Чије су српске гусле?

[Драгана Милошевић]

Пише: Рајо ВОЈИНОВИЋ

Након што је Унеско одлучио да гусле уврсти на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човјечанства као дио културног наслеђа Србије, регионални медији веле  да су амбасадори Албаније, Хрватске, Црне Горе и БиХ поднијели тој организацији заједнички захтјев за „постизање консензуса о томе да ли овај инструмент припада византијској или арапској култури“.

Декларацију је, кажу, у име свих земаља представио албански амбасадор при Унеску, Ферит Хоџа.

Међутим, гусле, за које Хоџа и остали му братственици траже да се утврди јесу ли византијске или арапске, су српске. А ево и зашто.

У једној од својих литургијских проповиједи Митрополит црногорско-приморски Афилохије тумачи стихове Радована Бећировића манастири и свето гудало/то је српску вјеру сачувало и вели: „ Гусле чувају лик и памћење охристовљеног, освештаног српског народа. Манастири памте вјекове јер памте Христа који је освештао Собом вријеме и који је Творац вјекова. Гусле су никле из храмова, из манастира, из светог путира, из жезла црквенога, испуњене тим памћењем памте вјекове. Оне чувају то памћење као што га и манастири чувају“.

Дух гусала је дух српског завјета с Богом. Тај завјет је, на Видовдан 1389. године, светом крвљу наших светих предака овјерен „на убаву, на пољу Косову“. Стога је истина коју гусле вјековима казују свим српским покољењима Христова истина. Јер, као што у Новом завјету имамо Христову тајну вечеру, тако у косовском завјету имамо кнежеву косовску вечеру. И као што Јуда на тајној вечери издајнички цјелива Христа, тако и Вук Бранковић на косовској тајној вечери издајнички цјелива честитога кнеза. Уз Лазарево име стоји атрибут честити због тога што је његова једина мјера – узрастање у мјеру раста висине Христове. Све то нам казују наше гусле јаворове, и зато су оне велика светиња. Зато Матија Бећковић каже да су црквено звоно и гусле два најсветија звука српског народа.

Српском јуначком епу, који је настао уз звуке гусала, по свједочењу саме културне Европе 19. вијека, након Хомера нема равнога. То је библијски поглед на свијет, тј. Библија на српски начин. У њему имамо и Стари и Нови завјет. Имамо старозавјетну борбу против зла, али имамо и новозавјетно косовско морално начело које врхуни нашим јуначким епом: Земаљско је за малена царство/а небеско увек и довека. Oно нашу косовску Голготу чини свевременом. То је најбоље знао ловћенски тајновидац Његош, који је косовску гробницу доживљавао као гробницу наде у васкрсење. Надање се наше закопало/на Косово у једну гробницу. Сјетимо се његовог Вука Мићуновића који  у “историческом собитију при свршетку 17. вијека”, три стотине, дакле, и више година након Косова, вели Хамзи капетану за исто то Косово: Зар на њему заједно не бјесмо/па ја рва и тада и сада/ти издао пријед и послијед… Или, пак, Бећировићевог Трипка Жугића који више од пет вјекова након косовског боја пјева по мојковачком разбојишту: Бојна њива шта је коме крива/те је данас сто топова гађе/не ору је да јој жито рађе/По њој сију зрна од олова/ђе ће нићи хиљаде гробова/а трунути јуначки костури,/из њих расти косовски божури.

Станислав Винавер, кад објашњава због чега овдашњи муслимани (који се данас зову Бошњаци) нијесу успјели да створе велику десетерачку епску поезију, за гусле каже да су оне „зачикавање, инат, пркос“ у условима  пораза; да је тај њихов инат јуначки – „јер је против јачега од себе, најјачега“.  И додаје: „Шта је са тријумфом? Рећи ћете, па и Вишњић ликује! Погледајте његову “хвалу Чупићеву“, његовог будног Карађорђа, његовог Богићевића Анту – због којега везир цару не може на диван доћи: “јер не могу кроз Лозницу проћи од господства Богићевић Анте“ итд. Не може кроз Лозницу проћи: у ствари Лозница је “чик“! – Цариграду! Лозница – према Цариграду – баш као гусле јаворове према турској сили и ордији!“ Као Давид прeма Голијату или као ми Срби према НАТО пакту. Да ли је то, и кад је а кад није, добро – друго је питање, али је чињеница да смо такви. Зато Константин Никифоров каже: „Срби су мали народ са менталитетом великог народа“.

Од Немање и Светог Саве  наовамо, бити Србин значи бити Христов. Зато није лако бити Србин и зато многи одустају. Таквима је благоутробије на првоме мјесту. Отуда толико нових националних идентитета насталих отпадањем од нас. Е, али је баш зато узвишено бити Србин! И ето, то памте, томе нас уче (да је земаљско за малена царство, а небеско увек и до века)  и на то нас вјековима опомињу “манастири и свето гудало”.

Гусларева пјесма је, уствари, косовска литургија која понавља голготску косовску драму српског опредјељења за царство небеско. Српски гуслар је заправо свештенослужитељ који началствује том светом службом. Свака његова пјесма је по једно зачало које се свечано казује у току косовске литургије, што и њега и оне који га слушају припрема да се у једномислију косовског подвижништва духовно причесте „код бијеле Самодреже цркве“. Кад год српски гуслар запјева уз струне гусала, било о преткосовском или о каквом покосовском догађају, он у ствари пјева о Косову, јер пјева о томе „ко је вјера а ко је невјера“! Без Бога и косовског завјета гусле нијесу гусле. Зато су гусле – српске гусле.

Ми данас присуствујемо, о чему свједочи и ова најновија „братска“ антисрпска иницијатива, феномену гоњења гусала на скоро читавом српском етничком  простору. Не, наравно, због њиховог звука већ због онога што се уз њих пјева. У Црној Гори то гоњење је посебно, јер је двоструко. Гоне их, наиме, и истовремено покушавају да их преотму нама Србима! Гоне их јер се, веле, с гуслама не може у Европу! Кажу да се, у име „европских вриједности“ мора раскрстити с „гусларском и џефердарском Црном Гором“ која „угрожава црногорски демократски пројекат“ (Миодраг Вуковић). Гоне их из истих разлога из којих гоне СПЦ и српски језик. И као што су измаштали непостојећи црногорски језик и непостојећу црногорску цркву, тако покушавају да измаштају и црногорске гусле. Али, као што није могуће да Црква не признаје светост Светом Сави, тако није могуће ни да гусле не признају Никца од Ровина и његова „оба побратима“ за “синове Обилића”. Наравно, гусле јесу и црногорске, али не и монтенегринске. Као што нијесу ни хрватске, ни албанске, ни бошњачке. Ако међу њима неко и пјева уз гусле, то само свједочи о њему као конвертиту, потомку неког Србина или бившег Србина. А да су гусле и црногорске, али не и монтенегринске и конвертитске, свједочи својим и садржајем и насловом и Његошево „Огледало српско“.

Кад се овај „проблем“ у Црној Гори отворио међу нама гусларима, подијели смо се по истом обрасцу по коме се овдје подијелио читав наш народ. Тако су се данас у земљи чуда  која се неким чудом још увијек зове Црна Гора догодило и чудо да поједини гуслари уз гусле више не помињу српство и Косово. Они тако покушавају да оно што је узрасло на српској духовној њиви пресаде у новоцрногорску, тј. у монтенегринско-дукљанску духовну прлину. Али, авај њима, никако да докуче куд се ђеде цар Дукљана благо, као што ми Срби вјековима већ знамо знамо за Немањино! Толико је велика њихова идентитеска празнина! И управо та празнина, али и ванцивилизацијско лице њиховог обезбоженог племенског менталитета ускакања у туђе торове овом процесу у савременој Црној Гори дају основу. То је, заправо, оно „само зло“ из Његошевог писма проти Георгију Николајевићу у којем пустињак цетињски каже:

„Да је лијепа Црна Гора, не би се црна гора звала него млијечна и медена. Та свештени едем да је оваква судбина постигла, би се већ зла препунио и злом отровао. (…) Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града. (…) Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића…“.

