Српска народна религија

[Božena]

Кад je реч о празницима српског народа, два се празника морају споменути на првом месту: слава, и Бадњи дан или Божић. То су најпознатији и најпопуларнији празници у нашем народном календару. Оба празника наслеђена су из старинске религије, и тек у току времена добили су санкцију цркве и до извесног степена христијанизирали се. И један и други имају подједнако висок углед. Разлика je само у томе што je слава, оваква каква je, празник (бар данас) специфично српски, док се за Божић то не може рећи; у накнаду за то, за Божић je везано несравњено више обичаја, и он je (противно слави, која je, у основи, пуна озбљности и тешких религијских обавеза), у истини празник весеља и неограничене религијске слободе.
»Нема дана без очнога вида, Нити праве славе без Божића«, биле су прве речи слепог игумана Стефана, када je, о Бадњем вечеру, узео гусле у руке (Горски вијенац, 2452 ид).
Слава je, у ствари, помен предака и ништа више. Цео обред о слави врло je прост и своди се на »устајање у славу«, на спомињање умрлих предака, и жртву (у хлебу или кољиву, и вину) која се тим прецима приноси. Напротив, Божић je празник јако компликован. Он je морао такав изгледати још у претхришћанском времену, јер су, тада још, као што ћемо видети, везиване за њега неколике религијске идеје. Свему томе додала je хришћанска црква своја објашњења и символе. Данашњи наш Божић састоји се, према томе, из елемената хришћанских, који су малобројни и секундарни, и из старинских, паганских елемената, који су многобројни и битни. Од интереса je сада знати који су то старински елементи, и какав je карак- тер имао старински српски празник који je доцније замењен, и потиснут, хришћанским Божићем.
Што се тиче црквеног, званичног Божића, он није старији од IV века. Најстарија црква знала je само за Богојављење (празник Исусовог крштења и освећење воде - односно, у западној цркви - успомена на три мага или три краља. Узгред, прослављано je тада и Христово рођење). Тек доцније покушала je црква да утврди датум Христовог рођења (о коме нам новозаветни списи не говоре ништа), и да од њега начини празник. Изабран je двадесет пети децембар, свакако зато што je тај дан, у римском календару, био обележен као дан »непобедног сунца«, и што je тај период времена важно, код свих народа, као рођење сунца и буђење, почетак новог живота у природи. Двадесет пети децембар био je и дан рођења Митре, чија je религија веома наличила на хришћанску (иста идеја о спасењу, крштење, причешће, сличне легенде о рођењу, итд.) и правило врло озбшьну конкуренцију младом хришћанству; због тога je црква, када je, у IV веку, добила очевидну надмоћност, да би коначно уништила све трагове Митриног култа, изабрала највећи Митрин дан за највећи свој празник. То што he се двадесет петом децембру дати друго, хришћанско објашњење, био je, доиста, једини начин да се празник »непобедног сунца«, који je још увек, чак и међу хришћанима, имао велику публику, сасвим преда забораву. Али се црквени Божић није ограничио само на ову једину идеју. У току времена, код свих народа који су, непо-
средно или посредно, били под утицајем римске културе, везани су за хришћански Божић извесни обичаји из римске Нове године. Поред осталога, по римској Новој години, коју су Римљани називали Calendae, многи народи (југоисточна Францу ска, француска Швајцарска, Руси, Срби, Бугари, Мађари, Румуни, Грци, Арбанаси, упор. M. P. Nilsson, Studien zur Vorgeschichtedes Weihnachtsfestes, Archiv für Religionswissenschaft, 19, 1918, стр. 103) назвали су свој Божић или извесне божићне обичаје, упор, наше речи коледо, колендо, колендати итд.
Кад je српски народ примио хришћанство, и са њиме и све празнике за које je православна црква знала, отпочео je празновати и Божић. Taj црквени Божић дошао je да замени неколико старинских празника, које je и наш народ празновао у време зимских солстиција. Управо, то није била замена, већ компромис: старински празници продужили су да живе и даље, само им je црква дала ново име, ново објашњење и неколике доста безначајне детаље из хришћанског култа. Који су били ти старински празници, ми не знамо; али из божићних обичаја, које наш народ још увек са пуно пијетета чува, у стању смо да о њима, о њиховој садржини и циљу, извучемо доста закључака. Неки од тих обичаја (нпр. бадњак, разна врачања и прорицања', обичај прошења6', итд) познати су и другим нама сродним народима; други опет (нпр. печеница, полаженик - упркос A. Brückner, у Schiele, Religion in Geschichte und Gegenwart, Tübingen, 1913, V, 722 слама итд.) постоје, изгледа, само код Срба: да ли случајно (зато што су код осталих народа заборављени), или зато што су српски спепијалитет, не можемо увек са сигурношћу рећи.
Ми ћемо се задржати на обичајима за које зна само наш народ, или који су, у нашем народу, потпунији и јаснији него иначе."
Veselin Čajkanović "Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924", Beograd 1994

