Raskol se zahuktava

[HOA+]

Изгледа да се Руси спремају за дугорочни раскол. Решење није ни близу јер обе стране добијају, за сад. Руси су добили Западноевропски егзаргахт, неки дан Институт Светог Сергија у Паризу, оснивају епархије по свету, полако али сигурно иду својим путем итд. Истовремено, грчке тетке се диве и једна другој ласкају, увлаче се Турском патријарху невиђено до сад, Цариград реда признања и похвале свога безакоња. Вероватно ће ускоро да добије и Гурзију и Албанију или чак и Румунију, на својој страни. Руси су у свему томе бахати и игноришу "већину" Православних цркава јер оне све могу да стану у једно предграђе Москве. Они су империја, навикли су да живе у изолацији. 1439. су исто већина Православних цркава признале Флорентинску унију, Руси су одговорили избацивањем Грка из Русије, као што је сад избачен Александринац.

Мени је проблем шта ће бити са нама. Да ли ћемо ми моћи да издржимо у седењу на две столице? Теолошки  и канонски сад по први пут имамо довољно знања и народа освештеног, да неко саслуживање са Украјинским секташима и онима који су упрљани са њима не долази у обзир. Ипак, ми нисмо империја као Руси, не можемо себи дозволити изолацију на такав начин.

Истовремено, и Грци и Руси се благо почињу просититуисати са неправославнима, Грци са католицима, кокетују опасно, а Руси гурају причу са монофизитима у Јерменији и Египту.

Било би дивно кад бисмо остали у јединству са свима, па онда ми као сазвали неки сабор помирења.

Грци се опасно боје да ће на крају приче Руска црква изаћи као Ватикан, una sancta ecclesia која има јурисдикцију по целом свету, и прави своје храмове паралелно свуда, по Африци, Азији, Америци итд. А биће вероватно и по историјским територијама Турска, Грчка Балкан итд. То кад Руси направе, више их нико никад неће моћи избацити.

Поред овог успеха на обе стране, имамо и благу нервозу у даљој перспективи. Украјина је сад замрзнута, сукоби су прекинути, нема више отимања храмова, народ је остао како је и био, ко је био расколник, остао је расклоник, а ко је био православан, и сад је уз Онуфрија. То је Вартоломеју велик пораз психолошки, на страну то што га је Филарет израдио за лову. Епифаије треба сваке године да да 28 милиона евра, а нема их јер нема народа, нема помоћи државе, а Филарет још држи касу, и не пада му напамет да плаћа Вартоломеју било шта.

Код Руса је такође нервоза јер Алфејев није добро урадио посао, све процене су биле лоше. Око признања, око потеза Цариграда, тако да су Руси сад несигурни и није им јасно какве потезе треба да повлаче. Вероватно трају стални преговори тајни са Вартоломејем, али решења не може да буде.

 

 

 

[The Godfather]

Bishop who concelebrated with schismatics in Istanbul does not represent stance of Cypriot Church, metropolises say

ORTHOCHRISTIAN.COM

---

The participation of Met. Vasilios is noteworthy in that the Holy Synod of the...

 

[The Godfather]

Metropolitan of Morphou: Cypriot Church sees Metropolitan Onuphry as only canonical hierarch in Kiev

ORTHOCHRISTIAN.COM

---

His Eminence Metropolitan Neophytos of Morphou addressed the Ukrainian...

 

[The Godfather]

Metropolitan Theodore: Apostasy is a result of disrespect to Church canons - UOJ - the Union of Orthodox Journalists

SPZH.NEWS

---

 

 

[Стаљиново унуче]

пре 2 часа, Pontifex Emeritus рече

провери ти. Тајна конвенција, којом је Србија направила спољнополитички заокрет ка Бечу, закључена је у јуну 1881. године. а расколничка Бугарска егзархија званично је проглашена у мају 1872. а на основу султановог фермана из фебруара 1870. године. дакле, та два догађаја дели цела једна деценија. шта више, руски пројекат “Велике Бугарске“, који је остварен кроз расколничку Егзархију и касније одредбе Санстефанског споразума, били су главни разлог да Милан Обреновић промени курс српске спољне политике и окрене се Хабзбурзима. 

Niej Tjan konvencija zaokret ,sam Milanov dolazak za kneza je to bio.

[The Godfather]

Globalists Are Using Puppet Churches to Enslave Humanity - Russian Faith

RUSSIAN-FAITH.COM

---

In America, we have a convenient delusion that is maintained through...

 

[The Godfather]

“Russia is Conservative? This Means War!" (American Ideological Tragedy) - Russian Faith

RUSSIAN-FAITH.COM

---

What started the new Cold War? According to the State Department, it was...

 

[The Godfather]

ROC: Bishops' Council to clear position on those who supported schism soon - UOJ - the Union of Orthodox Journalists

SPZH.NEWS

---

 

 

[Bernard]

On 30.11.2019. at 20:53, MKD13 рече

Grcka Crkva niz koja vrata je prosla?

