Претражи Живе Речи Утехе

Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској? Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту... Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божијих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену. С нама је Бог а и ми с Њим, у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима! Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову И Метохији, тешки за СПЦ И какаву поруку шаљу српском народу ван Србије. Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације. Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори. У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље! Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права СПЦ у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је дестабилизује и „врати под окриље Србије? Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера! Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати утицаја на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог? Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази. Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања, за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет. Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, рођења Христа. Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди! Јелена Косановић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице

Пише: Рајо ВОЈИНОВИЋ Након што је Унеско одлучио да гусле уврсти на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човјечанства као дио културног наслеђа Србије, регионални медији веле да су амбасадори Албаније, Хрватске, Црне Горе и БиХ поднијели тој организацији заједнички захтјев за „постизање консензуса о томе да ли овај инструмент припада византијској или арапској култури“. Декларацију је, кажу, у име свих земаља представио албански амбасадор при Унеску, Ферит Хоџа. Међутим, гусле, за које Хоџа и остали му братственици траже да се утврди јесу ли византијске или арапске, су српске. А ево и зашто. У једној од својих литургијских проповиједи Митрополит црногорско-приморски Афилохије тумачи стихове Радована Бећировића манастири и свето гудало/то је српску вјеру сачувало и вели: „ Гусле чувају лик и памћење охристовљеног, освештаног српског народа. Манастири памте вјекове јер памте Христа који је освештао Собом вријеме и који је Творац вјекова. Гусле су никле из храмова, из манастира, из светог путира, из жезла црквенога, испуњене тим памћењем памте вјекове. Оне чувају то памћење као што га и манастири чувају“. Дух гусала је дух српског завјета с Богом. Тај завјет је, на Видовдан 1389. године, светом крвљу наших светих предака овјерен „на убаву, на пољу Косову“. Стога је истина коју гусле вјековима казују свим српским покољењима Христова истина. Јер, као што у Новом завјету имамо Христову тајну вечеру, тако у косовском завјету имамо кнежеву косовску вечеру. И као што Јуда на тајној вечери издајнички цјелива Христа, тако и Вук Бранковић на косовској тајној вечери издајнички цјелива честитога кнеза. Уз Лазарево име стоји атрибут честити због тога што је његова једина мјера – узрастање у мјеру раста висине Христове. Све то нам казују наше гусле јаворове, и зато су оне велика светиња. Зато Матија Бећковић каже да су црквено звоно и гусле два најсветија звука српског народа. Српском јуначком епу, који је настао уз звуке гусала, по свједочењу саме културне Европе 19. вијека, након Хомера нема равнога. То је библијски поглед на свијет, тј. Библија на српски начин. У њему имамо и Стари и Нови завјет. Имамо старозавјетну борбу против зла, али имамо и новозавјетно косовско морално начело које врхуни нашим јуначким епом: Земаљско је за малена царство/а небеско увек и довека. Oно нашу косовску Голготу чини свевременом. То је најбоље знао ловћенски тајновидац Његош, који је косовску гробницу доживљавао као гробницу наде у васкрсење. Надање се наше закопало/на Косово у једну гробницу. Сјетимо се његовог Вука Мићуновића који у “историческом собитију при свршетку 17. вијека”, три стотине, дакле, и више година након Косова, вели Хамзи капетану за исто то Косово: Зар на њему заједно не бјесмо/па ја рва и тада и сада/ти издао пријед и послијед… Или, пак, Бећировићевог Трипка Жугића који више од пет вјекова након косовског боја пјева по мојковачком разбојишту: Бојна њива шта је коме крива/те је данас сто топова гађе/не ору је да јој жито рађе/По њој сију зрна од олова/ђе ће нићи хиљаде гробова/а трунути јуначки костури,/из њих расти косовски божури. Станислав