Српска народна религија

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/01/05/7025727_tucindan-tjpg

Туциндан – почиње спремање за Божић, верује се да се ништа не даје нити износи из куће

WWW.RTS.RS

---

По српској обичајном календару, Божић се слави три дана, 7, 8. и 9. јануара. Као празнични дан рачуна се Бадњи дан, али и Туциндан или Туцје који се обележава данас.

 

[Božena]

 

[Božena]

Бадњак: Значај и обичаји код православних Срба

 / Немања Јовановић

Код православних Срба дрвена облица која се обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече назива се бадњак. Дрво за бадњак које породице уносе у дом је најчешће млад цер који се ритуално сече у рано јутро Бадњег дана. Сечење, припрема, уношење и слагање изводи се кроз већи број сложених обреда, који се разликују у зависности од дела земље.

Према бадњаку се православни верници у Србији односе као према божанству - приносе му жртве у виду жита, вина и меда и поздрављају га. Бадњак се ритуалима не везује само за Бадњи дан, већ он понегде гори и на дан Божића, када положајник удара по њему жарачем или граном, призивајући тако срећу и напредак породице – да буду једнаки као варнице.

Паљење бадњака обавља се у знак сећања на ватру коју су витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христ не би ли на тај начин загрејали новорођенче и његову мајку.

У данашње време, када верници најчешће немају могућност да у кући запале ватру, бадњак се углавном користи за украшавање дома на Бадњи дан.

Ложење бадњака
Понегде се верује и да је наложен бадњак симбол крста на коме је Исус разапет, а топлина ватре симболизује спасење људског рода до ког долази захваљујући Христовој жртви.

Филолози, историчари религије објашњавају да је овај обичај наслеђе старе словенске вере, пренете у хришћанску еру Срба. Бадњак, по том тумачењу, представља божанство које умире спаљивањем, а потом васкрсава, а којем се молимо и пружамо жртву да бисмо заузврат добили плодна поља, здравље и срећу. Ватра симболизује светлост Сунца, које пружа живот и требало би да буде благонаклоно према верницима и у наредној години.
Дрвеће из рода храстова, које се најчешће бира за бадњак, у старословенској религији је било једно од најобожаванијих, повезано с Перуном, богом муње и грома.

Обичај ложења бадњака се одвија на јавним местима однедавно иако многи верују да је реч о старој традицији, а рођен је међу војницима који су их ложили у касарнама. Штавише, у Краљевини Југославији је та традиција стандардизована као војна церемонија с бадњаком, а то је све трајало до избијања Другог светског рата, пише Национална географија.

Последњих деценија, бадњак има значајну улогу у обележавању Божића и Бадњег дана када је реч о прослављању у организацији Српске православне цркве и локалних заједница. На Бадњи дан верници свечано секу и носе бадњак до храма, у чијој се порти обавља он слаже, што је праћено благосиљањем свештеника. На крају ове свечаности, верници окупљени око ватре посматрају ватру бадњака...

 

 

[Božena]

БАДЊАК

Данас је уобичајно да се широм света Нова година дочекује уз окићену јелку. Ово зимзелено дрво, окићено разнобојним украсима ,осветљено свећицама и начичкано поклонима, преузето је из католичког светковања Божића, које је заправо германско-скандинавско претхришћанско наслеђе. Код нас се окићена новогодишња јелка јавља седамдесетих година XIX века, о чему сведочи и писање Јована Јовановића Змаја.
Срби празнују Мали Божић као своју Нову годину а службену Нову годину дочекују на начин који је уобичајан у читавом свету.