[Božena]

DAN KAD SE OSTVARUJU ŽELJE: VERNICI, SREĆAN ZIMSKI KRSTOVDAN I VERUJTE – OVO JE VREME ČUDA!

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Zimski Krstovdan, veliki hrišćanski praznik i prvi dan posle Božića kada se posti. Iako je nekada proslava podrazumevala veliki broj ritala i narodnih običaja, većina njih je danas "pomerena" i spojena sa sutrašnjim praznikom - Bogojavljenjem. Ipak, stari i oni koji u Srbiji još uvek drže do tradicije reći će vam i za današnji dan postoje interesantna verovanja.

Zimski Krstovdan pripada krugu praznika koji se slave oko Nove godine i dan je sećanja na pronalazak Časnog krsta na golgoti dok je jesenji Krstovdan vezan za povratak Časnog krsta iz Persije u Jerusalim.

Većina običaja vezanih za današnji praznik preneti su na Bogojavljanje koje je sutra. Ipak, neki su se zadržali.

“Ko se krstom krsti…”
Krstovdan je dan strogog posta, prvi posle Božića. U narodu je ostala izreka: “Ko se krstom krsti, taj Krstovdan posti”.

Krstovdan
Naši stari veruju da je noć između 18. i 19. januara vreme kada se nebo otvara i “Bog se javlja”. Prema verovanju, Bogojavljenje – javljanje ili objava Boga, dešava se u gluvo doba, uoči Bogojavljenja, kada se na tren otvara nebo, da se ukrštaju vetrovi što duvaju zimi s onima što duvaju leti. U tom trenutku sve vode sveta prestanu da teku, a onaj ko se zatekne na otvorenom i to vidi, može od Boga da zatraži ispunjenje jedne želje.

Zato bi noćas svako trebalo da se potrudi da ostane budan do ponoći, otvori prozor i pogleda kroz njega. Želja koju tada zaželi, veruju naši stari, sigurno će se ostvariti.

Slično, veruje se da će neudate devojke, ukoliko stave ogledalce pod jastuk 18. januara uveče sanjati muškarca za koga će se udati.

Stari kažu da je prema tome kakvo vreme bude danas moguće predskazati celu godinu. Po nekim selima još se i danas zato zadržao običaj da se na Krstovdan u vodu stavlja krst i ostavlja da prenoći. Ako se preko noći zaledi, to predviđa zdravu i rodnu godinu.

U pravoslavnim hramovima se na Krstovdan služi liturgija Svetog Jovana Zlatoustog, uz ritual osvećenja vode. Krstovdanska voda se posle deli vernicima i, slično kao za Bogojavljanje, u kućama čuva preko cele godine zarad zdravlja i napretka doma. 

https://www.istorijskizabavnik....rs/

 

[Božena]

 

[Božena]

SRPSKA BOŽIĆNA NEDOUMICA: SVI MISLI DA ZNAJU, ALI ŠTA KAŽE TRADICIJA – DA LI POLOŽAJNIK MOŽE DA BUDE ŽENA?

Danas, u rano jutro, u svaki srpski dom došao je specijalni gost, prva osoba koja je na Božić prešla preko praga i, po verovanju, donela radost, sreću i zdravlje u kuću - položajnik. Reč je muškog roda, ali šta kaže tradicija - da li polažajnik može da bude žensko?

Polažajnik je ritualni gost, prvi posetilac koji dolazi u kuću na Božićno jutro i, veruje se, donosi domaćinstvu sreću, rodost i bogatstvo. On ukućanima čestita praznik, prilazi ognjištu i grančicom badnjaka džara vatru govoreći: “Koliko varnica, toliko srećica. Koliko varnica toliko parica. Koliko varnica toliko u toru ovaca. Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca. Koliko varnica, toliko gusaka i piladi, A najviše zdravlja i veselja. Amin, Bože daj”.

Položajnik simbolički predstavlja Mudrace koji su prema legendi pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću kući u koju je ušao. 

Crkva ne nalaže striktno da polažajnik mora da bude muškarac, ali u narodnoj tradiciji to uglavnom jeste tako. Veruje se da “ko vam prvu i kuću uđe za Božić, takva će vam cela godina biti” pa je “poželjno” da polažajnik bude jak, zdrav i moćan muškarac. U nekim krajevima ta uloga može da se poveri i dečaku, naročito u domaćinstvima u kojima se očekuje da mlada zatrudni ili da se starima donese zdravlje.

Sa druge strane, tradicionalna uloga za žene njih je vezivala za dom – vredne domaćice bile su te koje spramaju ručak za Božić i dočekuju goste, a ne idu iz kuće. One zato nisu mogle da budu simbol snage, ni mudrosti, pa su samim tim i “ispadale” sa liste polažajnika.

Ipak, u nekim krajevima Istočne Srbije ulogu polaženika obavljale su upravo devojke ili žene za koje se smatralo da su srećne. Njihovim dolaskom u kuću na Božićno jutro i domaćin i njegova porodica bi sebi obezbedili sreću.

Bilo da vam je bitan pol polažajnika ili ne, on treba da ispuni drugu, mnogo važniju “ulogu” – bitno je da je reč o čestitoj i dobronamernoj osobi koja porodici u čiji dom dolazi želi mir, sreću i blagostanje. Ukoliko vam takva osoba zakuca na vrata, dočekajte je “kako dolikuje”, sa mnogo ljubavi i radosti… a ostalo i nije toliko važno!

https://www...istorijskizabavnik.rs/

[Božena]

 

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/01/19/7049891_konjit.jpg

Јахање коња и ношење крста кроз град – овако је Панчево обележило Богојављење

WWW.RTS.RS

---

Због неповољне епидемиолошке ситуације ове године у Панчеву нема пливања за часни крст, што...

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

КУМСТВО

Назив кум познат је свим Словенима. У писаним изворима спомиње секрајем IX века, за време Петра Гојниковића,управо непосредно после примања хришћанства. По томнајстаријем спомену види се да су примарни облици кумства постојали и пре појаве хришћанства.Барски родословац (Дукљанин, око средине XII века) спомиње, по предању, кумство из времена жупанаВојислава (око средине XI века). Краљица Јелена писала је 1304: „Љубавному ми сину и куму кнезудубровачкому и всој опшчине." Год. 1433. кумче је био син неког Иваниша, а кум град Дубровник, којису заступали Иван Гундулић и Нико Ђорђић. Дубровник је издао наређење својим заступницима да:по домаћем обичају, приме кумство и, пошто дечаку острижу косу, да му у праменове косе замотају дарод 30 златника. По овом кумству јасно се види да су се њиме одржавали добри односи међу суседима,Босном и Дубровником. Једно кумствонастало због вражде (убиства) спомиње се у Црној Гори 1442.године.

