Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ljubav'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. MilenaL

    Ljubav izvan braka

    Udata sam zena. Tokom visednevnog sluzbenog puta, kolega, koji je takodje u braku, pokusavao je da sa mnom uspostavi mnogo blize odnose od prijateljskih. Naravno, nije uspeo. Moja dilema je - da li kontaktirati suprugu doticnog i obavestiti je o ponasanju njenog supruga, jer mislim da bi bilo fer da bude informisana o tome, ili jednostavno preci preko toga?
  2. Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan. Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu. Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina! Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.
  3. Danijela

    Ljubav u Toskani – Piza

    Iz knjige: Italija Miloša Crnjanskog : komparativne studije / Željko Đurić. - 1.izd. - Beograd : Miroslav, 2006. - 167 str. (Recenzenti: Akademik Nikša Stipčević, Prof. dr Mirka Zogović) ISBN 86-7056-037-2 („Letopis Matice srpske“, Novi Sad, 1994) "Ako neko uzme moju Italiju on će se slabo provesti ako po tome misli da putuje" [1]. Tako nam kaže Miloš Crnjanski u jednom intervjuu iz 1974. godine. Italija, "koja je slučajnost kao i svaka ljubav" [2], više puta se našla u središtu književnog stvaranja Miloša Crnjanskog i bivala je na osoben način utkivana u njegov dinamični i moderni književni govor. To se dogodilo i u putopisu Ljubav u Toskani koji je posvećen Vidosavi Crnjanski, nevidljivoj, a prisutnoj saputnici. U toj knjizi Italija i ljubav našli su se u neobičnom spoju u kojem je Crnjanski, na odjecima Sumatre i Stražilova, tražio novu književnu snagu. Pokušaćemo da pokažemo kako je, na talasu ekspresionističkog zanosa, sa izrazitim programskim usmerenjem, svestan svoje uzlazne književne snage, Miloš Crnjanski pokušao da savlada žanr putopisa, da ga potčini svojim lirskim impulsima, da ga preobrazi, eventualno, u ekspresionistički putopis. Dokumentarnost koja se, usput da kažemo, u odnosu na Liriku bila pojavila naknadno i odvojeno, u Komentarima, postala je, samim izborom žanra, suštinska i neizbežna. Trebalo ju je istovremeno i zadržati i prevazići; upravo u tome vidimo suštinu te književne avanture, ili eksperimenta, Miloša Crnjanskog koja se zove Ljubav u Toskani. Prva njegova stanica je Piza. U poglavlju posvećenom tom gradu dešavaju se, sa stanovišta književnih ishoda celog putopisa, najvažnije stvari. U Pizu stiže u čudnom raspoloženju, sa željom da se "strmoglavi u vazduh gde više ništa ne boli" pošto je, kako kaže, "strast koja podjednako potresa kolena devojačka, rebra hrtova i krila buba" izmoždila bila i njegovo telo [3]. Ova tenzija između prozračnosti i strasti, između bestelesnog i telesnog, lakog i teškog, predstavlja jednu od glavnih strukturnih osnova u poglavlju o Pizi; na razvijanju i umnožavanju te tenzije počiva dobar deo dinamike teksta. Dokumentarni protagonista je, rekli smo, Piza. Njena dokumentarnost (izgled grada, skupina podataka o istoriji, spomenicima itd.) doživela je a delimično, videćemo, i izazvala nalet velike lirske energije Miloša Crnjanskog artikulisane prethodno u poeziji. U takvom sudaru nastaju i izlaze pred nas različite slike Pize. Sa Pizom se u putopisu Miloša Crnjanskog dešava nešto što se može uporediti sa Ferarom na nekim slikama Đorđa de Kirika. Ferara, ili delovi Ferare koji se pojavljuju na tim slikama, pretrpljuju, takođe, susret sa jednom snažnom unutrašnjom energijom: metafizičkom, kako ju je nazvao sam de Kiriko. Ovako nam to on objašnjava: Može se izvući zaključak da svaka stvar ima dva vida: jedan obični, onaj koji vidimo gotovo uvek i koji ljudi vide uopšte uzev; drugi je spektralni ili metafizički koji mogu videti samo retki pojedinci u trenucima vidovitosti i metafizičke apstrakcije, kao što se neka tela prekrivena materijom nepropustljivom za sunčane zrake mogu pojaviti samo pod dejstvom jake veštačke svetlosti kao što su, naprimer, X-zraci. [4] Pod dejstvom takve energije već prva slika Pize koju susrećemo postaje neobična: zanesena, fluidna, vrela, halucinantna: Prešao sam preko mostova i osetih da hodam u nekom životu u kome senke nema. Mramor i zidine, krovovi i polja, blago pozelenela pretvaraju se, eto, u lake magle i pare, kroz koje teče, žut i vreo, kao pesak, mutni Arno (...) Radosni uzvici dopiru, kroz žegu, kao jauci. [5] Neka žuta jara, što se diže iz zemlje, pala je na plava kubeta, koja mi se, pri dolasku, pričiniše, sunčana i zarđala, kao stari pizanski oklopi. Sad se ljuljahu nad gradom, kao zvona. Magle žute, pomešane sa brujanjem, jurile su nad rekom, do mora. Sve je potreseno i treperi. Bilje i mostovi povijaju se blago, ispod noći, a daleko, iza njih, na podnožju nebesa, brda puna vazduha igraju, igraju. Preskačući bare, pognute glave, žurim uz vodu (...). Vode zatrepere pod korakom, ševe neprestano izleću iz njih, pa se tresu nad senom. Nešto mutno obuzima svest i jednako mami da poigrarn po vodi, vreloj i žutoj, kao pesak. [6] Negde, u ružičastom mraku, tamo, mora da su modri Korzikanski vrtovi; još dalje, u moru, peskovite i strašne, puste obale, noć, i Afrika. [7] Samo nešto malo kasnije pokazuje nam se jedna drugačija, smirena i "obična" slika Pize: U zori, vidim poneki žbun, rascvetan na zidu, opalom od kiša. Pitoma i blaga voda uokolo (...). Svaka je čaša vina tiha i vesela, a hleb na ulici vruć i lak. Smeh se širi po zelju, ovnovima i bačvama. Arno utiče iz useva u grad i otiče u žita. U dvorištu manastira, gde je sada Muzej, trava i nigde nikoga. Vazduh pun ševa. Vazduh se udiše, duh se smiri, veselost obuzima. Inače je Piza obična talijanska palanka, što suši rublje po prozorima. Starog, strahovitog grada, užasa Sredozemnih obala, davno nema. [8] Imamo, dakle, dve slike Pize; jednu koja je, rekli bismo, sumatraistički intonirana vizija, sva zaljuljana, vrela i prozračna; drugu koja je mirna, svakodnevna, gotovo banalna; jednu koja je ispisana komplikovanom, uznemirenom rečenicom, i drugu datu u kratkim rečenicama sa silaznom intonacijom; jednu u kojoj vidimo pisca u izvesnim koreografskim slikama ("hodim u nekom životu...", "preskačući bare, pognute glave", "jednako mami da poigram po vodi") [9], i drugu u kojoj pisca nema, a glagoli su bezlični ("duh se smiri", "vazduh se udiše"); jednu u kojoj autor postaje vidovit ("negde, u ružičastom mraku..."), i drugu u kojoj izvan svakodnevnog nema ničeg ("davno nema"). Naravno, nismo dobili samo dve suprotne impresije autora o Pizi, nego smo dobili i dve osnovne dinamičke strukture, halucinantnu i racionalnu, fluidnu i čvrstu, toplu i hladnu, pomoću kojih autora usmerava i razvija svoj književni govor u putopisu, posebno u poglavlju o Pizi. Videli smo da u onoj zanesenoj slici Pize dominira žuta boja. [10] Svakako da je i sama Piza bojom svog kamena ili žutom vodom Arna dala podsticaj za toliko prisustvo žutog. Insistiranje, pak, na žutoj boji do opsesivnog delo je autorove unutrašnje energije i, čini nam se, ekspresionističkog konteksta u kojem se, u ono vreme, razvijala i nalazila izraza. Vasilij Kandinski nam