PAKAO – ne samo da postoji – nego je i VJEČAN (“aionion”)

[grigorije22]

пре 20 часа, Благовесник рече

Овако је и по виђењима православних Светитеља.

Nije bas uvek tako.

JEDNO STRAŠNO ISKUSTVO STARCA AMVROSIJA “OTIŠAO SAM U PAKAO I VIDEO SAM GA!“

Starac se često budio noću u tri sata posle ponoći i ustajao na molitvu. Tako je jednog jutra ispričao da su ga posetili prethodne večeri poznati pokojnici (tj. duše njemu poznatih ljudi koji su preminuli) i dali mu svoja imena da se pomoli za njih. Jedan od njih seo je na krevet pored njega i bio je toliko leden da pet sati posle toga starac nije mogao da se povrati od tolike hladnoće: “Bio je leden kao da su ga stavili u zamrzivač’‘… Od tada je rekao da će se moliti Bogu da mu pokaže kako žive pravedni, a kako oni koji idu u pakao, tj. kako žive oni koji se spašavaju, a kako oni koji se nalaze daleko od blagodati Božije. Posle godinu dana jake, usrdne molitve, Bog mu je dao tu mogućnost. Prilikom jednog susreta sa svojim duhovnim čedima, upitao ih je, posle Božanstvene Liturgije, da li znaju šta je to pakao. Jedan mu je odgovorio: “Starče, znamo da je pakao, kao što nas uči Evanđelje, mesto gde idu ljudi koji ne vole Boga i nisu izvršavali Njegove zapovesti. Isti taj podatak nam govore takođe i sveti Oci.“ “Da, ali to je teoretski“, odgovorio je. “ Ja ću vam ispričati svoje iskustvo koje sam nedavno imao kada me je moj Anđeo Hranitelj odveo do vrata pakla i video sam kako žive oni u paklu. Kao dokaz toga pokazaću vam ožiljak na ruci. Taj ožiljak zadobio sam kada sam bio na vratima pakla. Kao da je vatra iz paklene reke izašla i napravila mi malu opekotinu na ruci da bih razumeo da to što mi se dešava nije laž, niti priviđenje, niti lažan osećaj, već jedna stvarnost koju mi je pomogao moj anđeo da prihvatim i bolje razumem, da poverujem u nju više i da vam je ispričam.“ Rekao im je kako je video ljude koji se nalaze u paklu kako plivaju unutra u jednoj plamenoj reci, a ožiljak koji je zadobio nalazio se malo iznad ručnog zgloba. U razgovoru rekao je i sledeće: “Svako od vas ima jednog anđela koji ga prati, ali pazite, deco, anđela imaju samo oni koji su kršteni. Nekršteni nemaju anđela čuvara. Anđela čuvara dobijamo na dan svoga krštenja. Ali ima i demona blizu vas, to da znate, da pazite.“

24 februar 2015 god.

[Bernard]

[Bernard]

[Bernard]

[Bernard]

[sanja84]

On 16.12.2018. at 21:03, Dragi рече

Večna je i Božija ljubav i milost, ili apokatastaza.

Ali kako će Bog to uradi, ovo ostavimo Bogu, iz samog razloga što ne možemo da shvatimo. Dakle ni da ili ne nego Bog neka pomiluje, neka oprosti, Bog neka spasi.

Apokatastaza je jeres.  (just for the record)

PS: Verovatno je lakše verovati u apokatastazu i ne razmišljati previše o paklu, ali to ne znači da ga stvarno nema.

 

ALi eto da se utešimo. Starac Siluan je rekao da će svako koji se samo jednom u životu setio Boga, biti pomilovan...I da je želja Gospoda da se svi spasu.

[bracos]

iz knjige  "STARAC SILUAN"
 

Сећам се једног дивног сусрета. Посетио нас је један монах‐пустињак. Било му
је око 70 година. Живео је у једном забаченом месту, на путу из манастира у скит, крај
једне речице усред шуме. Имао је бледо, измучено, наборано и одавно непрано лице,
тамносиве власи и упале сивкастоплаве очи. Дуго смо разговарали. Причао нам је о
себи следеће:
„Већ годинама тугујем кад на нешто помислим. Ми монаси који смо се
одрекли света, напустили рођаке и домовину, оставили све што чини обичан људски
живот, дали завете пред Богом, светим ангелима и људима да ћемо живети по
Христовом закону, одрекли своје воље, и који живимо једним тегобним животом,
ипак ‐ не успевамо у добру. Колико ће се нас спасти? Ја ћу први пропасти. Видим да
су и други робови страсти. А кад сретнем мирјане, видим да живе у великом
незнању, немару и не кају се. Тако сам постепено, и не примећујући, навикавао себе
на молитву за сав свет. Много сам туговао кад сам помишљао на то шта се тек у свету
дешава кад се ни ми монаси, који смо се одрекли света, не спасавамо. Моја је туга
бивала све већа, тако да сам већ почео да плачем сузама очајника. Међутим, прошле
године, када сам једном сав очајан и изнемогао од плача, ноћу лежао на поду, десило
се да ми се јавио Господ и упитао ме: »Зашто тако плачеш?« Ја сам ћутао. »Зар ти не
знаш да ћу ја судити свету?« И даље сам ћутао... Господ ми затим рече: »Помиловаћу
сваког човека који је бар једанпут у животу призвао Бога« На то мени сине мисао:
»Па, зашто се ми онда толико мучимо сваки дан?« На овај покрет моје душе Господ
одговори: »Они који страдају због Мојих заповести, биће Моји пријатељи у Царству
небеском, док ће остали бити само помиловани«. Затим Господ ишчезеʺ.
Ово се збило са њим на јави. Он нам је такође испричао још два своја виђења,
које је имао у тананом сну након молитве за цели свет.
Нећемо казати име тог монаха, јер је он још међу живима, а ни његова виђења
нећемо процењивати. Док смо га слушали, ни на који начин нисмо испољили свој
став према ономе што нам је казивао држећи се строго правила Атонских отаца ‐
бити нарочито опрезан када се ради о виђењима. Могуће је да је наша хладна
опрезност или нешто друго непријатно у нама одбило овог старца, тек он више није
долазио код нас. Истина, појавила нам се нескромна мисао ‐ да га мало боље
испитамо. Можда га је то позледило? Не знамо...