Ако подловћенским племенима одузмете немањићко-косовски завјет, онда између Цуца, Бајица, Његуша, Бјелица… с једне стране и Сијукса, Апача и Команча с друге – нема никакве разлике. А и ако је има, онда је то сигурно на штету ових првих. Ето, тако су данас, као и све остало, у Црној Гори и гусле „раздијелили“ између тог „самог зла“ и оног „коматића од развалинах нашега царства“. Онај ко у данашњој Црној Гори зна да се не може истовремено служити Богу и мамону, Косовском завјету и царству земаљскоме, тај је остао вјеран ономе Његошевом „коматићу“.

Ето због чега је Монтенегринима и осталим регоналним антисрбима прихватљиво братство с Даутом Хоџом у покушају да оспоре истину коју је преко Вука још прије два стољећа спознала сва цивилизована Европа: да су гусле – српске гусле.

(Аутор је предсједник Савеза српских гуслара, организације која окупља српске гусларе у Србији, Црној Гори и Републици Српској

http://mitropolija.com/2018/12/07/cije-su-srpske-gusle/

 

[o. Miroljub]

ГУСЛАРЕВА СМРТ 

Јован Јовановић Змај

На западу сунце пало 

на камено стење, 

пало, па се распрштало 

у драго камење 

А на небу небројице 

звездице се сјаје, 

ко на земљи што трепећу 

сузе тужне раје. 

С кога раја сузе лије 

тако без престанка? 

С Топал паше што је лего 

ал му нема санка. 




Скочи паша, трља чело 

бес му кида груди: 

"Нема Бога, нема правде, 

људи су нељуди!" 

"Пролио сам море крви 

Те проклете раје, 

посејо сам у све краје 

горке уздисаје." 



Куд год пођем, земља стрепи, 

а раја скапава, 

ни мој доро воде неће 

кад није крвава... 

Ено блага седам кула, 

још је небројано, 

у харему много цура, 

ал сам их се мано... 

Не годи ми, не прија ми, 

празне су ми груди, 

СЛАВНО ИМЕ, ДИЧНО ИМЕ, 

за ТИМ Топал жуди.... 



Гусле, гусле! - Рајо, рајо! 

Проклети хајдуци! 

Зар дас ваше име пева, 

ви погорски вуци? 

Зар да Топал песму слуша 

сто вам вецност спрема, 

А тај паша, Топал паша, 

свог певача нема? 



Мрзим злато, мрзим благо, 

та све ми је тамно, 

Топал паша песму хоће, 

ХОЋЕ ИМЕ СЛАВНО... 



Зар та раја само знаде 

гинут од мог мача? 

Зар то робље неће злата, 

не да ми певача? 



Тако паша бесни, риче, 

кидају га зеље... 

Па заурла: "Турадијо, 

спремајте весеље! 

Доведте ми старца Мирка, 

зар још није туна!? 

Доведте ми тог гуслара 

о да дивних струна! 

Нек ми пева, нек ме слави, 

слава и милина, 

ЈУЧЕ САМ МУ ПОГУБИО 

СВА ЧЕТИРИ СИНА! 



Слепац седи гусле држи, 

уз груди их стеже, 

турадија пева, кликће 

све се растолеже. 

Турци пију, Топал неће, 

кадкад пехар баци, 

мало пође, ал му дршћу 

камени кораци... 



Слепац седи, гусле држи, 

сузом их полива, 

седа коса доле пала 

па гусле покрива. 

"Нудер псино! - Не, не тако 

већ: старино драга! 

У ЧИЈОЈ СУ РУЦИ ГУСЛЕ 

КОД ЊЕГА ЈЕ СНАГА! 



Каква снага,ђјаур клети... 

Одкуд њему снаге? 

Не, не слушај, певај старче, 

од воље ти драге... 

Певај дела Топал паше 

име ми украси, 

ослади ми горки живот, 

ОД СМРТИ МЕ СПАСИ! 

Да ја чујем како с пева 

моја ВЕЛИЧИНА, 

ПУСТИЋУ ТИ ИЗ ТАМНИЦЕ, 

сва четири сина!" 

"Пустићеш их?" живну старац, 

"Хоћу жељо драга 

и даћу ти сребра, злата, 

небројена блага..." 



Гуслар ћути, гуслар бледи, 

ох да тешких мука, 

диже гусле и гудало, 

ал му дршће рука. 