kaže, za žutu boju, da "ako se poredi sa nekim duševnim stanjem čoveka, mogla bi odgovarati hromatskoj predstavi ludila, ne onog melanholičnog i hiponodarskog, nego nastupa besa, slepog ludila" [11]. Na suprotnom kraju, opet prema Kandinskom, stoji zelena, "najmirnija boja koja postoji; ona se ne pokreće ni u kom pravcu, nema nikakvu notu radosti, žalosti, strasti", ona je "kao golema krava koja puca od zdravlja" [12]. Takav kontrast nalazimo i kod Miloša Crnjanskog. Kod njega je zelena boja, data najčešće kao trava, smirujući elemenat, bez pokreta, blizak zemlji. Navešćemo tri primera, tri rečenice sa smirujućom intonacijom: Hram i baptisterij pizanski, na zelenoj livadi - nešto belo, mirno, italičko, kao goveda na paši. [13] U travi leži mirna i duga, glomazna topovska cev nabijena zemljom. [14] Oduševljene reči najlepšeg jezika, uzvici slavnih imena, rasipali su se nad nama, dok su oko nas, u pokošenoj travi, mirno pasli sapeti konji. [15] Može se naslutiti i funkcija ovakvih fragmenata: njihov izdvojeni, kontrastni položaj u tekstu, upravo kao potez kičicom koji treba da smiri, da ohladi neku prejaku nijansu. Na prvih nekoliko stranica poglavlja o Pizi srećemo, takođe, iznenada, mimo očekivanja, i suprotno intonirane fragmente prepune one karakteristične lirske tenzije koja treba da uznemiri i da potrese. Tako, na samom početku putopisa stoji neobičan pasus, izrečen pomalo sa izvesnom pozom, o strasti, ljubavi, vazduhu, "tišini belih sarkofaga", o bludu i razvratu, o "pizanskom prahu rane renesanse" koji je još "pun prašine prosjačke i monaške". [16] Ili onaj gde se sasvim neočekivano spominju Gogolj, Sloveni i Dunav: Moj mir i blagost bili su samo teška, prikrivena zabuna. Išao sam za njima, odvojen i tuđ, kao da sam predvodio sve bednike Gogoljeve, Slovene (...). Vazduh je bio sasvim običan, a nebo ono isto što je nad Dunavom. [17] Uloga ovih i još nekoliko sličnih fragmenata aktivna je i dinamična. Činjenica da se svi oni potom, u poglavlju o Pizi, ponovo pojavljuju, da bivaju razvijani i uplitani u različite poetske vizije, navodi na pomisao da ih autor koristi kao sistem nagoveštaja koji pokrivaju tekst i deluju dvostruko: jednom direktno, svojom iznenadnošću i sugestivnošću, a drugi put indirektno, prizivanjem, u onom delu teksta gde bivaju ponavljani i razvijani. [18] To nas, dalje, navodi na pomisao da je Miloš Crnjanski na osobit način bio zamislio kompoziciju poglavlja o Pizi. Sam putopis kao žanr nameće kakvu takvu logičnost kompozicije, nameće kategoriju redosleda, na primer. Crnjanski je, pak, nastojao da sve to u potpunosti izbegne. Već sam njegov itinerer, ako se rekonstruiše, liči na lutanje, na tumaranje po gradu. Tako i sam tekst ima jednu difuznu kompoziciju koja se sva zasniva na igri tenzija između mnoštva suprotstavljenih elemenata: nema pravog početka, sredine i kraja. Otuda utisak o nameri autora da privoli čitaoca na simultano doživljavanje teksta. Postoji, dalje, jedna već nagoveštena opšta podeljenost poglavlja o Pizi na dva dela ili, bolje reći na dve ravni. Sve one konstante iz prve ravni koje imaju izvesnu pripremnu, konstrukcijsku ulogu, bilo da je reč o književnim postupcima ili o sadržajima, bivaju u drugoj ravni reaktivirane, uvučene u još razuđenije i dinamičnije kontekste. Simultanost doživljavanja prve ravni podrazumeva i sličnu simultanost kada je u pitanju druga ravan teksta o Pizi. Sa stanovišta kompozicije, odnos između te dve ravni možemo opisati kao odnos po dubini (ispred - iza) a ne kao odnos vremenskog sleda (pre - posle). Pri tom je mera te dubine neposredno zavisna od unutrašnje energije autora. Dodajmo i to da liniju razdvajanja prednjeg i zadnjeg plana teksta o Pizi nije moguće sasvim precizno ustanoviti pošto i ona zavisi od jednog sasvim unutrašnjeg kriterijuma. Naime, odnos prednjeg i zadnjeg plana u poglavlju o Pizi jeste odnos između prozirnosti, lakoće i razlivenosti, što smo već u nekim primerima videli, i zgusnutosti i težine, što ćemo tek videti. Za sada navodimo jedan veoma karakterističan primer. U tekstu o Pizi Miloš Crnjanski dva puta govori o silasku u Italiju. Prvi put gotovo na samom početku teksta, a drugi put duboko u tekstu, u jednom, rekli bismo, prelomnom trenutku. Najpre kaže: Prošli smo bili kroz planine i stene i milovali smo se sa brdima i vidicima, jureći ih i obilazeći ih. Sišao sam u Italiju lak i providan, sa jednim šljunkom u ruci što je, kotrljajući se s brda, pao u kola, pred jednim tunelom. [19] A drugi put čitamo: Zato siđoh vozom kroz Alpe, sa bednim i strašnim vremenom u naručju, tako krvavim i kužnim da se i sam zgrozih i uplašeno šaputah putem na sve strane: Grobovi, putevi, gradovi, putujem za dobro sveta ovog, u kome tice poje i gušterovi sevaju, zvezde kaplju, a vojske prolaze, kao uvelo lišće. [20] Prozračnost i telesnost svedena na težinu jednog kamenčića stoje naspram bolne, sudbinske, apokaliptične gustine drugog odlomka. U atmosferi takve napete uznemirenosti autora i njegovog teksta, u atmosferi lutanja i potrage za onim što će podstaći oslobađanje autorove ekspresivne energije, samu Pizu zatičemo u nekoliko različitih stanja. Osnovni raspon tih stanja već smo naznačili. Svako od njih, pojedinačno, sadrži uvek jednu posebnu autorovu intonaciju, poseban odnos prema realnosti grada Pize. Neobičan je slučaj čuvenog pizanskog groblja (Camposanto): I Groblje, proslavljeno na svim jezicima, čini se, malo i zapušteno, sa svojim jevtinim ulaznicama, kao skroman dućan renesanse. [21] To je sve što o groblju nalazimo u poglavlju o Pizi. Tek kasnije, u poglavlju o Sijeni, autor nam drugačije i nadugačko govori o tom čuvenom spomeniku. [22] To nije jedini put da je autor pritisnut nekakvim neraspoloženjem, nezadovoljstvom koje se onda prenosi i na ono što piše o gradu. Užasava se, najviše, atmosfere turizma, povorki koje idu za vodičima, banalnih priča o spomenicima i ljudima Pize. Najzanimljiviju sliku takvog neraspoloženja nalazimo u ovom primeru: Išli smo po bednim avlijama koje su nekad bile vrtovi, tako lepi, daje u njima sedeo Karlo IV, prijatelj cveća, godine 1354. Rasterali smo petlove i stajali gologlavi pred kućom Galileja. Išli smo ceo dan, po ulicama pustim i ispucanim od žege, među Amerikankama, očešljanim kao žene na freskama Groblja. One su svu noć orgijale, a prekodan kupile brižno, u svoje male, crne, aparate negative, apostole, svetitelje, Blagovesti, krstove i pizanske vrhove. [23] Posebno je efektna slika ulaženja i nestajanja u mraku "crnih" aparata elemenata jedne prošlosti, jedne kulture, slika koja je apsolutni antipod autorovim težnjama da prošlost Pize osvetli svojom unutrašnjom svetlošću. Ponekad nam autor podatke o Pizi saopštava, kao po nekoj putopisačkoj dužnosti, kroz usta vodiča: Piza je dakle najlepši mač krstaša. Rasterala je Mavre sa Baleara, Sardinije, oslobodila trideset hiljada robova, pobedila sve obale svojim zapenušanim galijama. [24] Da li je Miloš Crnjanski baš upamtio reči vodiča ili je za podatke koje iznosi imao kakav drugi izvor, teško je reći. Mi nudimo, kao jedan od mogućih izvora, knjigu čiji je autor Euđenio Minc a koja se zove Firenca i Toskana; možemo je definisati kao "bedeker sa umetničkim tendencijama". [25] Ovako nam ona govori o usponu Pize: Dok su ostali Italijani trošili snage u međusobnim obračunima, oni (Pizanci - Ž. Đ.) su se borili sa Saracenima i na kopnu i na moru, oteli su im Sardiniju i Korziku, oslobodili su Palermo, Baleare, Tunis, učestvovali su slavno u krstaškim ratovima, rečju, širili su duž čitavog Mediterana slavu svog oružja i svoje civilizacije. [26] U trenutku svesti o tome da Pize, "starog strahovitog grada, užasa Sredozemnih obala, odavno nema", Miloš Crnjanski je zabeležio i ovakvu sliku Pize: Firenca je pobedila u zabačenim ulicama, u negda tvrde kule, useliše se zanatlije što kuckaju i dovikuju se, (...) tu, na vidnom, širokom Lungarnu, red i udobnost kao da Mediči još vladaju. Dug zid dvoraca uz reku, sa kapijama teškim kao gradske, i velikim grobovima. [27] U knjizi koju smo spomenuli čitamo: Piza je ravničarski grad, moderan u punom smislu reči, sa svojim izgledom udobnosti, celovitosti i pravilnosti, ali i monotonije što ih je upravljački duh Medičijevih (...) doneo u najvažnije gradove Toskane. (...) Obala Arna koja na tom mestu pravi jednu veličanstvenu upečatljivu krivinu; kuće sa zelenim žaluzinama, sa žutim ili smeđim malterom ili, tačnije, dvorci, pošto sva ta zdanja imaju karakter monumentalnosti. [28] Crnjanski se zadržao i pred crkvicom Svete Marije sa trnom (Santa Maria della Spina): Na levoj obali beli se crkvica: Sveta Marija sa trnom. Zidana da primi u sebe trn iz golgotskog venca što ga je neki pizanski trgovac doneo iz Jerusalema. Od belog i crnog mramora, oštra kao jež, mala, sva šiljata, puna gotskih kulica, nakinđurena je, kao kovčežić pun zlata ili svetih moštiju, a krov joj je, sav, trnov venac. Ona je ponos Pizanaca. [29] I tu sliku možemo uporediti sa tekstom Euđenija Minca: Malo napred, idući Lungarnom, naiđe se na najljupkiji od svih pizanskih spomenika, na crkvu Santa Maria della Spina ili Santa Maria del Pontenuovo, crkva u minijaturi, gotovo kapela (...). Taj dragulj, izgrađen oko 1325. godine da bi se primio trn iz Hristovog venca, u najčišćem je gotskom stilu: sklad odnosa, bogatstvo belog i crnog mermera, tornjeva, statua, čini da se gotovo zaboravi njena sićušnost. [30] Ako je Crnjanski u ovih nekoliko primera sledio dokumentarnost Euđenija Minca ili nekog drugog autora, u onom trenutku kada se približio, zainteresovano, nekim čuvenim pizanskim spomenicima (pre svega Katedrali) nešto je sa tom dokumentarnošću počelo da se dešava. Pročitajmo najpre nekoliko fragmenata iz Mincove knjige: Gradnja Katedrale (...) u vezi je sa jednim od najslavnijih poduhvata Republike (...). Bila je godina 1063: Pizanci su bili preduzeli pobedonosni pohod protiv Saracena iz Palerma; uspeli su da prodru u luku i da otmu šest velikih brodova punih plena; pet su ih zapalili, a šesti su prodali i od toga sagradili ovo svetilište (...) [31] Blistavi mermer iz obližnjih kamenoloma na mnogo mesta sačuvao je svoju izvornu boju; boju koja nije najčistija: liči na neku vrstu blede limun žute koja je ponegde ispresecana rđom. Korišćenje materijala uzetog sa antičkih spomenika najvidljivije je na absidi. Određena količina porfira, granita, numidskog mermera, glatkog, prugastog ili spiralnog svakako potiče od rimskim zdanja. Nisu čak vodili računa o tome da ih poređaju, da stave kapitele koji ne samo da su nejednaki nego su i različitih dimenzija: mešaju se korintski i jonski. Isto tako i unutra: u horu, sa leve strane, jedan stub od porfira sa kapitelom ukrašenim prizorom dece koja igraju jasno otkriva svoje pagansko poreklo. [32] Navedimo i nekoliko redova o Krstionici: Kupola ne baš srećno izabranog oblika pokriva zdanje koje ima oko 107 metara u obimu i oko 55 visine. Sa strana glavnih vrata su dva stuba bogato izrezbarena od vrha do dna; ona što su naspram Katedrale sva su u lišću, cveću, unutar kojeg se nalaze, između ostalog, i jedna žena koja sedi i svira flautu i jedno gnezdo sa pticama. To je čudesna i zanosna umetnost koja nije više srednjevekovna a nije još ni renesansna; reklo bi se da je to nekakav preuranjeni procvat, osobito duboka intuicija antike koja, međutim, nije potom bila ni preuzimana ni razvijana. [33] Nešto se, rekli smo, dogodi sa ovom dokumentarnošću o kulturnoj i istorijskoj prošlosti Pize onog trenutka kada joj autor priđe, ili biva. privučen, i započne, iz blizine, da je razgleda: Hram, težak kao grobnica, na njemu kolonade kao venci, peristili beli i providni, kao da su rimski vodovodi od slonovače (...). Trijumfalni lukovi, zazidani svodovi, tanki i laki, kao senke kampanijskih vodovoda, akantovo lišće, jonski rogovi, porfir, numidski mramor, rumene i požutele forumske ploče (...). Među zidovima, možda, još ima Jupiterovih glava (...). Sve je naslagano, teško kao stenje. Najlakše lebdi, nad svim, kube. [34] Pada u oči, najpre, karakteristični ritam uznemirenog nabrajanja. Zatim, ona živahna i neobična igra teškog i lakog. Autor sasvim prema svom unutrašnjem osećaju, mimo fizičke realnosti, određuje težinu ili lakoću predmeta; postiže, time, utisak poroznosti, prozračnosti realnog sveta [35] Konačno, i ovde se javlja onaj instinkt vidovitosti, težnja da se uđe i prođe iza stvari ("među zidovima, možda, ima još Jupiterovih glava"). [36] Elementi dokumentarnosti, nadalje, kao da se otkidaju od svog logičnog sklopa, kao da se rasipaju po tekstu Crnjanskog ponavljajući se ili stupajući u slučajne spojeve slika i vizija. Evo nekoliko takvih rasutih primera: Vidik se gasi tamo negde gde je nekad Pizanska flota palila ostrva. [37] Zidine glatke, zelenkasto-žute, kao mlad limun, rumene ponegde od porfira. U zidovima je zazidano sve što je nađeno u okolini: kamenje paganskih hramova, mozaik rimskih kupatila. Sve je to skupljeno u slavu Palerma, beli se, plavi, rumeni, pod znacima Pize, kamenim orlovima. [38] Iz jurnjave naroda, brodova, i talasa, rodio se ovaj pizanski mir što se previja nad porfirom podvučenim teškim veslanjem sa numidskih obala, možda iz doba sv. Avgustina. Sve je u vezi, samoća i nagost pustinjaka i rumena i bludna zbrka mozaika. [39] A reljef sa jednog stuba Krstionice ("jedna žena koja sedi i svira flautu") [40] postaje sasvim zasebna, zagonetna vizija Zemlje: Starost Pize, od deset stoleća, leži negde pod njim, u proleću, na travi. Zemlja leži poleđuške, kao pastir, i svira u frulu. Mesečina pada na Apenine, što se ljuljaju u vazduhu kao u kolevci. [41] Spomenuli smo, negde na početku, programsku dimenziju teksta o Pizi. Čini nam se da je iz dosad rečenog vidljiva velika važnost različitih književnih postupaka koje koristi Crnjanski u tekstu o Pizi. Njihov cilj je maksimalno interiorizovanje i maksimalno povećanje ekspresivnih moći književnog govora. Prošlost Pize, njena srednjevekovna kultura i umetnost (Crnjanski koristi termin la renaissance avortee) pri tom je nešto više od povoda a nešto manje od prave teme; ima ulogu nekakvog medijuma, katalizatora ili nekakvog modela realnosti koji omogućava autoru da razgranava