je postavljeno kao u najboljim restoranima. Božanstveno pečena riba se puši, krompir je topao, blitva je topla, pirinač je topao... Ni dan-danas, a spremila sam potpuno sama slavâ i slavâ za po 80 gostiju, nije mi jasno kako je nana sve to uspevala. Mora da je bila neka magija u pitanju! Što više razmišljam, sve sam ubeđenija da ne može biti ništa drugo.

Ni Nova godina, ni Božić, ni Vaskrs nisu se mogli porediti s ova dva slavska dana. Tek kasnije postao mi je važan i moj rođendan, koji je u međuvremenu. Nijedna moja rođendanska žurka nije mogla da se poredi s ovim svečanostima. Ipak, postoji neka kosmička pravda - Mitrovdan je i prosvetarska slava, tako da je svake godine slavim. Odem u "Drinku" (škola u kojoj sam radila) i lepo proslavim. Savladaju me osećanja i imam utisak, upečatljiv i postojan, da su svi moji preci tu, zajedno sa mnom. I drago im je što se njihova slava nastavlja i po ženskoj liniji.

Juče mi se stegla knedla u grlu kad sam počela da zovem braću od ujaka i čestitam im slavu. Nekad smo svi bili na okupu, a sad - to je mnogo različitih kuća u kojima se slavi ista slava. Baš me savladala tuga. U glavi mi je odzvanjao dedin glas, nanin blagi smešak bio mi je pred očima, i onaj njen pitomi pogled kojim nas je milovala, svu svoju decu i sve unuke... Tu su i ujaci, mene i sestru ljube u glavu i u ruke... Eh, tugo, iako spolja ličim na hercegovačko-nemačko-šumadijsku stranu, duša i srce su mi u Vranju. A ujaci... najlepši dar mog detinjstva! Ljubav koja mi je dala krila, doza svega lepog za nekoliko života. I samo sećanje na njih učini da mi bude toplo.

Dosta je. Sva sam se zarozala 

Milja Lukic

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Povorke koledara 

O maskama i ritualima u Srbiji

Vesna Marjanović: Zima se boji buke i graje, pa beži

 

Vesele, razuzdane povorke koledara krstarile su Srbijom nekada u božićnoj sezoni, do Bogojavljenja. Smatralo se da se u prerušenim i nagaravljenim ljudima, lica prekrivenih životinjskim maskama, reinkarniraju preci.

 

 

