Поуке старца архимандрита Емилијана

[JESSY]

«Сећате се да је бол почео од ужитка. Тај бол је био против моје воље. Ја сада тај невољни бол треба да узљубим, да прихватим, како бих опет стигао до ужитка. Човек је створен за ужитак. Ушао је у Рај сладости... Шта да радим? Учинићу својим оно у шта сам против своје воље упао, јер само то је у мојим рукама: нити имам Бога, нити имам снаге. Ја сам једна сломљена ствар. Могу само да болујем. Дакле, подвизаваћу се. Шта је подвиг? То је начин на који покушавам да привучем пажњу Божију... Има ли Бог потребу за тим? Не, али то је оно што данас могу да учиним. И Бог жели да учиним оно што могу. (...) Трпећи на пример хладноћу, исповедајући своју обнаженост, каљугу своју, изражавам своју чежњу према Богу: у противном бих се изгубио. Подвиг мој је, дакле, мој вапај ка Богу.»

[JESSY]

У Цркви су и грешници. И грешници? Наравно, и грешници. Бог их никада не изузима. До последњег часа њиховог држи их у Телу своме (=Цркви), приљубљене уз себе, како којим случајем не би изгубили наду и тако, надјачани безнађем, изгубили венац. И ти, који си грешан, каже Христос, Моје си дете, део Тела Мога. Дете моје, буди храбар у борби и победићеш. Ако желиш даћу ти више благодати и, на крају, наћи ћемо се заједно на Небу.

[JESSY]

Јесте ли запазили да се, када долази до помрачења сунца, улице пуне децом и одраслима који на очима држе задимљено стакло и гледају сунце? Таква је и Литургија. Она је приљубљивање очију наших, срца наших уз Онога Који је устоличен на небу. Мој живот се надаље креће око Христа. За мене је само једно вредно – Царство Небеско. Вечност.
Дакле, треба ли да оставимо породицу своју, посао, децу и непрестано трчимо на Литургију? Не, драги моји. Погледајте колика је мудрост и љубав Божија. Сва свакодневна дешавања нашег живота могу да уђу у Царство Божије, она штавише могу да постану мостови који ће нас одвести до Њега. Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''.

[JESSY]

Сећам се, кад сам једном приликом отишао на Свету Гору, из даљине сам, на једном густо пошумљеном месту, угледао неког испосника, који је појући ишао напред. С времена на време би, док је појао, начинио дубоку метанију ( = поклон до земље), поклањао се, устајао и опет настављао даље. То ме је зачудило. Коме ли се поклањао? Потрчах кроз шуму, стигох до њега, и зауставих га.
– Старче, коме се клањаш док идеш?
– Ма, дете моје, зар Га не видиш?
– Кога?
– Христа. Ако Га не видиш, осећаш ли бар да је пред тобом ? – одгворои ми он.
Драги моји, раније би људи изговорили или чули име Христово, и очи њихове би засијале, у срцима њиховим би се разбуктавала ватра, падали би на колена. А ми, зашто не тако? Боже, зашто тако мало мислимо на Тебе, и тако мало бивамо ганути Тебе ради? Зашто тако ретко чезнемо за Тобом? Тамо где је срце наше, тамо је и благо наше, каже Свето Писмо [Мт. 6, 21; Лк. 12, 34]. Као да говоримо: Хоћеш ли да сазнаш колико кошта, колико је за Христа, за небо вредан један живот? Онолико колико си ти жедан Њега, колико твоје срце хита ка Њему – толико кошта.