Bugari kroz koja?

E, ovo je vrlo zanimljivo, napiši nešto ako ti nije teško.

[Bernard]

пре 1 сат, ekdikos_apomahis рече

Русија нам сад треба ка хљеб,

Nažalost mislim da će vam i ovog puta pomoći onoliko koliko su vam pomogli Jelcin i Černomirdin. Ne zaboravite da je Putin Jelcinovo unuče.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

то је питање за васељенски сабор. оно што ја сматрам је да Црква на сваком нивоу свог устројства мора имати првога. на основном нивоу то је епископ, на средњем нивоу то је предстојатељ (првојерарх) помесне Цркве, и на највишем нивоу то је поглавар свеопште Цркве (целе православне васељене). што се тиче места и улоге првога, његовог положаја и службе (садржаја његових дужности и овлашћења), ја нисам довољно паметан, нити сам позван, да одређујем меру. као што рекох, тиме треба да се баве саборски оци. 

Мало и ова формула не стоји, јер једно је први у литургијској заједници. а друго "сабор заједница" на који се олако примјењују правила (првост) заједнице.

Да ли су (помјесни) сабори конститувни за Цркву као што су литургијски, или су они прије свега "негативног" катетера настали ради рјешавања спорова и потребе суђења епископима?

То можеш да видиш и данас, васељенски сабор је потребан Цркви да би осудила Вартоломеја или рјешила односе међу помесним саборима ( аутокефалијама) али за стваран живот Цркве она може и миленијум без васељенских сабрања епископа.

Тако питање је да ли је сабор епископа (иако се бави питањима везаним за све заједнице) исто то што и литургијско сабрање, или нешто више, или можда ипак нешто мање и "негативно"?

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

[Bernard]

пре 20 часа, ekdikos_apomahis рече

Руси су подржавали Бугаре, то стоји, мислили су да преко њих дођу у посјед Цариграда.

MIT O MOSKVI KAO TREĆEM RIMU: Ovo su koreni moderne ruske vizije imperijalnog nacionalističkog poretka

 

RANJENI PONOS

Ruski nacionalizam je oduvek imao mesijansku crtu i karakterističan pogled na svoju ulogu kao primer za ostatak sveta. U devetnaestom veku, grupa slavenofilskih intelektualaca posmatrala je carsku Rusiju kao kontra teg Zapadu čije je moderne prosvetiteljske vrednosti ocenila kao materijalističke i dekadentne. Nakon toga, u 20. veku, Sovjetski Savez je položio pravu na drugačiju sudbinsku ulogu, kao prva komunistička država sveta, čiji je san okončan padom socijalističkog režima. 

Danas se grupa ruskih mislilaca ponovo okreće idejama devetnaestovekovnih slavenofila nastojeći da na njima izgradi predstavu ruske posebnosti za 21. vek. Glavna među njihovim tezama jeste  ona o Rusiji kao Trećem Rimu, istinskom zaštitniku hrišćanske civilizacije nakon pada Prvog Rima u raskol, a Drugog, Konstantinopolja, pod vlast osmanskih Turaka.

U svojoj knjizi pod naslovom „Novi Treći Rim: tumačenja ruskog nacionalističkog mita“, Džardaj Ostbo prati rad četvorice savremenih ruskih filozofa i njihove ideje oživljavanja ovog starog ruskog mita.

  

                                                                     

 

IZ VIZANTIJE S LJUBAVLJU

Istorijski posmatrano, ideja Rusije kao Trećeg Rima prvi put se pominje u pismu ruskog monaha Filofeja iz 1523. godine. On je istoriju hrišćanstva podelio na tri dela. Prvi Rim je, po njegovom pisanju, trajao dok god je Vizantija igrala dominantnu ulogu u hrišćanskom svetu, a završio se jačanjem Karla Velikog čije je delovanje omogućilo kasnije širenje rimo-katoličanstva po Zapadnoj Evropi. Drugim Rim je trajao dok god je Vizantija uspevala da pruži otpor naletu zapadnjaka, odnosno do Florentinske unije iz 1439. godine. Budući da je najveći deo hrišćanstva nakon pada Konstantinopolja 1453. bio ili u katoličkoj jeresi, ili pod islamskom vlašću, Rusija je postala poslednja sila koja će kao pravoslavni Treći Rim, pružiti otpor dolasku Antihrista. 