 

 

[Bernard]

                                                             

[Bernard]

[kainos]

On 26.8.2019. at 10:17, bracos рече

iz knjige  "STARAC SILUAN"
 

Сећам се једног дивног сусрета. Посетио нас је један монах‐пустињак. Било му
је око 70 година. Живео је у једном забаченом месту, на путу из манастира у скит, крај
једне речице усред шуме. Имао је бледо, измучено, наборано и одавно непрано лице,
тамносиве власи и упале сивкастоплаве очи. Дуго смо разговарали. Причао нам је о
себи следеће:
„Већ годинама тугујем кад на нешто помислим. Ми монаси који смо се
одрекли света, напустили рођаке и домовину, оставили све што чини обичан људски
живот, дали завете пред Богом, светим ангелима и људима да ћемо живети по
Христовом закону, одрекли своје воље, и који живимо једним тегобним животом,
ипак ‐ не успевамо у добру. Колико ће се нас спасти? Ја ћу први пропасти. Видим да
су и други робови страсти. А кад сретнем мирјане, видим да живе у великом
незнању, немару и не кају се. Тако сам постепено, и не примећујући, навикавао себе
на молитву за сав свет. Много сам туговао кад сам помишљао на то шта се тек у свету
дешава кад се ни ми монаси, који смо се одрекли света, не спасавамо. Моја је туга
бивала све већа, тако да сам већ почео да плачем сузама очајника. Међутим, прошле
године, када сам једном сав очајан и изнемогао од плача, ноћу лежао на поду, десило
се да ми се јавио Господ и упитао ме: »Зашто тако плачеш?« Ја сам ћутао. »Зар ти не
знаш да ћу ја судити свету?« И даље сам ћутао... Господ ми затим рече: »Помиловаћу
сваког човека који је бар једанпут у животу призвао Бога« На то мени сине мисао:
»Па, зашто се ми онда толико мучимо сваки дан?« На овај покрет моје душе Господ
одговори: »Они који страдају због Мојих заповести, биће Моји пријатељи у Царству
небеском, док ће остали бити само помиловани«. Затим Господ ишчезеʺ.
Ово се збило са њим на јави. Он нам је такође испричао још два своја виђења,
које је имао у тананом сну након молитве за цели свет.
Нећемо казати име тог монаха, јер је он још међу живима, а ни његова виђења
нећемо процењивати. Док смо га слушали, ни на који начин нисмо испољили свој
став према ономе што нам је казивао држећи се строго правила Атонских отаца ‐
бити нарочито опрезан када се ради о виђењима. Могуће је да је наша хладна
опрезност или нешто друго непријатно у нама одбило овог старца, тек он више није
долазио код нас. Истина, појавила нам се нескромна мисао ‐ да га мало боље
испитамо. Можда га је то позледило? Не знамо...

 

 

Ovakvo učenje nema smisla. U carstvu nebeskom oni koji cijeli život posvete Bogu, imaju kušnje, trude se da drže Božje zapovijedi bit će prijatelji Božji. Oni koji su grešine teže, samo što su jednom prizvali Boga u životu bit će pomilovani. Pa ako je tako živimo grešnim životom, barem znam da ću biti posljednji u carstvu Božje....uglavnom neću propasti dosta je da jednom kažem Bože pomozi, a kako živime, nema veze.

[Bokisd]

On 5.1.2023. at 11:03, kainos рече

Ovakvo učenje nema smisla. U carstvu nebeskom oni koji cijeli život posvete Bogu, imaju kušnje, trude se da drže Božje zapovijedi bit će prijatelji Božji. Oni koji su grešine teže, samo što su jednom prizvali Boga u životu bit će pomilovani. Pa ako je tako živimo grešnim životom, barem znam da ću biti posljednji u carstvu Božje....uglavnom neću propasti dosta je da jednom kažem Bože pomozi, a kako živime, nema veze.

Јесте, нема ту неког смисла , али многи нажалост пишу да апокастаза не значи само ово да ће неки који греше бити помиловани и да ће барем бити последњи у царству Божјем, него чак и кажу да ће ти грешници бити прочишћени пакленом ватром и да ће на крају бити и обожени и да ће бити светлоносци и сличне ствари које приличе само богодоличнима, то пишу Булкаков и слични, али изгледа и код неких значајних црквених људи то може да се нађе.

Ајд Булгаков и слични, они само по спољашности изгледају као хришћани док су по унутрашњости свашта нешто што тешко да има везе са хришћанском вером. Проблем је што можда и код неких великих и значајних хришћанских личности може да се нађе овако нешто да ће грешници да благују и да буду у благодати заједно са онима који су цео живот провели у покајању и духовном подвигу и борби за спасење и савршенство душе.

Тешка тема и тешка питања.

[Дејан]

Видео овај, видео онај .

Овква виђења православних монаха или кога год су јак показатељ утицаја католичке духовности на православну у кризним историјским периодима .

[mirko1929]

On 5.1.2023. at 10:03, kainos рече

Ovakvo učenje nema smisla. U carstvu nebeskom oni koji cijeli život posvete Bogu, imaju kušnje, trude se da drže Božje zapovijedi bit će prijatelji Božji. Oni koji su grešine teže, samo što su jednom prizvali Boga u životu bit će pomilovani. Pa ako je tako živimo grešnim životom, barem znam da ću biti posljednji u carstvu Božje....uglavnom neću propasti dosta je da jednom kažem Bože pomozi, a kako živime, nema veze.

Jer carstvo nebesko je slično čoveku domaćinu koji iziđe rano ujutro da najmi radnike u svoj vinograd. A kad se pogodi sa radnicima po dinar na dan, posla ih u svoj vinograd. I izišavši oko trećega časa vide druge gde stoje na trgu besposleni, i onima reče: idite i vi u moj vinograd, i što bude pravo daću vam. I oni odoše. A kada opet iziđe oko šestoga i devetoga časa, učini isto tako. I oko jedanaestoga časa izišavši nađe druge gde stoje i reče: što stojite ovde ceo dan besposleni? Rekoše mu: niko nas nije najmio. Reče im: idite i vi u vinograd. A kada nasta veče, reče gospodar vinograda svome upravitelju: pozovi radnike i isplati ih počevši od poslednjih do prvih. I kada dođoše najmljeni oko jedanaestoga časa, primiše po dinar. A kada dođoše prvi, pomisliše da će više primiti, ali i oni primiše po dinar. Primivši pak gunđahu protiv domaćina govoreći: ovi poslednji odradiše jedan sat, pa si ih izjednačio sa nama koji podnesmo težinu dana i žegu. A on odgovori jednom od njih i reče: prijatelju ne činim ti nepravdu; zar se nisi pogodio sa mnom po dinar? Uzmi svoje pa idi; a ja hoću ovom poslednjem da dam kao i tebi. Ili zar nisam slobodan da činim što hoću sa svojim? Ili je oko tvoje zlo što sam ja dobar? Matej 20:1–16

Naravno ima i razbojnik na krstu. Ceo život razbojnik, nije čak ni kršten...

E sad što te priče nisu dobre iz pedagoško-socijalnih razloga to je druga stvar. S druge strane, strah je dobar motivator, ali preterani strah bude kontraproduktivan. Kad gledamo istorijat bezboništva to je upravo počelo tamo u šesnaestom-sedamnaestom veku iz preteranog straha. Prvi bezbožnici nisu zapravo uopšte bili nevernici. Oni su verovali u Boga, ali su smatrali da pošto nemaju šanse da odu u raj, da nema apsolutno nikakvog razloga da obraćaju bilo kakvu pažnju na veru i onda su jednostavno prestali da se bakću sa svime time. Moraš ljudima da pružiš neku nadu, inače, iz preteranog beznađa vremenom se pomire s time da nema nade, i na kraju batale sve. Jer zaista, ako nema nade, onda je najveći zločin na svetu začinjati decu, jer samo praviš podanike za pakao... i najveće dobro delo je ubiti dete odmah nakon krštenja, jer ga sprečavaš da učini bilo koji greh i šalješ ga pravo u raj... što je naravno vrlo monstruozan pogled na stvari!

 

[kainos]

Kad si rekao zločin je začinjati djecu - sjetim se kad je Kralj Ezekija molio Boga da mu produži život i Bog mu podari još 15 godina. U tih 15 godina rodi se najbezbožnji izraelski kralj Manasija koji je činio takva zla da je bilo krvi do uzda konja. Još veća ironija on se pokaje i na kraju će biti spašen, a one koje je zaveo bit će izgubljeni. Ali ipak zbog njegovog grijeha, Izrael je dugo vremena trpio posljedice.

[kopitar]

Hans Uns Von Baltazar je smatrao da je normalno da se vjernik nada i vjeruje da je pakao prazan ali isto tako da svako od nas može biti prvi koji će tamo završiti ( parafraziram).