  Божићно дрво код Срба је Бадњак и представља старо индоевропско наслеђе које је у тесној вези са универзалним митологенама насталим у прелазу из старе у нову годину. У основи овог тумчења стоји древно индоевропско поимање трочлане вертикалне и цетворочлане хоризонталне структуре васељене, саздане од три света(доњи свет,земља и небо) и раздељене на 4 стране света. Тај збир две структуре (3+4) даје сакрални број седам а њихов производ такође сакрални број дванаест. По митолошком поимању старих Словена ,свет је симболично представљен као дрво света, такође састављен од три царства(небо,земља и подземље). Уз јасну цетворчлану назнаку страна света, као и ветрова који са њих дувају, за словенску митологију је карактеристична и двојна подела на дан-ноћ, живот-смрт,зима-лето,добро-зло..Бадњи дан је тако светковина борбе за живот, дан, лето, добро. Сечом Бадњака, чији је корен у човековом доњем свету, његовим приносењем на жртву, разгоревањем на огњишту појачава се чистилачка снага и животодавно дејство ватре, као припомоћ Сунцу, са жељом да буде онолико живота колико са Бадњака роји варница. Само прегоревање бадњака је чин победе над мраком и смрћу и ново распламсавање живота.
По индоевропској митолошкој представи, у корену дрвета света је подземна змија(неман сто прети да уништи свет), која се може уништити само огњем. Таква змија је именована као "Ахи Будхна" и на више места је опсисана у Ригаведи, древној индијској књизи религиозних химни. "Будха" значи дубина а "Ахи" змија па се може превести као змија дубине. На књижевном језику, насталом од ведског, будна значи корен дрвета, из чега се ,претпоставља се, извела и реч Бадњак. По другој верзији реч бадњак долази од речи бдење, па се Бадњак тумачи као дрво над којим се морало бдети.

 Бадњак ,који је најчешће храстово дрво, пањ или грана, сече се свечано, у ћутању, пре сунца, и то тако да падне у правцу истока, као жртва излазећем сунцу а његово паљење, посипање житом, медом и млеком, првенствено служи поспешивању плодности, престављајући истовремено и прелаз из старе у нову годину. Празновање Бадњег дана уз Бадњак је наслеђе старе србске вере и древне индоевропске митологије, употпуњено каснијим религијским наносима што се најбоље види у недељивој празничној целини Бадњег дана и Божића. Тако Бадњи дан и Божић нису само прелаз из једне вечери и јутра,вишенедељног поста и седмица мрса већ и тачка пресека два религијска погледа и обредне праксе: са једне стране у знаку Христа а са друге са остацима веровања из словенске прадавнине. И поред слојевитости и противречности стари обичаји су се сачували јер у свом полазишту имају тезњу за опстанком и напредовањем породице, њених чланова и иметка.

 Бадњи дан је непокретан празник и пада увек 6 јануара(24 децембра по старом календару),чије светковање започиње сечом Бадњака. Ово одсецање Бадњака по правилу се чини у освит самог празника, пре изласка сунца. Сече се углавном храстово дрво, ређе церово или граничево. У ословљавању Бадњака са “Добро јутро Бадњаче, и честит ти Божић” , као и посипању житом донетим из куће препознаје се старо словенско обожавање дрвета. Пре него што се дрво посече, домаћин се три пута прекрсти, помене Бога и Славу у чему се опет препознају новији хришћански утицаји. Бадњак се сече са источне стране и пази се да падне на источну страну, одакле Сунце излази, због чега се задњи ударац секиром чинио са западне стране. Први ивер који би пао са бадњака није смео да падне на земљу, јер би изгубио делотворну моћ, па је хватан руком и стављан у карлицу где се скупља кајмак, или на кошницу да би се пчеле заштитиле, а веровало се и у лековитост воде у коју би се потпопио први ивер. Ни Бадњак није смео да падне на земљу па га је онај ко га сече дочекивао на раме. У неким крајевима секло се онолико бадњака колико је било мушких глава у кући.

Бадњак је кући ношен на рамену и придржаван руком која је морала бити у рукавици. Увече, кад се подмире сви послови, Бадњак је уношен у кућу и при уношењу посипан кукурузом или пшеницом, како би година била плодна. Окупљени укућани свечано су дочекивали домаћина са Бадњаком, размењујући божићне честитке и исказујући жеље за срећом и напредком. Кад га ставе на огњисте, укућани би га даривали вечером и целивали а тек потом потпаљивали.

Током ноћи се пазило да Бадњак не прегори.Ономе ко то први спази припадала је награда од домаћина а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцањем из оружја. По етнологу Веселину Чајкановићу, пригоревање бадњака представљало је ритуално спаљивање божанства плодности, које се истог тренутка оваплоћује у новом божанству као Божић. Зато се верује да остаци Бадњака и пепео поседују чудотворну моћ. По хришћанском тумачењу, Бадњак симболизује оно дрво које су пастири донели и заложили у хладној ноћи када се Христос родио.

