Тема о КОРОНАВИРУСУ... све на једном месту

[Ćiriličar]

@ana čarnojević  Ano, ozbiljni smo ljudi, pa neću Liriku Itake, tad je bio mlad, pa je piao mladalačkim duhom....ipak samo jedna, onako...sestri(ci...mada si ti faca neka, ne volis tepanja i deminutive):

ЖИВОТ

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,
над водама дубоким неким,
као Месец бео,
са луком танким и меким,
један мост.
И, видиш, то утеши ме.

Не зависи од мене.

Доста је да тог дана,
земља око мене замирише преорана,
или да облаци пролете,
мало ниже,
па да ме то протресе.

Не, не од мене.

Доста ће бити тако, једне зиме,
из врта једног завејаног
истрчи неко озебло, туђе, дете
и загрли ме.

(М. Црњански)

 

 

 

[Поет]

@Ćiriličar  A jaaaaaoj de me nadje , Rokiiiiiiii !

 

[Desiderius Erasmus]

пре 11 минута, ana čarnojević рече

Дневник. 

Odlično štivo, ali baca u depru.

[Поет]

@ana čarnojević Bondjornoooo principeeeeesaaaaaaaa

 

 

[Јанко]

пре 5 часа, Тражитељ рече

Ево, ја као "бот" могу да дам одговор.

У нашој фирми смо још на самом почетку добили информацију и обавестили смо све запослене да ће ванредно стање трајати најмање 8 недеља и да се у складу са тим организују пословне активности и рад од куће. Зашто новинари од самог почетка објављују да ће трајати "још две недеље" - има једино смисла ако смирује јавност као што се смирује дете, које не може да чека пола сата, али може шест пута по "још 5 минута". Медији се ипак не обраћају само интелигентнијем делу јавности, обраћају се целој јавности. Сви, али сви којима је та информација од стварног значаја, знају да се ово пре 1. маја тешко може окончати. А 15. априла, 1. мај не делује далеко, тако да ће највероватније тад добити последње (или претпоследње) обавештење да се стрпе "још две недеље".

Ево ја као вероучитељ да ти одговорим.

У петак увече пред прекид школе није било НИ НАЗНАКЕ да се спремимо за онлајн наставу. Уместо макар индиректног наговештаја да се обаве елементарне припреме за такву ситуацију (мејл адресе ученика, Вибер групе, обука наставника и ђака за Гугл учионице, Мајкрософт платформу, Зуму, штагод) ћутање и убеђивање да у понедељак све иде нормално.

Сасвим јасно да је све рађено ад-хок.

Не да нису знали (министарство, влада) куд ударају и колико ће да траје, него све време показују да појма немају о елементарним стварима у процесу онлајн учења јер су сваки дан долазила (и још увек долазе) нова и често међусобно контрадикторна упутства. Види се из авиона да им нешто падне на памет па пошаљу, онда до сутра размисле о се предомисле и промене плочу.

То што сте ви у вашој фирми рекли радницима да ће бити бар 8 недеља - јесте добили упутство "из централе" као добри ботови, или сте се сами информисали на нету?

Праштај ни за ово "бот", сам си се пријавио. 

[Благовесник]

@Просечан србенда Постоје информације да многи од њих ипак подржавају политику Председника АВ и да ће гласати за њега.

[Ćiriličar]

@ana čarnojević  (онда, кад је тако, да мало радосно тугујемо...знао сам ја да си ти фаца, волиш најчудније, најдубље и најлепште штиво написано у српској (нецрквеној) књижевности...прескочићу оне "шкаљиве"...цитате...не знам само који би, кад је све лепо...тужно, али пркосно и пуно наде, пуно ироније ка злу)

Kad beše peti dan, trebalo je dete krstiti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Pođoše, dakle, po snegu i vihoru u saonicama. Kažu ni suzu pustio nisam. Na Tisi su nas vijali vuci, a led je poĉeo pod nama dapršti. Krstili su me negde daleko, u nekoj staroj grĉkoj, cincarskoj, crkvi. Mati mi plakaše. Otmena jedna plemenita dama, što je trebala da me drži u vodi, nije došla. Možda je uplašiše vuci. I tako, jer ĉekati se nije moglo, uzeše jednog pravo-slavnog ĉoveka, crkvenjaka, po imenu Božura. I on, suzan zbog poĉasti, što ga iznenada stiže, držaše dete, pod vodu svetu i plakaše, jer nije imao ni prebijene pare, da dete dariva.

