Зоран Ђуровић: Ко о чему, Ава о молитви...

[Августин]

пре 33 минута, Брка Жарковачки рече

Код нас не читају ни Симеона Новог Богослова, а камоли кармелићанке и остале.

Има много добрих ствари од тих ликуша католичких светица и опатица и бегина, ово сам скоро читао код св. Леле (Анђеле) из Фолиња (записи њених откривења, итд.), ма читао сам то место 100 пута на дан:

И казала је да је најпре љубила Христове груди. И гледала како лежи затворених очију, као што је лежао мртав. Затим је љубила његова уста. Говорила је како је из тих устију осећала диван и неизрецив миомирис, које се из њих ширио. И то је трајало неко време. Онда је рекла да је положила своје лице на лице Христово, а Христос је своју руку ставио на њен друг образ и примакао је себи. И умах је чула ове речи: Пре него што лежах мртав у гробу, држао сам те овако стегнуту уз мене... А њу је испунила неизрециво велика радост.

И тако, нема ништа узбудљивије од записа светица.

 

 

Ти се мало изгледа шалиш али није све тако.Анђела де Фолињо није ни света.Нити њу било ко истиче за пример.

[Лазар Нешић]

пре 12 минута, Августин рече

Ти се мало изгледа шалиш али није све тако.Анђела де Фолињо није ни света.Нити њу било ко истиче за пример.

Не шалим се.

Јесте светица, канонизована је 9. октобра 2013. од стране папе Франциска.

https://it.wikipedia.org/wiki/Angela_da_Foligno

Ја сам одушевљен оваквим стварима о којима она приповеда.

[Лазар Нешић]

пре 23 минута, Августин рече

Нити њу било ко истиче за пример.

Не знам што се православци саблажњавају женске католичке еротике, а не саблажњавају се православне. Нпр. кад Симеон Нови Богослов напише:

Пенис мој Христос постаде или да му је Бог свршио својим семеном у утробу ... то је светачки, а Лела је прелесница? 

[Paradoksologija]

1 hour ago, Брка Жарковачки рече

Има много добрих ствари од тих ликуша католичких светица и опатица и бегина

Uvek pominjem moju omiljenu Julijanu od Noriča <3

“Some of us believe that God is almighty, and can do everything; and that he is all wise, and may do everything; but that he is all love, and will do everything— there we draw back.” 

“Our Savior is our true Mother in whom we are endlessly born and out of whom we shall never come.” 

“If there is anywhere on earth a lover of God who is always kept safe, I know nothing of it, for it was not shown to me. But this was shown: that in falling and rising again we are always kept in that same precious love.” 

“The greatest honor we can give Almighty God is to live gladly because of the knowledge of his love.” 

“All shall be well, and all shall be well and all manner of thing shall be well.” 

“God, of thy goodness, give me Thyself;
for Thou art enough for me,
and I can ask for nothing less
that can be full honor to Thee.
And if I ask anything that is less,
ever Shall I be in want,
for only in Thee have I all.”

“... so our customary practice of prayer was brought to mind: how through our ignorance and inexperience in the ways of love we spend so much time on petition. I saw that it is indeed more worthy of God and more truly pleasing to him that through his goodness we should pray with full confidence, and by his grace cling to him with real understanding and unshakeable love, than that we should go on making as many petitions as our souls are capable of.” 

 

[Августин]

пре 3 минута, Брка Жарковачки рече

Не знам што се православци саблажњавају женске католичке еротике, а не саблажњавају се православне. Нпр. кад Симеон Нови Богослов напише:

Пенис мој Христос постаде или да му је Бог свршио својим семеном у утробу ... то је светачки, а Лела је прелесница? 

Не знам нисам упућен као Ти у еротску проблематику нисам ни то срео код св.Симеона Новог али се нисам тиме ни бавио посебно.Па и њега баш не узимају као учитеља.Кад је Василије Кривошеин у 20 веку написао књигу о њему писао је да су му Грци говорили-Ви Руси стално измишљате неке свете Нису ни чули за њега.И знам да му тад ни једна црква није била посвећена.Добро и Ти кажеш да га не читају.Опет ако има девијантне побожности инсистирање на таквим примерима говори да се побожност повлачи и права и свака.како би Хајдегер рекао Бог се повлачи.Ми не можемо да схватимо ум ни човека 18 века а камо ли средњовековног или првих хришћана.Била је она књига ако се сећашЖитија светих девојака избор из житија светих о.Јустина.Има примера тамо да су из побожности саме себи копале очи.У сваком случају дошло је неко друго време где људе такве ствари не интересују и не расправљају уосталом да ли је нешто аутентично или не.То је у сваком случају знак слабљења побожности..

[Лазар Нешић]

пре 3 минута, Paradoksologija рече

Uvek pominjem moju omiljenu Julijanu od Noriča <3

Једна од омиљених. Изаћи ће превод целе њене књиге на српски почетком следеће године 

[Августин]

пре 4 минута, Брка Жарковачки рече

Једна од омиљених. Изаћи ће превод целе њене књиге на српски почетком следеће године 

Овде у Београду.Ко ће то издати.

[Лазар Нешић]

пре 6 минута, Августин рече

Не знам нисам упућен као Ти у еротску проблематику нисам ни то срео код св.Симеона Новог али се нисам тиме ни бавио посебно.Па и њега баш не узимају као учитеља.Кад је Василије Кривошеин у 20 веку написао књигу о њему писао је да су му Грци говорили-Ви Руси стално измишљате неке свете Нису ни чули за њега.И знам да му тад ни једна црква није била посвећена.Добро и Ти кажеш да га не читају.Опет ако има девијантне побожности инсистирање на таквим примерима говори да се побожност повлачи и права и свака.како би Хајдегер рекао Бог се повлачи.Ми не можемо да схватимо ум ни човека 18 века а камо ли средњовековног или првих хришћана.Била је она књига ако се сећашЖитија светих девојака избор из житија светих о.Јустина.Има примера тамо да су из побожности саме себи копале очи.У сваком случају дошло је неко друго време где људе такве ствари не интересују и не расправљају уосталом да ли је нешто аутентично или не.То је у сваком случају знак слабљења побожности..

Углавном се слажем. Мада мислим да то није девијација, већ напротив - не може се боље описати сједињење с Богом осим језиком еротике.

пре 2 минута, Августин рече

Овде у Београду.Ко ће то издати.

Да, Службени гласник се прихватио.

[Августин]

Нисам ја рекао да је то девијантно него уопште да може бити девијантно.Свакако да је однос са Богом еротски није интелектуалан например.Али је саблажњиво ако то почне да подсећа на сексуалност.

[Zoran Đurović]

пре 33 минута, Брка Жарковачки рече

да му је Бог свршио својим семеном у утробу

За пенис (жир) знам, а одакле је ова друга? Дај ми извор.

[Лазар Нешић]

пре 5 минута, Августин рече

Нисам ја рекао да је то девијантно него уопште да може бити девијантно.Свакако да је однос са Богом еротски није интелектуалан например.Али је саблажњиво ако то почне да подсећа на сексуалност.

Да, то су јако компликоване ствари ...  интимне.

[Zoran Đurović]

пре 7 минута, Августин рече

Нисам ја рекао да је то девијантно него уопште да може бити девијантно.Свакако да је однос са Богом еротски није интелектуалан например.Али је саблажњиво ако то почне да подсећа на сексуалност.

Секс и ерос су благословени. Нас буни перверзија. У једној беседи Златоусти говорио о сексу, људи обарали поглед, то га изнервиралао па је казао да се срамују јер су перверзни. 

[Августин]

пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Секс и ерос су благословени. Нас буни перверзија. У једној беседи Златоусти говорио о сексу, људи обарали поглед, то га изнервиралао па је казао да се срамују јер су перверзни. 

Ја сам пре рекао да је побожност ослабила и да ми не можемо да схватимо ум средњовековно човека уопште.Зато су нам многи искази саблажњиви.Потпуно те разумем.Хтео сам да то неко други каже.

[Лазар Нешић]

1 hour ago, Zoran Đurović рече

За пенис (жир) знам, а одакле је ова друга? Дај ми извор.

То је из исте 15. химне; ево цела у мом грубом преводу, означио сам места; превео сам с критичког издања текста у Хришћ. изворима:

XV

Како је угледао славу Божију благодарећи дејству Свесветога Духа. И да се божанство умах налази унутар и изван свега постојећег, као и да је умах појмљиво и непојмљиво онима што су достојни. И да смо ми дом Давидов. И да је наш Христос и Бог један, иако бивствује у многим удовима, те да је неподељив и непроменљив.

 

 

 

Када се Ти откриваш, о Владико свега постојећег,

и славу лица Твога још јасније показујеш,

с висине ме дрхтај целог обузима гледајући Тебе,

колико је то могуће мојој природи смртничкој,

и страхом опхрваван у налету ужаса говорим:

Све је Твоје надумно за мене, о Божје мој,

јер нечист сам и сасвим недостојан да гледам

Тебе, Владику чистог, Владику светог,

ком анђели благочаст приносе и служе са трепетом,

пошто од лица Твога махнито узмиче свака твар.

Но, кад ове ствари изговорим и очи своје склопим,

то јест, кад умом окренем се према стварима земним,

немоћан да видим ил’ гледам то виђење несношљиво,

тад жалујем што лишен сам лепоте Твоје, о Божје мој,

одвојеност од Тебе, јединог човекољупца, не подносећи!

И док жалујем и плачем Ти ме просветљујеш целог –

ох, радости! – и потресам се и наричем још јаче,

чудећи се Твоме милосрђу према мени блудном.

Тада видим силна бешчашћа тела мога

и недостојност убоге душе моје,

и њих спознајући изван себе самог вапијем:

Ко сам ја, о Боже и Творче свега постојећег,

и какво сам добро у животу икада учинио,

или коју то заповест Твоју икада извршио

да би ме таквом славом незнатног прославио?!

И откуда и зашто удостоји мене таквог обасјања –

и то баш мене бедног – било по дану, било по ноћи?

Зар икад огладнех Тебе иштући, о Боже мој?

Зар икада ожеднех Тебе тражећи, о Царе мој?

Зар икад напором пострадах вршећи заповести Твоје?

Зар претрпех искушења и ударце попут свих оних

што их поднесоше, Твојих светитеља од вајкада (Јевр. 11, 36),

да би ме с њима, Христе, спасењу прибројао?

Јер, нећеш ме лењивца и безделника спасити,

иако си – к’о створитељ људи – Човекољубац силни.

Чујем Павла како говори да вера је мртва (Јак. 2, 26)

без остварених дела и дрхтим због големе казне

што ме немарног зацело у животу будућем чека.

Како бих се, дакле, усудио да к’о верник будем

прибројан, о Владико, онима што су дела чинили,

кад никад ни једне заповести Твоје не сачувах (Јн. 14, 15)?

Ипак, знам да све можеш и да све чиниш што хоћеш,

и да, Владико, последњима дарујеш к’о и првима,

и последњима – о, чуда! – пре него првима (Мт. 20, 1–16).

И док тако говорих Теби, космоса Створитељу,

Ти се најпре на висоти откри и опет се од мене сакри,

а потом лучама Твојим светлим мене целог преплави,

и изненада угледах Те целог где пребиваш у мени,

најпре откривеног на висоти, ал’ потом сакривеног

за облаком, к’о сунце сасвим лишено зрака својих.

Попут сунца које пружа се погледу оних што га гледају,

и тад чини се да њега свако васцелог видети може,

тако се и Ти погледу пружаш унутар мене сакривен,

бивши неприступан погледу умствених очију мојих,

једино Ти знаш како, помаљајући се и помало растући,

постајући све блиставији и исијавајући све блиставије.

Ал’ затим се опет откриваш мени посве неприступан

и због тога величам несхватљивост Твоју

и објављујем доброту Твоју и вапијем Теби:

Слава Оном ко тако прослави природу нашу,

слава, Спасе, Твојој безмерној снисходљивости,

слава милосрђу Твоме, слава господству Твоме,

слава Теби што непроменљив и неизменљив остаде,

што цео си непокретан и вечно покретан биваш,

што цео си изван створења и цео у свим створењима,

што све постојеће испуњаваш и цео остајеш изван свега,

изнад ствари свих, о Владико, изнад сваког почела,

изнад сваке суштине, изнад природе над природама,

изван свих еона, изнад сваке светлости, Спасе,

изнад умствених суштаства, јер и она дело су Твоје,

ил’ боље казати, и она су дело промисли Твоје!

Ти ниси ништа од свега постојећег, но изнад ствари свих,

јер си к’о Творац свеколике твари сваког бића узрочник

и због тога си одељен од свих ствари бивствујућих.

Изнад умственог сагледавања сваког постојећег бића,

невидљив, неприступан, неухватљив, неопипљив,

непојаман и непроменљив Ти пребиваш.

Будући да сасвим једноставан и разноврстан Ти јеси,

наш је ум у потпуности немоћан да разабере

разноликост славе и расцветаност лепоте Твоје (Пс. 44, 4).

Ти који ниси ништа од свега постојећег, но сасвим изнад ствари свих,

Ти који си изван свега пошто Бог свему постојећем јеси,

невидљив, неприступан, неухватљив, неопипљив,

Ти сам смртник постаде и у свет овај крочи,

и свима се показа к’о приступан у телу што на себе узе.

И дао си вернима да познају славу божанства Твога

и постао им достижан, Ти који си у свему недостижан,

и потпуно видљив, Ти који си свим људима невидљив,

и једино верници славу Твог божанског божанства

познају и сагледавају, док неверници свеколики слепи

пребивају, иако Тебе, светлост света, гледају (Јн. 8, 12).

А верници, како тада, тако и сада, увек гледају Тебе

и имају Те са собом – Створитеља целокупне твари

и свога пријатеља присног – у тами живљења овог

попут сунца незалазног, попут светила неугасивог,

ког тама не може никако посве да обухвати,

већ вечно просветљује оне што Тебе гледају.

Но, пошто Ти, к’о што казах, изван свега пребиваш –

док оне што просветљујеш изван свега видљивог узносиш,

и они попут Тебе самог са Оцем живе на висинама –

и сам у потпуности и неподељиво пребиваш са нама,

и у свету пребиваш иако те свет сместити не може

(јер се умах у свему находиш и изнад свега бивствујеш),

тако и нас, слуге Твоје, који посред чулног и видљивог

живимо света, изводиш и на висоту с Тобом узносиш,

светлошћу Твојом у потпуности обасјане,

и од смртника нас у бесмртнике преображаваш.

И остајући смртници, деца Твоја по благодати,

постајемо слични Теби, богови Бога гледајући (1. Јн. 3, 2).

Ко, онда, не би потрчао Теби, једином човекољупцу,

ко не би ишао за Тобом, ко не би од жудње вапио:

Гле, све постојеће одбацивши за Тобом идемо (Мт. 19, 27),

самилосном, кротком, милосрдном Владици,

што наш повратак ишчекује непрестано (Лк. 15, 11–32),

што не жели смрт онима који су му сагрешили (1. Тим. 2, 4),

што у нама трепетне ствари сад извршава,

ствари што чусмо да давно се у дому Давидовом збише,

те се и сада збивају, па због њих запањени постајемо!

И ми смо дом Давидов к’о сродници његови.

Јер, и Ти сам постаде, о Творче свеколике творевине,

сином његовим, а ми синови Твоји по благодати.

Ти си наш сродник по телу, ми смо Теби по божанству.

Јер, плот примивши даровао си нам Твог божанског Духа,

и сви заједно постадосмо један дом Давидов,

како оним што је Твоје својство, тако и сродством с Тобом.

Ти си, дакле, Давидов Господ у Духу постао (Мт. 22, 43),

а ми деца Давидова, сви семе Твоје божанско.

И кад се сабирамо сви један дом постајемо,

то ће рећи, свеколиким сродницима и браћом Твојом.

Зар то није чудо трепетно и зар не задрхти свако

од оних који разумеју и промишљају речено:

да са нама пребиваш сада и у векове (Мт. 28, 20),

и да сваког домом чиниш и у свима се настањујеш,

и да свима домом постајеш и у Теби пребивамо,

и сваки од нас у целости, Спасе, са Тобом целим,

сваки од нас понаособ сам са Тобом самим остаје,

и над нама – Једини и Целовити – Ти бивствујеш.

Сада, дакле, трепетне ствари у нама Ти свршаваш.

Које то ствари трепетне? Почујте тек неке од многих,

иако и оне већ изречене сваки занос превазилазе,

но, почуј још и оне ствари што крајње су трепетне:

Удови Христу постајемо и наши удови постају Христос (1. Кор. 6, 15).

И рука Христос и нога Христос постаје мени најбеднијем,

и рука Христу и нога Христу ја бедник постајем.

Руку покрећем и рука моја је Христос цели.

Јер, схвати ме, неподељиво је божанство божанства.

Ногу покрећем и гле како блиста к’о Христос сами.

Немој рећи да богохулим него ствари ове прихвати

и Христу – што те створио оваким – ти се поклони.

Јер, ако би само пожелео, Његовим би удом постао

и на тај начин би свеколики удови свих нас понаособ

удовима Христовим постали и удови наши Христос;

и Он ће најнечасније у најчасније удове преиначити (1. Кор. 12, 23–24),

лепотом и славом властитога божанства их украсити,

и сјединивши се с Богом слични боговима постаћемо,

ни мало не гледајући на нечасност свога тела,

и целокупним телом сасвим слични Христу бићемо.

И сваки уд наш васцели Христос постаће.

Јер, док постајемо многи, Он остаје један и нераздељив,

и сваки наш део сам васцели Христос бива.

Тако, дакле, познао би да прст мој и пенис мој сасвим

Христос јесу! Задрхта ли или постиђен се зацрвени?

Но, Бог се не постиде да теби сличан постане,

а ти се стидиш Њему сличан да будеш!

„Не стидим се да Њему сличан постанем,

но кад рече да уду стидном Он уподоби се,

тад посумњах да богохуљење ти изрече!“

Сасвим лоше посумњао си, јер они срамотни нису!

То су скривени удови Христа, јер се препокривају

и због тога су часнији од других (1. Кор. 12, 23),

к’о сасвим несмотриви и сакривени уди Сакривеног,

из којих се истаче семе у божанском сједињењу

што је трепетно обожено у божанском изображењу

од самог божанства целог. Јер, Он је васцели Бог,

Онај што се с нама сједињује. О, трепетне тајне!

И доиста неизрецив и божански брак збива се!

Бог са сваким понаособ прожима се и опет ово кажем:

у сладости свако са Владиком сједињује се!

Ако се, дакле, целом плоти својом оденеш у целог Христа (Рим. 13, 14),

разумећеш непостидно све што говорим.

Но, ако ниси целу него само делић души прикрпио

– говорим о Христовој неукаљаној ризи –

тад је твој огртач стари закрпљен на једном месту само,

а осталих се удова твојих стидиш (Мт. 9, 16)

и на цело тело са још већим гнушањем гледаш,

те како да се одевен у ову гнусобу не постидиш,

са дрхтањем говорећи о удовима овим светим,

и о гледању многе славе и просветљењу ума,

и о радовању и ничега плотскога помишљању?

Јер, плот своју и даље видиш сасвим укаљаном

и помислима ходиш по делима својим одвратним,

и умом по њима непрестано као какав црв гмижеш.

Ето зашто Христу и мени приписујеш свој стид

и говориш: „Није ли те стид збор речи срамних,

а посебно што на наше уде стидне Христа сводиш?“

Но, ја опет говорим ти: Погледај Христа у утроби!

И промисли шта је у утроби и из утробе израња,

и одакле то Бог мој изађе и кроз шта прође?

И наћи ћеш још веће ствари поврх оних што казах,

јер ствари ове у нашу славу Он прими на себе,

да се не постиди нико подражавајући Њему

говорећи ил’ подносећи ствари које Он претрпе.

К’о истински и потпуни Бог, потпуним човеком Он постаде.

– Он једини. Нераздељиви. Сасвим савршени човек. –

И Он сам, потпун у свим удима својим, Богом остаде.

Слично се збива и сада у ова последња времена

са Симеоном светим, побожним, монахом Студита.

Он се не постиди удова ни једног човека,

нит’ да неког нагон види, нит’ да нагим буде виђен.

Јер, он имаше Христа целог. Он цео беше сами Христос

и сви удови његови, док на удове свих других људи,

појединачно и заједно, он увек гледаше као на удове Христове,

и остајаше неузбуђен, невин и бестрастан,

пошто цео беше сами Христос и као Христа гледаше

на све крштене који се у Христа целог обукоше (Гал. 3, 27).

Но, кад нађеш се нагим и плот твоја другу плот додирне,

ти тад махнит за женама постајеш попут магарца или коња.

Како се, онда, усуђујеш светитеља да клевећеш,

те хулиш против Христа што је с нама сједињен

и што је светима својим даровао бестрашће?!

Јер, Он женик постаје – чујеш ли то? – сваком понаособ

и све душе Његове невесте, јер са њима Творац је сједињен

и оне исто тако са Њиме, те брак међу њима настаје.

Духовно и богоподобно са њима Он се прожима

и нипошто их не раздева, но и раздевиченим их прима

и сједињује се с њима, сместа их чинећи нераздевиченим.

И све ствари што најпре беху укаљане пропадљивошћу

оне отад виде светим, непропадљивим и исцељеним.

Прослављају Милосрдног и жуде за Прекрасним,

и целе се сједињују са васцелим Љубавником својим.

Штавише, свето семе, к’о што рекох, примивши,

целог Бога у себи самима изображеног зачињу.

Зар ово, оци, истина није о стварима реченим?

Зар не говорих правоверно о стварима божанским?

Зар ово што казах није једнако и истоветно Писмима?

Но, ако си стидом плоти своје препокрио се,

ал’ ум ниси разоденуо, нит’ своју душу обнажио,

нит’ светлост моћи угледао, тамом сав покривен,

шта да учиним за тебе? Како да покажем ти трепетне тајне?

И како да тебе – авај мени! – у дом Давидов уведем?

Јер, светлост је запречена за лењивце попут мене самог,

и сасвим невидљива за слепце што мени су подобни,

и крајње удаљена неверницима и неодлучнима,

далеко од свих пакосника и света љубитеља;

и као што су највиша небеса изнад безданих дубина,

тако је она неупоредиво удаљена од испразних људи

И ко може и на који начин да попне се на небеса

ил’ под земљу да се спусти и бездане истражи (Рим. 10, 6–7),

те тражећи бисер што мали је к’о зрно горушичино,

како би њега уопште тамо могао пронаћи (Мт. 13, 31–45)?

Но, хајте, о децо, вамо, но, хајте, о жене, амо,

но, оци, делајте пре него што смрт вас зграби,

те заридајте и закукајте са мном људи сви,

попут оних малих примите Бога у крштењу

и попут нејачи синовима Божијим опет будите

– јер смо попут каквих грешника неодложно

из Давидовог дома изгнани (а овим пострадасмо

ни не знајући) – и похитајмо према покајању!

Јер, само ће покајањем изгнани дому приступити

пошто нема друго пута натраг (немојте се варати!),

нити сагледавања тајни што у њему се извршише,

те се и сада свршавају и у бесконачне векове

у Христу моме и Богу, ком приличи свака слава,

част и поклоњење, сада и у векове! Амин.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Zoran Đurović]

пре 6 минута, Брка Жарковачки рече

То је из исте 15. химне;

Сећање ме није варало!:))) Одлично ти ово, мени жао што сам сада кратак са временом. Поздрави моју миљеницу!