У народу постоје четири кумства: крштено (мокро), венчано и шишано (оба суха) и кумство уневољи, „кад ко кога у нужди окуми".

По својим улогама у верском народном животу, кумство и братимство су сродне установе, али не и исте. Обе установе су за народ свете, везане мистичним сродством за божанство. Када су свеци делилиулоге, свети Јован је узео кумство, братимство и крстове од часног дрвета. Па ипак народ казује: „Прече је кумство од братимства." О крсном имену (слави) у Херцеговини испија се здравица: „крснијемкумовима"; побратим, ако није присутан, не спомиње се у здравицама. Срећно кумство је дуготрајно,напушта се само у изузетним приликама (због немања деце или њиховог раног умирања, али и онда кадасу кумови теренски врло удаљени). Братимство је краткотрајно, траје само за живота оба побратима.Кумство се наслеђује, оно је духовно сродство, па се третира као крвно, предаје се потомцима;братимство се не наслеђује и застарева. Под утицајем кумства и братимства настаје орођавање, и онотраје док су живи побратими (посестриме). По здравици: „Кумство се не променило од сад до судабожијега!"

У народу се за наслеђена стара кумства често не зна како су настала. Несумњиво је да нисуизазвана једним утврђеним разлогом и на исти начин. По очуваним предањима и по оним која и саданастају, види се да се окумљује углавном за домаћи опстанак и напредак. Чим предстоји да седомаћинство гаси, онда се тражи срећнији кум, али и стари остаје у поштовању.

По предању, кумство настаје тек после трећег срећног кумовања (венчања и крштења). Напротив,ако кумство није срећно, онда се тражи друго: „Умре кумче, раскиде се кумство." У околини Добоја, у Босни, одржао се старији начин кумовања. Тамо се кум три пута узастопно окумљује обредним хлебом окрсном имену домаћина који се куми. Куми се за венчање младенаца, па кум у већини нашега народа,крсти и децу младенаца које је привенчао. Окумљује се овим речима: „Куме, кумим те Богом, часнимкрстом и св. Јованом! Кумим тебе (за себе или брата, синовца) и сву твоју чељад и твој род!" Кумљенидржи десну руку на прсима, поклони се и одговори: „Куме, примам кумство Бога и светог Јована!"Кумовање оглашава трећи гост: „Хвала, домаћине, Бог ти дао, он ти поклонио. Нека ваше кумство будесрећно, напредно, темељито, непроменито, међу браћом неоговарано. Где се овај хлеб месио, ту семесила свака срећа, род, летина, здравље, весеље" — итд.

Безразложно одбијање кумовања је велики грех. По мотиву једне народне песме због одбијеног кумства „од страха се потресе земљица!" По другоммотиву, Тодор Јакшић је повео испрошену девојку, а Иван Звијездић хтео да му је отме. Тодор га куми,али Иван одбија кумство, потеже мач да посече Тодора, али му га св. Јован задржава.

Кумство се сматрало за светињу а кум за свеца, јер се веровало да од њега зависи породични идомаћи напредак. Велико поштовање кума прелазило је у обожавање. У једној народној здравици казујесе да је кум предодређен и послан од Бога. Кумство није шала. Кум се поштује као и родитељ. Кумоваклетва је тешка. Пред кумом се скидала капа, дочекивао се на коленима и љубио у прса према срцу. Попричању Гаје Пантелића, учесника у првом народном устанку, пред кумом се љубила земља. Он се првипозивао на свадбу, без њега се није могло обавити венчање младенаца, за столом се посађивао напочасно место. Да не би искрсавале замерке међу кумовима, кумства су се тражила у другим селима. По једној народној песми, од три највећа греха један је изводити кума на суд. Кумство има вредност крвногсродства. Мухамеданке нису криле лице пред кумовима хришћанима. По мотиву једне народне песме,дужд од Млетака, који, као странац, није познавао српске обичаје, покушао је да обљуби своју лепукуму, а она му се обратила: „Болан, куме, дужде од Млетака, под нам' ће се земља провалити, а више наснебо проломити, како ће се кума миловати?"

