Српска народна религија

[Božena]

УРОК 

Урок је магијска опсена која настаје погледом злих или урокљивих очију, затим речима уз изненађење, чуђење, и хвалисањем некога или нечега. Урицање може бити непосредно и посредно, из пакости и милости. 
Зато детету не треба рећи да је лепо, паметно, не треба га хвалити, јер се тиме уриче. По веровању, моћ урицања имају личности које су, као дете, дојиле дуже него што је потребно или оне које су прекидале дојење па га настављале.

Злоочник је личност злих очију, која може својим погледом да урекне. Веровања о злим очима и назив 'урок' распрострањени су код свих словенских народа:
срп.урок, урук; хрв.urok; мак. урок, зарек; слов. urok,vürok, urak; буг. урок, урук; рус. урок; блр. урок, сурок; укр. урок; чеш. urok; итд.

По једној народној приповеци, виле су својим погледом устрелиле младића који их је, сакривен, посматрао. Уричу углавном старије личности, које имају густе и састављене обрве и оне које имају продоран поглед својих црних, плавих и зелених очију, и вештице. „Суботњаци“ (рођени у суботу) имају већу вероватноћу да постану урокљиви него људи рођени другим данима. Огњевит човек (змај) засенио је својим очима лепу цареву кћер и одвео је са собом. У народу се казује да урокљиве очи горе посеку од сабље;
или: „Више је људи отишло под земљу од урока него од болести."
По веровању, у Срему су жене вештице својим урокљивим очима обарале човека с коња. И лисица својим злим погледом обара кокоши са седала. Младић испросио лепу девојку, па зажелео да јој види лице. Он је имао урокљиве очи „те урочи лепоту девојку", која падне мртва. И девојке су имале урокљиве очи, којима су убијале младиће. По мотиву једне народне песме, нека мајка изгубила је од урока девет кћери спремних за удају.

Урећи се може све, али нарочито оно што је лепо, драго и напредно. Породиље и деца су највише подложни уроцима. Уречено дете постаје узнемирено, зева, плаче и слабо спава. У Црној Гори (некадашња Ријечка нахија),напредно дете нису износили у свет да га гледају, јер су се бојали да га „зла уста не урекну, или зле очи не разнесу".
Од урока усеви вену и суше се, животиње малаксавају и угину, ројеви пчела одлећу из кошница и даве се, послови не напредују или се завршавају са штетом, итд. Све што је подложно уроку склања се, крије и штити амајлијама, урочицама и узречицама:
„Не било урока!" „Да није урока!"
Уроци су персонификовани: „Урок седи на пут, урочица под пут." „У урока девет брата..." „Устук уроци, како дошли, тако прошли."

Мала деца се зову погрдним именима или надимцима, да би се заштитила и сакрила од урока. Причају да вештица не може детету наудити ако му имена не зна; зато се у нашим крајевима многи зову надимцима до смрти.
Мала деца гараве се по лицу да их урок не препозна. Уреченом детету се баје: „Урок ти вода однела, моме чеду здравље донела."
Уреченом се гаси угљевље, а урок се скида омађијаним прстом. У Горњој Крајини проспе се вода на кров куће, прихвати се и процеди кроз брдо од таре (разбоја), па се у њој дете окупа и проспе на дрвљаник. У Нишу се код породиље и детета обеси црвени конац, на коме су нанизани прстен, кокошија нога, кљун, бели и црни лук. Противу урока носе се уза се или пришивају записи и урочице:
зуб дивљег вепра, зуб вука, каменчић, канџа медведа или орла, сребрни или златан новац, крстић од тисовине или глога, стрелица од грома, затим перо од десног крила патке, глогов трн, итд.
Ради заштите пчела стављане су лобање коња у пчелињак, а код Бугара и лобање јелена. Да би волове заштитили од урицања, правили су им отвор у рогу и ту стављали комадић тисовог дрвета. Телету се о врат или за реп завеже црвеном пређом крња кашика. Код Источних Словена главно средство лечења од урока било je умивање или прскање водом која je на посебан начин захваћена, набајана, у коју су стављени неки предмети. Наши легендарни јунаци стављали су на оружје вештачке очи (од камена, метала, стакла) као урочице против урока:
„У Момчила сабља са очима, не боји се никога до Бога."

Урицање се открива и потврђује гатањем. Узимају се "неначета" вода, која симболизује границу између овог и оног света, и непаран број комада распаљеног угљевља, које се намењује могућим урочницима. Одговор у гатању je једноставан - уколико неко угљевље потоне (тј. "оде на своје место" у свет под водом) болесник болује од урока. Гатањем се некад "откривало" и лице које je могло урећи. Пошто би се утврдило да се заиста ради о уроку као облик лечења примењивана су бајања. Смисао највећег броја басми од урока код балканских Словена састоји се у изазивању пуцања очију урочника како би се тиме изазвало "ослобађање". Ово схватање илуструје и следеће предање из Охрида:
"Јахао неки човек на добром коњу. Кад je пролазио поред једне кафане, у којој je било пуно света, коњ паде мртав. Јахач се сети да га je неко од гостију морао урећи, па уђе у кафану и затражи jaje, написа нешто на њему и метну га у мангал са жаром. Убрзо затим jaje пуче, а у исто време пуче и око онога човека што je коња урекао".
Гласник Етнографског музеја у Београду књ. 42

[Božena]

Србину су гусле прва клетва

29. јун 2013. | Илија Петровић / Васељенска ТВ

У ауторском песништву, ономе чији су творци познати, могло би бити да су о гуслама најпознатији следећи стихови Бранка Радичевића (1824-1853):

“Гусле моје, овамо те мало! / Амо и ти, танано гудало! / Да превучем, да мало загудим / Да ми срцу одла’не у грудим’ / Та пуно је и препуно среће, / Чудо дивно што не пукне веће!”

Ако и нису, ту су стихови Јована Јовановића Змаја (1833-1904) намењени деци коју и ђедови могу прихватити у крило:

“Узо деда свог унука / Метно га на крило / Па уз гусле певао му / Шта је негда било. / Певао му српску славу / И српске јунаке / Певао му љуте битке / Муке свакојаке…”

У народном гусларском песништву новијег времена (карактеристичном по римама, којих у народним епским песмама нема), могу се чути и следећи стихови:

“Гусле моје од јавора сува / Вас је Србин пет вјекова чува / Те му болне лијечисте груди / И свете му сачувасте труди / И ви сте му прве клетве биле / У изрода гусле не висиле”.

Било како било, гусле су у српском народу једини музички инструмент који, у недостатку писаних извора, на изузетно препознатљив начин чува народну традицију и велике историјске митове.

Та реч – мит -, код оних који се прошлошћу баве у виду заната, добила је поспрдно значење и не представља ништа друго до причину причу, а тако је прихватају и бројни Срби који су научени да беспоговорно прихватају све оно што им стиже “са виших инстанци”, од лица са звучним звањима, научним или другим.

За обичан свет то може бити и разумљиво, али историчарима тако што не би смело промицати, нарочито ако су некада чули или прочитали оно што је пре скоро два века поручио Павел Јожеф Шафарик (1795-1861), у својој књизи О пореклу Словена, на српски језик преведену тек 1998. године:

“Непристрасни историчари давно се слажу у томе, да се и народном предању да за право, да оно мора да попуњава неопходно празнину, тамо где су нас напустили споменици од гвожђа, камена или пергамента… Ово право указују му Грци и Римљани; и ако чак Тукидид не одбацује Хомерову сагу и Тит Ливије Ромулову и приче о легендарном краљу Нуму са истим поверењем и једнаком поузданошћу, као што причају дела Сципиа и Фабиуса; онда је дозвољено да то исто право себи дозволе и наши историчари, при чему не желе да пруже непотпуне припремне радове, већ заокружену историјску целину, с пуним правом. У том погледу су Немци са својим примером већ отишли испред Словена и за очекивати је, да ће и Словени поклонити више пажње својим народним сагама и да ће уложити више труда у прикупљање националних предања”.

И не само да историографија у Срба, у одсуству “споменика од гвожђа, камена или пергамента” одбацује предања сопственог народа, она не жели да се бави ни оним што би о нечему, о неком догађају, о некој личности, могло сведочити посредно.

Нажалост, иста та историографија и даље изједначује народна предања са митом као празном причом, из простог разлога што њени “важни носиоци” и не знају да се појмом мит, у изворном значењу, означава смена директне и индиректне светлости током основних небеских кретања, на којима се заснива Стварање:

“Заједнички је пут обема сестрама и бескрајан

Њим пролазе једна за другом, по божанским упутама

И не сусрећу се, не застају, Ноћ и румен Дана,

Лепотице које за истим теже, иако наизглед различите”.

И не знају да мит, у одсуству писмености, настаје и постоји искључиво зарад преношења одређеног знања на нивоу најуопштенијег. Ако се то знање тумачи буквално, онда од мита остаје само бајка.

За оне који мит тумаче према његовом стварном смислу, нарочито у свету који је предуго живео без писаних трагова – као што је то случај са Србима – јасно је да он из нараштаја у нараштај преноси народно предање о значајним догађајима и личностима из даље и ближе прошлости, подржава националну и моралну свест, велича и подстиче издржљивост, храброст, витештво, веру у победу вечне правде над свим облицима насиља.

Митови у Срба, у основи, чувари су српске традиције.

Традиција

Бавећи се традицијом у Срба, Радован Самарџић (1922-1994), историчар, у први план истиче исконску потребу српског света да “завештања своје прошлости” кроз векове сачувају као стварни и несумњив темељ свог опстанка; бојазан да би могли изгубити везу с прошлошћу урасла је у њихово биће и преобразила се “у понос својим наслеђем”.

Толика и таква везаност за традицију није била непозната ни српским непријатељима, тако да су се они, у недавним двама светским ратовима, свесрдно трудили “да путем геноцида смање број Срба до близу уништења и да, поврх тога, оспоре преживелом делу тог народа будућност, укинувши му традиције”. Ако су Срби ипак успели да умакну таквим замислима “спољних непријатеља”, није им се дало да се одупру злу домаћему: тек увезена комунистичка идеја, измишљена на европском Западу а намењена искључиво за обрачун с православним руским и српским светом, наметана је тако што је затечено национално, верско, културно, историјско и свако друго наслеђе рушено из темеља, на начин који су његови творци називали револуционарним, а на њихово место “инсталисане” су установе новог поретка, замишљеног без вере, породице, својине и других људских својстава. У сваком случају, ратни походи против Срба, удружени с наказним комунистичким идејама, приближили су Србе оним границама “од којих почиње биолошка и духовна равнодушност”.