svoj književni govor do krajnjih granica: do one ključne složene, difuzne strukture koja ima, kod Crnjanskog, određeno ime: zamršenost ili zbrka. To je ona ista zamršenost opisana u Komentarima iz koje izvire lirika Sumatre ("Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha") [42]. Stvaranje takve zamršenosti, ili zbrke, čije osnovno tkivo čini Piza prožeta lirskom energijom Miloša Crnjanskog, ili obrnuto, uočavamo u ovoj prvoj ravni teksta o Pizi. Negde u drugoj polovini poglavlja o Pizi čitamo odlomak o Đirardengu, čuvenom italijanskom biciklisti između dva rata. Odlomku, jedinom te vrste, prethodi jedan izrazito sumatraistički iskaz: Ljubav prema zemlji, čežnja za ljubavlju, čini me lakim, providnim, suludim, bolnim bludnikom, koji mlatara rukama po vazduhu, sve brka i sve grli što se ljulja u Bogu, i diže i spušta u vazduhu. [43] U tako mekanom i prozračnom kontekstu odlomak o Đirardengu, već sam po sebi upečatljiv, dobija posebnu ekspresivnost: [44] Jedino što je bilo šareno, beše doček neprekidnih trka što su velosipedom jurile kroz Italiju, od Milana do Bolonje, do Rima, Napulja, pa natrag čak do Dolomita. Grad je urlajući dočekivao trkača, bledog i prašnjavog, na točku, mokre kose i izmučena lika, što je uletao u pljesak, cveće i poljupce gomila. Pobeđivao je već osmu godinu, svako proleće, i njegovo ime orilo se kroz rascvetanu Toskanu pobedonosno: Đirardengo, Đirardengo. [45] Slika Đirardenga, "bledog i prašnjavog", "izmučenog lika", čije se ime ori "kroz rascvetanu Toskanu", priziva u sećanje reči sa početka putopisa gde je autor hteo da zaspe teme "pred kapijama Toskane, bledim pizanskim prahom rane renesanse" ("bled i prašnjav"), "još punim prašine prosjačke i monaške" ("izmučena lika"), i otkriva jednu finu, polusvesnu igru identifikacije. [46] Odmah zatim nam se, na odjecima Đirardengovog imena, otkriva epifanijska tačka poglavlja o Pizi. Autor, kao da se trgao iz kakvog mutnog košmarnog sna, odjednom jasno vidi i zna zašto je došao u Italiju: Došao sam, jer osetih jednog dana jasno svoju sudbinu Slovenstva, bezmernu budućnost što me je slala u Toskanu, u ime Rusa i Poljaka, Bugara i Slovaka (...). Obuzela me beše, kao nesvest neka izvesnost da je vreme poći onamo gde mi se misli moraju javiti jasnije i blaže, bez onih zavejanih visoravni galicijskih, sa grmljavinom topova, koje još uvek, noću, sanjam. (...) Treba poći, treba poći - skakutao sam po tremovima stanica. Naučiti, izučiti ljubav i blagost, jer, eto, život nam se uputio, nag i umoran, sav izmučen i strašan... [47] Otkrivanje iskustva minulog rata, otkrivanje "bednog", "strašnog", "krvavog" i "kužnog" vremena u naručju autora unosi u tekst dimenziju ljudske tragedije, bola i besmisla. Ta nova dimenzija, težina i gustina, zahvaljujući osobitoj kompoziciji teksta o Pizi, prostire se u dva smera. Vraća se u ono već ispisano ili već pročitano, u onaj prednji plan teksta kao jedna posebna nijansa koju treba dodati već izraženim slikama i vizijama; ili, drugim rečima, kao ključ za njihovo potpunije razumevanje. Prostire se, suprotno, po drugom planu teksta izazivajući kod autora težnju da nađe mir i utehu. Ako su slike i vizije iz prvog plana značile zamršenost i zbrku, slike i vizije sa završnih stranica poglavlja o Pizi znače smirivanje i potragu za utehom. Reći ćemo i to da je takav mehanizam smenjivanja zbrke i utehe jedna od konstanti književnog govora Miloša Crnjanskog. Glavna uteha, za autora, bila je u tome da se u svetu i u svim pojavama traže i vide nevidljive i tajanstvene veze. Gledajući glavna vrata pizanske Krstionice, Crnjanski beleži: Ravena to šalje mi u susret razbludne svoje oblike, u vratima hrišćanskog hrama; lepa, rumena lađa, što je na putu iz Grčke zarila kljunom u jadranski pesak. [48] Potrebu da se utehom i vezama nadvlada zbrka vidimo i u ovom odlomku: Predrenesansa, pizanska renesansa, bezbrojne hipoteze, ogromna zbrka esejista (...). A sve te veze, u stvari, jedno jednostavno i večno jedinstvo zemalja, brda, umetnosti. Zemlja je jedan pastir, a ne dva, koji leži poleđuške u travi i svira frulu. Lepi i čudni zbir brojeva, što povezan treperi. Davno sam znao da ispruženom rukom, ako je blaga, mogu da pomilujem čak Ural. [49] U tim drugačijim vizijama koje su sve manje zemaljske a sve više kosmičke, i Piza gubi svoje stvarne obrise, dotle da ostaje samo njeno ime: ... a, iza nje, morska pučina, osvetljena igra oblaka, nebo. Piza. [50] Zemlja je ogromna, ali treperi lako, kao zbir brojeva, ili roj mušica, kratka veka. (...) Misli se vezuju, reke i potoci teku, kao grčka platna sa života. Piza... [51] Lirska zgusnutost i stilska raznovrsnost poglavlja o Pizi čine da ono zauzima posebno mesto u okviru celog putopisa, da predstavlja polaznu tačku i stalni izvor lirskih podsticaja i stilskih rešenja. Sa stanovišta, pak, književnog sazrevanja Miloša Crnjanskog, nama to poglavlje liči na jednu veličanstvenu, raskošnu stilsku vežbu u kojoj je pesnik Miloš Crnjanski naučio kako da srž svoje poetičnosti, izraženu najpre u poeziji, sačuva, i kako da njome prožme sve svoje potonje načine književnog govora. Napomene Miloš Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbinu , BIGZ - SKZ - Narodna knjiga, Beograd 1992,268. Isto, 267 M. Crnjanski . Ljubav u Toskani u: Putopisi ( Sabrana dela VI ), Prosveta - Beograd, Matica srpska - Novi Sad, Mladost - Zagreb. Svjetlost - Sarajevo, 1966; kurziv u citatima je naš (Ž.Đ.). Giorgio de Chirico, Il meccanismo del pensiero , Einaudi, Torino, 1985, u tekstu Sull'arte metafisica ( O metafizičkoj umetnosti ). 85; svi prevodi u tekstu su autorovi. Srodnu misao nalazimo kod još jednog protagoniste evropske avangarde, Vasilija Kandinskog: "Velovi kojima se duh umotava u materiju često su tako neprozirni da, uopšte uzev. samo retki ljudi mogu da proniknu u njega. (italijansko izdanje tekstova Kandinskog: Vassily Candinsky. Tutti gli scritti , Feltrinelli, Milano 1973-74, u tekstu Tačka i linija u prostoru , 118). O prisustvu Kandinskog u srpskom ekspresionizmu videti u: Radovan Vučković. Poetika srpskog i hrvatskog ekspresionizma , Svjetlost. Sarajevo 1979. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 71. Isto, 71-72. Isto, 73. Isto, 73. Ova „ koreografska" crta biva, u tekstu o Pizi, postepeno razvijana; s jedne strane, dolazi do "razigravanja" samog autora u sopstvenim vizijama, s druge strane "razigravaju" se prizori (reljefi, skulpture) koje autor razgleda: „Išao sam za njima, odvojen i tuđ, kao da sam predvodio sve bednike Gogoljeve" (78); "Putujem, beznačajan i prašnjav, ali za dušu dvesta miliona nagih i divljih koji idu iz daljine za mnom, nesvesnim, teškim i zverskim korakom";(81) „ Po njima (krovovima - Ž. Đ.) idu gotski svetitelji, vitki i mladi, kao trubaduri, sa osmehom" (80); "Bog, koji je igrač, skače vitak i žudan, eno onamo, iza oltara, u vazduh, kroz apside" (81). Ova dva toka sjedinjuju se u jednoj finalnoj viziji: "Rogati bog ide preda mnom a ja za njim pognute glave, a za mnom svi bednici Gogoljevi. (...) Rogati bog igra pred nama, a mi seljaci, napojeni biljem i krvlju životinjskom, igramo, skačemo, urlamo imena reka. O, Slovenstvo..." (82) Tu osobitu tehniku prožimanja slike, prizora nekom osobinom, kojom prizor dobija materijalnost a ne gubi subjektivnost, srećemo i na samom početku Seoba; umesto žute boje, tamo nalazimo vlagu: " Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve naniže. Dubina kroz koju protiče reka , mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna. nevidljiva i kišovita . Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu ogromne grudi i trbuh, vruć i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj . Kaplje kroz trsku, kaplje , i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže" ( Seobe, Sabrana dela I , 119). V. Kandinski, Nav. delo , u tekstu O duhovnom u umetnosti , 109. Isto, 110-111. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 75 Isto, 77. Isto, 78. Isto, 69. Isto, 78; i taj motiv potom prerasta u jedan od tokova kojima se kreću vizije autora u poglavlju o Pizi: čežnja za zavičajem i žudnja za uspostavljanjem tajanstvenih veza. Evo nekih primera: "Za Ijubav sam pošao, da u nju utopim nove narode. Ako sam grozničav šaputao imena posavskih vinograda, metohijskih padina, vislavskih porečja i uralskih podnožja. nisam bio lud. Disao sam samo i duhnuo u vreme. Za ljubav sam putovao, što je čekala igrače da poigraju za Bogom“ (82-83). "Pomilovah jedna vrata, u zelenom i rumenom kamenu. jer su ličila na stare, raške, dveri" (81). Ističemo izvesnu konstruktivističku crtu u tekstu o Pizi koja podseća na neka teorijska razmatranja V. Kandinskog u raspravi Tačka i linija u ravni , na primer tamo gde govori o udvajanju tonova u ekscentričnoj kompoziciji ili. na drugim mestima, gde razmatra probleme odnosa konstrukcije i ekspresivnosti. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 70. Isto , 84-85; "vojske" koje "prolaze. kao uvelo lišće" kao da su odjek Ungaretijeve pesme Soldati : „Si sta come/ d'autunno/ sugli alberi/ le foglie“ (Mi smo kao/ u jesen/ na drveću/ lišće). Isto, 73. Počinje ovako: „Tiho je i lepo, kao dvorista manastirska u ovoj zemlji, sa usahlim kladencima i sitnim cvećem“. ( Isto, 91). Isto, 77. Isto, 78. Takvo određenje upotrebio je sam Crnjanski, opet u jednom intervjuu ( Ispunio sam svoju sudbinu , 35), da bi opisao svoj tekst Rim i njegova okolina, nastao, svojevremeno, u Londonu; Eugenio Müntz, Firenze e la Toscana , Milano 1899. Uostalom, sam Crnjanski spominje ovog autora u svojoj polemici sa Markom Carom. Prevodi odlomaka Ž.Đ. E. Müntz , Nav. delo , 2. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 74. E. Müntz, Nav. delo , 1-2. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 75. E. Müntz, Nav. delo , 6. Isto , 8. Isto , 10. Isto, 18. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 76. I tim povodom navodimo nekoliko rečenica Vasilija Kandinskog koje govore o njegovim kompozicionim rešenjima: "Raspršio sam mase tako da nisu više otkrivale kompozicioni centar. Često su teški elementi bili gore a laki dole. Ponekad bih ostavio da središte bude slabo a pojačao bih strane. Između lakih delova umetnuo bih pritiskujući težinu. Tako sam oslobađao hladnoću a sputavao toplotu. Na isti način tretirao sam pojedine tonalitete boje, hladeći tople i grejući hladne... ( Nav. delo , u tekstu Kelnsko predavanje , 146). Setimo se, ovde, de Kirikovih X-zraka; napor Crnjanskog da pronikne u nevidljivo u službi je potrage za nevidljivim vezama: "Ništa me ne zanima što uokolo govore: kamen pitam (...) o sudbini našoj..." (81); wi Za život pitam jonske jarce i dugovrate, pernate, egipatske mrtvace. Još se osećaju živi, pod ovim kamenom". (81) M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 77. Isto, 78-79. Isto , 90. E. Müntz, Nav. delo , 10. M. Crnjanski , Ljubav u Toskani , 76. M. Crnjanski, Poezija (Sabrana dela IV) , 220. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 83. Opet jedna tehnika Miloša Crnjanskog koja je analogna tehnikama Kandinskog: "'Smanjivao sam ekspresivnost elemenata pomoću neekspresivnosti. Potcrtavao sam neke elemente koji po sebi i u sebi nisu bili mnogo ekspresivni stavljajući ih u spoljašnju poziciju“ (V. Kandinski, Nav. delo , 147). M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 83-84. Nije slučajno Đirardengo, sportista, dobio u tekstu o Pizi tako poetički bitnu poziciju. Crnjanski je, naime, agonističku dimenziju sporta uvrstio bio, na izvestan način, u svoju poetiku: „Mladići naši koji sada pišu sasvim drukčije nego ja, pesnici kojih ima dvesta, trista ili petsto, treba da budu spremni da idu u jedan život koji je bokserski ! A bokserski život nije lak. (...) Ali, kada on nokautira protivnika, kada ona masa zaurla od zadovoljstva, od divljenja, onda se on oseća da je neko i nešto " ( Ispunio sam svoju sudbinu , 205). Podsetićemo, tim povodom, na izuzetno efektnu "sportsku" epizodu i drugih Seoba , onu u kojoj Pavle Isakovič na kobili Lisi nadmašuje sve ostale u preskakanju prepona: "Skok je bio tako strašan, da se, za trenut, činilo da će oboje pasti na glavu. Medutim. kobila se spusti sasvim lako. mašući divlje glavom, kao da je htela da pokida uzdu. da zbaci sa sebe i sedlo i čoveka u sedlu. Pavle ču samo da sve utonu, u vici i pljesku. (...) Kad je Pavle pošao Kostjurinu, između oficira, koji su se okupili oko njega, njemu se činilo da prolazi, onako, kako više nikad prolaziti neće, a kako je, kroz sirmijske husare, prolazio - kao kroz neku mađiju ". ( Seobe II , 278-279). M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 84. Isto , 87. Isto, 88. Isto, 89. Isto, 90. http://www.rastko.rs/rastko/delo/12227
  4. Niko nije tako lepo i dobro pisao o ženi u našoj književnosti Kao Meša Selimović Pritom ne lažno već iskustveno, životno, realno Videlo se da je voleo, i svoju ženu a i ženski rod Videlo se da je u mladosti živeo sa sestrama, imao dve ćerke i ženinu ljubav do kraja života Videlo se a i osetilo koliko dobro razume i opisuje ženu Muškim rečima a nekako ženskom prefinjenošću Tu nema Dučićevog jada i prekora, Balaševićeve patetike, Andrićeve zadrške, prostote i banalnosti Bukovskog, niti bola, ljutnje i osude Crnjanskog Ne Čista ljubav i razumevanje Zajedništvo, sapatništvo i oduševljeno divljenje Nežno, prepuno saosećanja a opet vrlo razumno i zanosno Kakva, uostalom, žena i jeste, kao neprekidna smena ta dva Čak i kada u “Dervišu” opisuje lepu a sebičnu i oholu kadinicu On je potajno zaljubljen u nju, i divi joj se Diveći sve svemu ženskom, i lepom a i manje lepom Najlepši Selimovićevi opisi su u “Tvrđavi”, kada piše o Tijani To je najposebnija moguća oda ženi I moglo bi da se čita zasebno, bez da se prati radnja romana Tijana je upravo to – simbol voljene žene I svih onih zajedničkih dana i godina, kada žena ostaje pored svog muškarca Bez obzira na sve patnje i poraze To treba čitati, nemoguće je opisati U “Dervišu” takođe, koliko god da je pisao iz ugla derviša Žene su i tu, ono najlepše od sveta Selimović nije samo veliki majstor stila nego i veliki majstor života Znao je i da uživa a i da radi, predano, posvećeno Bio je pravičan, strog ali