Кумови се нису мењали без неке велике невоље. У народу и сада има приличан број удаљених кумова. Род Минићи, у селу Бањи код Аранђеловца, кумују Ђеровићима у гружанском селу Бечевици;Милосављевићи, у лепеничком селу Горњим Јарушицама, имају кумство у пределу Студеници. Врло су ретка народна саопштења, а још ређа предања о сукобима међу кумовима. По таквом једном предању изМачве, Ј. М. Веселиновић написао је приповетку Кумова клетва,по другом предању, народног јунакаНиколу Скобалића издала је Турцима његова кума. Из новије прошлости познато је да је, по наређењукнеза Милоша, погубљен његов кум (који му је кумовао) Карађорђе, по повратку из Русије 1817.

Стари кум се замењивао новим приликом женидбе, да би младенци имали децу. Он се мењао и уприликама када се родитељима рађају само женска деца, када су мала деца болесна или ако умиру: не држе се. Удовци не узимају старог кума за друго венчање, него траже другог. Под утицајем цркве, ако сеиз једне конфесије пређе у другу, старо кумство се замењивало другим међу људима примљенеконфесије. Усвојеници и домазети примају домаће кумство за живота домаћина, а ако он није жив, онда је домазет задржавао своје кумство. Уобичајено једа се и мимо оправданог разлога тражи опроштај одкума који се напушта. Род Јевтовићи, у подибарском селу Рибници, напустио је старо кумство јер су мукумови били удаљени. Зато су их стари кумови проклели, па их никад не може бити више од две куће. Унајвише прилика, узимањем другог кумства, не напушта се старо: једни чланови држе старо кумство, адруги ново.

Бирање новог кума је по прехришћанским веровањима. На неколико дана пре крштења, дете сеоднесе на пут или на раскрсницу, па ко први наиђе, тај постаје кум детету. На Косову дете се изнесе уколевци, окренуто лицем западу. Ко први наиђе окрене дете лицем истоку и изговори: „Бог нек тепоживи и нек ти је срећно име Н." Скривена мајка се појави, па се обрати куму:

 „Нека ти је лака исрећна рука!" За венчање младенаца тражи се кум, човек без порока и који ужива углед у народу. По чл.75. Грбаљског законика: „Који би се Грбљанин одрекао кумства мокрога (крштенога) да плати глобуГрбљу 50 цекина као одметник (од) Бога и св. Јована," а по чл. 76: „Кумство сухо (венчано и шишано)остаје на вољу ко хоће или ко неће; али за стидно нађосмо кад би ова два суха кумства одрекао. По Вуку: „Значајан је обичај да убилац уз измирење моли противника да му буде крштени кум.То је, свакојако, једно због тога да би га лакшена мирење приволео, а друго, да би од дотадашњегнепријатеља начинио искреног пријатеља. Понекад по више дана узастопце иду жене, дванаест на броју,с малом дјецом у колијевкама, и куме га Богом и светијем Јованом да се измире. Када се постигне умир,онда умирени постаје крштени и венчани кум убици и његовој деци, па је на тај начин осигуран мир."По чл. 114. Грбаљског законика:

„Који би човјек човјека у нефаљ (нехотично) ранио или макар и убио,да га нема братство тражити (ради крвне освете); али ваља да је вазда покоран и да дâ братству колико јевише могуће кумстава."