Нажалост, Србима такво искуство није било првина. Јер, и кад је немањићка држава пропала, они су сматрали “да је туђинска сила пролазна, а да је обнова царства Немањића извесност, без обзира на то колико дуго треба на њу чекати”. Услови у којима су се Срби тада нашли били су онеспокојавајући, нарочито због тога што се тај нови поробљивач чинио неуништивим, а можда и зато што су његове границе и силе биле недовољно познате осталом свету. Мада је “потпадањем под турску власт, српски народ могао изгубити наду у потоњи живот”, није му се то десило. Исконски наслућујући да “нема извеснијег пута који води ишчезавању једног народа од сазнања безнадежности”, он се понајпре ослонио на своје традиционалне институције, на цркву и месну самоуправу, а потом и на све оно што је сматрао својим предачким наслеђем.

У мит настао у том времену уграђени су пораз на Пољу Косову и симболика Видовданска. По речима етичара и хеленисте Милоша Ђурића – 1892-1967 – у тексту Видовданска етика, објављеном 1914. године у издању Српског академског друштва “Његош” у Загребу, “као из каквог централног врела, разливале су се гусларске лепоте у многобројне потоке, у богате скале поетских жанрова; из тога ће врела црпсти окрепу за духовну стваралачку снагу и непрегледне армије сутрашњих и најдражих иза нас… У звуковима и речима… наши најбољи песници надахњују се најскупљом и најблагодатнијом нашом националном успоменом која се зове Видовдан”, која се зове Косово, која опстаје као Косовски мит. (Небитно је овде да ли је Матија Бећковић – рођен 1939 – , певајући о Косову, од Чика-Мише позајмио метафору познату као “најскупља реч”).

Потлачени, у рајинском положају, без сопствене властеле, под надзором грчке цркве, Срби су још у првим деценијама турске владавине почели да се осипају, нарочито по рубовима, али је извесно да им се и језгро одржавало с превеликим напорима. И ту, онај “понос својим наслеђем”, нагнао их је да се обрате својим традицијама и да опстану уз ослонац на њих. Може бити да је тај однос према предању остао највидљивији у српском сељаштву у некадашњој јужној Угарској, у времену иза Велике сеобе 1690. године, које је свој статус под окупацијом (у тој окупационој земљи), од самог почетка, упорно сматрало привременим. Ослоњени на најлепше традиције Православне цркве и неугасло сећање на Душаново царство, које се у српским народним школама неговало кроз српске народне песме, пре свега епске, ти су пресељеници у своме премештању у крајеве северно од Саве и Дунава видели пролазно стање и надали се, с упорном вером, своме повратку на напуштена огњишта.

Није без разлога суботички Буњевац Марко Јурић (1880- ? ), правник по образовању али окренут обради свог земљишног поседа, године 1927. говорећи у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца о насилном похрваћивању Буњеваца и Шокаца у Војводини Српској, могао изјавити и да “што данас умем да говорим на овом језику, могу једино да захвалим мојој нани, која ме је отхранила и онима, који су се у оно доба постарали да мојој нани у руке донесу српске песмарице од свих прослављених српских јунака. И она дневно читајући те песме, напоји ми душу са нашим говором”.

Иако без оне вертикале која би народ у целини усмерила ка успону, “Срби су се духовно прилагодили непрекидним подсећањем на своју некадашњу величину и славу. Њихова историја, од чије су грађе стварали своје епске песме, ушла је у основе њихове борбе за опстанак… Какво му је некада било царство, и шта су изгубили, сведочили су српском народу и они манастири и цркве које им Турци нису порушили… Предање одржавано и преношено песмом било је у потпуном складу с оним што се могло видети у облику старих здања и фресака на њиховим зидовима. Скромни летописци, којих је било међу калуђерима, трудили су се да према старим књигама и легендарном предању сачувају историју од заборава. Није било немогуће да из њихових списа по нека идеја или какав податак продру до оних који су песмом стварали историју”, а лако је могуће да је и међу монасима било оних који су на расположивим историјским подацима градили српску епску поезију.

Историјско и епско

Ту испреплетеност историјског и епског у српском предању, али и многе празнине у усмено преношеној српској историји, Радован Самарџић оправдава трудом епских певача да допринесу очувању самосвести својих слушалаца у обичном пуку. “Било је и у најширим слојевима оне мудрости кад се зна да живот престаје губитком памћења. Због тога се (усмени) хроничар трудио да успостави и очува вертикалу, сачињену од историјских, моралних и песничких примеса, услед које ће се васцели српски род држати усправно. За њега је поредак чињеница, почевши од хронолошког, био мање значајан од снаге поруке његове песме. На истој сцени код њега се понекад нађу личности из разних епоха или из непремостиво удаљених места. Он је често намеравао да просто разоноди слушаоце, па им је певао или казивао о разним згодама које су се дешавале иза кулиса важнијих догађаја. Јер, да би подучила, историја мора и да забави. И у таквим случајевима, хроничар се препуштао машти, не водећи увек рачуна о веродостојности своје фабуле. Упркос свему, иако епским памћењем и певањем није успостављена целина српске историје (бар до завршетка напора голоруког народа да створи своју државу и препусти сређивање наслеђа другима), образовани су током времена тематски циклуси песама који се један на други надовезују и дају поетску илузију те целине. Не само због спољашњих сметњи него и због жеље самога пука, на челу с певачима, да историју прилагоди својим потребама, нестало је из колективног сећања читавих раздобља, а камоли збивања и знатнијих личности, али је – у накнаду за то – остала представа о прошлости једног народа у великој мери сагласна његовим духовним захтевима, жељама и могућностима. А у томе је, управо, доказ да српска усмена хроника није само историја једног народа у стиховима него и подстицај том народу да преживи и да се, више од тога, стално управља ка слободнијој будућности. Епска песма је била она снага која је уздизала српску вертикалу”.

А кад је 1557. године, с ослонцем и на тако епски уздигнуту српску вертикалу, васпостављена Пећка патријаршија, тај чин особито је допринео духовном уравнотежењу српског народа: на основама свог православља, историјских предања и устаљених правила моралног живота и друштвеног понашања, и не одступајући од сопствених традиционалних вредности, Срби су себи створили једну привидно нову патријархалну цивилизацију.

Подразумева се да је и та нова цивилизација, чији су израз у њеном “витешком делу” били хајдуци и ускоци, добровољци у одбрани потлаченог српског народа, нашла своје место у епској поезији, прожетој једном заиста самосвојном идејом, “немирењем са ропством, жудњом за слободом, тежњом за стварањем националне државе. У томе је велика етичка вредност њена. Не прославља она освајање туђих територија, рушење туђих градова, отимање туђег блага, него одбрану од надмоћне и ружне силе… Читава наша епика у ствари је један бескрајни… поклич за борбу против насиља, ропства, нечовештва… један исти непомирљиви зов на жртве, на погибију – ради праведнијег и достојнијег живота”. Баш као што је то Мита Поповић (1841-1888), рођен и умро у Угарској, опевајући гусле јаворове, “сабљу од мегдана”, објаснио како се борити:

“Да л’ гуслама? да ли песмом? / Да ли сабљом? да ли делом? / И гуслама и са сабљом / И са крвцом својом врелом!”

За Радована Самарџића, те и такве речи, изговорене уз гусле или о гуслама, јесу “ватрене птице (које) лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова… Оно што даје специфичну боју и чар оригиналности нашем српском изразу јесте стално укрштање елемената паганске митологије, хришћанских веровања и историјских догађаја – елемената који су се… налазили заједно и у животу самога народа”.

И током 17. и 18. века “српско друштво остало је привржено традицијама, као исходишту народног бића”, иако су његови нови развојни облици врло често били засновани на нешто измењеним духовним обележјима. И поред тога, однос српског народа према сопственој националној баштини није се мењао, а “историјске традиције, преношене летописима и, више, епском песмом, које су само ојачале уласком нових јунака, ускока и хајдука, у свет предања, остале су блиске сваком Србину”.

Године 1804. и касније, у данима великог Покрета за обнову српске државности (кога многи, зарад “упаривања” са временски блиском Француском револуцијом из 1789. године, али погрешно и недобронамерно, зову “српском револуцијом”), историјско предање најлакше је свој пут до срца српских устаника и њихових сабораца са стране, добровољаца из Црне Горе и Херцеговине, из српских прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева, из Арбаније и Бугарске, налазило кроз епско певање. “Можда није било устаничког логора без свога гуслара. Они су пратили војску у бојеве и, забављајући је на ноћиштима песмама о некадашњим јунацима, додавали овима најновије. Устанички догађаји одмах су улазили у историју и продужавали њен ток… Поврх тога, епско песништво доживело је… свој најбујнији процват и дало своје најбоље творце: песма је доспела до крајњих граница могућности свога развитка, исказом је постала савршена, моралним порукама изразито озбиљна, (а) као народна историја у стиховима већ распоређена по хронолошким и тематским круговима”.

Позније деценије 19. века донеле су Србима нешто мирније односе с Турцима (не рачунајући дипломатске и друге потешкоће Кнежевине Србије због учешћа неколико десетина хиљада њених добровољаца у одбрани Војводине Српске, 1848/49), што је довело и до “осеке епског песништва”. У таквим условима, 1892. године, половично именовани песник Велибор запажа да “Умукла је песма, што јунаке ствара / Нема више, нема седога гуслара, / Умукла је песма борбе, идеала, / Гуштери се легу крај српских гусала”.

Исте те услове искористили су учени Срби са свих страна Српске Земље, без обзира на то под чијом су окупацијом тада били поједини њени делови, потрудили су се да својим бављењем српском историјом увере своје “научно-критичке” поклонике и менторе како су манастирски летописци заправо незналице, а гуслари само гуслају некакве изанђале легенде. Школовани Срби могли су се тада срести само по варошима и, понекад, по мање или више доступним местима у равници, а гуслари су се збежали “у заосталије, претежно брдске крајеве или у оне области у којима је турска власт још била неокрњена”, баш како им је то народни геније и наменио: “Оро гњездо врх тимора вије / јер слободе у равници није”, или “Што се не хће у ланце везати / то се збјежа у ове планине / да гинемо и крв прољевамо / и јуначки аманет чувамо / дивно име и свету слободу”.

И баш из спремности српских људи да јуначки аманет чувају, дивно име и свету слободу, настајало је српско родољубље, или патриотизам. Није то била категорија која настаје смишљено, која потиче из области разумског, или рационалног, која се стиче школом, вежбањем, убеђивањем или било каквом другом обуком у одговарајућем тренутку, по потреби. Родољубље је утемељено у Србиновој подсвести, у његовом инстинкту или у његовој интуицији; оно се у ту подсвест утискивало генетски, још у мајчиној утроби, а оплемењивано је мајчиним млеком и успаванкама заснованим на српском генетском наслеђу, ваљда најдубље и најмисаоније израженом кроз српске народне песме најразличитијих облика и садржаја. Што ће рећи: док су млади Српчићи и младе Српкињице одрастали на матерњој мелодији, с тим су напевима урастали у њих и сви предачки митови.