Док бадњаци горе и пригоревају, у бадњеданској ноћи се пече божићна печеница а да би година била пуна, у печеницу су стављани и с њом заједно печени срце, бубрези,џигерица, слезина, дуња и јабука. Ова печеница се називала и "веселица", "заоблица", "божичњар","божо".. У обичајима је важну улогу имала и слама, која би често била уношена у кућу заједно са бадњаком. Пошто би обишао са сламом око куће, праћен децом која би пијукала, домаћин би уносио сламу у кућу и на њу поставио покровац, односно врећу или асуру за који би сви укућани, изувени, поседали. Бадњачкој вечери се приступало након што се од трпезе издвоји део намењен прецима и по угловима разбацају ораси.Данас се уношење сламе везује за самог Христа и његово рођење у пећини и ова слама би се остављала да лежи на поду три дана. Оно што је посебно значајно за бадње вече је да је цела породица морала бити на окупу, што је доприносило породичном јединству и чувању везе између предака и потомака.

У новије време у многим местима се организује колективна сеча, свечано доношење на тргове или црквене порте и паљење Бадњака. Бадњак се такође купује на пијаци од сељака и читав породични ритуал око бадњака је скраћен али му је симболика остала иста. 
Било да се држимо индоевропског или хришћанског тумачења Бадњака оно је у основи било и остало дрво живота.

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/01/07/7029554_korindjanje-tjpg

Сомборски мали појци коринђали на Бадње вече

WWW.RTS.RS

---

Коринђање је обичај када деца на Бадње вече одлазе у комшилук да честитају празник рецитовањем песмица. У Сомбору овај обичај негују деца из групе „Мали појци” при...

 

[Božena]

МАЛИ БОЖИЋ

Одломак из књиге "Силуете старог Београда" Милана Јовановића-Стојимировића:

Прослављање Нове године није наш народни обичај. Нова година се у Србији од скора "дочекује". У Карађорђево доба, па и у доба кнеза Милоша, првога јануара (по старом календару) завршавао се Божић и зато се тај дан звао Мали Божић. Једини обичај вредан помена било је терање Божића. После богатог ручка, млади људи су пројахивали коње атаром свога села и гонећи Божић, који је прошао, гонили су симболично стару годину са свим злима које је донела ако није била родна, ако се, док је трајала, десио помор стоке, ако је имала да се памти по некој поплави или некој сличној елементарној несрећи. После јахања, они су се весело враћали кућама и седали поново за пуну софру, на коју би жене донеле "васиљице", премазане медом, које су се тако звале зато што је тога дана "падао" Св. Василије. Сем тога, домаћину је служена свињска глава од божићне печенице, остављена да се једе на тај дан.

Један далеко важнији обичај био је везан за Мали Божић, јер је под Карађорђем то био дан када су у Београд долазиле народне старешине да положе рачуне о своме раду. Мали Божић је био дан када се састајала Народна скупштина да решава о буџету за идућу годину. Једни су тај дан чекали са нестрпљењем, да би могли изнети своја мишљења и критике на рад централне власти, а други су тешка срца долазили у Београд, јер су имали да правдају своје локалне издатке и дефиците и да чују Вождове оштре прекоре. На тим скупштинама дискусије су често биле и жучне, јер су војводе последњих година устанка били у завади са централном управом па и међу собом. Зато је неко приликом пропасти Србије 1813. рекао: "Мали Божић нас више неће затећи заједно!" - при чему је мислио на 1. јануар 1814.

У народу није постојао неки нарочити начин честитања Нове године, утолико пре што ни нова година Српске Православне Цркве не почиње 1. јануара, него 1. септембра, јер Црква тада препочиње свој годишњи "репертоар" празника и служби везаних за њих. (Сем тога, Турци и Јевреји имали су своје нове године, везане за сасвим друге датуме.) Међутим, када је кнез Милош почео да заводи државну администрацију и свој дворски церемонијал, више-мање по западном типу, и кад је као шеф државе почео да честита Нову годину другим владарима, а и они њему, почео је да прима новогодишња честитања и од својих поданика. Зато је честитање Нове године дуго било једна чисто званична и варошка ствар, коју село није прихватало. Београд је, као престоница, први у Србији увео у обичај новогодишње празновање, које је с временом, по угледу на "Силвестрово", на Западу, почело да се светкује у позајмљеним формама "бдења", односно "чекања" Нове године, уз разне шале и весеља у току ноћи и уз облигатне новогодишње честитке 1. јануара пре подне. Доцније, двор је установио свој чувени новогодишњи бал, који је био имитација новогодишњег дворског балла у Паризу, када је Наполеон III обично држао свој велики политички говор, у коме је, до свога пада, додиривао скоро сву спољну политику европског континента. Има се утисак да је те балове код нас први увео кнез Михаило, а зна се колико су на њих полагали краљ Милан и краљица Наталија, која је бриљирала на њима у свој помпи своје горде лепоте, и уживала да око себе сакупи што одабраније друштво. Музика и игра биле су њене две главне пасије, а може се рећи да је и умела да игра, јер је у кадрилу, валсу, полонезама и менуету морала да има савршене саиграче.