(...)

Bolesti su bile moji najljepši doživljaji. Obla-ĉili su me u belo i metali me u prozor; a ljudisu zastajali i gledali me. O, šta sve nisu ĉinili sa mnom. A i majke se sećam samo kao kroza san. Ona je bila mlada i lepa udovica. O, i meni je mnogo ĉega žao. Sećam se, sedela mi je na poste-lji i pevala mi pesme u kojima se jednako klalo i ubijalo, a sela su gorela. O, koliko sam zbog toga vriskao. Sutradan bih bežao od kuće. Skrivao sam se ispod bedema, tamo među zelenim barama, kraj kojih je trava bila žuta i gusta. Ležao sam dugo kraj njih i vadio žabe zelene, šarene, sa rumenim oĉima. Sećam se tih oĉiju rumenih, žutih, tajans-tvenih i kako sam ih dugo zagledao. One su mi drhtale na dlanu, a ja sam im, ležeći u travi, dugo, dugo gledao u oĉi rumene i žute.Sećam se zvonika. Crkve su naše u mom zaviĉaju prazne i prašne. Veliko, staro zvono crk-veno brujalo je nadamnom; a ja sam kao mali miš ĉuĉao na gredama i gledao unezvereno oko sebe. Tuga me je rano našla. Niko me nije pitao kud idem i niko me nije doĉekivao kad sam se vraćao kući.

(...)

A mi smo nosili svilene ĉarape i cele dane provodili po ulici i kafanama. Hteli smo da spasemo svet–mi, slovenski đaci. Ko zna? Možda će jednom sve nestati u umetnosti, koja neće reći ni ša hoće, ni šta znaĉi ono što kaže. Možda će nestati govor, i pisanje, i odrešivanje; da je ovo smrt, a ovo ljubav, a ovo proleće; a ovo muzika. Ko zna? Ah, sećam se: tada sam se u pis-mima potpisivao»siromah Jorik«, a majka mi je po ceo dan išla po komšilucima i pitala šta je to Jorik. E, tako se živilo pre rata. Ah, bio sam mlad i imao samtako lepa, vitka, bela krila i pleća.

(...)