dobar čovek Njegova pojava u Sarajevu i Beogradu, sa njegovom Darkom, bila je jedinstvena Svuda su išli zajedno Što nije bilo tipično za druge umetnike koji su gurali svoje žene po strani U večitoj potrazi za idealnom Meša se nije stideo svoje žene Nije je umanjivao, omalovažavao, skrivao Naprotiv, gde on, tu i ona Čak i dok je pisao ona je sedela pored njega i štrikala Nije mu smetala čak ni u njegovom najvećem stvaralačkom zanosu Nije uticala na njegovu inspiraciju, koncentraciju Nadživela ga je i decenijama posle bila svedok Možda i najveće ljubavi naše književnosti Meša je u mladosti bio atletičar, fudbaler, izuzetne građe, pojave Posle godine rata, gladovanja, selidbi Umorile su ga dosta, potrošile Ali ne i njegovu beskrajnu ljubav prema ženi uopšte Zato ako ćete negde pronaći ono najlepše o ženi Pronaćićete u Selimovićevim romanima Bilo da opisuje ženu kao majku, sestru, drugaricu, devojku Svejedno On u svakoj voli ženu i sve ono žensko Zato su njegove knjige takva hrana za dušu I ko ga jednom čita Voli ga zauvek Meša Selimović jednako ljubav https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/02/17/stefan-simic-mesa-selimovic-jednako-ljubav/
  5. Vrata male crkve bila su širom otvorena tog jutra, a unutra su se nalazila dva kovčega. Jedan manji i jedan značajno veći. Ispričali su celom svetu priču o nepojmljivoj ljubavi. O NEVEROVATNOJ LJUBAVI BAKE I DEKE PRIČA SE NA DRUŠTVENIM MREŽAMAFOTO: KOK SENG TEOH / FACEBOOK Priča iz Australije o ljubavi Norme Džun Platel (90) i njenog supruga Francisa Ernesta (92) opčinila je ovih dana svet. - Tatin kovčeg bio je s leve strane, a mamin s desne jer su tako spavali i u krevetu. I ako je uopšte moguće da srce pukne od tuge, moje je puklo tog dana kada sam ih posmatrala zajedno poslednji put, a zajedno su proveli više od 70 godina -kaže njihova ćerka Amanda. Norma i Francis živeli su pred kraj života u domu gde su delili sobu, a kreveti su im bili dovoljno blizu da cele noći mogu da se drže za ruke. Nisu želeli da se razdvoje nikada i ni po koju cenu. Umrli su šestog januara, oboje nešto pre ponoći. Ona je pre toga čudno disala, a on bio neuobičajeno nemiran. Umrli su desetak minuta nakon što ih je medicinska sestra obišla i, njima najvažnije, umrli su zajedno. Toliko je malo vremena prošlo između trenutaka njihove smrti da je nemoguće bilo odrediti ko je zapravo prvi napustio ovaj svet. Norma je, inače, iznenadila sve lekare. Bolovala je od Alchajmerove bolesti i pre tri godine rekli su joj da ne očekuju da će doživeti Božić. Prošle godine izgubila je moć govora. Frencis se trudio da vodi računa o njoj, ali nije imao više snage. I on sam postajao je sve slabiji. Tako je Norma završila u domu, što mu je slomilo srce, te je svakog dana sedao u taksi i provodio vreme sa svojom voljenom Normom. Hranio je, pričao joj, držao je za ruku, dremao sa njom. Nakon moždanog udara koji je doživeo, ni on sam nije više mogao da vodi računa o sebi te su se Norma i Francis ponovo našli zajedno u domu. Ništa mu nije bilo bitno, jer uvek je naglašavao da je njegov dom tamo gde je Norma. - Ušla sam u sobu i kleknula pored tate. Uhvatila sam ga za ruku. Otvorio je oči i rekao mi: "O, draga moja Mendi. Sad bih da idem kući". Ne znam da li je mislio na pravu kuću ili kuću na nebesima. Nikad to neću ni znati, ali znam da se umorio od života i da je želeo samo mir. Sada ga valjda ima - kaže njihova ćerka. Inače, njihova povezanost decenijama je tema razgovora u gradiću u kome žive. - Tata je uvek bio spreman da priča o tome kako su se upoznali, a to je bilo na igranci. Ona je nosila svetlo plavu haljinu. Imala je bakarnu kosu u koju je zadenula sveže cveće. Govorio je da mu se činilo da je pred njim filmska zvezda. A i mama je pričala o tom susretu i govorila da je odmah tad rekla sestri bliznakinji da je videla svog budućeg muža - priča njihova ćerka. A koliko je Francisu ona bila bitna, govori činjenica da je prodao svoj voljeni motor kako bi joj kupio verenički prsten. Amanda je našla i pismo koje je njena mama poslala tati na početku njihove veze. - Mili moj Francise, Toliko sam uzbuđena zato što postajem tvoja žena. Zaklinjem ti se sada pred Bogom da ću te voleti svim srcem i više od ikog drugog, sve do kraja života - glasilo je pismo i njihovo troje dece svedoči o tome da je ispunila svoj zavet, kao i sam Francis. https://zena.blic.rs/porodica/preko-70-godina-ziveli-su-cistu-ljubav-pred-kojom-je-danas-svet-zanemeo-bili-su/24zfj69?utm_campaign=ringier.contentexchange.me&utm_medium=referral&utm_source=ringier.contentexchange.me&utm_term=www.pulsonline.rs
  6. Životna priča devojčice (8) i dečaka (6), koji su zbog zanemarivanja oduzeti roditelja i njihove hraniteljke Nataše Jenić (34) iz sela Mustafić u istočnoj Srbiji, dokaz su da su sve nedaće premostive kada se voli i bori svim srcem. Foto: Privatna arhivaHraniteljka Nataša Jenić sa svojom porodicom i troje mališana o kojima brine Naime, Nataša koja je mama dvoje dece, pre četiri godine odlučila je da svoju nesebičnu ljubav podeli i sa mališanima koji je nisu imali u biološkoj porodici, te je postala njihov hranitelj. Mlada žena je u malom mestu živela sa suprugom, dva deteta i svekrvom. Kako kaže, svakodnevica je bila prilično monotona, posao nije mogla da pronađe, a siromaštvo se osećalo u vazduhu. Želela je da monotoniju promeni, da se posveti nečemu što će biti i lepo i humano, ali i korisno. Odlučila je svoju ljubav da deci koja je nisu dobila od svojih roditelja. - Nikada neću zaboraviti dan kada su mi doveli dečaka i devojčicu, prelepih osmeha, tako sićušnih i slatkih. Nažalost, deca su imala hidrocefalus (povećana količina moždane tečnosti - vodena glava), a devojčica i poremećaj u razvoju. Nisam mogla ni da pretpostavim kakvu ću golgotu proći. Život je rešio da se poigra njihovim sudbinama i da ih u najranijem detinjstvu baci u paklene muke - priča za “Blic” Nataša, hrabra žena velikog srca. Nakon godinu dana od dolaska dece u selo kraj Majdanpeka, devojčica je počela da oseća nove tegobe. - Malena je imala temperaturu, povraćala je, osećala bolove. Vodili smo je od lekara do lekara i niko nije znao šta joj je. Bolovi su bili ogromni, ona se uvijala i osećala mnogo loše. Hitno smo došli na lečenje u Beograd, gde su dijagnostikovali karcinom pluća - priseća se Nataša. Teška borba počela je 2014. godine kada je biopsijom na VMA otkriveno da je reč o zloćudnom tumoru. - Dren direktno u pluća, devojčica koja jauče od bolova, bolnička soba - izgledalo je da se sprema velika katastrofa. U septembru 2014. godine ona je operisana da bi se tumor vrlo brzo vratio, pa je već u decembru ponovo morala pod nož. U Novu 2015. ušli smo sa saznanjem da se tumor ponovo vratio, pa je u januaru operisana i treći put. Nakon toga smo krenuli s terapijama - primila je 28 zračnih i šest hemioterapija. Svima nam je teško palo. Troje mališana kod kuće, moja biološka deca, tada od 13 i devet godina, i dečak na hraniteljstvu koji je imao dve. Veliku pomoć sam imala od supruga koji je o njima brinuo dok sam ja sa devojčicom bila u bolnici - priča nam Nataša.