Drugi pomeni Trećeg Rima iz tog vremena tiču se neposrednije politike i vezani su za ambicije moskovskih knezova. Godine 1589. u osnivačkoj povelji Ruske patrijaršije, eksplicitno se pominje ova ideja, uz napomenu da ona ruskim vladarima daje pravo ne samo na vlast nad sopstvenom zemljom, već i bad čitavim svetom. Tako je iz sfera drevne crkvene istorije pojam Trećeg Rima prešao u tekuću politiku. Nakon dva veka relativnog mirovanja, on se ponovo našao u žiži interesovanja devetnaestovekovni Slavenofila koji su Rusiju posmatrali kao branitelja svega dobrog (ruske nacije), ispravnog (pravoslavne vere), i lepog (ruske zemlje i kulture) nakon pada Vizantije. Ostbo navodi kako se upravo ova ideja, blago izmenjena, ponovo našla u centru ruske političke misli. 

Savremeni ruski nacionalisti ulogu svoje države vide u otporu liberalizmu Zapada. Najistaknutiji predstavnik ove misli jeste Aleksandar Geljevič Dugin. On je tokom devedesetih godina izrastao u glavnog ujedinitelja i primarnog nosioca radikalnog ruskog nacionalizma, delom zahvaljujući njegovim snažnim vezama i zapaženim vojnim kontaktima.

Lista njegovih saradnika svojevrsni je popis ruskih nacionalista.

Kao dvadesetpetogodišnjak, Dugin se 1988. priključio desničarskom pokretu „Pamjat“, radio je s Aleksandrom Prohanovim, a sarađivao s Genadijem Zjuganovim, liderom ostataka Komunističke partije. 

Ipak, najveći usheh Dugin postiže zahvaljujući svom zapaženom pisanju. Nakon prevođenja dela brojnih evropskih fašista, poput Julijusa Evole, na ruski, Dugin je 1997. objavio svoje glavno delo pod naslovom „Osnovi geopolitike“. U ovoj knjizi, on najavljuje sukob SAD-a i Rusije, i to kao nastavak večnog istorijskog konflikta sila Mora i Kopna. Dugin je tako postao naslednik ruskih evroazijatskih mislilaca 20. veka koji su boljševičku revoluciju posmatrali kao nužno zlo u preobražaju Rusije u jednu savremenu, kontinentalnu imperijalnu silu koja će postati okosnica velikog evroazijskog saveza. 

U sopstvenom tumačenju mita ruskog Trećeg Rima, Dugin jasno označava uzvišenu poziciju Rusije, ali istovremeno pokazuje i veliko interesovanje za Drugi Rim, Vizantiju. Neki ovo pripisuju činjenici da Dugin pripada Starovercima, ruskoj pravoslavnoj sekti nastaloj otcepljenjem onih crkvenih činilaca koji nisu hteli da prihvate reforme Petra Velikog kojima se Rusija udaljila od vizantijskog nasleđa.

Dugin s tim u skladu piše: „naša formula je jasna, Zapad je zao, Vizantija je dobra, sve loše napisano o njoj je laž, ako kritikujete Vizantiju, vi ste ruski neprijatelj“. Prema njegovom shvatanju, Vizantija je čisti, desničarski, savršeni ideal kome savremena Rusija treba da teži.  

Što se kritičara tiče, Dugin nema problema u razračunavanju s njima. Zapravo, 2014. godine, on je izgubio mesto predavača na univerzitetu jer je pozivao na ubistva Ukrajinaca.

Ovakvo nasilje Dugin pravda tvrdnjom da je Rusija svetski Katehon. Ovaj opskuran grčki pojam koji zatičeno u drugoj poslanici Apostola Pavla Solunjanima, grubo se može prevesti kao „onaj koji drži na okupu“, dakle ona sila dobra koja sprečava da svet potone u zlo.

Iako se među učenim ljudima još uvek vode sporovi oko značenja Katehona, za Ruse on predstavlja onu silu koja sprečava dolazak Antihrista. Prema Duginovim rečima, Rusija je utoliko bolji Katehon koliko je bliža idealu Vizantije.

Ova ideja koja zarad uzvišenog cilja opravdava skoro svako spoljnopolitičko sredstvo postaje sve popularnija u Rusiji. Stoga ni ne čudi odbacivanje ideje da se snaga svetskog čuvara može meriti stopom BDP-a.

 

NACIONALISTIČKI FRONT

Dok je Dugin čovek koji okuplja različite ogranke ruskog nacionalizma i služi kao njegova zlokobna slika u javnosti, Natalija Naročnitskaja je tipični državni akademac (i bivši poslanik u Dumi zaslužan za usvajanje zakona o nevladinim organizacijama 2012. godine). Istorija govori o poreklu države, a najveći izazov savremene ruske istoriografije jeste povezivanje carističke, sovjetske i postsovjetske Rusije u jednu celinu. Naročnitskaja,kao doslevni slovenofil, predstavlja idealnog režimskog istoričara. Ona nastoji da izgladi sve protivurečnosti koje dele različite periode ruske istorije insistirajući na neprekinutom kontinuitetu njene državnosti. Nije ni čudo što ju je Medvedev 2009. godine imenovao kao člana komisije za suzbijanje pokušaja falsifikovanja istorije na štetu ruskih nacionalnih interesa.

Njen pogled na mit Trećeg Rima posmatra razvoj hrišćanskog progresivizma kao različit od i suprotstvaljen ideji progresa prihvaćenoj na Zapadu. Dok Zapad svoj modernizam crpi iz Renesanske i Prosvetiteljstva, te prekida kontinuiteta sa srednjovekovljem, Naročnitskaja takvu modernost vidi kao suštu suprotnost Rusiji i pravoslavlju. Naročito je interesantna njena za savremene Slavenofile karakteristična interpretacije Trećeg Rima kao živog organizma kojeg na zemlji čine verni narod i Crkva. Tako se svaki iskreni Rus nalazi u mističnoj vezi sa svojim sunarodnicima uključujući i pripadnike političke elite.

Treći mislilac kojim se Ostbo bavi jeste Vadim Cimburski, filozof koji je preminuo 2009. godine. Dok se njegove kolege zalažu za otvorenu konfrontaciju Rusije sa Zapadom, Cimburski se kloni spoljne politike. Njegova osnovna ideja ogleda se u Rusiji kao jedinom preostalom ostrvu pravednosti u moru protivnika od kojih mora da se izoluje. Njegova misao objedinjuje geopolitiku i organski oblik pravoslavnog učenja koji istoriju posmatra kao sukob civilizacija u kome jedna od njih, posthrišćanski Zapad, nastoji da nadvlada sve ostale. Za njega je istorija eshatološka drama: on se gnuša sveta u kome bi neke vrednosti, poput zapadnog shvatanja ljudskih prava, bile uzdignute na nivo iznad nacionalne suverenosti, dovodeći tako svet na ivicu propasti. Ipak, za razliku od Dugina,on veruje da Rusija nema šta da traži van svog evroazijskog ostrva i da ne treba da se meša u poslove ostatka planete. 

Četvrti nacionalista kojim se Ostbo u svojoj knjizi bavi odudara od dosadašnja tri autora, budući da se ne radi o akademcu. S druge strane, reč je o čoveku koji ima najprecizniju spoljnopolitičku doktrinu. Jegor Holmogorov je konzervativni novinar koji nudi veoma jednostavan pogled na istoriju: sve što je Rusiji prethodilo, postojalo je s ciljem njenog nastanka, a sve što joj sledi u suštini nije važno. Rečju „Rusija je sve, sve ostalo nije ništa“. Rusi, pod koje Holmogorov ubraja i Beloruse i Ukrajince su Bogom izabran narod, a ruska nacionalna svest najstarija je na svetu. Rusija na prvom mestu i Rusija za Ruse. Mit Trećeg Rima on koristi kao još jedan izraz superiornosti njegove nacije pri čemu pokazuje entuzijazam za militarizam i rat. Uloga vojske je da ostatku sveta pokaže rusku veličinu. „Nemoguće je za državu naše veličine i sueprsilu naše snage da opstane bez težnje ka superiornosti.“

Ovakvi pogledi, upareni s njegovim pravoslavnim konzervativizmom, nalepili su mu etiketu „nuklearnog pravoslavca“.

 

ŠTO SE VIŠE STVARI MENJAJU...

Postoje bitne razlike u tumačenju mita o Trećem Rimu pomenutih autora, ali je od većeg značaja njihova složnost koja okuplja i većinu drugih ruskih nacionalista. Jedan od zajedničkih osnova tog okupljanja jeste posmatranje religije kao osnova ruske veličine. Ovome se sve više okreću i političke elite u zemlji. Pored toga, prisutni su i anti-zapadnjaštvo i težnja da se očuva deo sovjetskog nasleđa kao jednog od oblika ruske istorijske snage. Pored svega navedenog,izdvajamo još tri činioca karakteristična za savremeni ruski nacionalizam. To su stvaranje mita, istoriozofija, i manihejstvo.

Ostbo se uglavnom bavi mitom, o čemu svedoči i podnaslov njegove knjige. Antropolozi poput Edmunda Liča su isticali kako se jedna od glavnih uloga mita stvaranje posebne misaone matrice. Ostbo se takođe bavi ovom njihovom produktivnošću koja životu daje smisao, osnažuje koheziju grupa, i mobiliše ljude u akciju. Takođe, treba istaći i neizbežnost mita kao sastavnog dela svakog političkog života.

Svaka nacija ima svoje mitove. Ono,pak, što fascinira jeste činjenica da čak ni pomenuti ruski akademci ne nastoje da razdvoje mit i istoriju, što savremena 250 godina stara istoriografija ne dopušta. Tako se ruski nacionalisti nalaze u jednom predprosvetiteljskom vremenu, a njihova kritika prosvetiteljstva nije samo eksplicitna, već se tiče i mitskog okvira koji oni dodeljuju svom radu.