У великим невољама, а њих су трпели сви нараштаји, Срби су се увек и изнова враћали сваком зову на одбрану сопствених митова и сопствених светиња. У мирним условима, Срби као да су склони запуштању сопствене националне мисли, можда у уверењу, или надању, да им не прети никаква опасност и да не постоји тренутна потреба за деловањем било каквог одбрамбеног механизма, чак ни оног који се тиче традиције, или предања.

Тако се и могло десити да на самом почетку деведесетих година 20. века, из Српске Земље избегне на десетине хиљада младих, неки веле и свих 320.000, онда називаних “најкреативнијим делом српског народа”. Све су то биле особе у којима је српско генетско наслеђе било сасвим запретано и, чак, утуљено; за њих су сви српски култови били непозната категорија; без икаквих осећаја за породицу, за огњиште, за гробове, они нису могли разумети ни зов Отаџбине. Они су само потврђивали да Велиборови стихови из 1892. године нису настали безразложно:

За њих је родољубље било непостојећа категорија, а заклањали су се иза својих демократских вођа који су освајали власт на пароли да је “патриотизам последње уточиште лопова”. Не зна се ко је ту паролу осмислио, али се може сматрати сигурним да су је мондијалистички демократи, ти заперци на српском народу, наследили од својих непосредних предака, интернационалистичких комуниста, чије су антисрпске ставове и баштинили.

Традиција и наука

У свим преломним временима, па и почетком 20. века, када је тадашњим Србима пало у део да остваре национално ослобођење, народно епско песништво и његове поруке, а не научно-историчарско штиво, вратило их је сопственом националном миту; српски национализам се и онда, као и раније, као и данас, наслањао на духовне основе Свесрпства, оличеног и у најплеменитијим достигнућима српске државности и српске духовности немањићке епохе Косовског мита и Видовданске етике.

Нажалост, они који су у националном заносу, верни традицијама сопственог народа и његовом предању, вратили сјај Косовском миту, убрзо су били поражени у сусрету с историјском науком. Јер, нови ратни победници из следећег рата (Другог светског), вођени својом револуционарном мишљу, “своју историјску грађевину” засновали су тек пошто су до темеља порушили све установе поражене претходнице. Србима су, поред доброг дела националних територија, отимане многе традиционалне вредности, а систематски је потискивано и његово духовно наслеђе. Није била забрањена само српска национална историја, биле су забрањене многе српске песме с националним мотивима (ни делије нису смеле да се играју “на сред земље Србије”), многе су свесно препуштане забораву (једно време није се певало ни “југословенско” Коло, коло, наоколо, јер се неко досетио да је у питању свесрпска песма), епска поезија сматрана је превазиђеном и, понекад, “упереном против других народа и народности”, гусле су се много ређе чуле од разних арбанашких зурла и гочева, више је свету представљана шиптарска ношња од српске ношње, и тако даље.

А кад је на самом крају осамдесетих Брозова Југославија почела да пуца по свим шавовима, показало се да су тим чином били угрожени искључиво Срби. И овога пута, као и у свим ранијим преломним тренуцима, великим ратовима и бунама, они спас нису потражили у философским, историјским или филолошким расправама водећих српских интелектуалаца, јер су те расправе биле понајвише намењене “југословенским” Србима и “југославизовању” младих Срба, већ у сопственој националној традицији, у српском духовном наслеђу, у генетским записима породичног и националног предања, у свему ономе по чему се препознаје српско национално биће. Одједном, изрониле су на површину српске националне боје, на елегичним звуцима гусала дојездили су већ скоро заборављени национални јунаци, од Косова до јуче, да би им се убрзо прикључили и витезови данашњега доба. На тим су традицијама Срби са западне стране, ојачани неком десетином хиљада добровољаца из Србије и Црне Горе, успели да се одбране и извојују војничку победу, али су, нажалост, захваљујући вишедеценијском антисрпском деловању својих “интелектуалних” и политичких предводника (напојених с истих извора), остали кратких рукава. И све српске трагедије из протеклих двадесетак година, исто као и оне из двају светских ратова, проистекле су из српске небриге за сопствене националне границе, што значи и за развој “критичке историјске науке”.

Гусле прерасле у мит

Како су се епске песме слушале најчешће, скоро редовно, уз гусле, митска садржина тих песама сместила је у мит и “свој” музички инструмент – гусле.

Љубомир Ненадовић (1826-1895), најпознатији као путописац, оштроумно запажа да није било гусала, и “да их гуслар споменуо није”, “Ко би знао Орловића Павла, / Ко би знао Страхињића бана / Ко би знао за старца Новака / И за много још славних јунака”.

Философ и историчар Божидар Кнежевић (1862-1905) констатује да су гусле и епска поезија биле “најмоћнија историјска веза нараштаја и чувара националне свести”, те да је митско у њима омогућило да Срби, који су у једном историјском тренутку изгубили своју политичку самосталност и своју државу, очувају своју биолошку супстанцу и свој национални дух. “Њихова религија и њихова поезија преносиле су с колена на колено успомене прошлости њихове, загревајући им душе, дајући им снаге да истрају у несрећи и ропству и одушевљавајући их у борби за слободу”.

И у новијем времену, до пре можда и педесетак година, српска народна поезија, пре свега епска, имала је изузетно високу васпитну вредност. О тој васпитној снази народних песама и животној филоософији садржаној у њима, својим српским сестрама поручивала је Иидора Секулић (1877-1958):

“Научи некога да чита и пише;

Заволи и растурај једну књигу, ма целог живота једну једиту књигу;

Разуми и певај једну родољубиву песму, ма целог живота једну једиту песму;

Научи да је Видовдан исто што и Крсна слава и рођендан твог јединца – и то је доста.

Све је то национална философија, национални рад, национални живот”.

Исту ту мисао, на нешто друкчији начин, изрекли су и бројни српски песници.

Један од њих, Осман Ђикић (1879-1912), верује да “Докле се јека од гусла чује, / Докле Србин гусле песму штује / Док Косова живи спомен свети / Србину се не мож’ душман клети / одупрети”.

А други, Алекса Шантић (1868-1924), упозорава:

“Не газите гусле наше, јер ће страшну клетву рећи: / Отпадници Бога живог, пред гуслама треба клећи! / Ту је народ душе слио / С душама се загрлио”.

Мит, интуиција, инстинкт

Макар колико неко сматрао да је интуиција по својој усмерености антинаучна, због тога што се у крајњем случају ослања на мистично, стално ваља имати на уму да оно што не можемо рационално објаснити не значи да не постоји. Други, опет, назвали би то инстинкт, али је вербални, или терминолошки проблем у томе што научници ту појаву везују за животињске врсте и обележавају као радњу засновану на органском устројству наслеђиваном током еволуције. Они разликују инстинкт од интелигенције по томе што није зависан од претходног учења, није исти за све врсте и нема своју сврху. Научници, заправо, одбијају и схватање својих средњовековних претходника да је Творац, уместо разума, човеку усадио инстинкт, иако би најбоље било рећи да инстинкт у људској врсти стоји поред разума, или бар да је некад стајао поред њега. Што се човек више обраћа разуму, инстинкти су му све даљи.

Они који прихватају да се људски инстинкти, под утицајем школе и разних интелектуалних, естетских и етичких доживљаја и активности, повлаче пред људском интелигенцијом, верују да се у њима могу пронаћи корени многих афективних и интелектуалних доживљаја човекових, док они који себе сматрају припадницима критичке философске школе, у инстинктима гледају “елементарно важне али рационалном функцијом превладане чиниоце индивидуалног и друштвеног живота”.

У Србији, социолози и философи демократске школе баве се повремено и таквим темама, па Ратко Божовић (1941), универзитетски професор, каже:

“Мит је видљивим и невидљивим нитима везан са политиком и идеологијом. Политизација мита неизбежно води до злоупотребе митске свести, до њене деградације. Тамо од изворног мита и свете приче не остаје готово ништа. Митоманија и митотворство улазе у мреже политичких манипулација. Косовски мит, у коме се цар Лазар определио за царство небеско, примера ради, доживео је толика преиначења и накарадна »читања« у митополитичким интерпретацијама, превасходно због недавне прагматске политике, да више ништа од њега није остало у његовом изворном значењу, у његовим моралним импликацијама и поетским исходиштима. Национални митови су у недавној прошлости склизнули у шовинистичку бестијалност и ксенофобичне конфликте ратничког племена. Тако су ови митови обезвређени. Историјска наука имаће много посла у рашчишћавању конфузије и у историјској и у митској свести”.

По прилици, ових су петнаестак редова писани по наруџбини, не би ли онима који су се давно одрекли Косовског мита и који не презају од уступања Косова белосветским моћницима, олакшали доношење такве одлуке. А онда, као да се и сам постидео тога што је изрекао, додаје да мит и није баш “видљивим и невидљивим нитима везан са политиком и идеологијом”:

“Мит је жив. Нико га није измислио. Нико га није » дозвао« из прошлости. То није било неопходно, јер се он изнова појављује из човекове унутрашње реалности, из смисла постојања”.

Није, дакле, српском генију потребно да га призива политика, он се појављује у времену кад је српском народу неопходно спасење. И српски добровољци изничу и, надамо се, наставиће да изничу из митске сфере, оне коју је Божовић назвао “човековом унутрашњом реалношћу”.

Ипак, опасност је, да би предугим трајањем демократске власти у Србији, српски геније који је “свагда притицао у помоћ нашем народу кад год му је висила о концу судбина његових најживотнијих тековина”, у одсудном часу био онемогућен да српски народ спасе од биолошког уништења. Најозбиљнији разлог томе јесте нестајање таквог генија, утолико пре што је српском народу још пре више деценија отет српски језик и великодушно дарован српскохрватски; новоуспостављена демократска власт у Србији наговештавала је да ће из школа бити избачено учење тек обновљеног српског језика и да ће бити замењено некаквим “језиком комуникације”, а лако је могуће да ће се, временом, то обећање испунити; српска ћирилица, јако уставна категорија, без икакве државне заштите једва истрајава; народно стваралаштво, нарочито епско, избачено је из школског програма као превазиђено (по рецепту преузетом са демократског Запада да се не треба враћати у прошлост, треба се окренути будућности); такозвано грађанско васпитање нуди се као замена за српско православље; припадност српском народу поново се, као у стара, “интернационалистичка” времена, проглашава јединим злом на овом свету, а преосталим Србима топло се, мондијалистички, под фирмом некаквог “српског препорода”, препоручује да се суоче са својом наводном злочиначком прошлошћу.

По несрећи, таква демократска логика пролази, јер само малобројни знају, а многи то намерно превиђају, да је Теодор Павловић (1804-1854), знаменити српски културни посленик, једно време и секретар Матице српске, за своје животно начело узео следеће речи: “Језик, вера и народност, аманет ти Србе брате, то свето троје, то је извор чести, славе и среће твоје”.