Kome ja ovo pišem? Mladićima, možda mom sinu bledom i napaćenom. A oko mene kulja velika ludorija rata, sve se lomi poda mnom i ja smešeći se gledam te rulje i idem od grada do grada. Rulje pustih žena, rulje hulja trgovaca, rulje radnika, rulje bolesnih i rulje mrtvih. Grdne gradove, šume i polja; tamne, hladne stanice. Decu i žene. Pijanu hrpu onih koji se sad bogate. Sve ja to vidim i gle-dam sa osmehom. Niti sam ĉiji, niti imam koga, ni brata, ni sluge, ni gospodara. Gledam tihe, plave, mokre proletnje ulice. Vitke rumene mostove u zalasku sunca, kad ih najviše volim, ai kad uvek idem. Oni me vide uvek veĉno vedrog, nekad retko umornog, skoro uvek nasmešenog, niĉijeg. Ni vere, ni mira, ni kućišta, nikad niĉega. Ja priĉam to tihim i mokrim, proletnjim ulicama, po vodama i gradovima žutim od jesenjeg sjaja o njoj vitkoj, bledoj, ĉistoj i maglovitoj, o njoj, o mladosti. Ko zna: kud i zašto me vodi, ja idem za njom. Njoj krvave šumarke, njoj mrtvace, njoj naša groblja, njoj moje zdravlje, njoj se klanjam, pred njom kle-ĉim jedinom dobrom i veĉnom. I moja ljubav pro-mišljena i ironiĉna već davno nije buĉna. Ah, sve je to tako smešno. Nemoćan sam, tužan i zamišljen. Ne daje mi se da živim. I ja sam se borio na Pont-Neuf-u. U vizijama belim i ja sam išao poguren sa carem preko berezinskih santi. U vizijama ludim ležao sam i ja do nogu Neronovih, kad je Rim goreo u moru žara a Rorrea sa vitkim strukom prolazila i kikotala se prijatelju, koji je sa zapenu-šenim ustima vikao ime Omira i peva omore u zalasku sunĉevom. Sedeo sam i ja sa ribarima i vukao se po pristaništima, gde se devojke nude tako jevtino, i, zaostao od sviju, i ja sam do kolena gacao po blagu i snegu kraj željezniĉkih koloseka, kroz mrke šume bez cvrkuta jedne ptice. Na šare-nim lađama sa ribarima sa Hiosa ja sam tiho kupao se u zori, koja je suzno dolazila i imala usta mirisna i jasna. U tamnim mećavama ja sam u vizijama sedeo nad Kamĉatkom i gledao kako se tromo krše bregovi i grme i tresu u hrpama, kao hiljade kostura i gomile ćelavih lubanja. Dušom mi je prošao Lakomisleni Balzak sa razbarušenom kosom i prohujao general Bolivarkrvav i mlad; a noću sam se vraćao kući i video decu po šestoro na jednom krevetu, u ritama po podovima vlažnim. Ležao sam u veĉeru maglovitom od jorgovana u zagrljaju jedne žene sa oĉima zamagljenim gleda-jući mora iza Splićanskog groblja. I tako me više ne vezuje ni za dobro ni za zlo. I tako sam se oslo-bodio svega. Ja držim moj mali život sav potrešen i uplašen u rukama, ĉudeći mu se, kao što drži crni evnuh prsten sultanije u rukama dok se ona kupa.

[Dragi]

Пре сат времена, Natasa. рече

U Americi sa 328.000.000 stanovnika, 20.000 mu dođe oko 0.006%...nije baš smak sveta .

U UK vele 10.000.... Odakle bre?

[Ćiriličar]

@ana čarnojević 

Nedelja je pre podne. Posle ćemo sići iz te tušinske crkve dole na Vislu, gde me ĉeka ĉun obrastao zelenom mokrom mahovinom i otplovićemo među trske i biljke, što niĉu iz vode a umiru na suncu.Laste će se igrati oko nas, a tada će nam zbunjena duša, od zbunjenog života razapeta, kao luk, streljati misli u vodu i nebo, misli koje vide da je sve ovako zbunjeno i nerazdvojno kao ove vode, oblaci i senke ĉuna mog. A posle ćemo zaći međ trske, i kad ĉun zastane i setimo se da sutra valja opet poći dalje, spustićemo glavu umorni od nede-lje ove i sanjaćemo nad vodom sve ovo bilje oko nas i crkve i vino rumeno i Božiju Majku sa mla-došću strasnom, pomešano sa nebom proletnjim i mirisnim i veĉnim.

Ne, nikad ne želim sina. Zgro-zio bih se kad bih ga video mladog i lepog u prvoj mladosti svojoj a žao šta ga ĉeka.

A da me postavi tamo, na onu crkvu visoko kao mujezina, ja bih vikao u veĉe puno polje i bilja mirisna, ja bih vikao sav oĉaj i gađenje moje nad životom. Kažu, kako sam bio nekad plah. Kako je bolna, kako je nepro-lazna ljubav! Ja sam sam i nikoga nemam. Rulje zarobljenika idu, idu ne znajući otkud ni kuda. Sedim na stanici i gledam u rumeno i zamagljeno drveće.