KOVRTANJ NA MALI BOŽIĆ: UMESTO VASILICE, SPREMA SE I OVAJ OKRUGLI OBREDNI KOLAČ SA RUPOM U SREDINI

U domovima mnogih Srba, umesto vasilice, na Mali Božić priprema se kovrtanj, okrugao obredni kolač sa rupom u sredini. On je karakterističan za mnoge dinarske krajeve, predeo Bosanske Krajine, Liku, Hrvatsku (Bilogorski kovrtanj), panonsko – pridunavsko područje, pa i za Šumadiju i delove zapadne i jugozapadne Srbije.

 On se na jutro Malog Božića iznosi u štalu i stavlja se volu dešnjaku na rog, koji prethodno treba biti okrenut ka istoku. Na koju stranu zbaci kovrtanj, njive na toj strani treba orati i zasejati i rod će na njima biti dobar. Nakon toga domaćin sa najstarijim detetom lomi kovrtanj na 4 dela. Jedna četvrtina podeli se stoki, a od ostale tri četvrtine kuva se popara sa sirom i kajmakom koja se jede sa glavom i desnom plećkom od pečenice, što je domaćin sačuvao od Božića.
Ko nema štalu, lomi kovrtanj preko badnjaka koji stoji okićen u nekim kućama sve do Malog Božića.

Evo recepta za ovaj tradicionalni obredni hleb:

500 gr mekog brašna
2 jajeta
1 kocka kvasca
2 dl mleka
1 kašika šećera
1 mala kašičica soli
1 dl ulja
1 jaje za premazivanje

Priprema:

Od brašna, jaja, mleka, šećera, soli, ulja i dignutog kvasca zamesite dizano testo. Ostavite na toplom da se digne, premesite. Ponovno ostavite da se digne.

Istresite testo na pobrašnjenu dasku i napravite kovrtanj. Ponovno ostavite da se digne, premažite razmućenim jajetom, pospite solju te stavite da se peče.

Ponegde se od ovog testa modlom prave mali kovrtnji koji se peku na masti u dubljoj šerpi ili tiganju.

OBIČAJI OPSTAJU U NARODU
MALI BOŽIĆ STARIJI OD SRPSKE NOVE GODINE
 

Proslava Malog Božića ima u narodu dugu tradiciju i praćena je živopisnim običajima, punim simbolike.

 Ovaj narodni praznik, koji se obeležava danas, sedam dana nakon Božića, ima mnogo dužu tradiciju nego doček pravoslavne Nove godine. Neki starinski običaji vezani za njegovu proslavu još opstaju u selima oko Banjaluke.
 
Za trpezom, na koju se iznosi glava i plećka božićne počenice, ostavljeni specijalno za ovu priliku, počasni gost je položajnik, najčešće dete ili mladić, koji je na Božić prvi ušao u kuću domaćina. Na Mali Božić položajnik dobija poklone.

- Danas se to malo izgubilo, ali kad sam ja bio dete za položajnika se mesio poseban hleb od belog brašna, ili kako se u narodu zvao kolač, ukrašen orasima, lešnicima i suvim voćem. Taj bi mu kolač davali na Mali Božić posle ručka i on bi ga onda stavio na glavu i nosio kroz selo. Uz to, položajniku su se poklanjale čarape, košulja, vezeni peškir - priča Boro Stojić iz Sitnice na Manjači.

 Stojići su, kaže, uvek obeležavali Mali Božić, iako im je na taj dan, 14. januara, krsna slava Sveti Vasilije.

- I slava i Mali Božić na isti dan, velika je to radost za kuću. Nova godina je nešto drugo, to je moda novijeg doba – kaže Stojić.

I na Manjači i u potkozarskim selima običaj je da se na Mali Božić na sto iznosi kovrtanj, okrugli hleb sa rupom u sredini, koji je na Božić u ranu zoru ispečen od testa za česnicu.

- Prema starijim kazivačima, domaćin je kuvao česnicu i kovrtanj, dok je prema novijim izvorima to obavljala domaćica. Ispečen kovrtanj bi ogrnuli čistim stolnjakom i obesili na čiviluk, gde je stajao do Malog Božića – zabeležila je Irena Medar Tanjga, profesor etnologije na banjalučkom Prirodno-matematičkom fakultetu.

Na Manjači se na Božić kovrtanj stavljao volu na rog, da bi godina bila rodna. U Potkozarju se kovrtanj stavljao u napoj prvoj kravi koja se oteli posle Božića, da bi telad bila zdrava, a mleko masno.

 

[Božena]

 

[Božena]

PUT VUNE

Zagrliti preslicu, opljunuti između kažiprsta i palca i otpočeti uvrtanje niti; drugom rukom namotavati nit na vreteno, danima i danima

        Prvo treba imati ovce, držati ih na paši dalje od trnja, da im vuna bude što čistija; na proleće, ošišati ovce, oprati vunu i razvući je na žici, da se osuši; osušenu vunu iščešljati rukama, osloboditi bodljikavih grančica kupine i trnja i, tako, pripremiti za vunovlačaru;

 staviti vunu u džak i natovariti čiči na leđa, da nosi u varoš; lepo očešljanu i uređenu vunu, kakva se vrati iz varoši, privezati za preslicu; izvući vretena, koja se čuvaju pobodena u brašno, i zadenuti dršku kudelje za pojas; zagrliti preslicu, opljunuti između kažiprsta i palca i otpočeti uvrtanje niti; drugom rukom namotavati nit na vreteno, danima i danima, kad god se ima vremena od njive, uglavnom zimi; sa dva-tri trbušasta vretena premotati vunu na jedno vreteno, sve ispredajući od tankih niti jednu puniju, stojeći, dok se vretena tânje poskakujući po podu kujne; onda preneti na motovilo; vunu skinutu s motovila uvezati u kanure; ako je za farbanje, potopiti je u orahovinu, pa sušiti na žici; u praznu kutiju šibica ubaciti dva-tri zrna boranije ili pasulja; na takvu kutiju namotati klupčiće, a kanuru razvući između dokonih muških ruku, kad su dobre volje, inače se poslužiti naslonom stolice; motati klupče ne mnogo meko, da se ne smiče, a ni tvrdo, da se nit ne istegne; otići do Milice ili Ljubice, s iglama, po mustru; uz kafu, otpočeti skut prsluka; kod kuće, prvo ćutati nad pletivom, dok se mustra ne nauči; kad se oslobodi jedna igla, zavući je pod maramu na glavi i pročačkati uvo; plesti, i plesti, kad god se ima kad; ispleten prsluk osmuditi plamenom zapaljenih novina nad otvorenom plotnom šporeta; naručiti četiri dugmeta od čiče, da donese iz varoši; donetu dugmad izvaditi iz papirića, u koji su umotana da se ne raspu u čičinom džepu, i prišiti; gotov prsluk držati jedan dan izložen na krevetu; onda ga spakovati u šifonjer, u njega zavući suve listove oraha, da ga ne napadnu moljci; obući ga, prvom prilikom, kad se krene među narod.
http://tatjana-jankovic-prvaknjiga

[Božena]

 

[Božena]

БОГОЈАВЉЕЊЕ

 Овога дана завршавају се Некрштени дани, па се с њима завршавају и ноћна кретања демона. Богојављење је био празник многобожачког бога даваоца Дабога, који је испуњавао жеље људи који су му се обраћали приликом отварања неба. По веровању, уочи Богојављења, у глухо доба ноћи, отвара се небо и у том часу Бог се јавља људима (теофанија), отуда назив Богојављење.Старији људи су сву ноћ били будни и очекивали отварање неба. У народу се казује: када се небо отвори, онда све воде стану за тренутак (воденице престану да раде) и претворе се у вино, а ветар престане да дува. Захваћена вода добија профилактичну моћ, а оне воде које се тада не захвате посвећују се изјутра крштењем (отуда: Водокршће), бацањем крста од леда у воду. До рата 1914. крст се бацао уСаву код Београда и Шапца, у Брчком и после тога рата, затим у Колубару код Ваљева, у Рашку уНовом Пазару, итд. Ко успе да извади крст из воде, тај је добијао новчану награду од присутних. Наоснову остатака бацања крста у воду (бацао се и када настане суша и о заветним данима), дознаје се да је крст супституција људске жртве демону воде из многобожачког времена. На људску жртву упућује иостатак обичаја купања овога дана у рекама, када се у давној народној прошлости обавезно приносилаљудска жртва дављењем једног од купача. Тај груби обичај ублажио се бацањем крста у воду. УАлексинцу, Нишу и још неким градовима богојављенска „водица" светила се на раскрсници у средиштуграда. Ту се постављао сто и крст на њему, оба од леда, а око стола били су постављени чаброви сводом. После црквеног освећења воде, она се делила народу, а сто и крст остајали су да се сами растопе.

По селима, на Богојављење рано изјутра, пре сунца, оде домаће чељаде да донесе воде са извора(одакле се узима за пиће и домаће потребе), пошто се у воду или поред ње баци прегршт жита иизговори: „Добро јутро, водице, како ти ишла, тако да иде и берићет на њивама." Ако се вода узме с реке, онда се у воду баци струк босиљка и изговори: „Богу и светому, ти у здравље и ја у здравље!"Судови с водом заките се босиљком. Код куће се мушкарци, редом по годинама живота, умивајудонетом и неначетом водом на секири, окренути лицем истоку, сунцу. У ј-и пределима Србије обред се обавља у кући, а секира се стави на раоник. Учесник држи у руци запаљену свећу или, место ње, стависе поред секире црепуља или вршник са распаљеним жаром. Затим учесник, пошто се трипут окрене од леве руке према десној, сркне мало воде пре употребе јела и крсти се, скаче према истоку, пази да му сесвећа не угаси, или, ако је напољу, у три скока ускочи у кућу, пошто претходно узме жишку и баципреко себе. Жене се умивају стојећи на ожегу (ватраљу), девојке на преслици, и говоре:
„Прођох сабљу,не посекох се, прођох воду, не удавих се." Из цркве се доноси освећена богојављенска „водица", у којусе стави струк сухог босиљка. Она се чува као лек за болеснике и болесну стоку, па се употребљава икао профилактично средство противу сваке гангрене и гамади. У селима лесковачког Поморавља изјутра се иде на реку, умива се, у воду се баци босиљак и изговори:
 „Богу и светоме, ти надоле, ми на горе!" Неко хвата бачени босиљак и њиме се кити. О Богојављењу се „умива" икона домаће крсне славе. Омладина се скупља поред реке, прскају се међусобно водом, а одважни се и купају. Домаћица однесе клип кукуруза на реку, попрска га водом, окруни и нахрани кокоши. Понека пушта кукуруз низ реку, да би дочарала кишу преко лета. Херцеговци носе семе за сетву у цркву да се благослови.

О ручку на Богојављење, изнесе домаћица леву плећку божићне печенице и пихтије, које се дотога дана нису спремале. О ручку гори богојављенска свећа. Ко не види своју сенку о ручку, поверовању, неће дуго живети. Народ верује у лековиту моћ богојављенске водице. О њој се казује дагодинама може бити свежа (штити је етерично уље босиљка). Њоме се кропе зграде, стока, баште, бурад,каце и све што је подложно квару, да би се заштитило. О Ђурђевдану носи се свећа и богојављенскаводица на њиву, па се сваки њен угао закрсти свећом, попрска водицом и изговори: „Црна земљо,дарујем ти водицу, а ти мени пшеницу." Она се сипа у воду приликом купања болесника, па се њоме изапоји.
 У Херцеговини има старијих људи који уочи Богојављења налажу бадњак као и о Божићу. Уморавским селима извијале су се две „живе ватре", па се између њих прогонила стока, да би се очистила од болести.
 Уочи Богојављења младићи и девојке гатају како ће се оженити, односно удати. У тимочкимселима девојке изливају олово у воду, па по изливеним фигурама гатају о својим суђеницима(младићима). Од несагореле богојављенске свеће девојка направи
 колут, па кроз њега погледа намладића, да би је заволео. Ко се овога дана окупа у реци, биће здрав преко године. Верује се да самоправедници умиру на Богојављење и да њихове душе одлазе у рај. Ако је на Богојављење облачно илипада снег, онда ће бити родна година; ако је ведро, лето ће бити сушно.
 На херцеговачким поселима, која се приређују увече, певају се песме и играју забавне игре. Томприликом се не пази много на скромност и пристојност, јер: ко је стидан,нека изиђе напоље; ко не зназа шалу и весеље, нека оде у манастир. У поселу се одржао рудимент прастарих зимских оргија.
Српски митолошки речник