Претражи Живе Речи Утехе

I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih. Prva Mojsijeva glava 1 stih 27. Bog je stvorio Adama savršenog i Eva je bila deo njega. Pošto Adam kao savršen nije mogao da pogreši, to ga Bog deli stvorivši od njegovog rebra Evu. Sada od jednog savršenog imamo dva nesavršena bića. Podelivši Adama Bog je određene talente dao Adamu a druge Evi. Pa između ostalog Adam je dobio da može da čuje glas razuma, preko koga može da čuje Boga u svom srcu kroz glas savesti. A Eva je dobila da može da oseti svoju dušu i osećanja koja se u njoj dešavaju. Zato su žene senzitivnije od muškaraca,osetljivije. Budući da Adam ne može da vidi stanje svoje duše, to on u Evi kao u ogledalu može da vidi stanje svoje duše. A Eva budući da ne čuje glas razuma, ona to može da vidi u svom mužu kao u ogledalu. Zato su muškarci u crkvi kao i u braku postavljeni iznad žena, da njihova bude glavna, jer su bliži razumu od žena, pa mogu bolje da sagledaju šta je dobro za Crkvu ili Brak, šta je bolje za zajednicu? Muškarac je ogledalo ženinog razuma, pa budući da je danas takvo vreme da su žene neposlušne muževima, to mi imamo brdo muškaraca koji se ponašaju nerazumno; kurvari, lopovi, političari, umetnici, kockari, skloni prevari i lakom dobitku. Svi koji se u svojoj misli oslanjaju na intelekt umesto na razum. A kada je muškarac u duši kurva, onda mu je žena kao ogledalo njegove duše kurva na javi i preljubnica. Žene usled nedostatka razuma misle da je prihvatljivo drpiti od društva da bi se obezbedila porodica, pa na takve stvari nagovaraju i muškarce. A ovi ne razmišljajući pojedu jabuku pa i učine to. Priča o Adamu i Evi se redovno ponavlja u našim životima. Usled nedostatka razuma oni ne vide da društvo ne može da živi ako svi kradu od društva, i da društvo napreduje samo ako svi rade za društvo. Kao pčele što sve rade za društvo, i ni pored jedne ne treba da stoji upravnik, nego se svaka trudi i daje sve od sebe za društvo. Tako i mi treba da shvatimo da jedino ako radimo za društvo možemo da se nadamo blagostanju za sve članove društva. Celo društvo pati zato što smo nerazumni. Neka naučna istraživanja su pokazala da ženske misli imaju mnogo veću moć od muških misli, a da muškarci mogu te svoje misli da usredsrede u jednu tačku, da ih fokusiraju. Pa su muške misli prodornije od ženskih iako imaju manju snagu. Dok u slučaju kada dvoje koji su bliski misle na isto, tada žena daje snagu a muškarac služi da tu snagu usredsredi na cilj. Tada su rezultati višestruko bolji. Vidite koliku moć imaju dvoje koji su složni u braku živeći za zajednicu a ne svako za sebe. Tako smo i mi kao biće podeljeni na Um i Dušu. Um treba da bude Gospodar, muž, a duša kao kolektivna svest svih naših ćelija treba da bude poslušna žena. Al dešava se suprotno; duša kroz osećanja koja nudi počinje da gospodari našim telom, i mi u želji da imamo euforična osećanja, umesto da umom kroz volju vladamo nad svojom dušom, mi postajemo sluge svoje duše koja bi sve više i više. Žudna duša kaže naš narod. Pa žudna duša lepe hrane, pa da nešto lepo i popije. A ni droga nije na odmet, kao i da se malo šara u braku i van njega. Pa dobra kola, skup telefon, svega je žudna duša. Sve neke skupe stvari; a mi kao um se saglašavamo i svojom voljom pristajemo uz svoju ženu, svoju dušu. Grickamo polako jabuku dok se ne zagrcnemo. Primećujemo da mi u svom biću imamo i muško i žensko. Čovek je muško i žensko u jednome. Mi sebe gledamo kao tela, pa kažemo da smo muško ili žensko. Ali u duhu nije tako; nego smo čovek, muško i žensko, um i duša. Gledano na nivou države mi smo ćelije jedne duše. Svi smo kao jedna žena, koja ima svoje želje, a nad sobom imamo vlast koja se odražava u skupštini i predsedniku države kao muškom principu, kao umu koji vlada nad dušom pokušavajući da udovolji njenim prohtevima. I Budući da smo mi kao duša nerazumna žena, tako je i naša vlast nerazumna, sastavljena od intelektualaca; inteligentnih ljudi koji ne mare za svoj narod. Na globalnom nivou se ponavlja ista slika; Svi smo ćelije jedne duše, a države su kao organi jednog tela. Nad sobom imamo jednu globalnu vlast koja iz senke vlada svetom ne mareći za dušu,za nas kao ćelije jedne duše.

Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan. Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu. Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina! Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.

Svaki četvrti čovek nađe životnog partnera na poslu, što je velika brojka, pogotovo u poređenju sa 18 odsto parova koji se upoznaju posredstvom prijatelja. Depositphotos Sa njima provodimo najviše vremena, poveravamo im se kad nam je teško, ogovaramo druge ljude. Ne, oni nisu naši bračni partneri, nego kolege. Ali vrlo lako mogu postati i nešto više. Svaki četvrti čovek nađe životnog partnera na poslu, što je velika brojka, pogotovo u poređenju sa 18 odsto parova koji se upoznaju posredstvom prijatelja i 10 odsto u noćnom izlasku. Psiholozi ističu da nam je u proseku potrebno 200 sati da bismo s nekim postali prijatelji, a s obzirom na podatak da većina zaposlenih provodi 1.680 sati godišnje u kancelariji, nije čudo da mnogi formiraju bliske veze sa kolegama. Kad s nekim radimo, imamo priliku da ga upoznamo u raznim situacijama. Vidimo kako reaguje pod pritiskom, kako komunicira s drugima. Neretko, ista su nam interesovanja, pa lakše i brže padaju zidovi. Intenzitet koji osećamo na poslu nekad može da se pomeša sa seksualnim, a ako obe strane nisu uvek na oprezu, lako se desi da uplove u romansu. Istraživanje sprovedeno među 5.795 britanskih radnika pokazuje da dvoje od njih troje ne bi imalo ništa protiv da se zabavlja sa kolegom, dok treća osoba o tome nikad nije sanjala. Pa ipak, kad se u vezu uplovi, čak 76 odsto njih to krije jer se ne gleda uvek blagonaklono na kancelarijske romanse. Ali one su, izgleda, dobre za posao. Čak 60 odsto zaposlenih je reklo da se ponaša profesionalnije kad se zabavlja s kolegom jer oseća da je više pod lupom šefova i kolega. Kad je reč o napredovanju u karijeri, povećanju plate i unapređenju, pokazalo se kao tačno da bolje prolaze žene koje se zabavljaju sa šefovima nego muškarci koji su u vezi sa šeficama. http://www.novosti.rs/vesti/lifestyle.303.html:732363-Od-kolege-do-muza

Možda će vas iznenaditi činjenica da je ovogodišnji apsolutni hit leta „Despacito“ portorikanskog pevača Loisa Fonsija i repera Daddy Yankeeija, izašao još u januaru ove godine. Spot za ovu pesmu je u međuvremenu postao treći najgledaniji video klip svih vremena na YouTube-u, a očekuje se da će se uskoro popeti i na vrh liste. „Despacito“ je već inspirisao brdo remiksa i obrada, ali nešto kao što je uradila ova gospođa još nismo videli! Naime, ona već četiri godine mobilnim telefonom snima hrkanje svog muža, koji izgleda do sada nije pronašao nijedno mesto na svetu na kome ne može da zaspi. Uz sinovljevu pomoć, ona je napravila svojevrstan remiks pesme Despacito, gde je melodija napravljena od različitih klipova muževljevog hrkanja. Rezultat je u najmanju ruku urnebesan. Poslušajte kako to zvuči u video klipu iznad teksta. http://citymagazine.rs/video/zena-od-hrkanja-muza-napravila-remiks-hita-despacito