U to gluvo zimsko vreme, kada nečiste sile, karakondžule, veštice i aveti idu u pohode, njihov zadatak je bio da čuvaju svoje bližnje, donesu blagoslov za berićetnu godinu, isteraju karakondžule, dodirom topuza ili sablje izleče bolesne… Ovaj deo bogate srpske tradicionalne kulture sada je na ivici zaborava.
- Odnedavno imamo Karneval brodova, Vrnjački i Pančevački karneval, defiluju Srbijom maske pravljene po uzoru na one iz Rio de Žaneira, a na sopstvenu tradiciju smo potpuno zaboravili. Srbija još nije legitimisala svoj identitet i nema jasan stav prema nematerijalnoj kulturnoj baštini, a mogla bi da bude nadaleko poznata po koledarima ili plašilima, recimo - kaže u razgovoru za "Blic" Vesna Marjanović, etnolog i autorka knjige "Maske, maskiranje i rituali u Srbiji".
Kada su nastale prve maske na prostoru Srbije niko zasigurno ne zna, ali se pretpostavlja da su poznate neolitske skulpture iz Vinče moguće projekcije maskiranih ljudi onoga vremena. Za najstarije oblike maskiranja u Srbiji naučnici ipak uzimaju koledare. Njihovo poreklo jedni vide u antičkim januarskim kalendama, a drugi podsećaju da se drevna slovenska boginja upravo tako zvala - Koleda.
- Smatralo se da jednom godišnje mogu mrtvi da napuste svoja staništa. Živi ih onda daruju hranom, slatkišima, kako bi ih umilostivili da pomognu u prosperitetu u novoj godini. U toku tih "nekrštenih dana" odvijale su se povorke kao kultna radnja najavljivanja i čestitanja dolazećeg "novog leta", "nove godine" - napominje Vesna.
U to božićno vreme u Srbiji gorela je obredna vatra pred kućama, na ulicama i raskršćima. Domaćinstvom se širio miris obrednog kolača spremanog za dar koledarima, a u daljini odjekivala pesma maskirane povorke. Odeveni u ovčje kože, sa životinjskom obrazinom na licu i zvonima o pojasu, naoružani drvenim sabljama i buzdovanima, išli su koledari od kuće do kuće.
- Oglašavali su se larmom, zvonjavom, jahali su trlice (tronožac za lupanje kudelje), zamahivali sabljama, močugama, vikali - uuu! Udarali su se tobolcima, skakali jedan prema drugom - izvodili simboličnu borbu, valjali se po snegu, igrali kolo. Tek nakon dobijanja dozvole domaćina ulazili bi u kuću - dočarava naša sagovornica.
U kući su obilazili oko ognjišta, džarali vatru, mlatili drvenim sabljama i močugama kao da se bore sa nevidljivim neprijateljem, objašnjava dalje Marjanovićeva. Premetali su žeravicu iz ruke u ruku i valjali se po ognjištu. Na kraju je cela grupa obilazila i igrala oko tanjira s raznim plodovima koje bi nakon igre podizala uvis. Smatralo se da se ovom magijskom radnjom utiče na rast useva. Kao znak plodnosti u koledarskim povorkama se često javljao i falus.
- Elementi orgijazma i razuzdanosti, kojima su bile praćene te svečanosti, trebalo je da stimulišu plodnost organskog sveta u novom godišnjem ciklusu. Maskirani životinjski likovi predstavljaju trag šumskih božanstava, duhova kozjeg izgleda - zaštitnika stoke. Ono što su helenski Pan i Satir, rimski Silvan i Faun, švedski Skougsman, ruski Lješi, to je i srpski Koledar – kaže Vesna.
Slični elementi karakterišu i pokladne povorke (vreme mesopusta pred uskršnji post, do Bele nedelje), koje su uglavnom simulirale svadbu. U njima je nevesta (maskirani muškarac) gotovo uvek predstavljana kao gravidna, dok je mladoženja ponekad nosio falus od praziluka.
- Maskirani u pokladnim povorkama izvode razne šale i posipaju se između sebe brašnom, perjem ili se zalivaju vodom. Poneko lice pa i telo namaže garom. Metež koji nastaje narod objašnjava na svoj način - "zima se plaši graje i buke pa beži". Ophod praktikuju zbog zdravlja, zabave, dobiti - napominje Vesna.
Iako su maskirane povorke bile jako popularne i s početka prošlog veka, a u Beloj Crkvi veoma ugledna ličnost bio predsednik pokladnih ludorija, ovaj deo naše tradicije polako izumire.
- Od sedamdesetih godina prošlog veka ostale su u praksi samo dečje koledarske i pokladne povorke, ali su danas i one retke. Ponegde su običaje preuzele marginalizovane grupe kao legitiman vid prošnje - pojašnjava Vesna Marjanović. - Profani praznici i svetkovine bili su osuđivani od strane crkve kao "neprijatelji duše" koji je razaraju svojim porocima, pijanstvom, upuštanjem u erotične pesme i opscene igre. A sa komunizmom je došlo osećanja stida prema svemu što je bilo u suprotnosti s novim društveno-političkim sistemom.
 

Srbi u vučjem obliku Jedna od najpoznatijih koledarskih povorki su vučari. - To je povorka mladića ogrnutih vučjom kožom. Oni nose između sebe mrtvog vuka, napunjenog slamom, kroz čije je telo provučena motka. Vuk je u staroj religiji predstavljao čovekov alter ego, inkarnaciju duše pretka, te su povorke vučara sastavljene od pokojnika ili predaka. Verovalo se da se duša svakog Srbina može pojaviti u vučjem obliku – podseća Marjanovićeva.

Kako se prave maske
- Za koledarske maske od drveta deljane su u obliku čovečjeg lica. Brkovi su od crne kože sa vunom ili načinjeni od konjske strune, brada je zakucana koža ili konjski rep, a zubi zalepljena zrna pasulja. Na glavi goveđi rogovi. Pozadi je prišivena žuta, crna jagnjeća ili goveđa koža - objašnjava Vesna Marjanović.
Koledarske maske mogle su biti načinjene i od izdubljene tikve lejke sa rogovima od lima. Ponekad se između rogova stavljao konac na kojem visi lutka od krpa - „kukla“ (simbol zametka, rađanja) i crvene perlice koje zamenjuju „stare parice“, dok se zvončići prave od krep-papira i zamenjuju praporce. 
izvor

 

Учитавање

 

[Božena]