  7. Slikarka i monahinja, o svom životu, studijama, iskušeništvu, ikonopisanju: Nisam želela karijeru umetnika u kandžama novca .Detinjstvo sam provela na teniskim terenima u Humskoj MALO je onih koji znaju da najpoznatija slikarka među monahinjama i najpoznatiji monah među slikarima, igumanija Efimija Topolski, potiče iz partizanske porodice. Ceo njen život liči na film: umesto za poslediplomske studije u Parizu, odlučuje se za Srbiju, a vrlo brzo posle magisterija odlazi u manastir. Pored ikona, slika i svetovne slike, postaje član najstarijeg likovnog udruženja kod nas - "Lada", oslikava ikonostase po hramovima u Francuskoj, a u pedesetoj polaže vozački ispit... Danas živi blizu Išona, južno od Pariza. U Beogradu je bila kratko, tokom svoje samostalne izložbe "Mislim, tražim, čekam", u Galeriji 73. Njen otac Vladan bio je partizan, a pre toga logoraš u Nemačkoj. Bukvalno je pobegao sa streljanja. - Otac je o tome nerado govorio, toliko malo da čak ne znam ni u kom je tačno logoru bio. Imao je šesnaest godina kad je počeo rat.Uhapšen je i odveden na Banjicu, pa u Nemačku. Možda porodica ne bi ni znala da je pobegao ispred streljačkog stroja da jedne teške, sparne noći nije u snu počeo da viče i davi suprugu. Nesrećna žena jedva ga je probudila, pa joj je, onako bunovan, ispričao celu priču. - Kada su ih izveli izvan logorskih žica, otac je počeo da beži zajedno sa jednim austrijskim Jevrejinom. Utrčali su u šumu, a za njima Nemac. Popeli su se na drvo, pa kad je Nemac naišao, otac je skočio i udavio ga. Begunci su potom preplivali Dunav, a pošto Jevrejin nije znao da pliva, Vladan ga je vukao. Kasnije, posle rata, Jevrejin mu je pomogao da dobije posao u Beču. Radio je na sistemima za navodnjavanje za velika poljoprivredna dobra. Očeve priče su nekadašnjoj Jasni Topolski, a danas monahinji Efimiji, zvučale tako neverovatno i fantastično, da mu ponekad nije verovala. - Uvek se setim filma "Velika riba", u kom je sin ljut na oca jer priča priče u koje niko ne može da poveruje. Na kraju se ispostavi da je sve što je otac ispričao istina, samo malo stilizovana. Tako ni ja svom ocu nisam verovala da ume da vozi avion. Govorio je: "Postao sam pilot u Banjičkom logoru." Toliko smo ga začikivali da se naljutio i iskopao neki papir na kom je pisalo da je odlikovan kao pilot u NOB. Bacio je odlikovanje kroz prozor, pa je baka išla da ga traži. U logoru su streljanje mogli da izbegnu samo oni koji znaju nešto da rade. Vladan se dobrovoljno javio kada su pitali da li neko zna da pilotira. I vrlo brzo je naučio. Kada je pobegao iz Nemačke u Srbiju, otišao je u partizane. - Otac mi je pružio veliku ljubav. Dolazio je pred moju školu i donosio drugaricama i meni užinu iz pekare, bombone, žvake... Zbog njega sam bila "glavna". Slao me je u Englesku na letnje kurseve jezika, želeo da studiram prava na Itonu. Detinjstvo joj je prošlo na teniskim terenima, na Partizanovom stadionu, u Humskoj. Otac ju je podržavao i u tome sve dok nisu krenuli turniri. A onda je preminuo iste godine kada je upisala dizajnersku školu. - Mislim da bi mi aminovao da budem umetnica. A monahinja? Ne verujem - kaže naša sagovornica, i dodaje da veruje kako joj je Bog preko njega dao mnogo ljubavi, da je više nikada ne bi tražila od ljudi. - Ljudi koji u detinjstvu ne dobiju ljubav, uvek je traže. Ako dobiješ obilje ljubavi kao dete, uvek je imaš dovoljno da je deliš sa drugima. To je veliki dar od Boga. Otac je imao dovoljno para da operiše bolesno srce u Švajcarskoj, ali nije želeo. Odlučio se za operaciju u Beogradu, da bi meni ostavio ušteđevinu, i preminuo. Zahvaljujući njegovoj ušteđevini mogla sam bezbrižno da studiram. Očev novac pomogao joj je i kada je došla u Beograd, posle četvrt veka provedenih u manastiru Gradac, a pre nego što je otišla u Francusku. Otkad zna za sebe, od najranijeg detinjstva, crtala je i pisala pesme. Bilo je jasno da je okrenuta umetnosti, a u tome ju je podržavala majka. Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej bili su joj druga kuća. Upisala je grafički smer u Dizajnerskoj školi. Nisu joj išli precizni radovi, ali bila je najbolja iz slikanja i zato je upisala Likovnu akademiju. - Još u petom razredu naišla sam na reportažu o manastiru Crna reka. Bila sam zadivljena načinom na koji žive iguman i dva iskušenika. Rešila sam, čim se završi školska godina - odoh ja tamo. Naravno da je sve bila dečja maštarija, ali to pokazuje moju sklonost ka monaštvu veoma rano. Mada mi je sve išlo lepo i lako u svetu slikarstva, nisam sebe tu videla - kokteli, otvaranja izložbi, druženja... Čuveni slikar Vlada Veličković predlagao joj je da "samo malo nauči francuski" i upiše poslediplomske studije u Parizu, odakle bi joj sva vrata bila otvorena. Mislila je: "Ako svet ne može da prepozna moju umetnost bez francuskog, onda neću da me ovde vole ni sa francuskim." - Nije mi se dopalo to što sam videla - da je umetnost u kandžama novca, da on diktira šta će se izlagati, ko će biti gore, a ko dole. Dosta je toga što danas zovemo umetnošću, a u stvari je konfekcijska umetnost. Ako galerija izlaže geometrijsku apstrakciju, oni vaš rad neće gledati ako se ne kreće u tim okvirima, makar doneli i remek-delo. U to vreme družila se sa grupom mladih, zanesenih ljudi, koji su živeli asketski, studirali teologiju ili filozofiju. Preneli su na nju svoj entuzijazam i jedan za drugim su počeli da odlaze u monaški život. - U manastirima u Srbiji nema pustinjskog života, tu su gostoljublje i druženje. Tokom celog svog iskušeničkog perioda bila sam na krilima vetra, sve sam mogla da postignem. Sve mi je bilo lepo - želela sam da čuvam i krave i svinje, skupljam jaja, molim se Bogu, čitam psaltir... Nije mi palo na pamet da slikam. Mesecima sam plakala suzama radosnicama kad sam stigla u manastir Gradac. Tu je provela četvrt veka i stvorila pravu malu monašku umetničku koloniju. Godinu dana pre pedesetog rođendana, počela je da priča kako će joj se nešto krupno desiti baš na jubilej. I zaista, dobili su novog vladiku i ona je odlučila da nastavi da se usavršava na drugom mestu. Sada živi u Manastiru Uspenja Presvete Bogorice, poznatom kao Išon, u Francuskoj. Nekadašnji motel, jedan Francuz, slikar, koji je prihvatio pravoslavlje u Ruskoj zagraničnoj crkvi i zamonašio se, pretvorio je u manastir. Kada je napustio ovaj svet, otac Luka je ostavio svojoj "naslednici" mnoštvo slikarskog materijala, pigmenata, četki, papira... Nedaleko je budistički centar, pa joj često, osim turista, svraćaju i komšije, budisti. Glavno "društvo" su joj ovce, mačke, puževi golaći, jedan jež. I svi se hrane na njenom "kazanu". Tu je naučila da vozi, sada uči francuski, oslikala je ikonostas u našoj crkvi u Antverpenu, a čeka je i oslikavanje velikog krsta za jednu katoličku crkvu u Parizu. U KONAKU UZ GITARU KADA slikam ikone po narudžbini, striktno se sa ljudima dogovorim o tome šta žele, ali uvek ostane prostora za kreativnost. Želim da ljudima ikona bude radost i da im otvori vrata molitve. A ovo drugo... Pa, to je kao da sam bila na liturgiji, pevala, pa posle svi došli u konak, za trpezu, i neko uzeo gitaru, pa pevamo nešto drugo... Čovek je širi od kosmosa. Jedna ličnost u sebe može da smesti i ikonopis i slikarstvo koje zovemo umetničkim - kaže mati Efemija. MUKE Sa IKONOPISOM SVI su očekivali od mene, kao akademskog slikara, da će mi ikonopis biti "mačji kašalj". Ali, silno sam se namučila. Vratila sam se u vreme dizajnerske škole, kada se zahtevala velika preciznost. Morala sam da naučim pravila jer sam shvatila da, dok ih ne naučim, neću imati slobodu da iz njih izađem. Duhovnik mi je iskreno rekao: "Ne znam šta ću s tobom. Nisi baš nadarena za ikonopis, nisi nadarena ni za pojanje, idi bar nauči domaćinstvo i poljoprivredu!" Mučila sam se jer nisam htela da preslikavam, već da savladam veštinu srednjovekovnih slikara - priča monahinja. Послато са Lenovo K53a48 користећи Pouke.org мобилну апликацију
  8. Postali roditelji na početku šezdesetih Šapčani Svetlana i Bogdan Lukić postali su roditelji na početku šeste decenije života. Devojčicu tešku 3,6 kilograma na svet je doneo lekarski tim šabačke Opšte bolnice. Oni ističu da ovaj slučaj treba da bude motiv svim ženama da se odluče za rađanje, jer medicina napreduje, a Srbiji su potrebne bebe. Svetlaninoj i Bogdanovoj sreći nema kraja. Posle duge borbe i isčekivanja, 12. jula, pet minuta posle ponoći na svet je došla Jana. Taj trenutak njena majka, koja je u januaru napunila 51 godinu, dugo će pamtiti. „ Svu prazninu koju sam imala u duši, ona je popunila. Ne znam šta da kažem. Kao bog kad vam nešto pokloni. Rođena je na praznik, to je poklon od Boga“, kaže Svetlana Lukić Pomešane emocije, smeh i suze smenjuju se kod oca Bogdana. Nadao se, molio i verovao da će postati otac. „Plakao sam kao što sada plačem od sreće. Drago mi je što sam postao otac. Sad ćemo se nas dvoje u nekim poznim godinama okrenuti njoj. Dobili smo je kasno. Pogledao je i nas bog“, kaže Bogdan Lukić.Veliku zahvalnost duguju lekarskom timu šabačke bolnice, koji su i pored komplikacija i rizika, trudnoću doveli do srećnog kraja. Biološki potpomognuta trudnoća sa tri začeta ploda, zahtevala je dodatni nadzor. „Uspeli smo da spasemo jedan plodić koji je ostao. Po izlasku iz bolnice, bio je stalni nadzor. Doveli smo trudnicu do željenih 36 nedelja, kada je iz medicinskih razloga porođaj završen carskim rezom“, kaže dr Darko Vukojčić. Svetlana je najstarija porodilja u ovoj ustanovi koju lekari pamte. Statistika podseća da je pre četiri decenije procenat žena koje su „kasnije“ rađale iznosio samo pet odsto, a sada u evropskim zemljama gotovo svaka četvrta trudnica bi se mogla nazvati starijom prvorotkom. I ovde je takva statistika, ali se intenzivno radi na podsticaju rađanja. „ Ja se nadam da će ovaj primer motivisati i ostale žene da rađaju. Nama trebaju bebe. Bebe su i dalje u modi, ja se nadam“, kaže dr Dragan Milošević, načelnik Službe ginekologije i akušerstvaOva slika iz šabačkog porodilišta nada je za sve žene koje nisu uspele da postanu majke u godinama koje su optimalne za rađanje. Biološki sat sporije kuca i na strani je novog života.B 92foto: B 92 http://www.rtvbn.com/3825719/sapcani-postali-roditelji-na-pocetku-seste-decenije
  9. http://love9000kmaway.blogspot.com.br/ 18-godišnja Džesika živi u Brazilu, u Belo Horizonteu, a svog verenika, 23-godišnjeg Kenija, koji je iz Belgije, upoznala je na sajtu za učenje jezika SharedTalk. Ono što je počelo iz želje da se nauči novi jezik, pretvorilo se u ljubavnu priču preko dva kontinenta, više jezika i 9.000 kilometera. Džesikin i Kenijev blog "Ljubav udaljena 9000km" iznosi detalje njihove romanse, koja je počela u oktobru 2011. godine. Vrlo brzo njihova "veza" došla je do trenutka kada je web-kamera bila upaljena i dok spavaju, a razgovori su trajali i po 12 sati.... 16. septembra ove godine Keni je zaprosio Džesiku. Ima samo jedan (mali) problem – par se do sada nikada nije sreo u "stvarnom" životu. Keni stiže u Brazil da bi se upoznao sa Džesikom 31. oktobra. Da li će njihova veza da opstane? Moguće je... Što da ne? Džesika i Keni nisu prvi par koji se verio a da su se "videli" samo online. Jedan par upoznao se tokom online igranja (igrali su "Halo"), a njihova veza trajala je pet godina pre nego što su se upoznali lice-u-lice u martu. http://www.youtube.com/watch?v=sP7Um9qbBBE&feature=player_embedded
×
×
  • Креирај ново...