Шишано или стрижено кумство је општи обичај у Босни, без обзира на вероисповести. Њиме сене стиче сродство, али се појачава пријатељство. Кум одстриже бич косе кумчету, у који стави новац. Затим се кум части јелом и пићем и дарује. Ако дете слабо напредује, родитељи га изнесу на пут, па копрви наиђе, био то и иноверник, узима се за шишаног кума. Том приликом дете добије још једнонезванично име. У околини Стоца шишано кумство назива се кризмано. Кумује се деци пријатеља, да бисе утврдило пријатељство сада и за потомке. Оно постоји и између мухамеданских и хришћанскихверника. Шиша се само оно дете које се од рођења није никако шишало. Ошишана коса пада у суд сводом, у који кум убаци новчић. Од тада шишани кум постаје кумчету заштитник, па ће се за његазалагати и животом. После шишања кум се части и дарује. Шишано кумство траје док су кум и кумчеживи, а када једно од њих умре, онда кумство престаје: „Кумство било, кумство се развргло."

У невољама се кумовало и с људима других вера: „Ој, Турчине, за невољу куме!" У једној пословици из Босне казује се: „Ако не могу бити кум крштени, могу стрижени (шишани)", јер венчано(црквено) могло је да буде само међу истоверницима. Срби су окумљивали мухамеданске вернике да биод њих имали заштиту од насилника или да се обезбеде од њихова насртања. Штавише, они суокумљивали и насилнике и лупеже, да би кумством заштитили своју имовину. Хајдуци су окумљивалиили братимили своје јатаке, да би код њих на тај начин обезбедили уточишта. Према томе, било је двеврсте кумства: верско и пријатељско. Ово друго настајало је уз већ постојеће верско кумство. Верскикум може бити само један, са својим наследницима, а пријатељских могло је бити неколико. Код Црногораца могло је бити посебних кумова за венчање, посебних за крштење, посебних за шишање, али је и код њих главни крштени кум. Верским кумством људи су се орођавали, а у пријатељском то нијепостојало; прво се наслеђивало, а друго није било наследно.

Кумство има видну улогу само у животу људи и њихову напретку, да су живи, здрави, и да имајупотомство; ако тога нема, онда се кумство напушта и тражи друго, срећније, сродно мењању божићњегполазника. По мотиву једне народне песме, Сибињанин Јанко позвао је кума Ђурђа Смедеревца иоставио му у завет жену, децу и имовину. После Јанкове смрти Ђурђе је изневерио завет: куму јеобљубио, децу затворио а имовину приграбио. Мотив очигледно не иде у прилог учествовању у култу мртвих. Што се деци радо дају имена предака, па, штавише, и живих родитеља, то се чини из пијететапрема прецима, а не да би била у њихову окриљу, јер нико није рад да своје живо дете повери претку.По веровању, покојник повлачи за собом најмилије који су у животу: „Умро је, да си ти жив и здрав!" Упоређењу са покојницима, каже се: „Не буди примењено!" Када се каже да унук личи на покојног деду,онда се дода: „По сунцу ходио!" — тј. да је унук жив, да га греје сунце.

 У народу се верује да се кумством може обавезати змија да не уједе, вук да не коље стоку, мишда не чини штету, итд. Онда је разумљиво колико се цене и поштују готово до обожавања кумства међуљудима. Кум уводи невесту у нову породицу и мистичним путем ствара породично сродство. Његовимучествовањем у обреду венчања осигурава се долазак потомства, које наставља домаћи култ, јача род ибратство. Дете је с мајком, понегде и с оцем (кувада), нечисто, у власти ђавола — од рођења па докрштења. Кум преузима дете из власти ђавола, па га уводи у власт доброг божанства, сада Бога.

 Српски митолошки речник

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Srpske kletve čije dejstvo traje vekovima 

DA BOG DA TE... Srpske kletve čije dejstvo traje vekovima

Da bi se ostvarila, kletva mora da bude nabijena emocijama i da ima jaku energiju. Bačena kletva može da traje punih šest generacija i tek sedmo koleno neće osećati posledice "otrovnih" reči

“Proklet ti bio rod i porod”, “Seme ti se zatrlo”, “Sunce te nikad ne ogrejalo”, “Ne imao muškoga roda”, “Da bog da te stigla božja kazna”, samo su neke od kletvi koje su vekovima u nazad u najvećim emotivnim nabojima Srbi izricali jedni drugima. Do dana današnjeg, tvrde poznavaoci ovog polja ništa se nije promenilo. Kunemo i dalje i to sa podjednakim žarom.

Tradicija kletvi postoji verovatno u svim kulturama sveta. Vreme nastanka ovog izraza zaključuje se na osnovu njene sadržine: pošto je osnovni podsticaj za nastanak klevete proklinjanje nekoga sa željom da mu se nešto neprijatno desi, jasno je da je nastala u davna vremena kada se verovalo u magičnu moć reči.

Prema tumačenju Predraga Petkovića, astrologa i ezoteričara, koji se već dugi niz godina bavi ovim pitanjem kletva je uvek vezana za neku osvetu. Ona mora da bude nabijena emocijama i da ima jaku energiju da bi se ostvarila.

Bačena kletva može da ima potencijal određeni period. Tradicionalno, važi do šestog kolena i tek sedmo koleno ne oseća posledice, priča Petković.

On naglašava da se kletve ispunjavaju naročito ukoliko imaju veliki energetski potencijal i ukoliko je osoba koja je izriče jako isprovocirana, a pri tom nevina.

Često se dešava, objašnjava naš sagovornik, da kletve budu “porodične” i da se celoj porodici u istom vremenskom periodu dešavaju iste stvari – npr. da ni jedna žena iz porodice ne rađa mušku decu, ili da se neko “porkletstvo” ponavlja generacijama.

Najteže kletve su one koje “baci” roditelj, a u narodnoj poeziji kao “opsane” kletve pominju se i one koje baca devojka, ili sestra.

Najstarija srpska kletva – kletva cara Lazara

Kletva cara Lazara spada među najstarije srpske kletve. Mnogi veruju da još uvek nismo “sknuli” prokletstvo koje nam je bačeno pre skoro sedam vekova. Petković smatra da su se mnogi događaji u istoriji srpskog naroda dogodili upravo na Vidovdan zahvaljujući rečima izrečenim 27.06. 1389:

“Ko je Srbin i srpskoga roda
i od srpske krvi i kolena,
a ne doš’o na boj na Kosovo
ne imao od roda poroda,
ni muškoga ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo
rujno vino, ni pšenica bela,
Rđom kapo dok mu je kolena!

Brojni su oni koji veruju da je kletva izgovorena uoči Vidovdana obeležila kretanje i sudbinu srpskog naroda. Kao primer često se navodi da je Gavrilo Princip izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Fredinanda upravo na ovaj dan, a kao primer iz moderne istorije navodi se izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.

Kunemo i danas

Ništa se nije promenilo ni sedam vekova nakon kletve cara Lazara. Prema rečima Petkovića Srbi su i dalje skloni tome da u naboju emocija bacaju kletve.

- Ljudska priroda se nije promenila, niti su se promenili bazični principi. Isti je princip i čobvek nije promenio svoj sklop, te ljudi i danas kunu – priča Petković.

U modernom dobu, jedino što se možda promenilo jeste što je veliki broj ljudi prestao da veruje u magijska dejstva, te su kletve dobile i šaljiv karakter. Na društvenoj mreži Fejsbuk postoji i stranica “Sve srpske kletve”.

U moderne kletve, koje na žalost važe već nekoliko decenija spadju i “Dabogda svoju pravdu tražili i ostvarili je u srpskim sudovima”, “Dabogda živeli od prosečne srpske plate i penzije”, “Dabogda Vam ostalo još 5 godina staža do penzije u Srbiji” .

(M. Batinić)
 

[Božena]

 

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2019/11/11/6302051_krajputasitjpg

Споменици крајпуташи чувају душе страдалника

WWW.RTS.RS

---

Србија је јединствена по много чему, па и по споменицима крајпуташима, знаку вечног сећања на претке који су положили живот далеко од завичаја. Многима се не зна ни...

 

[Božena]