Ljubav, kako je ljubav neprolazna. Ĉini mi se jedino ona i jesen postaje, sve je drugo samo varka. Niti imam ĉeta što želim, niti ĉega što žalim. Dobro mi je. Proći ću granice i gradove i sela i šume i vode i neće ostati na meni ništa do prašina na nogama, u srcu ćutanje a na licu blag osmeh besmislen i vreo. Gde sve nije ostalo i palo ponešto sa moje duše razderano i mog života rita-vog

[Bokisd]

пре 1 сат, Zlatan рече

Da podvučem, moj stav je da ima dosta toga ne istraženog u vezi sa efektima osiromašenog uranijuma i da ne bi trebalo zauzimati apsolutni stav, u smislu bezopasno je ili svi ćemo izginuti od njegovog zračenja. Mislim da nam tek slede radovi koji će baciti jasniju sliku na uticaje korišćenja ovakve municije.

Da, mnogo nepoznanica i nemanja izgleda politicke volje nijedne bivse i sadasnje vlasti da se organizuje neka strucna komisija i to lepo i detaljno i ozbiljno ispita.

Ali, u Italiji je bila bas onako politicka frka oko obolelih (oko 7500) i oko 400 umrlih vojnika i bila je parlamentarna komisija koja je utvrdila da je to od osiromasenog uranijuma. Postoje i oko 100 zvanicnih sudskih presuda na osnovu zdravstvenih i naucnih dokaza u korist ovih vojnika.

Licno ne nadam se nikakvoj zvanicnoj istrazi od bilo koga, nase drzave ili naucnih i zdrastvenih intitucija. Tesko to da oce ako ti amerikanac stoji nad glavom.   Samo ako budu eventualno neke nezavisne studije i istrazivanja, kao sto ova sto si postavio i koja ima zanimljive podatke na kojima moze dalje da se istrazuje .... (ali, mozda i ne treba,....jer eto Obi je u dve recenice oborio to istrazivanje,....)

[Ćiriličar]

@ana čarnojević 

Sećam e, nebo beše mutno, puno nekih plavih žila što su drhtale. One su se zarile u dušu moju i ja sam znao da će me vratiti doma.

Doĉekala me je jedna starica (bivša žena njegovog oca - prim. Ćirko) u žutoj svili pod jed-nim grdnim Sv. Jovanom. Ona je porumenela i priĉala mi o ocu. U njoj beše više ljubavi nego u meni, a ja sam sve mislio, da niko na svetu ne može voleti kao ja. Ona mi je dugo priĉala o ocu. Kaže, da sasvim liĉim na njega. Priĉala je i pitala o u svetu. I najposle mi reĉe da se ništa nije izmenu-lo. Bila je u sedamdesetim godinama i promenila je, kad joj spomenuh sliku njenu, koju su našli u oca moga.

Ona je bila stara i dobra, najposle ko nije dobar, svi su dobri.

Htela je da me vodi na groblje i da mi pokaže grobove starih romana, koje je moja majka rado ĉitala pa i kuću moga dede. Ali ja bejah bled i željan da putujem.

Posle, na grdnoj ĉađavoj stanici, opet sam postoti put ĉuo, da u Moskvi teĉe krv, da su Bosanci nožem prodrli u talijanske jarkove, da je u Srbiji umrlo milion ljudi i da će doći jedno bolje stoleće. Žene su ležale po zemlji, sestre što nisu našle brata i žene što nisu našle muža, pa su se ljubile i štipale sa nekim muškima pod senkom mraĉnih hodnika. Uplakane majke, što su tražile svoje ĉedo, kad ga ne nađoše, podeliše bele hlebove, nekim odrpanim vojnicima, što su se vrzli u mraku i dimu i pljucka-li. Prošao sam kraj vozova i pitao sam za brzi na jug. Hteo sam da se penjem, kad mi priđe neki ĉovek sa gajtanima i zapita kuda ću.»Na jug«. On mi reĉe da će taj na sever. Ja ga pogledah i zapi-tah:»Zar to nije sve jedno?«

(...)

Popadije me pohađaju, one se nisu promeni-le. Niko se nije promenio. ali svi me mrze. Jedino me moja žena brani. Ona je predsednica nekog ženskog kola. Govori da sam zlo odnegovan i da sam uobrazio neki Weltschmerz, ali otkud do vra-ga Weltschmerz u Banatu.

Ležim po ceo dan iza naših drvara i gledam u nebo. Golubovi padaju sa krova, pred veĉe zvone zvona, a gospođe hoće opet da me biraju za predsednika nekog kola. One vole vrlo nemaĉke tobdžije, što dolaze u belim rukavicama sa solunskog bojišta. I ja volim bele rukavice. Ležaću po ceo dan u travi i gledaću u nebo. Svaki dan će imati novu boju. I te boje umi-riće moje oĉi, a ja sam sav miran, kad mi se smire oĉi.

Nazove li mi ko tužno dobro veĉe, otpozdravi-ću mu tužno dobro veĉe. Nazove li miko veselo dobro jutro, otpozdraviću mu veselo dobro jutro. Mi ćemo izumreti i doći će bolje stoleće, ono uvek dolazi. Mi ćemo se vući u zelenom odrpanom šinjelu, bledi i nasmešeni, svud po ulicama. Mi ne ištemo ništa, mi ne žalimo ništa; je li, mi ne žalimo ništa? Tetke će prestati da plaĉu. One jednako kite sliku cara Dušana i nadaju se da ću i ja nas-mejati se vedro a ne ovako »kao mrtvac«, kako to one zovu.

Po ceo dan one me mire sa ženom, donose mi mleka kao detetu, vode me u kukuruze što zru, a svet mejednako bira za predsednika. Kažu, dve tri godine i sve ćemo zaboraviti. Tetke plaĉu oko mene i obilaze me kao da sam grob. Nada mnom je nebo, ono ima rumene, blage pru-ge, te pruge se svake zore vraćaju. One mi se vra-ćaju, na oblacima, prolazne i blage. Ja ih svako jutro gledam i živim samo za njih, za njih. Po neg-de padne žut jedan list. A pred veĉe zvoni. Ja kaš-ljem, ma da lekari kažu: živeću još trideset godina.

Po negde pada po jedan crep, po negde jedan plot. Pred veĉe je hladno, tetke me zavijaju kao dete, one mi ĉitaju o petrogradskim krvavim ulicama, ja to voli. Nedaleko stanuje moja žena. Stanuje pre-ko puta i još se nada. Ali ako umrem, pogledaću poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se

 

Te-He-End 

 

[Ćiriličar]

пре 17 минута, Bokisd рече

ili svi ćemo izginuti od njegovog zračenja.

Знаш оно:

Опет и опет у миру Господу помолимсја...

Јоше се молимо за благорастворње ваздуха...Господи помилуј...

[Juanito]

Varda u sukobu sa policijom – "Sramota dokle ide ovo maltretiranje!"

WWW.B92.NET

---

 

 

[Драшко]

пре 51 минута, Јанко рече

Не да нису знали (министарство, влада) куд ударају и колико ће да траје, него све време показују да појма немају о елементарним стварима у процесу онлајн учења јер су сваки дан долазила (и још увек долазе) нова и често међусобно контрадикторна упутства. Види се из авиона да им нешто падне на памет па пошаљу, онда до сутра размисле о се предомисле и промене плочу.

kao kolega prosvetar potvrdjujem ovo, mailovi su bili da cupas kosu koju nemas, i sve je "hitno!" "procitajte uputstvo!!!" "Odmah ovo" i nicu razni kursevi za onlajn rad svaki dan 8 dana po dva puta dnevno po sat ipo, srecom ispostavilo se da nije obavezno itd...

[Bokisd]

Пре сат времена, Ćiriličar рече

Пре сат времена, Bokisd рече

ili svi ćemo izginuti od njegovog zračenja.

Знаш оно:

Опет и опет у миру Господу помолимсја...

Јоше се молимо за благорастворње ваздуха...Господи помилуј...

Da, znam.

(nego ne znam odakle si uzeo ove reci, .... nesto mi ne lice na mene samog .... stvarno.... ne mogu da nadjem tu poruku...)