[JESSY]

Данас не можеш наћи радосног човека, што значи и да не можеш наћи уравнотеженог, мирног, природног човека. Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овога живота.
Духовни живот је спрега двају елемената: одрицања, дакле предавања себе Христу, и радости, која проистиче из поверења у Бога, из спознаје и осећања да се Христос за мене разапео, да ми је Христос припремио станове вечне, да ми је Христос уготовио красоте на небу. Као што смо рекли, радост извире из сигурности у Бога, дакле из доживљавања јединства са Богом и са другим људима. Човек без радости одвојен је од Христа, одрицање његово (од света) је лажно. Шта год да урадиш, чак ни покајање твоје и љубав твоја нису истинити, ако ниси радостан. Кажеш да ме волиш, а сутрадан, када ја одлазим, тужан си и плачеш. Љубав твоја била је један пакао самољубља, узбурканост твоје индивидуе, подизање идола самом себи, варка.

[JESSY]

Понекада у себи побркамо ствари и мислимо да је духован живот то да си добар човек, да не крадеш, да не убијаш, да не одлазиш на лоша места и са лошим пријатељима, да недељом идеш у Цркву, да будеш тамо када почне да се пева славословље, или бар на ,, Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа", да проучаваш духовне књиге.

Не, духовни живот није само то. Духован човек, истински хришћанин, јесте онај који је својим Крштењем, и после, када одрасте, и срцем својим Богу дао завет да ће свагда бити поред Њега и са Њим. Духован човек је подвижник који је изронио из живота, који се међу мноштвом људи истиче, и који свом брзином душе своје хита да би освојио Небо, и да би трудом могао задобити и зграбити Царство Небеско. Духован човек је онај ко је, светла погледа и права стаса, своје кормило лађе управио ка Небу и хита да се успне на њега. Није само "добар човек".

Старац Емилијан Симонопетритски

[JESSY]

Неко може да каже: дај ми Боже мој, здравље. И Бог му одговара: е, хришћанине мој, одговарам ти као што сам одговорио апостолу Павлу: ,,доста ти је благодат моја". Ако ти одузмем ту болест, немаш више ништа чиме би се спасавао: бићеш смеће које на себи нема ничега лепог. Други каже: учини ме монахом. Ех, ако те учиним монахом, живот твој ће бити буран и несрећан и тугаљив, и нећеш моћи ни да се вучеш на ногама својим, јер једино сазревање до кога може да дође у теби јесте сазревање твога ега, оно што си ставио у ум свој. Тражи Мене, тражи небо, тражи правду Божију, и ово ће ти се све додати. И тако људи и даље траже оно што се урезало у ум њихов. И на основу тога да ли ће им Бог дати, они просуђују о односу свом са Богом, о томе да ли Бог постоји или не.
Говориш Богу који све чује, а тебе не чује? Каква већа несрећа може да постоји! Када се то догађа она значи или да лоше тражимо или да не знамо шта иштемо. Обично је највећи број људских молби веома наиван.

[JESSY]

Свима нама Бог даје неки крст, различите телесне, душевне и духовне болести. Телесне болести су разноврсне болести тела, за које нисмо криви, а узроци су им органске природе. Душевне болести су природна лењост организма, спорост ума, меланхолија, декоцентрисаност. Духовне болести су самољубље, фанатизам, претерана тежња ка нечему... Од ове три категорије, најстрашније су духовне болести, јер су најдубље. Ако желимо да се лишимо тог крста болести, нећемо успети, само ћемо изгубити времена. Ако га, пак, подигнемо, напредоваћемо у борби и сав наш живот постаће један мостић, који ће нас пренети на небо.

[JESSY]

Не можеш од другога захтевати да примењује закон и да држи заповести. Када, дакле помислиш: Зашто он не примењује закон? Зашто не држи заповести Божије? Зашто не чини ово или оно? Зашто се епископи свађају? Зашто калуђери живе овако? Зашто спавају? Зашто су тако лењи? - од тога часа захтеваш да други примени Закон Божији и тако цепаш несашивени хитон Христов - долазиш у сукоб са јединством Тела Христовог, уводиш неприродну поделу у Христа, те биваш избачен из Живота Божијег. Закон важи само за тебе, Ти га примењујеш или преступаш. Шта ће други урадити, постоји судија који ће му судити. За тебе постоји само једно решење: сви су свети, сви исправно поступају, и само ти ниси у реду. Чим нешто од другога захтеваш, то је исто као да закуцаваш неки ексер, а он одлети далеко. Тако и ти биваш одбачен далеко од Живота Божијег.

[JESSY]

Искуство је у духовном животу драгоцено. Снага доживљаја је оно што нам даје храбрости да идемо напред. Тешко ономе ко нема духовних искустава. Унутрашњи доживљаји присуства, слушања Бога, молитве, радости коју нам пружа општење са Њим, драгоцени су чиниоци, јер од њих у великој мери зависи и наш успех у будућности. То је као да смо већ осетили васкрсење ка којем тежимо, као да предокушамо оно што желимо. Управо због тога и имамо снаге да се са великим стрпљењем суочавамо са тешкоћама. Наше хођење је хођење per crucem, крстом, - ad lucem, ка светлости. Али, православни корача ка светлости пошто је претходно већ окусио радост и заједницу са Богом.

[JESSY]

У за нама, мрачним и страшним тренуцима, у тренуцима у којима за мене нема Бог, Бог постоји. И када мислим да сам промашен, и када не видим никаквог плода у делима својим и чини ми се да ми године узалуд пролазе, Христос је Христос мој: Он је онај који ми је дао целога себе и стога није могуће да за мене постоји други промашај до само један једини: да престанем да (по)везујем себе са јединим који Јесте. Са мном остаје исти какав је био са Апостолима, Пророцима, Светитељима, ма колико мали, грешан, ништаван да сам.

[JESSY]

Ако не поистоветиш себе чак и са последњим грешником и не признаш да је он део твог бића, ако дакле не сјединиш себе чак и са последњим црвићем земаљским и ако не признаш и препознаш да исти Бог и тебе и њега сједињује са небом, никада нећеш моћи да осетиш стварни мир. Тај мир је нешто што је дубље од радости, нешто што је одређеније, јер не сведочи само о томе како сам него и куда идем, да ли идем у погрешном или у правом смеру.

[JESSY]

Када кренемо да се молимо, пошто немамо спремности, пошто не осећамо Бога, пошто нам се Бог чини непознатим, тешким, мрачним, пошто нам се чини да нас не воли, да за нас не постоји, ми напуштамо молитву. Али, управо када пригрлим тегобу, када схватим да треба да се молим сам у тами, када прихватам пакао и заточеништво пакла свога и када се ту молим без наде, без Бога, без иједног светлог зрака - јер тога нисам достојан - тада дела Бог, тада долази и из срца ми узима терет, олакшава ми.
Сходно томе, Бога не привлачи моје хитање, него моје давање, мој труд, моја посвећеност. Хитање ће ми дати Бог од момента када се испразним од себе и одрекнем себе тиме што ћу прихватити да у себи отелотворим сву мудрост Цркве.

[JESSY]

Смирење заједно са умном молитвом дарује нам поготово пратњу Божију, најсладосније доживљаје, толику радост да желимо да полетимо. Наш лични живот бива прожет Богом и све више и више постајемо богови: осећамо се као саборни људи, радујемо се свима и свему. Грлимо цело човечанство, свима заједничку природу рода људског, ни са ким не долазимо у сукоб, све имамо у срцу своме, облачимо се у њих и доводимо их пред очи Божије, са боловима њиховим, са проблемима њиховим, болестима њиховим, тугама и стрепњама њиховим и тада се свакодневно дешавају чуда.

[JESSY]

 "Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овог живота.

   Одсуство радости значи одсуство Бога, док је радост доказ присуства Његовог.

   Монах је увек један, добро расположен човек. ниједан разлог, не може да оправда монаха који је забринут: не само монаха, него и ни било ког хришћанина, ни онога који је у највећим потешкоћама, али ни онога који живи у највећем греху, наравно уколико се труди мучи да изађе из њега.

   Дакле, "удео", "судбина" хришћанина је да се радује, да му све буде повод за радост: грех, злоба других, клевета, туга."