Винавер, кад објашњава због чега овдашњи муслимани (који се данас зову Бошњаци) нијесу успјели да створе велику десетерачку епску поезију, за гусле каже да су оне „зачикавање, инат, пркос“ у условима пораза; да је тај њихов инат јуначки – „јер је против јачега од себе, најјачега“. И додаје: „Шта је са тријумфом? Рећи ћете, па и Вишњић ликује! Погледајте његову “хвалу Чупићеву“, његовог будног Карађорђа, његовог Богићевића Анту – због којега везир цару не може на диван доћи: “јер не могу кроз Лозницу проћи од господства Богићевић Анте“ итд. Не може кроз Лозницу проћи: у ствари Лозница је “чик“! – Цариграду! Лозница – према Цариграду – баш као гусле јаворове према турској сили и ордији!“ Као Давид прeма Голијату или као ми Срби према НАТО пакту. Да ли је то, и кад је а кад није, добро – друго је питање, али је чињеница да смо такви. Зато Константин Никифоров каже: „Срби су мали народ са менталитетом великог народа“. Од Немање и Светог Саве наовамо, бити Србин значи бити Христов. Зато није лако бити Србин и зато многи одустају. Таквима је благоутробије на првоме мјесту. Отуда толико нових националних идентитета насталих отпадањем од нас. Е, али је баш зато узвишено бити Србин! И ето, то памте, томе нас уче (да је земаљско за малена царство, а небеско увек и до века) и на то нас вјековима опомињу “манастири и свето гудало”. Гусларева пјесма је, уствари, косовска литургија која понавља голготску косовску драму српског опредјељења за царство небеско. Српски гуслар је заправо свештенослужитељ који началствује том светом службом. Свака његова пјесма је по једно зачало које се свечано казује у току косовске литургије, што и њега и оне који га слушају припрема да се у једномислију косовског подвижништва духовно причесте „код бијеле Самодреже цркве“. Кад год српски гуслар запјева уз струне гусала, било о преткосовском или о каквом покосовском догађају, он у ствари пјева о Косову, јер пјева о томе „ко је вјера а ко је невјера“! Без Бога и косовског завјета гусле нијесу гусле. Зато су гусле – српске гусле. Ми данас присуствујемо, о чему свједочи и ова најновија „братска“ антисрпска иницијатива, феномену гоњења гусала на скоро читавом српском етничком простору. Не, наравно, због њиховог звука већ због онога што се уз њих пјева. У Црној Гори то гоњење је посебно, јер је двоструко. Гоне их, наиме, и истовремено покушавају да их преотму нама Србима! Гоне их јер се, веле, с гуслама не може у Европу! Кажу да се, у име „европских вриједности“ мора раскрстити с „гусларском и џефердарском Црном Гором“ која „угрожава црногорски демократски пројекат“ (Миодраг Вуковић). Гоне их из истих разлога из којих гоне СПЦ и српски језик. И као што су измаштали непостојећи црногорски језик и непостојећу црногорску цркву, тако покушавају да измаштају и црногорске гусле. Али, као што није могуће да Црква не признаје светост Светом Сави, тако није могуће ни да гусле не признају Никца од Ровина и његова „оба побратима“ за “синове Обилића”. Наравно, гусле јесу и црногорске, али не и монтенегринске. Као што нијесу ни хрватске, ни албанске, ни бошњачке. Ако међу њима неко и пјева уз гусле, то само свједочи о њему као конвертиту, потомку неког Србина или бившег Србина. А да су гусле и црногорске, али не и монтенегринске и конвертитске, свједочи својим и садржајем и насловом и Његошево „Огледало српско“. Кад се овај „проблем“ у Црној Гори отворио међу нама гусларима, подијели смо се по истом обрасцу по коме се овдје подијелио читав наш народ. Тако су се данас у земљи чуда која се неким чудом још увијек зове Црна Гора догодило и чудо да поједини гуслари уз гусле више не помињу српство и Косово. Они тако покушавају да оно што је узрасло на српској духовној њиви пресаде у новоцрногорску, тј. у монтенегринско-дукљанску духовну прлину. Али, авај њима, никако да докуче куд се ђеде цар Дукљана благо, као што ми Срби вјековима већ знамо знамо за Немањино! Толико је велика њихова идентитеска празнина! И управо та празнина, али и ванцивилизацијско лице њиховог обезбоженог племенског менталитета ускакања у туђе торове овом процесу у савременој Црној Гори дају основу. То је, заправо, оно „само зло“ из Његошевог писма проти Георгију Николајевићу у којем пустињак цетињски каже: „Да је лијепа Црна Гора, не би се црна гора звала него млијечна и медена. Та свештени едем да је оваква судбина постигла, би се већ зла препунио и злом отровао. (…) Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града. (…) Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића…“. Ако