А Ђорђе Натошевић (1821-1887), седам година председник Матице српске, по образовању лекар а по животном опредељењу педагог, у бризи за очување народне свести и народног поноса тражио је да се у цркви и школи чешће спомињу светле и свете личности из српске прошлости; да се певају песме и пишу приповетке с националним обележјима; да се на јавним местима дижу споменици српским славним и заслужним мужевима. Све то потребно је, јер “људи који не поштују своју народност и њу не негују, то су људи без свести, изгубљени. Најпросвећенији људи свију народа, били су увек и највећи родољуби, као и народ на највишем степену образовања, што је највећма осећао свој националитет”.

У српском народу, пут ка таквом идеалу могао је водити само кроз народне школе, које би понајвише пажње требало да посвете образовању и васпитању женске деце и њиховом просветљењу, у складу са биолошким разликама у људском свету и својствима и дарима које само жене имају. Према Натошевићевом схватању, жена је одређена за кућу и она, као свештеница и владичица домаћег огњишта, брине о унутрашњем реду у дому; она је одређена за мужа и од њене ваљаности и врсноће зависи срећа једне куће и фамилије, а мужа посебно; она је одређена за матер и васпитатељку и само њеним трудом, са њеног крила и њених недара, свако људско биће спознаје околни свет и од ње преузима веру и језик.

Натошевић је, дакле, непогрешиво схватио да опстанак српског народа зависи од телесног и духовног здравља младих Српкињица и од њиховог изображења за сопствену биолошку мисију. Знајући за ту вечну истину, он је поручивао родитељима да, уколико желе здраве унуке и здраво потомство, треба да најпре здраво васпитају своје кћери, пошто само оне имају Божији дар и снагу да облагороде народ, подигну невољне и оснаже најслабије. А ваљане мајке, по његовом дубоком уверењу, могу се изображавати само у домаћеваспитавајућим женским школама, јединим које су им нужне. Оставимо ли на час по страни женске науке и вештине, прилагођене телесним и духовним склоностима и потребама женске деце, у тим школама оне би се обучавале трима најважнијим наукама: науци о вери, која ће им помоћи да остваре спону између људи и Бога, матерњем језику и народним песмама, кроз које лепота народног језика највише долази до изражаја, и повесници сопственог народа, из које ће се и млада поколења и одрасли напајати љубављу према отачаству.

Истина је, и у Натошевићево време ишла су женска деца у народну школу и остајала без елементарног васпитања и образовања за породицу и отачаство, али су се деца рађала; у нашем времену, без народне школе, женска деца завршавају најразличније средње, више и високе школе и, у великом броју, остају неудате и без потомства. Нездраво васпитане, своју болест преносе и на народ, тако што он, без подмлатка, срља у сопствено уништење. Школа чији смо у Србији савременици, као да је пре више деценија ушла у тек пре десет година објављену замисао према којој су творци новог светског поретка намерни да човечанство сведу на свега једну десетину постојеће популације.

Савремени школски систем у Србији управо је заснован на тој злочиначкој логици. Натошевић је упозоравао да, ако се настави с наопаким образовањем женске деце, “ни неколико векова минути неће а нас сасвим нестати мора”. У том погледу, мора му се признати да је био велики оптимиста: на нестанак српског националног бића неће се чекати “неколико векова”, јер се већ подруг века српски народ опасно примакао линији иза које га више неће бити.

Због тога, уколико се неком чини да вреди опстати као Србин, тај неко биће принуђен да у својој земљи, под влашћу која себе назива српском и препородитељском, приступи обнови српских народних школа и српских митова у њима, почев од српске ћирилице и српских народних песама и обичаја, преко српског говорног језика, српске повеснице и српског земљописа, до српског православља и светосавља, све са циљем да се спречи биолошко уништење српског народа и да се очува српска национална супстанца, односно српско национално биће.

До тада, могло би бити, живећемо у условима које је демократски свет наметнуо не би ли се српском генију избрисао генетски редослед наследних особина.

И ваља се запитати: ко ће тада помоћи српском народу, и хоће ли му уопште бити помоћи у тренутку кад судбина његових најживотнијих тековина буде висила о концу.

Узвисимо срца

У српској прошлости мирних је времена било мало, а сви који су се дуже или краће време задржавали на Српској Земљи као поробљивачи, улагали су огромне напоре да сузбију српску традицију и Србе лише националних обележја. “Позитивни” резултати у том смислу постизани су само у “подухватима” који су свођени искључиво на физичко уништење. Једино је полувековна комунистичка владавина, мање физичким уништењем, територијалним цепкањем и “производњом” нових нација на рачун српске, а неупоредиво више државном и политичком принудом и идеолошком подуком, успела да српску нацију обезличи, одузме јој оно што је у њеном бићу оличавало традиционалне вредности и наметне јој нове мондијалистичке култове.

У таквим условима, данас, поставља се питање да ли се српски народ може одупрети томе злу васељенских размера.

У потрази за одговором на то питање, по свему судећи: трајног значења за Србе, упутно би било стално на уму имати поруку Лава Николајевича Толстоја (1828-1910), послату у време анексионе кризе 1908. године, да “није битан политички положај Србије, најбитније је религиозно стање српског народа”. Са тим у вези, славист Драган Недељковић (1925), редовни члан Европске академије наука, књижевности и уметности, упозорава да се не ради о религијском стању у црквеном смислу “него у изворном, religo, religare, што значи бити у вези, повезан, бити јединствен, здружен, сложан, солидаран. Религиозно стање јесте стање љубави, степен јединства. Ако је то високо, наде има, пораза нема”.

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

СРЕТЕЊЕ

Од Сретења, по народном веровању, дани почну дужати, а ноћи краћати, те стога сељаци кажу: "Сретење обретење". Још се верује да се тога дана срећу зима и лето и прекорно се поздрављају: "Ти мени дајеш голе и босе људе, а ја теби обучене" - казује зима лету, а лето одговара: "Истина, али се мени много више радују него теби". Од овог дана више не може бити онакве студени као пре тога. На Сретење, кажу, мeчка излази из своје јазбине и погледа низ сунце: ако спази своју сенку, враћа се у јазбину да продужи спавање још шест недеља јер ће и зима још толико трајати; ако је не види, упути се у шуму, да тражи храну.

Врапци до Сретења бирају своје невесте, а на тај дан се венчавају и тада су најгласнији и најбучнији. Девојке добро гледају кога ће првог ујутро срести, јер ће и младожења бити исти такав по души и изгледу.

 

[Božena]

Српски народни обичаји

С Википедије, слободне енциклопедије

Српски народни обичаји потичу из давних времена и у складу су са старим веровањима Срба, који су опстали до данас. Народне обичаје често прате разне тајанствене и мистичне радње које народ чини у разним приликама и из разних побуда, верујући да ће му то некако помоћи и користити.

Намена народних обичаја је различита и може бити:

да се заштити здравље укућана,
да се сачува и повећа пород и имовина,
да пада киша и да се натопе жедна поља,
да се сузбију и разбију градоносни облаци.
да се придобије особа која се воли,
да се излечи болесник,
да се напакости некоме, итд.

Постоји много народних обичаја: за сваку радњу, сваки догађај, сваки празник, сваку прилику и неприлику. Обичаји су се у народу доста множили, мењали и допуњавали.

Срби су народ са богатом традицијом, који се, због различитих историјских околности суочавао са великим искушењима њеног очувања. Међутим, многи обичаји Срба су током дугог временског периода били изгубљени или потиснути. Данас, у измењеним околностима, унутар српског ентитета, постоји све већа тежња да се већина обичаја обнови и утка у контекст савременог живота. Најзаступљенији и најпознатији обичаји код Срба су обичаји животног циклуса, који су у вези са рођењем, крштењем, венчањем, одлазаком у војску, смрћу итд. Колико је чување обичаја било значајно за заједницу говори и изрека “боље земљу продати, него обичај изгубити”.

Вук Караџић је забележио доста народних обичаја и захваљујући његовом раду, многи су и данас познати. Српским народним обичајима, у новије време, бавио се доста етнолог Веселин Чајкановић.

Народни обичаји везани за народне празнике описивани су у разним народним календарима који се формирају за једну годину или више година.

Садржај
1    Славски обичаји
2    Празнични обичаји
3    Посебни обичаји

За већину народа православне вероисповести карактеристично је слављење славе. Крсна слава је прастари обичај у коме се, уз посебне обреде и гозбу, прославља хришћански светитељ заштитник и давалац. Сваки Србин има по један дан у години који он слави и то се зове крсно име, свети, свето и благ дан. Пре славе обично се освештавају просторије у којима ће се обедовати и боравити у време славе. Обичај је да се уочи славе припреми славски колач који свештеник сече и полива вином. Стари обичај везан за Славу који се понегде још задржао је такозвано „дворење славе“. Ради се о томе да домаћин и укућани који тога дана прослављају своје Крсно име уопште не седају, у знак поштовања према своме Светитељу, већ послужују госте и са њима разговарају стојећи.

Празнични обичаји
У Србији су, поред Крсних слава, највећи празници Божић и Васкрс.

Божић је најрадоснији празник међу свим празницима код Срба. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара по новом календару односно 25. децембра по старом календару. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује долазак Божића и Божићног славља. Обичај је да домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрању и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: „Христос се роди!" и отпоздраваљају: „Ваистину се роди!".

Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везан обичај даривања јајима. Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају. Домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја боји (фарба) на Велики петак. По старом обичају на столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. Приликом туцања изговара се, такође, „Христос Васкрсе“ и „Ваистину Васкрсе“.

Посебни обичаји

Обичаји везани за свадбу:
Бидермајер - Када се заврши церемонија венчања, млада баца бидермајер. Девојка која га ухвати је по веровањима следећа за удају.
Јабука - Када младожења иде по младу, обичај је да таст постави јабуку на највише дрво у младином дворишту. Младожења не може да одведе младу све док пушком не погоди јабуку на дрвету.

Обичаји везани за сахране:
Припрема за сахрану
Опело
Освећење водице

Обичаји везани за рођење детета:
Стављање црвеног конца беби на руку - против урока
Даривање детета - најчешће златом
Цепање кошуље

Обичаји везани за рођендан:
Извлачење (чупање) ушију, онолико пута колико слављеник пуни година.
Гашење свећица
Даривање слављеника

[Božena]

Древна српска религија и хришћанство 

Сретен Петровић

"У српском православљу, које је више од других форми хришћанства попримило национално обележје, а и због еластицитета православља, многи елементи древне религиозности веома су добро сачувани под копреном хришћанске вере. У XII веку читав словенски свет већ је примио хришћанство, иако је на самом почетку тај пријем био "спољашњи". За Србе је познато да су од свих Аријаца најбољи чувари првобитног веровања. Разуме се, хришћанство је ненадано прекинуло природан развој, дакле, и довршење конституисања других словенских митологија, па тако и српске. Сматра се да су старински култни обичаји били она област древне српске религије који су наставили и даље да живе. Православна црква не само да их није дирала, већ их је обилато присвојила и чак дала своју хришћанску интерпретацију. Како примећује Васиљев, "уништити веру и култус Перуна, Световида и Сварога, било је скоро немогуће, нарочито не за тако кратко време". Међутим, оденути та "иста божанства у хришћанско рухо, и дати им друга имена (обично хришћанских светитеља) па скоро све остало оставити по старом, било је већ много лакше. Крсна слава, Бадњак, Божић, даће, кољиво уочи Св. Николе. божићни и славски колач, ватре уочи Лазареве суботе, венци на Ивањ-дан, ивањски кресови, све су то докази испреплетености незнабожачке и хришћанске вере код Словена". Другим речима, "велики хришћански празници стављени су у исто доба кад су биле велике свечаности словенских богова" (Васиљев, 1990: 14-15, 57). Социолошки посматрано, еволуција религијских представа одвијала се тако да није било потпуне смене једне форме другом, него је долазило до преклапања, препокривања старијег слоја млађим, новијим. Архаичне представе, поникле на ранијим ступњевима развоја, продужиле су да егзистирају, без обзира на то што су преко њих образовани горњи а накнадни, новији слојеви. Тако су, и не само код Срба, приликом пријема хришћанства поједини хришћански светитељи и ликови претворени у заменике старих прехришћанских божанстава и народ се сада обраћа њима исто онако као што се обраћао некада својим прастарим боговима у којима је видео отеловљење било култа предака било култа природе.

Установљење жртве у крви, као древног обичаја, потиче из „првобитног веровања да она (крв) представља оживотворавајуће начело живог организма", односно да „њено проливање установљава животни савез између оних који се вежу крвном везом". У многим културама, па тако и у нашој, где је дошло до замене људске жртве животињском, жртвована животиња, а то је уједно итотемска животиња, симболички представља израз интеграције заједнице - код Срба је то „ђурђевско јагње", надаље, „божићно прасе", „мратинско пиле", најзад, „петао". На крају ова је „веза појачана још и обредним једењем меса тотема, који се и убија и једе церемонијално". У случају сеоских заветина код Срба, јагње које читаво село приноси као жртвени дар Богу, коље се пред окупљеним светом испред „каменог крста" - а ту је и свето дрво „запис". Обавеза је извршиоца жртве да крв жртве облије камен, или храст."

[Božena]

SAVREMENE TENDENCIJE U ISTRAŽIVANJU NARODNE RELIGIJE

 Šta se promenilo u istraživanju religije u poslednjih 20 godina? Filipović, Zečević, Kulišić imali su pristup po kome su na građi iz 19. veka rekonstruisali religiju Slovena pre primanja hrišćanstva. Danas se pod pojmom narodne religije podrazumeva religija od primanje hrišćanstva do danas, a ne pre primanja hrišćanstva. Ne traži se više poreklo te religije, već hiljadugodišnja religija- i hrišćanska i prehrišćanska. Savremeni pristup se bavi konkretnom religijom u tih hiljadu godina- njenim funkcijama, značenjima itd. Religija kod Srba na Balkanu je seoska religija, jer su još i krajem 18. veka gradovi bili gotovo nenaseljeni Srbima (zbog poraza u austro-turskim ratovima morali su da se povlače). Do pre 20 godina ta religija nije istraživana u svim segmentima. Jedan od tih segmenata je tabu, tj. posmatranje sa suprotne strane- ne običaja, nego zabrana. Drugi segment je narodno pravoslavlje, koje nije proučavano, za razliku od narodnog paganstva.

 Narodna religija se razvijala u 2 pravca, tj. kroz dva procesa:
 1. hristijanizacija nehrišćanskog
 2. dehristijanizacija hrišćanskog Prvi proces je proučavan, a drugi nije. Stvar je u tome što crkva uvek šalje iste poruke, ali se menjaju primaoci-narod, i on ih prihvata na svoj način.

 Narodna religija se danas ne formira samo na relaciji pagansko-hrišćansko. Danas postoje takođe dva procesa: ''nacionalizacija'' religije i profanizacija- ljudi misle o religiji na ''naučni'' način, tj. proveravaju stvari i pokušavaju da ih objasne. Kada se promeni problem istraživanja, menja se i metodologija. Ona se razvijala u različitim pravcima, u zavisnosti od autora. Postoje 3 glavna pravca: 1. funkcionalistički, uslovno rečeno (Bandić) 2. komunikacijski (Bandić) 3. psihološki (Ćupurdija i Bojan Jovanović) U novije vreme- i interpretativni pravac, po kome je čitava kultura niz simboličkih interakcija. 22

 GLAVNE ETAPE U RAZVOJU NARODNE RELIGIJE

 Rekonstrukcija narodne religije je moguća, zato što se pojave iz duhovne kulture čuvaju mnogo duže od pojava iz materijalne kulture, ili društvenog života. Izvori su iz 19. i 20. veka, tj. na neki način zakasneli, ali pošto se pojave dugo čuvaju, moguće je izvršiti rekonstrukciju na osnovu njih. Time se bave Zečević u ''Promene materijalne, a postojanost duhovne kulture u severoistočnoj Srbiji'', i Filipović u '' Osnovni karakter i struktura narodnog verovanja u istočnom delu Jugoslavije''.

 Naša narodna religija je sinkretističkog karaktera, tj. ona je skup raznorodnih elemenata koji mogu, a ne moraju da budu povezani. I danas se u njoj kriju elementi iz različitih epoha i sa različitih prostora: još iz praistorijske religije, zatim indoevropske, religije starobalkanskih naroda, starih Slovena i univerzalni elementi. Mnogi istraživači pokušavali su da rekonstruišu glavne etape,a naročito najstariji sloj. To se može označiti kao prva etapa u razvoju. Oko najstarijeg sloj postoje različita mišljenja: Čajkanović smatra da je to kult mrtvih, tj. predaka. On smatra da su gotovo svi rituali, praznici, zabrane itd. na neki način povezani sa tim manističkim kultom. Pokazalo se da je ovo mišljenje jednostrano, i da je osnova mnogo složenija. Kod većine istraživača osnova je animističko-magijska, npr. kod Filipovića i Kulišića, a ostali to podrazumevaju. Kulišić kaže: ''Iz narodnih verovanja i običaja vidimo da su i priroda i čovek, kao i odnosi među ljudima, našli svoj mistični odraz u animističkim shvatanjima. Ovim osnovnim shvatanjem obuhvaćeni su priroda i ljudske zajednice, tako da animizam predstavlja osnovu stare srpske religije i ima u njoj dominantno mesto. Animistička i demonistička verovanja koja su redovno praćena mnogobrojnim magijskim i kultnim radnjama, javljaju se u običajima vezanim za svaku akciju i za sve događaje od rođenja do smrti''. 

Drugim rečima, osnovu religije čini dinamičan odnos prema animistički shvaćenom svetu, kroz magijsku i kultnu praksu. Međutim, svaka religija ima dva aspekta: animistički i manaistički (razlike između duše i mane), a Kulišić nije obratio pažnju na ovaj drugi. Takođe, nije primetio da religiju, osim rituala čine i zabrane. Pored tih osnovnih animističko-manaističkih shvatanja, sledeći stupanj, tj. etapa u razvoju narodne religije je demonologija. Postoji razlika između demona (duha) i božanstva: demon je biće vezano za jedan entitet, a božanstvo je biće koje upravlja redom stvari. Znači, postoji, na primer, duh drveta, a božanstvo šume. Ono što mi danas nazivamo demonima nekad i jeste vrsta božanstva, jer upravljaju klasom stvari (demoni bolesti, prirode, sudbine)oni su ustvari božanstva nižeg reda. Klasifikaciju demona dao je Zečević u ''Mitskim bićima srpskih predanja''. On nije pravio pomenutu razliku. Podelio je demone na demone prirode, atmosferskih pojava, bolesti (obično raznih epidemija, a glavni demon je čuma, odnosno kuga, a sada demon svih epidemičnih bolesti), sudbine (suđenice na istoku, usud na zapadu), domaće demone (oni deluju u kući- talason i uslužni duh), i ostali demoni koji ne mogu da se svrstaju ni u jednu kategoriju. Tu su još ljudi-demoni (urokljivac, zduhać, veštice), tj. čovek sa nekim osobinama demona; i demoni koji su nastali od ljudi, pre svega vampir.

 Treća etapa u razvoju narodne religije je problematična, a to je stvaranje pravog panteona- sistema bogova sa višestrukim funkcijama i izgrađenim kultom, a koji su međusobno u srodničkim, prijateljskim ili neprijateljskim odnosima, kao i ljudi. Postoje etnografski, folkloristički, lingvistički, likovni i retki pisani izvori iz kasnijeg perioda, tj. srednjeg veka, ali o postojanju panteona kod starih Slovena pre primanja hrišćanstva nema pisanih izvora. Čajkanović je iz kulta mrtvih izveo da je vrhovni bog mitski predak srpskog naroda, da mu je nadimak Dabog, a ime mu nije poznato. On je bog-donator i bog-putnik. Crn je, kao i sva htonska božanstva i ima ogrtač, štap i kapu. Njegovi fetiši (predmeti koji se upotrebljavaju u njegovom kultu) su verige i sekira, a životinja koja ga predstavlja je vuk. Rekonstrukcijom panteona bavili su se i Trojanović i Filipović, na sličan način, preko kulta Peruna. Smatrali su da je on bio vrhovni bog, bog atmosferskih pojava. Koristili su se 23 lingvističkim izvorima, a tragove pronalaze naročito u toponomastici, zatim ličnim imenima, imenima ritualnih povorki i biljke perun.

 Živančević je tragao za kultovima Volosa ili Velesa, božanstva stoke i pastira. Popović se bavio kultom Vida, božanstva svetlosti analizirajući Vidovdan. Činjenica je da crkva htela da uništi pagansku religiju Slovena, ali pošto u tome nije uspela, onda je hristijanizovala, kroz hrišćanske likove- samog Boga, svece, đavola. Ovi autori analiziraju šta je to nehrišćansko u hrišćanskim likovima. Ima indicija da je postojao panteon, ali ima i sumnji. Obično se ide na analogiju sa ostalim narodima: Grcima, Rimljanima, Germanima itd. Dakle, verovatno je postojao neki panteon, ali ne znamo kakav, ni da li je ličio na panteone drugih naroda. Četvrta etapa u razvoju narodne religije je spajanje hrišćanskog i prehrišćanskog, a ona je takva i danas. Postoje mnogi hrišćanski likovi sa nehrišćanskim osobinama- npr. sveti Sava u nekim pričama. Odvijaju se dva procesa: nacionalizacija- pravoslavlje dobija nacionalni predznak; i profanizacija- ne odnose se prema bogu kao ubeđeni vernici, već kao kvazi-naučnici, tj. moraju to da potvrde u kolektivnom ili individualnom iskustvu.