Sve navedene tendencije predstavljaju povratak historiozofskom načinu mišljenja koji umesto odgovora na pitanja savremene istoriografije nastoji da nađe suštinski značaj istorijskih dešavanja. U tom nastojanju istorija se posmatra ne samo kao prošlost, već i kao njena uloga u sadašnjosti, odnosno budućnosti.

 

INTERNACIONALA ALTERNATIVNE DESNICE

Ruski nacionalizam nije usamljen u svojoj kritici Zapada. Tu mu se pridružuju i iranski i turski nacionalizam, primera radi. Radikalna desnica na samom Zapadu se takođe može složiti da je prosvetiteljstvom izgubljeno njegovo pravo lice i da je jedini put napred zapravo povratak u prošlost. Kako je navedeno u knjizi „Evroazijanstvo“ Marlene Laurel, Duginov pokret nastoji da stvori snažne veze s krajnje desnim miljeom na zapadu. I u SADu postoji povećano interesovanje za tradicionalizam ruskog predsednika. Posmatrači ovog fenomena mogu zaboraviti da je radikalna desnica dvadesetih godina prošlog veka nastala upravo kao internacionalni pokret. Ova veza ne ostaje ograničena na intelektualni plan – Putin je potpisao sporazum o saradnji s austrijskim ekstremnim desničarima, što predstavlja samo uvod u pojačanu kooperaciju različitih desnih frakcija.

Ruski izolacionisti poput Cimburskog vide malo koristi u ovakvim sporazumima, dok imperijaliste poput Holmogorova slabo zanima ono što se dešava u svetu izvan matice. Drugi, poput za sklapanje političkih saveza talentovanog Dugina, pokazuju da ruski nacionalisti ne mrze sve strance. Budući da je njihova glavna meta zapadni liberalizam, oni će u anti-liberalima zapadnog društva naći prirodne saveznike. Kako se ruski nacinoalizam kreće sve bliže srcu ruske spoljne politike, tako će se i ovi činioci prema tome odgovarajuće postaviti.   

[Просечан србенда]

пре 51 минута, Bernard рече

MIT O MOSKVI KAO TREĆEM RIMU: Ovo su koreni moderne ruske vizije imperijalnog nacionalističkog poretka

 

RANJENI PONOS

Ruski nacionalizam je oduvek imao mesijansku crtu i karakterističan pogled na svoju ulogu kao primer za ostatak sveta. U devetnaestom veku, grupa slavenofilskih intelektualaca posmatrala je carsku Rusiju kao kontra teg Zapadu čije je moderne prosvetiteljske vrednosti ocenila kao materijalističke i dekadentne. Nakon toga, u 20. veku, Sovjetski Savez je položio pravu na drugačiju sudbinsku ulogu, kao prva komunistička država sveta, čiji je san okončan padom socijalističkog režima. 

Danas se grupa ruskih mislilaca ponovo okreće idejama devetnaestovekovnih slavenofila nastojeći da na njima izgradi predstavu ruske posebnosti za 21. vek. Glavna među njihovim tezama jeste  ona o Rusiji kao Trećem Rimu, istinskom zaštitniku hrišćanske civilizacije nakon pada Prvog Rima u raskol, a Drugog, Konstantinopolja, pod vlast osmanskih Turaka.

U svojoj knjizi pod naslovom „Novi Treći Rim: tumačenja ruskog nacionalističkog mita“, Džardaj Ostbo prati rad četvorice savremenih ruskih filozofa i njihove ideje oživljavanja ovog starog ruskog mita.

  

                                                                     

 

IZ VIZANTIJE S LJUBAVLJU

Istorijski posmatrano, ideja Rusije kao Trećeg Rima prvi put se pominje u pismu ruskog monaha Filofeja iz 1523. godine. On je istoriju hrišćanstva podelio na tri dela. Prvi Rim je, po njegovom pisanju, trajao dok god je Vizantija igrala dominantnu ulogu u hrišćanskom svetu, a završio se jačanjem Karla Velikog čije je delovanje omogućilo kasnije širenje rimo-katoličanstva po Zapadnoj Evropi. Drugim Rim je trajao dok god je Vizantija uspevala da pruži otpor naletu zapadnjaka, odnosno do Florentinske unije iz 1439. godine. Budući da je najveći deo hrišćanstva nakon pada Konstantinopolja 1453. bio ili u katoličkoj jeresi, ili pod islamskom vlašću, Rusija je postala poslednja sila koja će kao pravoslavni Treći Rim, pružiti otpor dolasku Antihrista. 

Drugi pomeni Trećeg Rima iz tog vremena tiču se neposrednije politike i vezani su za ambicije moskovskih knezova. Godine 1589. u osnivačkoj povelji Ruske patrijaršije, eksplicitno se pominje ova ideja, uz napomenu da ona ruskim vladarima daje pravo ne samo na vlast nad sopstvenom zemljom, već i bad čitavim svetom. Tako je iz sfera drevne crkvene istorije pojam Trećeg Rima prešao u tekuću politiku. Nakon dva veka relativnog mirovanja, on se ponovo našao u žiži interesovanja devetnaestovekovni Slavenofila koji su Rusiju posmatrali kao branitelja svega dobrog (ruske nacije), ispravnog (pravoslavne vere), i lepog (ruske zemlje i kulture) nakon pada Vizantije. Ostbo navodi kako se upravo ova ideja, blago izmenjena, ponovo našla u centru ruske političke misli. 

Savremeni ruski nacionalisti ulogu svoje države vide u otporu liberalizmu Zapada. Najistaknutiji predstavnik ove misli jeste Aleksandar Geljevič Dugin. On je tokom devedesetih godina izrastao u glavnog ujedinitelja i primarnog nosioca radikalnog ruskog nacionalizma, delom zahvaljujući njegovim snažnim vezama i zapaženim vojnim kontaktima.

Lista njegovih saradnika svojevrsni je popis ruskih nacionalista.

Kao dvadesetpetogodišnjak, Dugin se 1988. priključio desničarskom pokretu „Pamjat“, radio je s Aleksandrom Prohanovim, a sarađivao s Genadijem Zjuganovim, liderom ostataka Komunističke partije. 

Ipak, najveći usheh Dugin postiže zahvaljujući svom zapaženom pisanju. Nakon prevođenja dela brojnih evropskih fašista, poput Julijusa Evole, na ruski, Dugin je 1997. objavio svoje glavno delo pod naslovom „Osnovi geopolitike“. U ovoj knjizi, on najavljuje sukob SAD-a i Rusije, i to kao nastavak večnog istorijskog konflikta sila Mora i Kopna. Dugin je tako postao naslednik ruskih evroazijatskih mislilaca 20. veka koji su boljševičku revoluciju posmatrali kao nužno zlo u preobražaju Rusije u jednu savremenu, kontinentalnu imperijalnu silu koja će postati okosnica velikog evroazijskog saveza. 

U sopstvenom tumačenju mita ruskog Trećeg Rima, Dugin jasno označava uzvišenu poziciju Rusije, ali istovremeno pokazuje i veliko interesovanje za Drugi Rim, Vizantiju. Neki ovo pripisuju činjenici da Dugin pripada Starovercima, ruskoj pravoslavnoj sekti nastaloj otcepljenjem onih crkvenih činilaca koji nisu hteli da prihvate reforme Petra Velikog kojima se Rusija udaljila od vizantijskog nasleđa.

Dugin s tim u skladu piše: „naša formula je jasna, Zapad je zao, Vizantija je dobra, sve loše napisano o njoj je laž, ako kritikujete Vizantiju, vi ste ruski neprijatelj“. Prema njegovom shvatanju, Vizantija je čisti, desničarski, savršeni ideal kome savremena Rusija treba da teži.  

Što se kritičara tiče, Dugin nema problema u razračunavanju s njima. Zapravo, 2014. godine, on je izgubio mesto predavača na univerzitetu jer je pozivao na ubistva Ukrajinaca.

Ovakvo nasilje Dugin pravda tvrdnjom da je Rusija svetski Katehon. Ovaj opskuran grčki pojam koji zatičeno u drugoj poslanici Apostola Pavla Solunjanima, grubo se može prevesti kao „onaj koji drži na okupu“, dakle ona sila dobra koja sprečava da svet potone u zlo.

Iako se među učenim ljudima još uvek vode sporovi oko značenja Katehona, za Ruse on predstavlja onu silu koja sprečava dolazak Antihrista. Prema Duginovim rečima, Rusija je utoliko bolji Katehon koliko je bliža idealu Vizantije.

Ova ideja koja zarad uzvišenog cilja opravdava skoro svako spoljnopolitičko sredstvo postaje sve popularnija u Rusiji. Stoga ni ne čudi odbacivanje ideje da se snaga svetskog čuvara može meriti stopom BDP-a.

 

NACIONALISTIČKI FRONT

Dok je Dugin čovek koji okuplja različite ogranke ruskog nacionalizma i služi kao njegova zlokobna slika u javnosti, Natalija Naročnitskaja je tipični državni akademac (i bivši poslanik u Dumi zaslužan za usvajanje zakona o nevladinim organizacijama 2012. godine). Istorija govori o poreklu države, a najveći izazov savremene ruske istoriografije jeste povezivanje carističke, sovjetske i postsovjetske Rusije u jednu celinu. Naročnitskaja,kao doslevni slovenofil, predstavlja idealnog režimskog istoričara. Ona nastoji da izgladi sve protivurečnosti koje dele različite periode ruske istorije insistirajući na neprekinutom kontinuitetu njene državnosti. Nije ni čudo što ju je Medvedev 2009. godine imenovao kao člana komisije za suzbijanje pokušaja falsifikovanja istorije na štetu ruskih nacionalnih interesa.

Njen pogled na mit Trećeg Rima posmatra razvoj hrišćanskog progresivizma kao različit od i suprotstvaljen ideji progresa prihvaćenoj na Zapadu. Dok Zapad svoj modernizam crpi iz Renesanske i Prosvetiteljstva, te prekida kontinuiteta sa srednjovekovljem, Naročnitskaja takvu modernost vidi kao suštu suprotnost Rusiji i pravoslavlju. Naročito je interesantna njena za savremene Slavenofile karakteristična interpretacije Trećeg Rima kao živog organizma kojeg na zemlji čine verni narod i Crkva. Tako se svaki iskreni Rus nalazi u mističnoj vezi sa svojim sunarodnicima uključujući i pripadnike političke elite.

Treći mislilac kojim se Ostbo bavi jeste Vadim Cimburski, filozof koji je preminuo 2009. godine. Dok se njegove kolege zalažu za otvorenu konfrontaciju Rusije sa Zapadom, Cimburski se kloni spoljne politike. Njegova osnovna ideja ogleda se u Rusiji kao jedinom preostalom ostrvu pravednosti u moru protivnika od kojih mora da se izoluje. Njegova misao objedinjuje geopolitiku i organski oblik pravoslavnog učenja koji istoriju posmatra kao sukob civilizacija u kome jedna od njih, posthrišćanski Zapad, nastoji da nadvlada sve ostale. Za njega je istorija eshatološka drama: on se gnuša sveta u kome bi neke vrednosti, poput zapadnog shvatanja ljudskih prava, bile uzdignute na nivo iznad nacionalne suverenosti, dovodeći tako svet na ivicu propasti. Ipak, za razliku od Dugina,on veruje da Rusija nema šta da traži van svog evroazijskog ostrva i da ne treba da se meša u poslove ostatka planete. 

Četvrti nacionalista kojim se Ostbo u svojoj knjizi bavi odudara od dosadašnja tri autora, budući da se ne radi o akademcu. S druge strane, reč je o čoveku koji ima najprecizniju spoljnopolitičku doktrinu. Jegor Holmogorov je konzervativni novinar koji nudi veoma jednostavan pogled na istoriju: sve što je Rusiji prethodilo, postojalo je s ciljem njenog nastanka, a sve što joj sledi u suštini nije važno. Rečju „Rusija je sve, sve ostalo nije ništa“. Rusi, pod koje Holmogorov ubraja i Beloruse i Ukrajince su Bogom izabran narod, a ruska nacionalna svest najstarija je na svetu. Rusija na prvom mestu i Rusija za Ruse. Mit Trećeg Rima on koristi kao još jedan izraz superiornosti njegove nacije pri čemu pokazuje entuzijazam za militarizam i rat. Uloga vojske je da ostatku sveta pokaže rusku veličinu. „Nemoguće je za državu naše veličine i sueprsilu naše snage da opstane bez težnje ka superiornosti.“

Ovakvi pogledi, upareni s njegovim pravoslavnim konzervativizmom, nalepili su mu etiketu „nuklearnog pravoslavca“.

 

ŠTO SE VIŠE STVARI MENJAJU...

Postoje bitne razlike u tumačenju mita o Trećem Rimu pomenutih autora, ali je od većeg značaja njihova složnost koja okuplja i većinu drugih ruskih nacionalista. Jedan od zajedničkih osnova tog okupljanja jeste posmatranje religije kao osnova ruske veličine. Ovome se sve više okreću i političke elite u zemlji. Pored toga, prisutni su i anti-zapadnjaštvo i težnja da se očuva deo sovjetskog nasleđa kao jednog od oblika ruske istorijske snage. Pored svega navedenog,izdvajamo još tri činioca karakteristična za savremeni ruski nacionalizam. To su stvaranje mita, istoriozofija, i manihejstvo.

Ostbo se uglavnom bavi mitom, o čemu svedoči i podnaslov njegove knjige. Antropolozi poput Edmunda Liča su isticali kako se jedna od glavnih uloga mita stvaranje posebne misaone matrice. Ostbo se takođe bavi ovom njihovom produktivnošću koja životu daje smisao, osnažuje koheziju grupa, i mobiliše ljude u akciju. Takođe, treba istaći i neizbežnost mita kao sastavnog dela svakog političkog života.

Svaka nacija ima svoje mitove. Ono,pak, što fascinira jeste činjenica da čak ni pomenuti ruski akademci ne nastoje da razdvoje mit i istoriju, što savremena 250 godina stara istoriografija ne dopušta. Tako se ruski nacionalisti nalaze u jednom predprosvetiteljskom vremenu, a njihova kritika prosvetiteljstva nije samo eksplicitna, već se tiče i mitskog okvira koji oni dodeljuju svom radu.

Sve navedene tendencije predstavljaju povratak historiozofskom načinu mišljenja koji umesto odgovora na pitanja savremene istoriografije nastoji da nađe suštinski značaj istorijskih dešavanja. U tom nastojanju istorija se posmatra ne samo kao prošlost, već i kao njena uloga u sadašnjosti, odnosno budućnosti.

 

INTERNACIONALA ALTERNATIVNE DESNICE

Ruski nacionalizam nije usamljen u svojoj kritici Zapada. Tu mu se pridružuju i iranski i turski nacionalizam, primera radi. Radikalna desnica na samom Zapadu se takođe može složiti da je prosvetiteljstvom izgubljeno njegovo pravo lice i da je jedini put napred zapravo povratak u prošlost. Kako je navedeno u knjizi „Evroazijanstvo“ Marlene Laurel, Duginov pokret nastoji da stvori snažne veze s krajnje desnim miljeom na zapadu. I u SADu postoji povećano interesovanje za tradicionalizam ruskog predsednika. Posmatrači ovog fenomena mogu zaboraviti da je radikalna desnica dvadesetih godina prošlog veka nastala upravo kao internacionalni pokret. Ova veza ne ostaje ograničena na intelektualni plan – Putin je potpisao sporazum o saradnji s austrijskim ekstremnim desničarima, što predstavlja samo uvod u pojačanu kooperaciju različitih desnih frakcija.

Ruski izolacionisti poput Cimburskog vide malo koristi u ovakvim sporazumima, dok imperijaliste poput Holmogorova slabo zanima ono što se dešava u svetu izvan matice. Drugi, poput za sklapanje političkih saveza talentovanog Dugina, pokazuju da ruski nacionalisti ne mrze sve strance. Budući da je njihova glavna meta zapadni liberalizam, oni će u anti-liberalima zapadnog društva naći prirodne saveznike. Kako se ruski nacinoalizam kreće sve bliže srcu ruske spoljne politike, tako će se i ovi činioci prema tome odgovarajuće postaviti.   

Цар грјадет! 

[Ромејац]

пре 8 часа, Pontifex Emeritus рече

да, јеси пристрасан, врло. то се види на примеру бугарског раскола. шта су разлози те твоје и такве пристрасности, то ти остављам на савест. сви ви борци за “истину”, обично покажете да вам намере нису ни истините, ни добре. 

О чему ти трућаш!
Где сам ја то "јуначе" бугарски етнофилетистички (јерес) раскол хвалио, оправдавао, умањивао утицај руске стране... и све шта си смислио да ми прикачиш? Како ти лажно тврдиш!
Ево шта сам написао:

пре 23 часа, Ромејац рече

Колико ме сећање служи наведене територије су тада биле под јурисдикцијом данашњег силоватеља! А Бугари су имали подршку тадашњих моћника (султана), да оснују Егзархију. Али ситуација је била таква да је султан Бугаре ограничио само на свој етнос. Па тако нису оснивали парацркве тамо где није било словенског живља. А Грци нису причали:

Него су их наредних 70 година држали за расколнике (и јеретике - саборна осуда етнофилетизма). Све док се ови нису покајали 1945 године...
Дипломатским напорима Србије и Русије цариградска патријаршија је на епархије у Призрену и Скопљу поставила Србе за епископе крајем XIX века.

А то је био одговор на твоје писање:

пре 23 часа, Pontifex Emeritus рече

ти и даље са тим својим непримереним поређењем. а где је био руски брат кад су по Јужној и Старој Србији бугарски расколници силовали српску сестру?

Сви ви борци за "не мешајмо се - чувајмо дупе своје" по ничему се не разликујете од пилатовског прања руку!
А кад виде Пилат да ништа не помаже него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја нисам крив у крви овог праведника: ви ћете видети.

On 3.12.2019. at 13:00, Pontifex Emeritus рече

Срби су увек трчали пред руду. то нам је неки зли усуд. па смо тако и завршили. у крви и блату. увек први да страдамо, и то по правилу за туђу корист, а своју штету. има неке мрачне патологије у томе, неке опсесије танатосом, бар у истој мери колико има и неодговорне глупости, или ситног интереса и покварености. коцкај се ти, јуначе, својом очевином, а не Острогом и Дечанима.

Лепо ли ти србине описа и себе! Мрачњак, сецикеса, покварењак... тако ли видиш свој род (па и себе)?
 

"Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству:
Да ли ћу царству небескоме?
Да ли ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малено царство,
А небеско увек и довека".

[Zoran Đurović]

пре 3 минута, Ромејац рече

Сви ви борци за "не мешајмо се - чувајмо дупе своје" по ничему се не разликујете од пилатовског прања руку!

Нисам се осврћао на Понтифексове онаније јер су гомила глупости, а можда и тролује за некога.