  ЂАВО.  — 

У многобожачком веровању европских народа ђаво није постојао. О њему се дознало преко хришћанства. Али стари словенски назив „чорт" за ђавола показује да су стари Словени веровали у ђавола и пре појаве хришћанства. У борби са старом вером, српска црква је тежила да уклони демоне и богове. Један од богова старе вере проглашен је за ђавола, противника Бога. Тако су германски бог Водан и стари словенски Црнобог постали ђаволи. Схватања о ђаволу код европских народа и код нас развијала су се самостално. Тако је ђаво асимиловао у себе многобројна бића из старих веровања и митова и постао нешто друго од онога што је био у најранијем хришћанству. Ђаво у српским веровањима и предањима је личност доста сложена. По својој спољашности, понашању, склоностимаподсећа на старинске шумске и пољске демоне (по В. Чајкановићу) (сотона, Хроми Даба)

 

 Враг је стари народни назив, познат у свим српским крајевима, али је углавном постао архаичан, потиснут, под утицајем цркве, грчким називом ђаво. Стари назив „бес" за ђавола одржао се углавном на Косову и Метохији. Име ђавола се не спомиње, јер: „Зло долази без позива." „Ми о вуку, авук на врата." Када се спомене, онда се дода: „Далеко му лепа кућа." „Споменуо се, не повратио се." УГрбљу уз реч враг пљуне се на леву страну и изговори: „Налет га било." „Анатема га било." „Часни гакрст убио." Зато се његово име радије замењује погрдним називима или еуфемизмима: некрштеник,налетник, нечастиви, нечастивник, нежид, брадаило, куси, репоња, рогоња, водац, матори, проклетник,анатемник, анђама. По веровању, када је Бог створио земљу и небо, живео је сам, па му досадило. Једном спази свој лик у води, па га оживи. Тај оживели створ почне да квари божије послове. Онда Бог створи човека,супарника непослушног створа, ђавола. По другој верзији, најстарији анђео у рају постао је охол, често

се замерао Богу, па је покушао да постане старији од њега. У тој тежњи придобио је уза се неке анђеле,па пошли на Бога. Али их је Бог предухитрио и све истерао из раја: најгрешније је отерао у пакао, мање грешне је протерао с неба и они сада лутају по васиони, а колебљиве отправио на земљу. Тако су од непослушних анђела постале три врсте ђавола: паклењаци у паклу, ветрењаци у ветру и нечастиви на земљи. Сви они мрзе Бога и све што је он створио, па и људе. Пошто су ђаволи постали божији отпадници, то они не трпе њега и његово име, нити имају поздраве у којима се спомиње Бог.

 

Напослетку, постоји и веровање да се ђаво испилио из јајета које је снео петао од девет година, а које је човек носио под левим пазухом три месеца. Зато ђаво понекад помаже човеку у његовим невољама.

 

Ђаво има лик човека, али с малим роговима на врху чела, са избуљеним и крвавим очима, руњав је по целом телу, у лицу црн, са шиљастом брадицом унапред повијеном као у јарца, ретким брковима, а нос му је дугачак и повијен као у орла. Млађи ђаволи имају реп, а старији су куси, јер им је отпао. Ушии ноге у ђавола су као у козе, на рукама прсти са орловским ноктима. Ђаволи имају само једну кост, па иона је шупља. У поређењу се казује: „Ружан као ђаво." Он је демон загробног или тамног света, а све што је у том свету црно је, па је и он црн.

 

Од атрибута, ђаво има малу капицу, у којој је његова чаробна моћ. Ко успе да му је некако одузме, тај постаје видовит. Ђаво нуди све што се зажели да би повратио своју капицу. Он носи уза се црни чаробни штап. Ко успе да прибави његов штап, тај добија моћ опсењивања. Ако се штап изгуби,изгуби се и та моћ. Ђаво губи магијску моћ и кад стане пред гравидну жену, јер је она од Бога благословена зато што под срцем носи чедо. Пакленаци имају у паклу тророги штап у облику оста,којима гоне и набадају грешнике.

 

Станишта ђавола су вирови, ритови, дубоке реке с вртлозима, понори, језера, јаме, пећине, стареводенице, кућишта, бунари, дрвета, мостови и раскрснице. Ђаволи не улазе у судове који имају поклопце. Најрадије се задржавају под воденичним витлом. Они се непрестано крећу, никад нису на једном месту. Путују ноћу, нарочито за време некрштених дана. Пред зору ускачу у старе бунаре, да у њима предане. Има их у рупама, на буњиштима, дрвљаницима и свуда код вода.

 

Кучи казују да највише ђавола има у Букумирском језеру, а Херцеговци у Нинчој јами у Гатачком пољу. Неки топоними судобили имена по ђавољим стаништима: Вражје језеро на Дурмитору, а са обе стране језера је по једна брдска Вражја главица, Вражје полице у Кучима, Ђавољи мост на реци Карашу, Вражогрнци, село на реци Рашкој код Новог Пазара, једно село на Тимоку код Зајечара и једно код Сјенице, Врагопеч је огранак Шаре, Вражица је врх у рашком Подгору, Вражји камен је у Пчињи, Вража глава је топоним у власинском селу Броду, Вражја глава је вис повише извора Темске. Сви наведени називи топонима,осим једног, су из времена пре појаве употребе туђег назива ђаво.По предању, станиште ђавола је било у меху на дну мора. Кад су се намножили, прешли су насуху земљу, па их, тобож, сада има по старим гробљима, под кућном стрехом, на тавану, у запустелим инедовршеним кућама. Састају се на раскрсницама, у потоцима, старим или напуштеним воденицама,под старим мостовима и под орасима. Радо се веру по дрвећу, нарочито на врбу и зóву,завлаче се у трску и трње. Привиђају се ноћу, али се невидљиво јављају и дању. Присуствују људским пословима.Кад се појави вихор, казује се да у њему играју ђаволи с вештицама.

 

Враг и паклењак су народни дуалистички називи за ђавола. Враг је смирен, добар ђаво. Отуда је настао назив враголан за шаљивчину. О добром врагу казује се:

 

„Ни ђаво није тако црн као што људиговоре." „И ђаволу треба запалити свећу" (каже се када се избегне нека очигледна опасност). „Ужди(запали) свецу једну свећу, а ђаволу двије." „У невољама се и ђаво зове у помоћ." По предањима, ђаво је позајмио сиромаху врећу новаца, дао ловцу демонског пса, прихватио цареву кћер коју је отац проклео,наградио човека који му је спасао живот, одржао дату реч, вражја мајка је скривала јунака од погибије,итд. Ђаволи обилато помажу несрећне и сиромашне људе, али им зато односе душе у пакао. По предању, неки човек запалио ђаволу две свеће и молио му се да му покаже скривено благо, итд. Па ипак људи не препоручују никакав савез са ђаволима, јер: „Ко са ђаволом тикве сади, о главу му се лупају."Ђаво је извор пакости, зла, несреће, неугодности: „Не лези ђаволе." „Ђаво не оре и не копа, него само озлу мисли" (ради). Он је окретан и препреден, али је понекад глуп, па му и обичан човек доскаче.Паклењак је зао ђаво из пакла:

 

„Ушао паклењак у кућу и од тада пође све наопако, прво свађом, па ондатучом."

 

Ђаво је представник деструктивности и сваке негације. Када је Бог створио овај наш свет, онда је ђаво, насупрот њему, створио свој ђавољи свет. Бог је створио човека, а ђаво жену, Бог овцу, а ђавокозу, Бог пса, ђаво мачку, Бог зеца, ђаво лисицу, Бог вола, ђаво коња, Бог јегуљу, ђаво змију, Бог пчелу,ђаво гусеницу, Бог правду, ђаво кривду, Бог винову лозу, ђаво купину, Бог босиљак, ђаво коприву, Богизворску воду, ђаво ракију, Бог свиралу, ђаво гајде. Ђаво је створио вука, али без душе. Онда је Бог даодушу вуку и од тада вукови гоне ђаволе. Када човек посумња у присуство ђавола, онда изговори: „Вукти на пут."

 

По веровању, дете је до крштења у власти ђавола. За време крштења дува се и пљује преко детета, да би се отерао ђаво. Када дете иде натрашке, онда га води „водац" (ђаво). Ђаволи не трпе људе који се крсте. Сваком човеку ђаво чучи на левом рамену и наводи га на грехове и зла дела. „Ђаво гананео" (или: навео). „Ђаво га носи, неће да мирује." „Гони га куси." Када човек греши, онда се ђаво радује и подиграва. Ђаволи свраћају људе с правог пута, заводе их по пољима и потоцима, јашу их и хране нечистоћом. Они предводе насилнике и крче им пут. Њима народ приписује и све размирице на српским средњовековним дворовима. Немању су напала браћа „ђавољим навођењем". Краљ Првовенчани казује да се Стрез, „наведен ђаволом, одметнуо и пошао на мене".

 

Ђаволи присуствују људским радовима и кваре им послове: заустављају воденице, ловцимаодапињу клопке, итд. Зато људи сваку несрећу и штету приписују кусим (старим, искусним) ђаволима.Да би придобили човека, ђаволи се довијају на разне начине и измишљају разна средства да га приволе.У тој тежњи они га упућују у своје ђавоље послове. Када то остане без успеха, онда узјашу јарчеве иљуде, муте и пресушују изворе, заустављају воденице и изазивају буру. Они наводе самоубице у смрт,грешницима ваде душе и односе их у пакао, мртвацима деру кожу прве ноћи по сахрани, итд.

 

Ђаволи живе дуго година и за то време стекну многа искуства и знања. Зато су куси (стари)ђаволи опаснији од репоња (младих). Стари ђаволи знају многе мајсторије, пронашли су воденицу, косу,основали ковачки занат. Зато родитељи у источној Србији не дају децу на ковачки занат. Ђаволи познају лековито биље и лечење. Бајањем и басмањем ђаволи се призивају у помоћ болесницима. По предању,ковач Вид избио је ђаволу око и утерао га у мехове, да из њих дува у ватру. И жена је успела да надмудри ђавола који је пред њом оседео. Ђаво је хтео све да буде, само не шегрт, војник и воденичар.

 

У народним приповеткама чест је мотив о претварању ђавола у људе и животиње, како му кад затреба: у мајстора, трговца, вука, магарца, јарца, коња, копца, голуба, врапца, миша, итд., али најрадијеу пса, мачку и јарца, обавезно црне боје, па се зато од куће гоне туђи пси, а туђе мачке се не пуштају укућу. Човек -ђаво има једну ноздрву. Ђаво се може у све претворити, само не у овцу и пчелу, јер су оне благословене од Бога. По легенди, ђаво се претворио у теле, па изишао на пут. Наишла два човека с колима, спазили теле, па га намамили да пође с њима. Успут им теле поломило спице (паоце)на точковима. Онда се оба човека сете да је то ђаво, па се прекрсте и телета нестане. Кад се ђавопретвори у калуђера, онда је за њега боља кривда него правда. Претворени ђаво показује се човеку који се није прекрстио за четрдесет дана.

 

По легендама, ђаволи краду од Бога сунце и месец. Они носе сунце на левом рамену, а кукавицу на десном. Ђаволи гасе звезде и њима гађају људе на земљи (појава метеора). Када се појави помрачење сунца, људи пуцају из пушака према њему, да би растерали ђаволе који га нагризају. Из куће се износи вода у чистој посуди, да би сунце у њој видело с које га стране нагризају. Верује се да помрачење сунца и месеца настаје у тренутку када се св. Илија сукоби с ђаволима. Св. Илија је успео да једног ђавола громом прикује за месец, чији се лик и сада види на њему. Ђаво се боји св. Илије, Пантелије и Атанасија, затим освећене воде, грома, крста, петла, глога и светлости, плаши се од вука и змије. Када загрми, ђаво се сакрије човеку у леву ногавицу, жени под сукњу, затим под мотику, секиру, будак, у димњак, под дрво, крст на цркви и под леву козју ногу. Зато св. Илија гађа громом све те предмете. Чим загрми, ђаво се завуче у стомну (тестију) с водом, а св. Атанасије га у њој заклопи.По легенди, неки рибар је извадио из мора стомну у којој је био ђаво. У страху од грома, ђаво се увлачи и у човека. Човек с ђаволом у себи постаје махнит, обестан, зао, склон нападу и убиству. Такве људе воде манастирима, да им монаси молитвама или претњама истерају ђавола из тела. Када гром удари у дрво, онда се верује да је под њим био ђаво. Дрво опаљено громом не употребљава се. У народу се казује да се ђаво може убити само једним ударцем; ако се удари двапут, онда оживи. По другој,супротној, верзији, ако се удари једном, онда ђаво моли да се удари и други пут, јер се од једног ударца створе два ђавола; ако се не удари други пут, онда оба цркну.

 

Људи се штите од ђавола хамајлијама, записима, ватром, трном, крстом и магичним кругом.Змија бежи од ватре, а ђаво од крста: „Бежи као ђаво од крста." Он се прогони глоговином, тисовином,црним петлом, дувањем и пљувањем. Када се појави вихор или црни облаци, ђаволи се гоне под лево колено и ту крепају. Када пада киша и истовремено сунце греје, у народу се казује да тада ђаво туче своју жену или да се ђаво жени с мечком. У западним крајевима казује се: „Бура гони, враг се жени."Једном се ђаво наљутио на козу, па јој зубима ишчупао реп, али се брзо покајао и зашио га под њенудоњу вилицу. Тако је коза добила браду.

Српски митолошки речник

[Božena]

 

[Božena]