"Певај старче, ох та певај, 

ја се славит МОРАМ, 

можда не знаш шта те чека 

ако си упоран? 

Твоју срећу, твоју наду, 

твоја четир сина, 

поломићу, покосићу, 

као четир крина!" 

Уздрхта се слепи старац, 

хтеде да загуди, 

ал му прва, мучна, тешка, 

застаде у груди. 


Сузе капљу, квасе гусле, 

а гуслар посрну, 

тресну гусле и разби их 

о земљицу црну... 



"УБОЈИЦО, ПОТУРИЦО, 

ИЗДАЈИЦО КЛЕТИ! 

ТИ ДУШМАНЕ РОДА СВОГА, 

КРВАВА АВЕТИ!! 

Поломи ми моју срећу, 

покоси ми наду, 

ал те гусле, СРПСКЕ ГУСЛЕ, 

ЛАГАТИ НЕ ЗНАДУ!" 

То изрече, више неће,

клону, па посрну, 

мртав паде крај гусала, 

на земљицу црну. 


Цикну паша! - Ал му с лица 

НЕСТАШЕ ОБЛАЦИ, 

десну руку челу стави, 

КРСТ НА СЕБЕ БАЦИ!!! 

Клече поред мртва старца, 

да гусле пољуби, 

једно туре сабљом махну, 

ГЛАВУ МУ ОДРУБИ..... 

[o. Miroljub]

 

Узо деда свог унука – музичка интерпретација песме Ј.Ј. Змаја снимљена у Њујорку 1916.

 

 

Пјесму Јована Јовановића Змаја “Деда и унук“ је компоновао српски композитор Јосиф Маринковић, један од највећих композитора Србије с краја 19. и почетка 20. вијека. Пјесма под насловом “Узо деда свог унука“ снимљена је у децембру 1916. године у Њујорку у извођењу Соње Симић (мецосопран) уз пратњу Краљевског оркестра.

 

Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.

Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.

Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.

Дете гусле целивало,
Онда пита живо
„Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво?“

„Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо
Кад одрастеш, кад размислиш,
Казће ти се само!“

 

 

 

https://vidovdan.org/kultura/uzo-deda-svog-unuka-muzicka-interpretacija-pesme-j-j-zmaja-snimljena-u-njujorku-1916/

 

[o. Miroljub]

 

 

 

[Срндаћ]

Које глупости, мајко моја... Гусле припадају свима који их користе и његују њихову поезију. Ако припадају Србима, не значи да не могу припадати и другима, тако да не видим чему се Хоџа и његова раја буне?

Уосталом, гусле превазилазе чак и националне границе. Руси имају своје гусле, које су заправо нека врста гитаре или харфе:

 

Монголи користе гусле такође:

 

[Zayron]

Poljske i moravske gusle (skripki/skřipky/husle/husličky): https://tinyurl.com/yajuv7ck

Slezske (sjevernomoravske) gusle: https://youtu.be/76cn9EbyPeY

Njemačke (bavarske) gusle: https://youtu.be/09_MRQ1UwCQ

Poljske gusle i guslanje: https://tinyurl.com/ybulxu32

Češke i njemačke gusle i guslanje:  https://tinyurl.com/ya3k7gre

Moravske gusle i guslanje:

Moravske gusle i guslanje:

Moravske gusle i guslanje:

Moravske gusle i guslanje:

 

[Rašo]

 

[o. Miroljub]

 

Миломир је одличан гуслар. 

Ево, још једна од њега, додуше гусла и пева уз инструменталну пратњу. Мени једна од најомиљенијих и најтужнијих.  Ваљда зато што сам по мајчиној линији крвно везан за братство Мартиновића и Црну Гору.

 

 

 

[o. Miroljub]

 

Да не заборавимо српског Хомера с друге половине ХХ века, Радована Бећировића Требјешког.

 

 

 

[o. Miroljub]

 

Да поменемо и Ђорђија Копривицу:

 

 

 

 

 

[o. Miroljub]

 

И Милића Шапоњића, по мени најбољег мајстора гусала:

 

 

 

 

 

[o. Miroljub]

 

Ове гусле су управо стигле из Србије: