Jump to content

Десанка Максимовић: МОНАХИЊА


Препоручена порука

Слатко је ћутати.
Чини ми се да сам њива што под снегом снива,
да сам у земљи скривено зрно жита.
Не тиче ме се шта се у свету збива,
ни ко за чим у животу хита.

Не знам пролазе ли векови или минути.
Нити ми се шта пита, нити саопштава.
Добро ми је као стени што у мраку ћути,
као коме ко под травом спава.

Сада ми сасвим друкчије изгледа
све што је међу људима било,
и нечије речи и нечија рука бледа,
и сто за којим се смејало и пило.

Самилосно сад гледам, као из раја,
кроз ћелијска мутна стакла,
људске жудње и грехе без краја
и све чега сам се некад срцем такла.

И ништа више немам да кажем коме,
и што бих чути могла, за мене није.
Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе,
да сам њива изнад које ветар вије.


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре пар година се у нашој кући затекла путница намерница, монахиња Нада. Ја већ нисам живела ту, али и дан данас, када одем тамо, са мајком је спомињем као уснулог члана породице, иако се никада нисмо лично упознале.

Пут је навео да сврати код нас на свом путу у оближњи манастир. Касније је често свраћала и недуго затим се упокојила. Много тога нас је научила. Својим скромним посетама, сваки пут унела нову веру, нову наду. Чак и охрабрила за тешке будуће дане, који су врло брзо након њеног упокојења стигли за нас.

Научила нас је да се светој Матрони молимо речима:

Пресвета Матроно, замоли нашег Господа драгог да опрости грехе наших родитеља и прародитеља.

Сигурна сам и често осетим да се и тамо још увек моли за све нас. Та предивна жена. Монахиња Нада.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...