 STAROBALKANSKI ELEMENTI

 Istok Balkana bio je naseljen Tračanima, a zapad Ilirima. Naseljavanje Slovena završeno je krajem 7. veka. Oni su tako došli u neposredan dodir sa starosedeocima- i fizički i kulturno. Pod uticajem Vizantije, starosedeoci su bili hristijanizovani, ali samo na površini, dok je unutrašnjost i dalje bila paganska. Mnogi elementi religije ove dve grupe su slični, Gavaci kaže da su se zato oni uzajamno pojačavali. Sličnosti između dve kulture doprinosi procesima difuzije (prenošenja) i infuzije (primanja). Pretpostavlja se da smo primili mnoge elemente starobalkanskih naroda. Na primer, u konstrukciji grobova i načinu sahranjivanja, i verovatno u načinu ponašanja prilikom sahrane. Za razbijanje sudova na grobu, na primer, postoje razna objašnjenja (da je to analogna magija: kada se sud sastavi, pokojnik će se vratiti). Dalje, za kult zmije se smatra da je postojao kod starobalkanskih naroda, i da su oni uticali da se taj kult razvije i kod nas. Po arheološkim rezultatima, ovaj kult je još od neolita razvijen kod ilirskih plemena na Balkanu (Bosna, Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, Albanija- to su tzv. južna ilirska plemena). Kod tog stanovništva zmija je imala višestruku religijsku ulogu- bila je simbol plodnosti, čak i htonsko božanstvo. Postoje dva pristupa: zmija se posmatra kao totemska životinja, ili kao htonsko božanstvo i mitski predak Ilirius. Ne poznajemo dovoljno ilirski jezik, ali ta reč verovatno i znači ''zmija''.

 Tragovi sa tračkog prostora:
 1. tragovi nekih božanstava- Milenko Filipović u ''Tračkom konjaniku'' piše o tome. Ne zna mu pravo ime, ime ''trački konjanik'' su dali naučnici, jer je na votivnim pločama (pločama zahvalnicama) predstavljen u liku konjanika. Ploče su pronađene na prostoru koji su naseljavali Tračani i Dačani: Banat, istočna Srbija, istočna Makedonija, zapadna Rumunija, zapadna Bugarska. Konjanik ima ogrtač, štit i koplje, oko njega su pas, lav i zmija, i dva orijentalna simbola- drvo života i rog obilja, simboli koji ukazuju da je to božanstvo plodnosti. Filipović dovodi jedan savremeni običaj, na Todorovu subotu, u vezu sa kultom tračkog konjanika, ali ta hipoteza se ne može prihvatiti sa sigurnošću. Veruje se da se noć pred Todorovu subotu pojavljuju nevidljivi jahači, ili konji bez jahača, koje predvodi konjanik- sv. Todor, koji ima ogrtač. Te noći je zabranjeno, naročito devojkama, da izlaze iz kuće, da im na čelu ne bi ostao beleg od kopita, ako ih konj udari. Taj običaj postoji u istim krajevima gde je postojao i kult tračkog konjanika, pa Filipović tako izvodi vezu, iako su između dva običaja prošle hiljade godina.

 2. na jugoistoku Srbije, na Petrovoj gori, pronađen je stari žrtvenik.

 U novije vreme tu su, na Đurđrvdan, žrtvovane cvećem okićene ovce, i onda su njihovom krvlju mazana deca po obrazima, da bi bila zdrava. Prema legendi, nekada su tu ovcu žrtvovali božanstvu koje je zamišljano kao jelen sa zlatnim rogovima, ali jedne godine su zaboravili da to učine, i božanstvo je naredilo da žrtvuju njega samog. Kao uspomena na taj događaj sada se svake godine žrtvuje ovca.

 Prema Srejoviću, to božanstvo se zvalo Cernonus, i bilo je poštovano ne samo na Balkanu, nego i u Maloj Aziji. Srejović kaže da je ono ili zamišljano u obliku jelena, ili je jelen bio njegova sveta životinja. Nađeni su i tragovi ilirskih božanstava:
 1. U Crnoj gori- verovatno se odnosi na božanstvo koje se zvalo Bindus, božanstvo reka i izvora, čija je sveta životinja jarac. Tatomir Vukanović nalazi trag ovog božanstva u legendi o postanku Rijeke Crnojevića: lovci su jurili jarca da ga ubiju, on je pobegao u pećinu, i kada su ga stigli i ubili, iz pećine je potekla reka. Vukanović kaže da je to daleka reminiscencija na trag tog božanstva.

 2. Špiro Kulišić smatra da je u ilirskim poštovano i božanstvo Silvanus, božanstvo šume, stoke i pastira. U Crnoj Gori i Hercegovini, kada na Božić, tj. na početku nove godine, u kuću dolazi položajnik, to mora da bude upravo čobanin. Po Kulišiću, Silvanus je početkom svake godine dolazio u domaćinstvo da njegovim članovima obezbedi dobrobit tokom cele godine, a to isto radi i položajnik. Postoje i druge, manje detaljnije analize. Na primer, Čajkanović smatra da se tragovi božanstava ne nalaze samo u verovanjima i običajima, nego i u epskoj poeziji. Ciklusi pesama o Milošu Obiliću i vojvodi Momčilu kriju u sebi elemente mitskih junaka kod starobalkanskih naroda. Lingvista Milan Budimir bavio se jednom pećinom u blizini Podgorice koja se zove Dajbaba. Budimir kaže da je u velikom delu Evrope, a naročito na Bliskom istoku, bio je rasprostranjeno božanstvo majke zemlje, ili velike majke, a na Balkanu ona se zvala ??Tibela?? Osim pogrebnih rituala, tragovi postoje i povorkama ritualnih maski (novogodišnjim i božićnim), zatim u običaju oblačenja neveste u crvenu kabanicu (u starobalkanskoj religiji, crvena je zaštitna boja u kritičnim trenucima). To je religija stočarskih naroda. Dakle, postoje indicije, ali e postoje dokazi o starobalkanskim elementima u našoj narodnoj religiji. Osim tračkih i ilirskih, postoje i tragovi ''viših'' kultura- rimske i grčke.

 Na Balkanu je postojala rimska provincija Ilirik. Kada su se Sloveni doselili, tu više nije bilo Rimljana, ali su elementi došli preko romanizovanog starobalkanskog stanovništva. Na jugu je bila Vizantija, u kojoj su apsorbovani elementi grčke kulture. Ovi elementi su izuzetno retki, i teško ih je identifikovati. Na primer, rusalje u severoistočnoj Srbiji- u Rimu su postojale rozalije; dakle, prebačen je naziv, ali ne i sam običaj. U severnoj Makedoniji povorka ljudi koji idu od kuće do kuće i nose mačeve (prave ili drvene), i ukrste ih nad bolesnikom da bi ozdravio, zove se rosalije. U severoistočnoj Srbiji rusalje na Duhove padaju u trans (neke stvarno, a neke ne) i komuniciraju sa mrtvima. Postoje i mitska bića rusalje: to su duše utopljenih devojaka, koje jednom godišnje izlaze iz vodenog carstva i hodaju po okolini, a veruje se da će onaj ko ih sretne poludeti. Dakle, isti termin se upotrebljava za tri različite stvari, pa znači da je više primljena rimska terminologija, nego sam običaj. Kod nas su koledari obredna povorka na Božić, neka vrsta kolektivnog položajnika, a u Rimu je postojao praznik Kalende, to su dani do Božića. Više u zapadnim krajevima, na primer, na jadranskim ostrvima, postoji običaj biranja kralja. U Rimu bi izabrali jednog roba, i dali mu sve počasti koje pripadaju Cezaru, a na kraju tog dana bi ga ubijali. Na ostrvima, jedan meštanin na jedan dan ima neka, prividna, šaljiva obeležja vladavine, ali ga na kraju dana ne ubijaju. Rimski imperatori zamišljani su kao polubožanstva. Trajan i Dioklecijan koji su vladali i našim krajevima, vezani su za kult bića sličnih đavolu: oni su ispod mostova, pored vode vezani lancima, a kada hoće da se oslobode kovač udari u nakovanj i lanci se obnove. Grčki tragovi uglavnom se odnose na terminologiju, npr. suđaje, suđenice se u nekim krajevima nazivaju oresnice. Postojao je vizantijski general German, koji je ratovao sa Slovenima, a u našoj narodnoj religiji postoji biće atmosferskih pojava koje se zove german, kao i lutka koja se koristi u njegovom ritualu.

ORIJENTALNI ELEMENTI

 Naši preci doselili su se sa istoka na Balkan. U staroj domovini bili su pod dve vrste uticaja: iranskim i iz centralne Azije (uticaj turanskih naroda). Smatra se da ovoj drugoj grupi pripadaju šamanizam, tragovi egzorcizma i kultovi nekih životinja, npr. medveda. Iranski su ustvari indoevropski uticaji (iz Irana, Indije) i to najviše u terminologiji. Najvažniji termin je bog- bhaga, što na indijskom znači bogatstvo. Od običaja to su nošenje bele boje u žalosti (kod starih Slovena, a u nekim krajevima i u 20. veku). Sloveni su najsnažnije orijentalne uticaje doživeli na Balkanu, npr. uticaj mitraizma (kult iranskog boga Mitre), ali on je došao preko Rimskog carstva. Iako su Rimljani otišli sa Balkana između dve ere, a Sloveni se doseljavali do 7. veka, starobalkansko stanovništvo je bilo romanizovano, pa su uticaji išli preko njih. Sve najveće religije- hrišćanstvo, islam, budizam, nastale su na Orijentu. Južno od slovenskih teritorija nalazila se hrišćanska Vizantija, koja je nametala veru preko svojih misionara.

Najveći talas hristijanizacije bio je u 9. veku. Kod drugih naroda (Slovenci, Hrvati) hrišćanstvo je prodiralo sa zapada, preko Franačke države. Međutim ono je teško prodiralo, prihvatali su ga uglavnom elitni slojevi društva, dok je narod prihvatao crkvu kao novog feudalca. Postojali su i ideacijski razlozi- stara vera je bila duboko ukorenjena, pa hristijanizacija ni danas nije do kraja završena. Postoje dva procesa: 1. hristijanizacija paganskog 2. dehristijanizacija hrišćanskog Prvi proces bio je u rukama Srpske pravoslavne crkve. Ona je pokušavala da prenese hrišćansku ideologiju narodu, na način na koji bi on to prihvatio. Zato se adaptirala uslovimanpr. prihvatila je litiju, što je prehrišćanski običaj za prizivanje kiše. S druge strane, mase nisu dovoljno razumele hrišćanstvo. Narod je novu ideologiju prihvatao na svoj način, i to čini i danas. Na primer, sveti Sava uopšte ne liči na hrišćanskog sveca. Često je nepravedan, surov, preteruje- na primer, kazni celo selo, zaot što nije dobro primljen u jednoj kući i sl. S jedne strane njega tretiraju kao što ti čini i crkva: da je mnogo učinio za srpski narod, naučio ga mnogim veštinama itd. A sa druge strane, postoje i takva predanja u kojima sv.Sava sretne dve devojke, jednu vaspitanu i drugu lenju i bezobraznu, a on kazni prvu, a nagradi drugu, i one objašnjava se zašto. To je odlika paganskog božanstva 

Od 19. veka odvija se i proces nacionalizacije: više od pola ljudi veruje da su svi sveci Srbi, jer je crkva posrbila njegova imena. Drugi proces je profanizacija: ljudi, kao pseudonaučnici traže dokaze da bi verovali (npr. u kolektivnom ili ličnom iskustvu). U vreme ''novih'' ratova hrišćanski bog liči na nacionalnog, ili je jedan, ali je Srbima najviše naklonjen. Dakle, narod ima svoje viđenje sveta i u skladu da njim shvata i hrišćanstvo. 

[Božena]

 

[Dragi]

Poljska šajkača

 

Setimo se:


 

A i Poljaci su jednom negovali takozvani sarmatizam, kada poljska aristokratija nije nosila perike i puder kao na zapadu nego šubaru i sablju i narodnu nošnju.

 

https://en.wikipedia.org/wiki/Sarmatism

Karabela i Srpčić

https://en.wikipedia.org/wiki/Szabla

https://en.wikipedia.org/wiki/Szczerbiec

[Božena]

БОСИЉАК

(Ocimum basilicum) има изузетну улогу у српској народној религији, где му се придаје особита мистична моћ, у првом реду заштитна, а по неким обичајима и плодотворна. Босиљком се штити новорођенче, а детиња коса, коју кум ритуално одсече, чува се у босиљку. Тканице којима свекрва опасује младу закићене су босиљком, као и велика капа смиљевац, коју млада носи четрдесет дана по венчању.

 На Нову годину негде жене мећу босиљак за десно ухо, а мушкарци за капу. Босиљком се кити домаћин када уђе у кућу и честита Божић, а исто тако и полаженик и девер о свадби. Босиљком је окићен и коњ који се ритуално пројаше на Тодорову суботу (коњски празник). Приликом првог орања,босиљком заките јарам и волове. Приликом сетве, босиљак се меће у семе, а на свршетку жетве босиљком се кити остављено класје (божја брада), као што се на свршетку вршидбе кити стожер. На исти начин босиљком се ките или боду и обредни хлебови о Божићу и Новој години, о слави,Младенцима и Ђурђевдану, као и приликом свадбе. Босиљком се врше и гатања о удаји. Испрошена девојка шаље момку струк босиљка, а невесте га у јелу „зачаравају" својим мужевима. У неким свадбеним обичајима битно је гледање кроз босиљак или кроз венац од босиљка, при чему се понекадисказује жеља за добијањем порода.

Босиљак се особито употребљава у разним лустрацијама, у врачању и у народној медицини, аизузетну улогу има и у култу покојника. Тако се мртвацу меће босиљак око руке. Босиљком се китисофра о задушној судбини, а иначе о задушницама меће се у реку. На отворене задушнице жене садебосиљак по гробовима. српски митолошки речник

[Božena]

Српско народно веровање о биљкама
Љубивоје Илић

Религија дрвећа и биљака код старих Срба била је веома развијена. Срби нису били изузетак у односу на друге народе, али је од значаја то да се много тога сачувало до данашњих дана кроз православно хришћанство, пре свега Бадњак и Запис.
Овај текст је део приче о народном веровању и пракси кроз векове.

Багрем
Robinia pseudacacia L. – Papilionaceae

Багрем није добро дрво и зато не треба да буде близу куће.
Срби су багрем звали нерод (без рода).
Калемљење багрема је скрнављење.

Калемљени багрeм између кућа – овде нема потомака !!!

Бели лук
Allium sativum L. - Liliaceae

У народној медицини, и у веровањима код Срба, бели лук између осталих биљака има почасно место.
На бели лук не сме никаква нечиста сила, па је коришћен у исхрани и ношен као амајлија. Једини услов за бели лук је да се не љушти ноктима.
Од мириса белог лука беже змије.

Божиковина
Ilex aquifolium L. - Aquifoliaceae

Божиковина је зимзелени лишћар и може се понегде наћи у буковим шумама.
Због декоративног изгледа се користи по градовима, али је Срби нису садили на окућницама јер је отровна биљка, а поготову плодови - црвене бобице, који могу у пролеће да преваре децу.
Ово дрво је у народу познато под именом „зеленика” и веома је дуговечно.
Код нас у Србији је најпознатија зеленика на источном улазу у манастир Студеницу.

Бор
Pinus silvestris L. - Pinaceae

Бор је изразито сеновито дрво ако је сам изникао на гробу или у близини.
Ако је бор намерно посађен на неком знаменитом месту, или га је посадила нека важна личност (краљ), онда постаје значајан и ту се окупља народ.

 
Бор поред манастира Никоље у Овчар бањи - култно место.

Божур
Paeonia officinalis (L.) Gouan, P. corallina Retz, P. decora Anders., P. tenuifolia L. - Ranunculaceae

По једној србској причи, божур је прво имао цвет беле боје, али је на Косову од крви србских јунака добио црвену боју и раширио се по Србији.

Босиљак
Ocimum basilicum L. - Labiatae

Босиљак прати сваког Србина кроз све озбиљније прилике у животу од рођења до смрти. Босиљак је Божји цвет и прво се у башти посади он, па тек друго цвеће. На Богојављење, у воду која се ујутру доноси са извора, стави се босиљак, па се истом сви укућани запоје. Освештаном водом свештеник кропи вернике и благосиља уз помоћ босиока. У води у коју је потопљен босиљак купа се породиља после порођаја, као и новорођенче до 40 дана.
О Божићу се извор са којег се пије вода кити босиоком.
Стари Срби и Србкиње кад иду у цркву носе струк босиока и стављају га поред иконе.
Два дана у години су посвећени босиоку: Св. Макивеј  и јесењи Крстовдан. Тада се босиок освећује у цркви и чува за религијске потребе и за лек.
„Душа му на босиљак мирише” каже се за доброг и верујућег човека.

Бреза
Betula L., B. verrucosa Ehrh. (= B. pendula Roth), B. pubescens - Betulaceae

Срби су од грана брезе правили метле.
Бреза је проклето дрво јер су Спаситеља шибали брезовим гранама.
Од суве коре брезе се праве бакље (лиле) које се пале на Ивањдан или Петровдан.
Из дебљег дрвета брезе се у рано пролеће точи сок који се пије уместо воде.

Брекиња
Sorbus torminalis Crantz - Rosaceae

Срби верују да је Исус Христ распет на крсту од брекињиног дрвета. Брекињино дрво се сматра проклетим те се плодови не једу свежи, а само дрво се не сече, нити на ватру ставља. Ко би одсекао брекињу разболео би се, или укочио, или напрасно умро. Ако се нека грана сама одломи, од тог дрвета се праве јармови, или чунови за разбој.

Бршљан
Hedera helix L. - Araliaceae

Бршљан је дрво љубави до смрти, јер се обавија око другог дрвета које се на крају осуши. Гранчице бршљена се стављају у венчиће које праве девојке.
На Божић се бршљаном кити кућа, јер тада има плодове и лишће.
Бршљан се користи у народној медицини.

Винова лоза
Vitis vinifera L. - Vitaceae

Самоникла винова лоза је сеновито дрво и може нићи из гроба. Позната је лоза светог Симеона на Хиландару.
Калемљена винова лоза је свето дрво и од плодова (грожђа) се добија вино које је лек и храна. Освећењем, вино је крв Христова којом се причешћује народ.
Заштитник винове лозе и виноградара је свети Трифун.
На лози се спаљују свеци.
Кад су спаљиване мошти светог Саве на београдском Врачару, ниједна ватра није била довољна да се спале мошти Светитеља, док нису донете гиџе и чокоти из винограда.

Врба
Salix alba L. - Salicaceae

Врба у србским веровањима и религији има значајно место.
Врбовим гранчицама се ударају (шибају) деца и одрасли на Младенце, Лазареву суботу и Цвети и при томе говоре уз смех: „Расти као врба”.
Празник врбе је Лазарева субота – Врбица, када се освећује у цркви.
Кора беле врбе је лековита код назеба и температуре.
Врба ива са својим пупољцима је весник пролећа.
Чим врба озелени (врбопуц), народ верује да код жена порасте полна жеља.

Глог
Crataegus oxyacantha L., C. monogyna Jacq., C. nigra W.K., C. pentagyna W.K., C. azarolus - Rosaceae

Срби су веровали да је глогов штап (колац) најмоћније средство против вампира и злих духова – демона.
Цвет и плод глога се у народној медицини употребљавају за лечење срца.

Граб
Олисталим гранчицама граба момци и девојке ките куће и капије о Ђурђевдану да би лакше нашли брачног друга.

Детелина
Medicago sativa L. - Papilionaceae

Срби, а и још неки народи, веровали су да детелина са четири листа доноси срећу ономе ко је нађе.
Детелина са два листа такође има магичну моћ и помаже да се нађе закопано благо.
Срби су сматрали да је детелина једина биљка која није лек ни од чега.
Детелину не треба сејати, ни косити, о младом месецу.

Дрен
Cornus mas L. - Cornaceae

Дрен је дрво које прво цвета у пролеће, а последње даје зреле плодове у јесен.
Дрен се повезује са здрављем и њиме се кити о Ђурђевдану.
О Богојављењу се даје деци да поједу дренов цвет да би били отпорни и здрави.

 

Дуд
Morus nigra L., M. alba L. - Moraceae

Црни дуд потиче из Турске, а бели из Кине. Обе сорте дуда имају лековита и хранљива својства.
Није добро за кућу и укућане ако се жиле дуда подвуку под кућу, цела кућа ће изумрети и опустети.

Огроман дуд близу куће - кућа је одавно опустела !!!

Ивањско цвеће
Galium verum L. - Rubiaceae

Врло омиљено ливадско цвеће у србском народу. Према хришћанској митологији оно је посвећено светом Јовану летњем и Богородици. Од ивањског цвећа и другог ливадског цвећа се на Ивањдан (7. јул) плету венчићи и стављају на улазна врата од куће или под јастук за миран сан.

Јабука
Pirus malus L. - Rosaceae

„Босиљак се од мириса даје, јабука се од милости даје”.
Јабука је символ пријатељства и љубави према ближњем и Срби су је радо једни другима носили на дар. Пре Петровдана (12. јул) се нису јеле јабуке.
Јабучицу у грлу имају мушкарци, а жене немају.
Садња и калемљење разних сорти јабука (слатке, миришљаве или киселе), код Срба је значило обавезу и част. Ко није калемио воћке, није смео ни да их сече.
Јабука је саставни део свадбених и верских церемонија.

 

Јавор и клен
Шумски јавор је дрво лепо за дрводељство и од њега су се правиле гусле које су као звучни инструмент биле саставни део живота и традиције код Срба.
Ливадски јавор или клен је заштитно дрво за окућницу. Ако изникне на међи, удуту, то је добар знак за домаћина да ће домаћинство напредовати.
Из дебљег дрвета јавора и клена народ је у пролеће точио сок - бузу.

 

Зова
Sambucus nigra L. - Caprifoliaceae

Код Срба, а и код неких других народа, зова је демонско дрво.
Кора, лист, цвет и плод имају примену у народној медицини.
На осушеном дрвету зове, зими, расте лековита печурка позната под именом Јудино уво.
Тамо где у неком реду ниче зовино дрво, налази се плитак подземни водени ток.

Јасен
Срби су имали велико поштовање према овом дрвету због велике сопствене  снаге. Од јасеновог дрвета су прављени разни употребни предмети, а у старо време лукови.
Кад под јасеном вода извире, то је срећа за тај крај.

Каранфил
Dianthus caryophyllus L. – Caryophyllaceae

Каранфил је цвет љубави.
На Божић се ујутру каранфилом окити извор или бунар са којег се пије вода.

Коприва
Urtica dioica L. - Urticaceae

Срби се о Ђурђевдану жаре копривом ради здравља, а деца се пецкају копривом уз смех и са надом да се неће разбољевати.
Коприва је самоникла биљка и корисна је како за људе, тако и за стоку.
Коприва се у јелу окуси прво на Чисти понедељак или Младенце (22. март) и користи у исхрани на разне начине све до светих Константина и Јелене (3. јун).
Да би коприва никла и догодине на неком месту, при кошењу се оставља неки струк да сазри и пусти семе.
Коприва може да замени конопљу у изради текстилних влакана.

Крин
Lilium candidum L. - Liliaceae

Крин је држао у руци Архангел Гаврило кад је јавио Деви Марији да ће зачети Исуса, па се зато зове Богородичин цвет.
Крин се сади по баштама на Цвети.
Корен од крина је лековит.

Леска
Corylus avellana L. - Betulaceae

Леска чува од грома, јер је од Исуса благословена.
На Ђурђевдан се од лескових гранчица праве крстићи којима се штите куће и имања од злих и опасних сила. Једна грана се расцепи ножем, па се кроз њу протне друга и тако се направи крстић.
Под леском се понегде може наћи окамењена муња у облику камене лоптице до величине јајета, црне или сиве боје, са мирисом на барут. Ко је нађе сматра се да је нашао срећу и треба да је чува.

Липа
Tilia L. - Tiliaceae

Липа је код Словена била свето дрво, па самим тим и код Срба.
Липа се сади далеко од куће (бар 100 м) и она својим мирисним цветовима освежава околину и даје пчелама добру пашу, а оне липов мед који је био основна сировина за прављење медовине.
Липов угаљ пречишћава воду, а липовим угљем у праху се одлично чисте зуби и десни.

Љубичица
Viola tricolor L. - Violaceae

Љубичица у свом имену носи сав њен значај за лепа осећања.
Цветове љубичице су жене поклањале мужевима, а девојке момцима, да би се увек љубили (волели).

Невен
Calendula officinalis L. - Compositae

Култна биљка која се често помиње у народним женским љубавним песмама.
Лист невена се може користити за салату.
Цвет и лист се користе за справљање разних лековитих мелема.

Орах
Juglans regia L. - Juglandaceae

Кад на светог Илију (2. август) загрми, поцрвљаће ораси.
Ораси су саставни део поставке на столу за Бадњи дан и Божић.
Од плода ситно самлевеног ораха Срби су цедили уље за јело (10 кг ораха = 1 литар уља).
Орахово дрво није добро у близини куће, како због жила, тако и због сенке која пада на кућу. Није добро седети у хладовини ораховог дрвета.

Орах и дудови на окућници - овде су сви кућани изумрли !!!

Перуника
Iris florentina L., I. germanica L. et I. pallida Lam. - Iridaceae

Перуника или Богиша, како су је Срби звали, повезана је са громовником Перуном.
Перуника расте на планинама као самоникла, а иначе је омиљен цвет који се гаји на окућницама.
У народној медицини се користи корен перунике.
„Девојка је дивља перуника” - лепа је и неприступачна.

Пшеница
Пшеница је потиснула јечам и просо који су били главна храна код Срба до XVII века.
Пшеница је, пре свега, основна и неизоставна жртва у мртвачком култу предака (панаија).
Пшеница је саставни део крсне славе - колач и кољиво (бескрвна жртва).
На славски колач који се украшава разним символима ставља се отисак Слова као израз христољубља.
Пшенични хлеб, освештан и исечен на комаде, даје се верницима после свете Литургије као тело Христово.
Венчићи од пшеничног класја се стављају под икону: „Погачу ломили, Богу се молили”.
Пшенична зрна подстичу ожиљавање гранчица руже, рузмарина, тисе и сл., ако се ставе у земљу и на то место забоде гранчица уз заливање.

 

Ружа
Rosa gallica L. et Rosa centifolia L. - Rosaceae

Мирисна ружа је цвет љубави и радо се сади на окућници.
Ружа се сади и по гробовима, а нарочито на гробовима девојака и жена.
У рају има највише босиљка и ружа.
На Ђурђевдан и друге летње славе се у спремљено кољиво (кувана пшеница),
које се носи у цркву, стави ружа на место свеће, а замењује свећом пре обреда сечења колача.

Рузмарин
Rosmarinus officinalis L. - Labiatae

Рузмарин је свадбено цвеће и зато кућа која има момка или девојку за удају, треба да има дрво рузмарина. Уочи дана венчања, девојке праве цветове којима ће бити сваки сват закићен.

Смиље
Helichrysum arenarium DC. - Compositae

Смиље је девојачко цвеће и оне се њиме ките.
Смиље се често  употребљавало за лично име, а спомиње се у народним песмама.

Тиса
Taxus baccata L. - Taxaceae

Тисово дрво ужива посебно поштовање код Срба као заштитно дрво.
Тиса је дуговечни четинар и има плодове у облику црвених бобица величине трешње. Сваки део дрвета тисе је отрован у сировом стању, па и плодови.
Дрво тисе се не сече. Од гране дрвета тисе која може да има и 100 година, праве се заштитне амајлије у облику крста, или неког другог облика, и носе се ради заштите од злих духова и разних опасности.
Најбоље дрвене кашике за јело су од сувог дрвета тисе.

 

Туја
Thuja occidentalis L et Thuja orientalis L. - Cupressaceae

Туја се, као украсно и зимзелено дрвеће, сади по гробљима и далеко од куће, јер је отровна. Када се налази на окућници, утиче лоше на чељад и она често побољевају, а да ни сами не знају од чега.

Хајдучка трава
Achillea millefolium L. - Compositae

Код Срба, хајдучка трава има важно место као лековита биљка за лечење рана.
Сматра се да су је открили хајдуци.

Храст
Quercus pedunculata Ehrh. et Quercus sessiliflora Smith. - Fagaceae

Српски народ је према храсту имао велико поштовање. Испод храста се окупљао народ ради молитве, као и при доношењу важних одлука од заједничког интереса. Данас су то горостасни храстови „Записи” са урезаним крстом где су се у време сеоских и градских литија одржавали молитвени скупови за здравље становништва, за заштиту усева од непогода, као и за заштиту стоке.
Ко посече Запис, снаћи ће га несрећа, па и смрт.
Кора и плод храста (жир) се користе за лек и за исхрану.

Цер
Поред храста, и цер има изванредан значај код Срба. Често се бира за Запис, а искључиво се узима за Бадњак и приноси кући на Бадњи дан. Са церовом гранчицом се џара ватра, те када се појаве искре, благосиљају се укућани као знак радости Христовом рођењу.

Чуваркућа
Sempervivum tectorum L. - Crassulaceae

Ова биљка расте на стенама у планинама Србије.
Кад се посади у неку посуду и стави на кућу, она је права чуваркућа, јер чува кућу од грома и, уопште, од сваке несреће.

 

Шимшир
Buxus sempervirens L. - Buxaceae

Шимшир је због своје силе отпорности веома цењен код Срба.
Шимшир се не сади на окућници јер је отровна биљка.
У западном свету, а и по градовима, користи се за декорацију паркова, јер је зимзелен, а крошња се може обликовати.

Шљива
Prunus domestica L. - Rosaceae

Где шљива напредује, ту је добро за градњу нове куће.
Кад се новорођенче окупа, проспе се вода на родну шљиву. За бољи род, на шљиву се ставља Божићна слама. Кад на Божић пада киша, родиће шљива.

БИЉЕ РАЗНО
Бојење јаја за Васкрс је права радост, па се у ту сврху користе љуске црног лука које дају природну црвену боју. Јаја се, такође, облажу листовима разних биљака, па се после бојења добија лепа шара.
Биље разно се употребљава за плетење венчића за Ђурђевдан и при литијaма за обетине и намењује се за здравље и чува до следеће године.

 
Васкршња јаја са биљним мотивима i Литијски венчић

СЕНОВИТО ДРВО
По веровању Срба, дрво (на гробљу), или биљка изникла на бојном пољу (косовски божур), припадају каквој Души или каквом злом или добром демону (брест, зова, бор, јасен, багрем, шипурак и сл.), па се при сечи таквог дрвета посебно води рачун да не дође до повреда.
При сечи Бадњака обавезно се приноси жртва бацањем жита и доношењем хлепчића који се оставља на пању.
Дрво изникло уз постојеће, сматра се сеновитим.

 

КУЋНЕ БИЉКЕ
Срби нису гајили биљке у кући и просторијама за становање, јер су сматрали да то није здраво за укућане.

Култ растиња код Срба има важну улогу од рођења па до смрти, у многим пословима, у радне и празничне дане, у весељу и жалости, у љубави и пријатељству, у очувању здравља, у одбрани од злих сила и демона и у стицању сваке среће.

Ова приповест је сведочанство о мудрости наших предака да се води рачуна о биљкама и да се биљни свет чува, а са њима и вода, ваздух, земља, животиње и сам човек.

Данас, и у данима који долазе, подсећамо се на веровање (предања) наших славних предака о биљкама, да бисмо сачували биљни свет, а и сами себе,  када су са свих страна угрожени извори живота и лепота овог света.
Ово је упутство наших предака како треба живети са природом.
Ко прекрши та упутства исказана кроз веровање, сусрешће се се недаћама, разболеће се, па и умрети у мукама, или изненада.
Ко не поштује поруке предака, угасиће му се кућа, неће имати мушких глава, покриће му коров имање и неће наћи пут за спасење своје и своје деце.
Данашња наука требало би да се бави истраживањем и доказивањем ових веровања и схвати њихово животно значење за данашње време.
Данас, када су многи завети прекршени, последице су погубне сада, а поготово у блиској будућности.

„Где год нађеш згодно место, ти дрво посади,
а дрво је благородно, па ће да награди.”

[Božena]

 

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/03/01/7123369_banovic.jpg

Од Старца Милије преко Михиза до данас - чудан човек Бановић Страхиња

WWW.RTS.RS

---

Чудан човек Борислав Михајловић Михиз имао је необичан и редак таленат за разговор с другим људима. Саслушао је Старца Милију, а онда је његову песму расклопио на...