подловћенским племенима одузмете немањићко-косовски завјет, онда између Цуца, Бајица, Његуша, Бјелица… с једне стране и Сијукса, Апача и Команча с друге – нема никакве разлике. А и ако је има, онда је то сигурно на штету ових првих. Ето, тако су данас, као и све остало, у Црној Гори и гусле „раздијелили“ између тог „самог зла“ и оног „коматића од развалинах нашега царства“. Онај ко у данашњој Црној Гори зна да се не може истовремено служити Богу и мамону, Косовском завјету и царству земаљскоме, тај је остао вјеран ономе Његошевом „коматићу“. Ето због чега је Монтенегринима и осталим регоналним антисрбима прихватљиво братство с Даутом Хоџом у покушају да оспоре истину коју је преко Вука још прије два стољећа спознала сва цивилизована Европа: да су гусле – српске гусле. (Аутор је предсједник Савеза српских гуслара, организације која окупља српске гусларе у Србији, Црној Гори и Републици Српској http://mitropolija.com/2018/12/07/cije-su-srpske-gusle/

Током боравка у Митрополији Црногорско – приморској, игуманија манастира Девич, мати Анастасија посјетила је Храм Христовог Васкрсења у Подгорици и у разговору за наш радио свједочила о тренутној ситуацији и положају српског народа на Косову и Метохији. Прилог смо преузели са интернет странице радија Светигоре Звучни запис разговора View full Странице

Десетог јула ове године (2018.) Архимандрит Никодим Богосављевић јавно је обзнанио прекид помињања и општења са својим Архијерејем, Епископом ваљевским Г. Милутином, када је овај Архимандрит прозвао поименице и оптужио цели низ Епископа наше свете Цркве, на челу са Свјатјејшим Патријархом. Дошли смо и до краја месеца јула а да до сада није било никакве реакције из Епархије ваљевске на ЈАВНО обзнањено прекидање општења, одбијање послушања своме Епископу од стране овога клирика. Ни једне речи нисмо чули из Епархије на јавну објаву раскола од Цркве, ни једног слова на јавно изругивање Епископу (инсинуацијама о "несветој десници" и слично) и целом Епископату СПЦ. Оно што овај изостанак реакције чини још несхватљивијом јесте чињеница да је реч о клирику који је био високопозициониран у црквеној хијерархији, како по чину тако и по службама за које је био задужен у Епархији ваљевској, а знамо да је био и веома уважаван у својој Епархији и шире. Дакле није реч о неком анонимном и изолованом монаху или мирјанину који својим деловањем може да нанесе штету само себи. Због свега овога веома је изненађујуће да до сада нисмо чули јавну реакцију Цркве на овај јавни раколнички поступак једног њеног клирика. За очекивати је било да се овај заблудели Архимандрит макар само јавно позове на покајање. Уосталом и његова објава је била јавна, ubi et orbi. Верујућем народу ово оставља горак укус у устима и ствара недоумицу. Поставља се питање да ли се то сада у нашој Цркви толерише јавно расколничко деловање које директно урушава литургијско јединство и нашу везу у заједничкој Чаши спасења? Архимандрит Никодим већ неколико година за редом наноси духовну штету Црквеној заједници својим писањем и јавним деловањем, преко књижица, брошурица, интернет објава, интервјуа у медијима, и слично. Његови ставови одавно изазивају смутњу међу простим народом који некритички прихвата његове речи због његовог високог чина и звања. Имали смо прилику да читамо све и свашта, од његове несувисле критике сусрета руског Патријарха и римокатоличког Папе, преко објаве руских расколничких царебожничких брошурица, објаве и тумачење снова и сновиђења кроз које се промовише раскол, ширење равноземљашке идеологије, и много чега другог. И док је ово његово јавно деловање пролазило без јавне осуде, осим неколико гласова верујућих у интернет простору, званична реакција на садашњу јавну објаву раскола не би никако смела да изостане. Због недостатка овакве реакције дошли смо у апсурдну ситуацију у којој овај самораскољени клирик Епархије ваљевске сада служи у Русији представљајући се као Архимандрит Српске Православне Цркве. Поставља се питање у чије име и са чијим благословом овај човек представља СПЦ у Русији, будући да се одвојио од свога Епископа, а самим тим и од СПЦ као и од све Црквене пуноће? На празник светих Апостола Петра и Павла, само два дана након објаве прекида општења са својим Епископом, Никодим је боравио у митрополији Псковској Руске православне Цркве где је богослужио, и узео учешћа у крсном ходу и молебнима. Питам се у чије име? Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг