Зоран Ђуровић: Шта има Амфилохије против Степинца?

[Жика]

пре 13 минута, син милутин рече

Миропомазање, народски речено "докрштавање". 

Само се надам да ниси за икономију као Васијан и екипа.

[син милутин]

пре 34 минута, Жика рече

Само се надам да ниси за икономију као Васијан и екипа.

Искрено, немам појма ко су то људи ни који су њихови ставови. 

[Васијан]

@Zoran Đurović

Највеселије ми је ово "Против Васијана" . Умислио Попа Ђуровић да је личност светоотачког кова, који поседује неки легитимит у православној теологији, па још и мени ту дао неки значај, као да сам ја нека битна личност, јер су се такви текстови увек писали против озбиљних противника, па ословио дело по узору на стару светоотачку полемичку традицију . 

Но, да пређемо на ствар и поновна извртања нашег драгог Јереја Зорана Ђуровића, који својим знањем и образовањем само себи све дубље и више скаче у уста, намерно узимајући од Отаца смо оно што се њему свиђа и одговара, као што раде протестантски махери са Св. Писмом.

Цитат

У свом делиријуму он Тарасија и остале Оце прави будалама, јер ако се претпостави да је, како нас хулно убеђује Васијан, теорија икономије постојала одувек у Цркви, онда је нејасно зашто Тарасије доводи у питање рукоположење које је извршио канонски епископ? То може само будала да пита. Јер какве везе има то што ме је рукоположио канонски еп. који је после пао у јерес?

Дакле, ево, имамо прилике да читамо идентично гледиште које налазимо код разно-разних јересомислећих "зилота" и наших артемијеваца. Они, идентично као и Зоран, верују, размишљају и, што је најгоре, идентичну антицрквену логику убацују међу Св. Оце, цитирајући само одређене изразе и догађаје, без целокупне слике и праксе Цркве, и тако чине грех и против Отаца и против самога Бога. Идентичну идиотарију налазимо и код Акакија Станковића, српског вође једне "зилотске" фракције "истините православне цркве". Наиме, он идентично размишља као и ЗЂ, само што он иде у другом смеру, јер сматра да се човек који упадне у јерес по аутоматизму рашчинио и изгубио благодат и црквеност, док Зоран оправдава своју погану женевску екуменистичку свејерес, тиме што импутира Св. Оцима да су они веровали да су и јеретици Црква и тиме били жизофреници који су признавали Тајне онима које су претходно рашчинили. Наравно, такву небулозу не може да нађе код Отаца (сем код оних западних појединаца које смо већ помињали), па онда прибегава оваквим махинацијама и вратоломијама, које могу да прихвате само они који су сагласни са јеретичким погледом на екуменизам (као догму) и који ништа о овим стварима не знају и који би аминовали и када би Зоран рекао да је лопта коцкаста. Код нашег, тренутно највећег богослова, Епископа Атанасија Јевтића налазимо суштински супротне погледе и тврдње. Са тиме је сагласан и Вл. Иринеј Буловић, то смо могли такође видети. Највећи јелински каноничари и професори такође држе исте позиције. Дакле, све учени и озбиљни људи, од којих је и професор Теодор Јангу, познати грчки каноничар. Сви они тврде да је "икономија" гледе Св. Тајни, то јест прихватања јеретика, одувек постојала у Цркви и сви они то потврђују, не Св. Агиоритом, него Светим Василијем Великим, кога је, такође, "успео" да оцрни и изврне наш дубоко самоубеђени о. Зоран. Али се тиме нећемо сада бавити. Ја бих на ту теорију икономије додао и Св. Лава, који такође излаже јасну и недвосмислену теорију о икономији у којој тврди да јеретици имају празно и голо крштење које се "попуњава" приласком истих у Цркву и полагањем руку Свештеника на њих.

Логика лажних зилота и екуменистичка теологија ЗЂ је идентична. Обе су добоко нецрквене (узгред, Зоран исповеда и јерес да Цркве није непогрешива, до сви Св. Оци и целокупно Св. Предање и Писмо тврди да Црква јесте непогрешива). Зоран путује у лево, ка провалији лажне "Теорија Грана" и "Крштењског богословља", док акакијевци и артемијевци иду ка десно у директно одбацивање читавог Предања под лажном маском православности.

"Као потврду своје теорије, идентичне ставу владике Артемија, да само саборски осуђеном јеретику Свете Тајне престају да буду валидне, Кипријановци наводе случајеве Васељенских Сабора који су, на пример, три пута позивали Несторија Константинопољског (Трећи Сабор у Ефесу) или Диоскора Александријског (Четврти Сабор у Халкидону) да се појаве ради суда, а сматрали су да ови јересијарси још држе своје епископске катедре, све до тог тренутка, и да са њих говоре и делују у име Православне Цркве, као њени представници.

Ми се питамо, да ли је саборна пресуда заиста неопходна за одлучење јеретика, како тврде кипријановци и владика Артемије? На први поглед чини се да је одговор на ово питање позитиван. Ипак, сетимо се јеретика Арија који је за овај видљиви свет неприметно био избачен из Цркве дуго пре Првог Васељенског Сабора 325. године. Јер када се Господ Исус Христос јавио свештеномученику Петру Архиепископу Александријском у лику дванаестогодишњег детета у поцепаној одећи, и када га је свети Петар упитао: "О Творче, ко је раздрао Твоју ризу?", Господ је одговорио: "Раздра ми је безумни Арије јер он је одвојио од Мене људе које сам задобио Крвљу Својом". Ово се догодило пре мучеништва светог Петра 311. године. Ту видимо разјашњење речи Господњих упућених Никодиму: "Који не верује већ је осуђен" (Јн. 3,18), и речи апостола Павла: "Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући... да је самога себе осудио" (Тит. 3,10-11).

Овде морамо приметити да постоји очигледна разлика између светотајинског организма Цркве и њене видљиве, спољашње организације. На основу тога можемо рећи да је Арија од светотајинског организма Цркве одсекао Христос, али да су га од спољашње црквене организације одлучили Свети Оци Првог Васељенског Сабора. Стога, од какве је користи некоме да буде члан спољашње црквене организације, кад га је Сама Глава Цркве одсекла од њеног светотајинског тела?" (извор: http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/2012/06/3.html)

Дакле, код Акакија и Зорана видимо исто јеретичко антицрквено гледиште. Јер, обојица не знају шта је Црква и прилагођавају Цркву себи и свом умовању, а не обратно. У прошлом посту је чињенично показано да је и Несторије сматран канонским Патријархом и да су сви са њиме имали општење, укључујући и Св. Кирила Александријског. Такође, видели смо да је и Диоскор, наследник Св. Кирила, био легални Патријарх и да је као такав и учестовавао на Халкидонском Сабору, на коме је суђен, осуђен и свргнут. Диоскор то рашчињење није прихватио и направио је нову монофизитску (миафизитску) коптску "православну" цркву, која и дан-данас постоји. Видели смо бисере и на овом Форуму (не мислим на о. Зорана) од неких учесника где су тврдили да су и они Црква, јер исповедају исти Символ Вере као и ми. Човек може свашта да каже, а да остане жив.

Да је ова Зоранова и Акакије јеретичка протестанска тврдња у којој деле Цркву на "светотајински организам" и "видиљиву организацију" у којој је Клирици саморашчињавају (код Зорана тако саморашчињени и даље имају Тајне, а код Акакија немају), директно демантују управо сам Седми Сабор који је Зоран привео и самог себе њиме разобличио:"Ово изјављујем свим срцем, душом и умом. Али ако на подстицај од ђавола – никада се не зна – драговољно или не, одступио од онога што сам сада потврдио, бићу изопштен од Оца и Сина и од Светог Духа, и одвојен од Католичке Цркве и од целог свештеничког реда."

Покајани иконоборац Еп. Василије тврди, а остали се саглашавају, да ће бити изопштен од Бога и од Земаљске Цркве и од Свештенства. Дакле, од свега што има. Ако ће бити изопштен од Бога, како би Бог могао да дејствује кроз њега као рашчињеног епископа?! Такве јеретичке тврдње које износе Зоран и Акакије не постоје у Св. Предању, нити су икада постојале. Таква јеретичка протестанска еклисиологија је страна Духу и Учењу Цркве Православне! Црква је једна и јединствена и не постоји "видиљива организација" одвојена од Тела Цркве (Небеска и Земаљска Црква су јединству, а принос Тела и Крви Исусове се приноси у Земаљској Цркви). Црква када је рашчињавала и анатемисала, Она није одвајала од себе као од неке видљиве организације (опака хула на саму Цркву), ,већ од самог Бога Тројичног. Такво је исповедање Вере свих Светих Васељенских Сабора. Док је Зоранов и Акакијев протестантизам утемељен на њиховом мудровању које им је потребно да би оправдали своје инославно размишљање.

Цитат

И то питање Тарасије, јер није глуп како Васијан га замишља, не поставља, него пита: Како поступати према онима које су јеретици рукоположили? Не пита: који ће постати јеретици, него јеретици који јесу.

Наравно, него проблем је што Ви ту целокупну причу изврћете и преобликујете у сасвим други конктекст и смисао. Као што то раде секташи са Св. Писмом. Они за њих јесу били јеретици, јер су исповедали јерес која је коначно стављена пред Суд на Сабору. Наравно да је била пристуна недоумица шта радити са њима и како поступити. Наравно да је било присутно питање како их примити у Цркву која се ослободила од јеретичког напаствовања изнутра. Међутим, први и основни контекст њихове недоумице је тај; да ли им опростити и прихватити их, или их примити као лаике. То је почетка премиса од које почињу Оци, па даље излажу и разлажу све проблеме. Нигде, па ни једном речју, не помињу да ти јеретици (у било ком контексту) имају благодат, нити да је немају. Тако да се то из целокупне сесије не може закључити нити извести перверзна теорија да рашчињени јеретици поседује Св. Тајне - јер је тако учење супротно Св. Васељенским Саборима. Место на коме Св. Отац Тарасије говори да је хиротонисање Св. Анатолија од стране Диоскора (наравно, Диоскор није сам хиротонисао) од Бога је у сваком контексту јасно, јер је Диоскор тада био легални и канонски владика који је имао општења са другим Црквама и то Св. Отац намерно помиње. Али, када неко не жели то да разуме, нека му. 

Цитат

А дефинисао је јеретике као оне који су ван Цркве.

"Теодор еп. из Катаније: Прочитана канонска одредба нема ништа против ове јереси. Тарасије: Међутим, то се односи на сваку јерес. Епифаније, ђакон из Катаније: Тај канон је проглашен у вези са катарима. Тарасије: А сада, како се морамо поставити према овој јерес који се појавила у наше доба? Јован, легат Апостолске Столице Истока: Јерес одваја сваког човека од Цркве. Сабор: То је очигледно."

На основу овога ЗЂ покушава да импутира своју инославну еклисиологију и сакраментологију, коју дели са Акакијем и осталима, Св. Тарасију и Седмом Сабору, уопштено. 

Прво, Оци 7. Сабора, а и сви предходни Оци, нигде ни словом нису исповедали јеретичку тезу у којој се рашчињењем Свештеник одваја само од видљиве црквене организације (како веле Акакије и Зоран), већ од Цркве као Тела Христовог и самог Бога који је иманентан Католичанској Цркви. Тиме је самим Сабором удављена јаросна небулоза (Патер Зорана и Акакија псеудо- зилотског) да се јересоисповедни и рашчињени, а по њима и саморашчињени, Епископ одваја од видљиве црквене организације, а да сам Христос и даље дејствује кроз његове тајне.

Друго, ова тврдња у себи ни словом не носи небулозну херезу да се било који Свештеник самим упадом у јерес саморашчињава. Јер, као што се неко сам не може рукоположити, тако се не може ни саморашчинити. Сваки човек на личном плану отпада од Цркве, али Свештеник по рукоположењу које поседује не може сам то рукоположење угасити. Као што не може ни Епископ који се само претвара да исповеда Православље, а у ствари је по вери јеретик. Такав Клирик на личном плану отпада од Цркве, али је и даље легални служитеље Цркве, јер та служба коју носи није његова својима и нема је сам за себе, већ она постоји и делује само у оквиру Зајединце и за Заједницу.

Треће, то да Оци веле да јерес одваја (нису искористили израз "је одвојила", или "је одсекла", као констатацију, већ "одваја" што значи да је процес у питању) значи да, првенствено, сваки човек на личном плану упадом у грех јереси бива одвојен од Цркве. Као што га било који други непокајани грех од Цркве одваја, па је потребна исповест и Причешће да би се човек поново Цркви сјединио. Међутим, то не значи да се овај  раскрстио и изгубио лаичко помазање које поседује и постао по аутоматизму незнабожац. 

Цитат

Дакле, када каже да је јеретик ван Цркве, Тарасије пита: Како можемо да прихватимо рукоположеног од онога ко није у Цркви? То је питање. И то је озбиљно питање, а не глупачко и банално, како га представља Васијан. 

То нигде на такав изврнут начин не тврди Тарасије. Јер, ако би и тврдио, онда би он само потврђивао икономију, сходно његовим речима: "Пошто сте рекли да су лоша учења која долазе од лоших учитеља, Црква не признаје свештенике који долазе од лоших учитеља." 

Цитат

И још сугерише: Да је Тарасије знао историју не би ни поставио ово глупо питање јер је Диоскор био канонски владика! Ово је врхунац у бестидности представљања једног од највећих светаца Цркве за будалу!

Наравно, моја маленкост никада то нигде није написала, већ: "Никада Св. Тарасије није изјавио такву несувислу изјаву - да је хиротонија од Бога могућа кроз руке рашчињених и анатемисаних јеретика, већ је говорио о Диоскору коју је тада био легалан и канонски Епископ. Јер, Васељенски Сабори одувек и заувек кличу да су анатемисани од Светог Сабора вечно лишени било какве зајединце са Богом!". Као и: "Не би се Св. Тарасије, безвезе, позивао на Диоскора који је као канонски Патријарх, који је боравио у јереси, рукоположио Св. Анатолија, јер је ситуација код њих била готово идентична са иконоборцима који нису били рашчињени. Зато је Свети Отац све време узимао такве примере, а посебно овај који најбоље показује. То што Ви учитавате Светитељу да је веровао да Тајне постоје ван Цркве, иде Вама на образ и част и, као и сви ми, одговраће те због тога. Диоскор је проповедао јерес отворене главе, али је био легалан Епископ и Патријарх до самог Четвртог Сабора, као што је покојни +Атинагора проповедао јерес отворене главе (па су светогорци прекинули општење са њим), али је био легални Патријарх до саме смрти. Хиротонија је била од Бога, јер је канонски Архијереј (који је био у општењу са Црквом и као такав и учествовао на Халкидону) Диоскор сотворио. То је све знао Свети Тарасије, зато је и навео тај пример, јер је идентичан са њиховом ситуацијом."

Цитат

Васијан „расуђује“ на овај начин: „Нису били рашчињени и имали су апостолско прејемство. Од појаве иконоборачке јереси, па до Седмог Сабора није постојао ниједан Сабор који је иконоборце рашчинио и предао анатеми“. Ово се зове у простог народа, лагати као пас! Није потребан само Васељенски Сабор да би анатемисао јерес или јеретика. Анатеме се доносе и на локалним саборима. То је уверење Цркве, јер се Оци на Помесним саборима где су анатемисали јереси и јеретике не би играли цркве. Ко би анатемисао некога мислећи да то нема никаквог ефекта и да се треба чекати Вас. Саб.? Тако и Артемије још није анатемисан, јер треба да дође до Вас. Саб.! Или Артемије није био још рашчињен док и друге Патријаршије нису биле позитивно одговориле на његово рашчињење?

Као што већ много пута рекох, нико нема такав латински дар да запакује, као што то има Др Ђуровић. 

Наравно да се Анатеме доносе и на локалним Саборима, али оне нису довољне, нити апсолутно дејствене, док се не изрази целокупна Црква. То потврђује целокупна историја Цркве од самог почетка, па до сада. Јер, у противном, не би били ни потребни Васељенски Сабори као коначни и потпуни ауторитети на којима преседава сам Дух Свети који кроз Цркву доноси коначан и крајан суд. Ум који не схвата шта је Црква, ову просту чињеницу ни не може разумети.

Ово за Артемија је небулоза. Између осталог, теорија ЗЂ управо рехабилитује све Св. Тајне "Егзилу". Артемије је рашчињен од целокупне Цркве Православне, тако да је рашчињен на Васељенском нивоу. Тако да је то пандан Васељенском Сабору јер је у томе учестовала целокупна Црква! Патријаршије су реаговале скоро одмах, тако да је небулозно постављати таква питања и такве поставке. Да је бар једна Патријаршија одбила његово рашчињење, читава ствар би била доведена у питање и његово рашчињење не би могло да буде потпуно, а он сам би могао да пређе у ту Помесну Цркву и да настави да служи у Њој као легални Архијереј.

Цитат

У конкретном случају, назнавререни (неку чудну кованицу користи вл. Атанасије, па је нисам добро упамтио, али се односи на незналицу) Васијан није чуо да су иконоборци анатемисани од Папе Григорија III (690-741), који је то урадио на Сабору новембра 731;  Лав ІІІ је покушао да врати Папу под контролу, но флота се потопила у Јадранском мору (као што се удавио Кируларије који је анатемисао Рим!; неће се нешто византинцима кад иду против Папе! – Даве се у мору). Због ове анатеме, Лав ІІІ је пренео црквену јурисдикцију над Сицилијом и Калабријом Патријарху цариградском. Папство је претрпело због ове анатеме тешке штете. Васијан би рекао: Играла се деца! Та анатема није погодила Патријарха, она није била правоснажна, Папа се нешто умислио и због тога платио цену губљењем Сицилије и Калабрије! - Дакле, Сабор је анатемисао иконоборце.

Наравно да је Васијан чуо за ту Анатему Св. Папе Григорија. Али, таква анатема нема крајњу и коначну снагу, нити може да рашчини једног Патријарха. Папа са својим Сабором не може да рашчини и лиши апостолског прејемства једног Патријарха, већ је за то потребан искључиво Васељенски Сабор. Тако је одувек било у Цркви и биће. Тако ни данас, на пример, не био могао Патријарх Кирило са Св. Сабором Московске Цркве да рашчини Патријарха Вартоломеја, већ је за тако нешто потребна сагласност сви осталих Патријараха и Сабора.

То исто пише Вл. Атанасије: "Kao предуслов да се прихвати избора за патријарха, Тарасије je затражио обавезни сазив Васељенског сабора, са циљем да се учини обновљење традиционалне праве вере и живог предања у Цркви на Истоку о поштовању светих икона, као и то да се сабором васпостави нарушено јединство у Цркви. Јер, остале патријаршије на Истоку и у Риму биле су прекинуле однос са Цариградском Црквом и искључиле je из свог општења и заједнице. Тарасију je ово тешко падало и зато је сматрао да само један заједнички Васељенски сабор може излечити ране на телу Цркве Христове и умирити савести и срца верујућег народа. Његов услов био је прихваћен и општи Сабор сазван је, најпре у Цариграду 786, али због побуне војске, у којој je било доста присталица ранијих иконоборачких царева, Сабор буде премештен у удаљенију од престонице Никеју и одржан следеће 787. године, у времену од 24. септембра до 23. октобра."

Дакле, иако су остале Цркве прекинуле општење са Цариградом, а Рим анатемисао иконоборство, то није могло да анулира рукоположење и апостолску сукцесију коју су поседовали јеретички иконоборци. То се односи на све остале јеретике који су извођени на све остале предходне Васељенске Саборе и то је необорива историјска чињеница.

Узмимо за почетак пример Арија, који је био анатемисан од стране Св. Петра Александријског (из Житија):

"Док се то збивало, Арије сазнаде да архиепископ који га је одлучио од свете саборне апостолске Цркве седи у тамници и оковима, и има бити убијен за Христа. И он оде к њему са претворним и лицемерним покајањем, надајући се да после њега ступи на престо и постане архиепископ Александријски. Он дође тобож молећи опроштај и кајући се за своју богохулну јерес; и умоли неке презвитере, а нарочито Ахилу и Александра, да замоле за њега светога Петра, да му опрости сагрешење и прими га у црквену заједницу. Међутим Бог који зна помисли срца људског, знађаше и зло срце Аријево, и јавивши се ноћу блаженоме Петру откри му сво лукавство проклетог јеретика трг, и заповеди да га не прими у свету Цркву. Сутрадан пак ујутру многи благоверни угледни грађани, на челу са презвитерима Ахилом и Александром, дођоше у тамницу и молише светог архиепископа припадајући к ногама његовим, да опрости Арију и разреши га од проклетства. А блажени Петар, плачући и уздишући, одговори им: Мили моји, не знате за кога ме молите јер ме молите за онога који цепа Цркву Христову. Ви знате да ја љубим ове овце моје, и не бих желео да која од њих погине. Нарочито молим Бога да свима подари опроштај грехова и спасење; само Арија одбацујем, јер је он и од самог Бога одбачен, и од свете Цркве одлучен не толико мојим судом колико Божјим, пошто он сагреши не човеку него Богу, хулећи тајну Свете Тројице, на коју херувими и серафими не смеју гледати и само непрестано певају: "Свет, Свет, Свет Господ Саваот", а Силе Небеске говоре: "пуно је небо и земља славе Твоје". Бестидни јеретик усуђује се хулом својом правити поделу између Оца и Сина и Светога Духа. Како онда да опростимо њему, на кога се сва творевина љути због Творца свога? Стога, нека буде проклет Арије и у садашњем и у будућем веку!"

Даље, по Св. Димитрију Ростовском читамо:

"Наследник епископа Петра, Ахилије, примивши одлученог Арија у црквено општење, посветио га је за презвитера и дао му на старање парохију у Александрији. По Ахилијевој смрти, Арије је како сведоче неки црквени писци мислио да ће га он заменити, али на епископски трон у Александрији био је изабран Александар. На једном од сабора александријских презвитера (318. године), када је епископ Александар говорио о јединству Пресвете Тројице, Арије га је окривио за савелијанство[2] и изнео своја јеретичка уверења по питању Ипостаси Сина Божијег. Епископ се у почетку трудио да заблуделог презвитера уразуми пријатељским саветима, али је овај тврдоглаво остајао при своме. Међутим, неки ревнитељи праве вере су се толико снажно противили снисходљивом епископовом односу према Арију, да је александријској Цркви због тога запретио раскол. Тада је епископ Александар, објавивши неправославност Аријевог мишљења, одлучио овога од црквеног општења. После тога, на Аријеву страну стало је неколико епископа, од којих су најпознатији Теона Мармарички и Секунд Птолемеидски. Пришло му је и двадесетак презвитера, исто толико ђакона и мноштво девственица. Видећи да се зло шири, Александар је сазвао сабор подручних епископа (320. или 321. године), који је такође Арија одлучио од Цркве. Немогућност да даље остане у Александрији натерала је Арија да испрва потражи уточиште у Палестини. Одатле се он трудио да рашири круг својих истомишљеника, док је истовремено епископ Александар на све стране упућивао посланице којима је упозоравао на ширење јеретичког учења, одлучно одбијајући да се помири са Аријем, кога су неки, на челу са Евсевијем, епископом Кесаријским, заступали пред њим. Удаљен из Палестине настојањем александријског епископа, Арије је прешао у Никомидију, где је епископ био Евсевије, који је као и Арије био ученик и поштовалац Лукијанов. Један локални сабор у Витинији, коме је председавао Евсевије Никомидијски, признао је Арија за православног и Евсевије га је примио у црквено општење. За време боравка у Никомидији Арије је саставио књигу „Талија", намењену простом народу чију је наклоност он умео да задобије, изложивши ту у популарној, полустиховној форми своје јеретичко учење о Сину Божијем. Са истим циљем распростирање свога учења он је сачинио и песме за млинаре, морнаре и путнике...... Донета је одлука да се сазове Васељенски Сабор, како би нарушени мир, у Цркви и у друштву, био поново успостављен, а такође и како би био решен недавно обновљени спор о времену празновања Пасхе[6]. По први пут, са уједињењем Истока и Запада под влашћу једног хришћанског цара, појавила се могућност сазивања Васељенског Сабора."

"Евсевијева партија, користећи се све већим и већим утицајем који је после сабора имала на двору, преко императорове сестре Констанције издејствовала је да Арије убрзо после осуде буде из прогонства позван на двор. Сабор у Константинопољу из 336. године је, по свему судећи, донео одлуку да се Арије прими у црквено општење. Уочи дана када је та одлука требало да буде извршена, император, обманут од стране Арија који је лицемерно потписао православни символ, хитно је позвао остарелог Византијског епископа Александра, да би га упозорио да се не супротставља примању Арија у Цркву. Одлазећи од императора, Александар је пошао у храм и тамо се молио Богу да или њега самог, или предводника јереси, узме из овога света, пошто није желео да да буде сведок таквог светогрђа као што је примање јеретика у Цркву. И, Промисао Божији показао је над Аријем Свој праведни суд пославши му на дан славља изненадну смрт. „Излазећи из храма, – каже историчар Сократ о Аријевој смрти – праћен гомилом Евсевијевих присталица као телохранитељима, Арије је гордо пролазио посред града привлачећи пажњу свег народа. Када су се приближили месту које се зове Константинов трг, на коме је био подигнут стуб од порфира, Арије је, обузет ужасом услед тога што је схватио своју неправедност, осетио снажан бол у стомаку. Потражио је место где би могао да се склони, и када су му показали стражњи део Константиновог трга, пожурио је онамо. Ускоро потом изгубио је свест, а заједо са пражњењима изашли су и делови утробе, праћени обилним крварењем и испадањем црева. Затим су заједно са изливањем крви изашли и комади његове јетре и слезине, тако да је врло брзо умро." извор: https://svetosavlje.org/sedam-vaseljenskih-sabora-prema-ceti-minejima-sv-dimitrija-rostovskog/2/

Дакле, што се тиче самог Арија, он је пре самог Првог Сабора био одлучен од Св. Петра, па приман од Александра Александријског, па од њега одлучен, па од Евсевија Никомидијско, који је тада био канонски Епископ и који је као такав и учествовао на Првом Сабору на коме је само формално потписао Православно Вероисповедање, али не и анатеме на Арија и аријанизам, примљен у Никомидијску Цркву. Као такав, то јест, као Свештеник, а не као рашчињени лаик, је присутвовао и учествовао на Сабору и као такав је и суђен и осуђен. На самом Првом Сабору је анатемисан и рашчињен, али су га опет канонски Епископи примили у Цркву, јер је лажно признао Ортодоксију. Дакле, видимо да Црква ни у овом случају не познаје јеретичку измишљотину саморашчињена, већ да неко бива рашчињен тек самом одлуком Цркве. Да тога нису били свесни, не би после Првог Сабора и прогонства, Арија поново рехавилитовали кроз црквени Сабор. Такође, треба пажљиво погледати чињеницу који износи Св. Димитрије: "Донета је одлука да се сазове Васељенски Сабор, како би нарушени мир, у Цркви и у друштву, био поново успостављен, а такође и како би био решен недавно обновљени спор о времену празновања Пасхе." То исто срећемо и у случају иконоборачке јереси. Дакле, јерес је унета у Цркву, а не ван Ње. Јересисповедници су потресали Цркву боравећи у Њој и ширићи своје лагарије са својих канонских положаја које су поседовали. Међутим, тако нешто је било немогуће после 2. Сабора, када су сви аријанци отсечени од Тела Црква и када су формирали своју засебну религијску организацију. 

То исто потврђује и сам Св. Кирило Александријски, који вели да је јеретик Несторије његов саслужитељ са којим има пуно општење и обраћа му се као правом и законитом Патријарху. Да би поучио Свештеника Зорана, он наглашава: "Дакле, ми смо анатемисани тада, када је он (Несторије) био предстојатељем, да не кажемо да смо анатемисани директно од њега. Видиш, тај (Доротеј) не би ни произнео у цркви ништа противно његовом (Несторијевом) расуђивању. На тај начин, не само на нас и на друге епископе Васељенске Цркве, који смо још живи, него је и на наше оце који су отишли к Богу произнесена анатема. Тако, шта би нас задржало написати насупрот његовим речима и рећи: тај, који говори, да Дјева Марија није Богородица, анатема. Међутим, то до данас нисам урадио, да неко не би рекао, да је на њега произнео анатему (само) епископ Александрије или (само) Египатски Сабор“.[13] (Свети Кирило Александријски, Посланицаонима који га оптужују, што је дознавши о распрострањењу нечастивог учења Несторија, није прећутао о њему /// Дела Васељенских сабора, Т. 1. Казањ. С. 150-151 (Ер. VIII (VI). PG 77, 60C))""

"Признајем, да сам Саборном граматом желео довести до твоег осведочења, да ми не можемо улазити у општење са тим ко тако говори и мисли, но ја то нисам урадио. Расудивши, да је ономе који се оклизнуо потрбно пружити руку да их придржимо и да пале треба подићи, као своју браћу, у својим писмима сам му саветовао одустати од таквог нечестивог учења, но од тог ми нисмо добили никакве користи ... Али, ми не желимо отворено прекидати наше општење са њим, не посаветовавши се прво са твојим благочешћем. Стога, благоволи писмено изложити своје мишљење о томе, да ли смо ми дужни и даље имати општење са њим или директно објавити, да нико не би улазио у општење са њим, када он остаје с таквим размишљањима и тако учи. Суд твога благочешћа о том делу, биће такође потребно писмено предати и благочестивим и богољубивим епископима Македоније и свима осталим пастирима источних Цркава. Сагласно њиховој жељи, ми ћемо им дати потпору и (духовно) оружије, да би сви они стојали једномислено и једнодушно и да се подвизавају за праву веру, против које се отворила борба“ ( Свети Кирило Александријски, Посланица Целестину, епископу Римскоме // Источни оци и учитељи Цркве Vвека. Антологија.М., 2000. С. 38, 39-40 (Ер. XI (IX). PG 77, 81A, 84C-85A))."

Дакле, сам Св. Кирило је свестан да потребна целокупна Црква да би валидно рашчинила једног Патријарха. Зато је и сазван Св. Васељенски Сабор на који је позван Несторије, не као саморашчињени лаик који се већ налази ван Цркве, већ као прави и правцати Патријарх Константинопоља, који исповеда злословне јереси , а које ће тај исти Сабор осудити, а оне које их следе предати Анатеми и лишити свештеничке власти да више не могу никако савршавати Св. Тајне - којим би могли некоме користити или штетити. Дакле, само је овај Сабор до краја разобличио све злословне магијске херезе које проповеда ЗЂ. Мада то њега не интересује, као што оне који не верују да је Исус Бог, не интересују места у Писму где јасно то пише.

Цитат

Ствари се лоше одвијају по Васијана, јер имамо и Латерански Сабор из 649 (лат. Concilio Lateranense), који је организовао св. Папа Мартин у цркви Спаситеља у близини Латеранске палате у Риму. На сабору је био и св. Максим Исповедник. Сабор је био васељенске природе јер је 105 еп. дошло у Рим да учествују у њему. Сабор је анатемисао Ектесис Патријарха Сергија и Типос Патријарха Павла II, као и особе: цариградског Патријарха Сергија, Пира и Павла II, као и Александријског Патријарха Кира.

Зашто ствари иду лоше по непријатеља Православља, Васијана? Зато што он замишља „канонске“ јеретике, па кад сам му навео проблем који је изнео Тарасије како поступати са рукоположенима од јеретика, наведена су имена Сергија, Пира, Петра и Павла. Они су, по Васијановим булажњењима, били канонски епископи јер нису били осуђени Сабором! Но, Латерански Сабор из 649 анатемише и Патријарха Павла II (641-653) који је те године био жив. Иако су се играли Цркве, Мартин и Максим бивају ухапшени и мученички завршавају своје животе. Император није мислио да је посреди безазлена игра.

Латерански Сабор је био нешто врло, ако не и најзначајније тада, а сама Западна Црква је у то време једина понела заставу Православља и сачувала Веру чисту и неокрњену. Међутим, Латерански Сабор, иако је правилно анатемисао монотелизам и поменуте Патријархе, он није био Васељенски, већ Помесни. Као такав је прихваћен од Православне Цркве, а и од РКатоличке. Кроз историју, ниједан Помесни Сабор није могао да реши питање јереси и архијересијараха, нити да свргне једног Патријарха. Да је овај Св. Латерански Сабор био пресудан, никакве потребе за сазивањем Васељенског Сабора не би ни било. Иначе, тај Сабор је био у обавези, пошто је анатемисао ове Патријархе, да постави новог православног Патријарха Цариградског. Као и да осуди и друге актуелне Источне Патријархе који су били монотелити и њих замени Правовернима. Међутим, он то није урадио, нити је могао, јер није био васељенски.

Да видимо пажљивије шта се говорило на Седмом Сабору:

"Тарасије: Чули смо заповести отаца. Шта онда треба да урадимо? Да ли треба да прихватимо оне који су рукоположени од јеретика? Сабор: Да, господине, чули смо и морамо их признати. Тарасије: Али већина оних који су били у Шестом Сабору, били рукоположени од Сергија, Пира, Петра и Павла, вођа јереси монотелита, а ови су са своје стране имали Константинопољску столицу. Од Петра, последњег од оних који су председавали овом столицом, до Шестог Сабора, нису прошло више од петнаест година. А они који су били архиепископи у наведеном времену, односно Тома, Јован и Константин, су рукоположени од стране јеретика и нису за ово осуђени као недостојни. Педесет година је трајала та јерес. Али су Оци Шестог Сабора ескомуницирали само ову четворицу, упркос томе што су хиротонију добили од њих. Сабор: Ово је јасно."

Ово: "Да ли треба да прихватимо оне који су рукоположени од јеретика? Сабор: Да, господине, чули смо и морамо их признати." - Св. Авва Јустин и Вл. Атанасије посматрају као икономију. (Вл. Атанасије "Заблуде Старокаландараца", а Јустин "Писмо САС због Америчког раскола).

Зато, гледе овог Сабора имамо два виђења:

Прво, да монотелити нису били рашчињени, јер их није рашчинио Васељенски Сабор, који једини може да рашчињава Патријархе и преда их Анатеми.

Друго, да јесу били рашчињени како тврди Св. Максим Исповедник и да нису могли савршавати никакве Свете Тајне. Оба су супротна са тврдњама ЗЂ, јер веровање у постојање Тајни код рашчињених јеретика је супротно са праксом и исповедњем Св. Цркве. 

Св. Димитрије Ростовски пише:"Наредних готово пола века у Цркви је трајала борба монотелитства са православљем, но црквено јединство није постигнуто. Напуштањем путева насиља од стране светске власти, који нису својствени Цркви, остало је да се ствар реши у њој самој и да се тако дође до мира, што је и учинио Констансов наследник, император Константин Погонат, који је одлучио да сазове „очи Цркве свештенослужитеље, да би размотрили истину“. извор: https://svetosavlje.org/sedam-vaseljenskih-sabora-prema-ceti-minejima-sv-dimitrija-rostovskog/7/

Овде Св. Димитрије само понавља чињеницу да је јерес монотелизма нагризала Цркву изнутра и да је унутар Цркве трајала борба, а не ван Ње. Што значи да су ти јеретици боравили у Цркви, а не споља. 

Патријарх Петар је био последњи који је исповедао монотелитску јерес, тако да је са осталима био потсхумно осуђен на каснијем Шестом Вас. Сабору.  Међутим,  следећи Патријарх Тома Други је рукоположен и изабран тек шест месеци после смрти јеретика Петра. Ови који су рукополижили Тому, нису били анатемисани директно. Тако да немамо баш чисту ситуацију. Св. Тома Други је то јеретичко учење одбацио и у тој истој Цркви и на тој истој Катедри настављао да управља православно. Зато су сви они наглашавали да је јерес нагризала Цркву изнутра, а не споља. Јер, споља је већ када се јеретици из Цркве прогнају и када они наставе да егзистирају ван Цркве у засебним заједницама. Зато папски легати постављају овакво питање: "Саборска заседања отпочела су обраћањем папиних изасланика: „пре неких 46 година, предстојатељи овог царског града Сергије, Павле, Пир и Петар, као и Кир, који је био предстојатељ у Александрији, и Теодор, који је био епископ града Фарана, и други, њихови следбеници, увели су неке нове изразе, противне православној вери и тако су проузроковали немир у Васељенској Цркви, исповедајући и учећи да је у домостроју оваплоћења Једнога од Свете Тројице, Господа нашег Исуса Христа, једна воља и једно дејство. Много пута је наш апостолски престол, вама заиста одан, одбацивао ово учење, потом је и молио, но све до сада никако није успео да их одврати од таквог злославног мишљења; стога молимо вашу боговенчану моћ: нека представници најсветије Константинопољске цркве кажу одакле су се појавиле те новотарије?" - Овде можемо видети да на почетку Сабора анатемисани Патријарси нису сматрани таквима - бившим Патријарсима, или лаицима, или рашчињенима, већ су поменути као Патријарси." На осталим местима су током целог Сабора ови поменути монотелитски Патријарси помињани са својим законитим чиновима, а на самом Сабору је рашчињен и анатемисан Патријарх Антихијски Макарије које је био монотелита, а до самог тренутка рашчињења је сматран пуноважним Патријархом: " Видећи такву тврдоглавост јеретичког патријарха, сабор га је испрва лишио омофора (који је ознака епископрког достојанства), да би потом донео следећу осуду:
„Божанско правило никако не дозвољава да на учитељском престолу седи Макарије, који је остарио у догматима безбожности, који не само да је сав христољубиви народ испунио тајном изопаченошћу и кривотворио сведочанства светих и славних отаца, него је путем својих писама и посланица узнемирио све људе од истока сунца до запада, те је праведно и законито лишен светитељског (епископског) одјејанија“.
Свргнути патријарх био је анатемисан, при чему су оци сабора одлучили да моле императора да га прогна из Константинопоља. Уместо Макарија на патријаршијски престо Антиохије био је изабран Теофан, који је потом у својству Антиохијског патријарха узео учешће у наредним пословима сабора." 

Даље, Сабор тек онда у свом Оросу ставља у исти кош, тако што их је анатемисао, монотелитске предводнике и Патријархе и заједно са њима живог, "до мало пре" Патријарха Макарија Антиохијског: "...Но, како од искона не мирује изумитељ зла, који је себи нашао помоћника у змији и кроз њу у људску природу унео смртоносни отров, тако и сада, нашавши погодне органе за остварење своје жеље, управо: Теодора, који је био епископ Фарански, Сергија, Пира, Павла, Петра, који су били предстојатељи овог царског града, и још Хонорија, који је био папа древног Рима, Кира, који је епископовао у Александрији, Макарија, који је до недавно био предстојатељ у Антиохији, и Стефана, ученика овог последњег, он није оклевао да кроз њих подстакне саблазан заблуда.." Дакле, видимо да Сабор констује да су ови били Патријарси, а да је Макарије до недавно, то јест, док га ту на Сабору нису рашчинили, био Патријарх Антиохије.  извор: https://svetosavlje.org/sedam-vaseljenskih-sabora-prema-ceti-minejima-sv-dimitrija-rostovskog/7/

Погледаћемо и Житије Св. Максима и кроз то другу солуцију:

"Максим одговори: Знате за новачења која потекоше од списа Кира, бившег патријарха александриског, о девет поглавља, које усвоји и потврди цариградски престо патријаршки, и друге промене и додатке и повреде светих Сабора, које починише првосвештеници византијске цркве: Сергије, Пир и Павле. Та новачења су позната свима црквама. И то је разлог што ја, слуга ваш, не одржавам општење са цариградском црквом. Нека се уклоне од Цркве саблазни, које уведоше поменути људи! Нека ре уклоне са онима који су их увели! Нека се отстрани с пута камен спотицања, и ви пођете глатким путем Еванђеља, очишћеним од сваке јереси! И када будем видео да је црква цариградска онаква каква је раније била, тада ћу и ја бити према њој какав сам раније био, и обновићу општење с њом без икаквог потстицања од стране људи. А док у њој буду биле јеретичке саблазни, и архијереји - саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење." 

Видимо став и логику Св. Максима Великога. Овај разговор се одигравао после Латеранског Сабора на коме су осуђени монотелити од стране Римске Цркве. Овде Максим  у речима не одбацује чинове монотелитским Архијерејима, нити самој Цг Цркви.Њих назива првосвештеницима (и престолом патријаршким), а Цркву назива Црквом, само зараженом јересима, са којом он неће да општи, да се не би тиме сагласио са исповедањем јереси које ти монотелити исповедају. Такав резон је касније донео Прво - Други Помесни Цг Сабор (15. Канон) и тако су поступили и Светогорци крајем прошлога века када су прекинули општење са покојним Патријархом Атинагорасом. Наравно, Епископ Теодосије, са којим је водио разговор Св. Максим, је сматрао Св. Латерански Сабор невалидним, јер није сазван царским указом,али му Преподобни Отац објашњава како тоништа не значи, јер је тај Сабор донео Православну Веру и да је то мерило истинитости. 

Међутим, по Св. Максиму су ови били рашчињени и немогући да савршавају Св. Тајне: "Онда га запиташе: He општиш ли са цариградским престолом? Светитељ одговори: He општим. Упиташе га: Зашто? Светитељ одговори: Зато што представници овога престола одбацише Четири Света Сабора преко Девет Поглавља, састављених у Александрији, и затим преко Изложења написаног патријархом Сергијем у овом граду, и недавно преко Типоса. И оно што преко Изложења догматизираше, то Типосом одбацише, и себе саме толико пута проклеше и разорише. Стога они који су сами од себе проклети, и од помесног у Риму сабора одлучени, и туђи свештенству, какве Тајне могу вршити? И какав Дух силази на оне које такви рукополажу?"

Дакле, ако је заиста тачна тврдња Св. Максима, онда су сви монотелити заиста били одлучени од Цркве и тиме су изгубили благодат свештенства (овде Св. Максим показује оно што моја маленкост нон-стоп понавља, а ЗЂ непрекидно одбацује - а то је да рашчињени и одлучени не могу вршити Сакраменте). 

Не можемо рећи да је Максим говорио ван општег васељенског веровања и да је мудровао ван општег Црквеног православног схватања, јер је у свему био доследан Св. Предању и у свему је сткриктно пратио и следовао црквеном Учењу. Дакле, код њега не налазимо веровање да тајинства може савршавати рашчињени јеретик. Мислим на тврдњу, коју Зоран одбацује, да рашчињени не може вршити Тајне. Што заправо одувек Црква поучава и исповеда.

Зато, имамо две ситуације. Или су ови били заиста рашчињени, па их Оци Седмог Сабора узимају као пример икономије, то јест да су ови реатроактивно оправдани, јер су унети у Диптихе и признати Светима на самом Шестом Сабору. Како Црква може да прогласи јеретиком некога ко је већ умро, тако може да рехабилитује и некога из прошлости ко је био осуђен. У СПЦркви имамо пример Америчког Раскола у коме су рашчињени и анатемисани Вл. Дионисије и одбачене све даље хиротоније те Цркве, а та рашчињења је прихватила и цела Васељенска Црква, и саборски проглашава да све тајне које они врши не постоје. То потвђује и Авва Јустин. После, 1990. године Црква решава овај проблем и раскол се зацељује. Црква актом прихвата све Св. Тајне ових и сматра их валиднима и важећима. Дакле, ретроактивно исправља рашчињење из прошлости и разрешава све упокојене раскола и тако и Тајне чини исправним и правим. Тома Други и Јован и Константин су били православни, зато су и прихваћени. Док се мртви јеретици не могу рехабилитовати. 

Оци Седмог Сабора нигде не говоре о благодатности и неблагодатности тих хиротонија у овом случају, већ само о прихватању ових који су примили хиротоније од монотелита. Мада, као што рекох, постоји "рупа" између Петра и Св. Томе Другог, јер је овај  тек неколико месеци, после смрти анатемисаног (од Латеранског Сабора и самом Шестог Вас.) Петра, и хиротонисан и постављен на престо цариградски.

"Тома, Јован и Константин, су рукоположени од стране јеретика и нису за ово осуђени као недостојни. Педесет година је трајала та јерес. Али су Оци Шестог Сабора ескомуницирали само ову четворицу, упркос томе што су хиротонију добили од њих."

Шта вели овде Св. Тарасије. Треба мало пажљивије гледати. Прво, каже да је педесет година трајала та јерес. Дакле, од самог почетка. То је мимо тога да су ови анатемисани на Латеранском Сабору, већ говори о целокупном периоду обитавања јереси у Цркви. Друго, наглашава да је Св. Шести Сабор екскумуницирао само ову четворицу. Не помиње ексомуникацију Латеранског Сабора, већ само ауторитет Шестог. На тој линији размишљају Оци и то све време понављам. Управо ова повезаност са постојањем јереси свих педесет година (и пре и после Л. Сабора) и помињањем њиховог екскомунуцирања, Св. Тарасије показује да се ове хиротоније могу прихватити, јер су биле валидне. Иако је постојала јерес у Цркви ови су могли да преносе апостолско прејемство јер нису били екскомуницирани од стране Васељенског Сабора и преко њих је остало наслеђивање благодати које само Васељенски Сабор може завезати. Св. Тарасије ниједним словом није поменуо екскомуницирање ових од стране Латеранског Сабора.

Цитат

У свом лудилу Васијан укида сакраменте као што су крштење и рукоположење, а онда од свештенства одузима и власт везивања и разрешивања, коју они чак ни кроз сабор немају! Зар није рашчињен Павле II у тренутку кад га је Сабор анатемисао? Он је остао на столици захваљујући царској власти, али Максим није хтео да уђе у општење са Пт. Петром (654-666), монотелитом, јер је сматрао валидним одлуке Латеранског Сабора, тако да овај за њега није био свештеник. Још мање канонски! A Tарасије је прихватио хиротоније ових као валидне!

Оваквом игром ништа се не постиже. Св. Максим бар до темеља разлаже неправославни став Зоранов и свих оних који су једномишљеници са њим по том питању. Јер, Светац вели да рашчињени нема Св. Тајне. Тешко је поверовати да би Св. Тарасије размишљао другачије од једног таквог Св. Оца, посебно у овим суштинским питањима. Кроз сесије видимо да се Тарасије вазда консултовао са Предањем и Оцима. Дакле, код Тарасија засигурно не можемо наћи тврдњу да постоје Тајне код јеретика који су рашчињени. Поготово не на нивоу једног Васељенског Сабора који сам рашчињава јеретике и проглашава их ништавнима. Нараво, Зоран не сме да се осврне на овакве чињенице, нити да их коментарише, јер су ипак то најјасније догматске тврдње које понављају сви Свети Сабори, а Седми им је у свему једнак у Вери и Правилу. Једино по чему би се могао разликовати Св. Тарасије је то да је он сматрао ове јеретике нерашчињенима, јер је њихову екскомуникацију помињао само кроз Шести Сабор, а не кроз Помесни Латерански, који је прихватао и на којем је присутвовао Св. Максим (који је говорио кроз логику тог Сабора, што је и логично). У овом случају Св. Тарасије нигде не говори о благодатности тих Тајни, кроз призму да су они били рашчињени и анатемисани, па да је Бог кроз такве дејствовао. Тако нешто у православном Предању не постоји, поготово не у Учењу Св. Васељенских Сабора. 

Цитат

Аријанизам је анатемисан као јерес 325 на Никејском (Првом Вас.) Сабору, а вожди су им збачени. Како нису били јеретици? Како су могли да буду канонски свећеници? Одакле су се повампирили? Кад су били „канонски јеретици“

Овакве тврдње су просто зачуђујуће. 

Да видимо шта се дешавало на Никејском Сабору. Кроз перо Св. Димитрија Ростовског:

"Са изузетком двојице египатских епископа, Секунда и Теоне, сви остали су потписали Никејски символ, изражавајући тако сагласност са његовим садржајем. Осим тога, Евсевије Никомидијски и Теогнис Никејски одбили су да ставе своје потписе на анатему која је била додата символу. Тако је, као што се види, васељенско одређење вере било примљено готово једнодушно. Но каснија историја аријанских покрета показала је да су многи епископи „символ потписали само руком, а не и душом“. Строги аријанци су символ потписали да би избегли одлучење од Цркве и протеривање са својих катедри, док су у души остајали оно што су били и пре јеретици. И представници полуаријанске партије символ су потписали из побуда које су биле далеко од искрених."

"Арија и двојицу његових отворених присталица, Секунда и Теону, император је по окончању сабора прогнао у Илирију, објавивши уз то сурове казне за следбенике јересоучитеља, при чему је већ и само поседовање његових дела сматрано за криминални преступ.
Никејски символ, који је показао православно учење о Божанству Другог Лица Пресвете Тројице Господа Исуса Христа, и који је као јерес осудио хулна аријанска мудровања, није донео крај немирима у Цркви: епископима аријанцима, који су саборско вероисповедање потврдили својим потписима само из страха пред царском влашћу, ускоро је пошло за руком да ову придобију на сопствену страну, и да тако, уз подршку власти, ступе у огорчену борбу против заштитника праве вере; половином четвртог века они су, споља гледано, готово у потпуности поразили своје противнике, уједињене под свештеним стегом никејског символа." извор: https://svetosavlje.org/sedam-vaseljenskih-sabora-prema-ceti-minejima-sv-dimitrija-rostovskog/2/

Овде је Зоран показао да не поседује баш одређено знање из ових области, јер видимо да никакви "вожди" аријански нису били збачени, већ да су сви Епископи потписали Символ Вере, сем Теоне и Секунда, а касније су ови потписници поново кренули да јавно проповедају аријанску јерес. Убрзо је и сам Арије рехабилитован и враћен у Цркву.

Цитат

 Како су могли да буду канонски свећеници? Одакле су се повампирили? Кад су били „канонски јеретици“, зашто је Амброзије одбио да се крсти и рукоположи од њих? Исто се вели и за његовог покојног брата Сатира (De excessu fratris Satyri), који је доживео бродолом, отпливао до Сардиније, отрчао да се крсти, али кад је чуо да је тамошњи владика аријанац, одложио је крштење. А овај је био канонски владика!

Овај јесте био канонски Владика. Није био рашчињен. Тада је био општи хаос у Цркви. Неки су општили са једнима, други нису хтели, али су били у посредном општењу. Сви су скупа били у једној Цркви и борили. Св. Амвросије (или његов брате, свеједно) је одбио крштење од таквог, јер се гнушао јереси и није желео да прими крштење из руку таквога за кога је знао да исповеда једну такву јерес којој се он противио. Што може да значи и да је веровао да ови уопште и не могу да крсте; јер крштавају у Сина и Духа који су, по њима, створења. Такав став је изложио у оним цитатима и они се порећи не могу. Међутим, то нема никакве везе са овом причом о Св. Тарасију, која целу ту ствар гледа из једног сасвим другог угла. Не може се поредити тадашње гледиште, у свом том хаосу, са каснијим гледишем када је Црква разрешила сва та питања и када се те ствари могу сагледати много јасније. 

Цитат

И они стално говоре о јеретицима, а не кобајаги јеретицима. Поступак пак браће (Ам и Сатир)  не говори да су они негирали благодат у ових јеретика, него да нису хтели да се прихвате осуђене од Никеје аријанске вере и да уђу у њихово друштво, иако „канонско“. 

 Амвросије је директно негирао благодат и то смо јасно показали, али то ЗЂ не интересује, јер њега интересује његова интерпретација, а не саме речи Светитеља. Видели смо такође да аријанци нису били осуђени Никејом, већ су сви потписали то ортодоксно учење, а после опет кренули да проповедају аријанизам. Сви ти епископи су имали Епископске чинове.

Ја не видех да Св. Амвросије  у том Писму говори да је тај Епископ био аријанац:

"But he was not so eager as to lay aside caution. He called the bishop to him, and esteeming that there can be no true thankfulness except it spring from true faith, he enquired whether he agreed with the Catholic bishops, that is, with the Roman Church? And possibly at that place the Church of the district was in schism. For at that time Lucifer had withdrawn from our communion, and although he had been an exile for the faith, and had left inheritors of his own faith, yet my brother did not think that there could be true faith in schism. For though schismatics kept the faith towards God, yet they kept it not towards the Church of God, certain of whose limbs they suffered as it were to be divided, and her members to be torn. For since Christ suffered for the Church, and the Church is the body of Christ, it does not seem that faith in Christ is shown by those by whom His Passion is made of none effect, and His body divided." http://www.newadvent.org/fathers/34031.htm

Амвросије претпоставља да је ствар о расколу, а не о аријанским јеретицима. 

Цитат

Атанасијеви кукавни епископи, о којима говори у писму одмах после 362, су ушли у унију са анатемисаним аријанцима. Они су били са јеретицима. Али испада сада да, по Васијану, јеретици су имали благодат, односно да нису били анатемисани од Никеје. Ово су беспућа и богазе у које се упада када се не прихвата православно учење. Ако су били канонски, зашто Амброзије неће са њима? Атанасијеве владике су били у заједници са аријанцима.

Видели да то нису били рашчињени Епископи, јер их Никејски Сабор није рашчинио. Св. Атанасије, па и сам Амвросије, су , из своје перспективе, избегавали свако општење са њима. То је сасвим друга страна приче. Они су били активни борци против аријанизма и борили су се против саме јереси, тако да је нормално да су и избегавали свако општење у то активно време борбе и смутњи. Зато је и био потребан Други Васељенски Сабор који је коначно решио то питање, јер су постојали и они који су општили и са јединима и са другима, и тотално отсекао све аријанце из Цркве.  На пример, када је Св. Григорије Богослов постављен за Архиеп. Цариградског, све веће цркве у граду су држали аријанци, он са њима, наравно, није општио. Ти исти аријанци нису поставили другог Архиепископа, то јест, није постојао Православни и аријански Архиепископ, јер је борба била унутар Цркве, а не споља. Иако су православни избегавали да опште са аријанцима.

Цитат

И благодат им је остала. Иако су исповедали аријанство. Дакле, показао сам да, по Васијану, ни анатема Васељенског Сабора не важи. Јер ови епископи су после осуде аријанизма (38 година после), исповедали јавно аријанизам. И цела Васељена је била у јереси, како на једном месту вели св. Јероним.

То да им је благодат остала није једино и искључиво због тога што нису рашчињени, јер нико од тих архијереја није рашчињен Првим Сабором. Само Секунд и Теона. Анатема јереси је остала, али она не може по аутоматизму никога рашчинити, нити тако нешто постоји у историји Цркве, већ се рашчињавају одређени људи. Њихови главара нису били рашчињени, па да су због тога ови изгубили прејесмтво, као што ће изгубити после Другог Васионског Сабора.

Цитат

Не могу се пренебрегнути групе о којима говори Атанасије: 1) једни су вође јереси; 2) други на силу уведени; 3) неки из намере да сачувају народ; 4) неки по глупости, тј. обрлаћени. И нико од ових није безблагодатан. Анатему пију само вође, они који су вршили насиље. И бивају свргнути не због јереси као такве (јер, у супротном, сви ови други учесници би били анатемисани) него због намере да руше Цркву. Наравно да устају (вође) да руше Цркву уводећи искварену веру. „Канонски“ јеретици, на сав ужас Васијанов, јер мора да бије главом у зид, се примају, како каже Атанасије, по икономији (οἰκονομικῶς γεγενῆσθαι)! 

Да погледамо шта говори Св. Тарасије, насупрот плагијатима ЗЂ:

"Није тако као што мислите; Отац заправо поновно успоставља на свештенство оне који нису иницијатори јерес, него су били увучени или претрпели насиље. Само главешине и аутори јереси нису припуштени на свештенство, и то вели врло јасно и са великом прецизношћу. С друге стране, црква зна да је св. Атанасије пет пута победио, јер је неколико пута прогнан у Риму и присиљен да на понижавајући начин побегне од лидера аријанске јереси. Када се враћао и успевао да овлада црквама, непријатељи, који су мењали страну како ветар дува, придруживалису му се. Али када се повлачио, охрабљивали су се и враћали у своју јерес и прогањали добро. Ја зато верујем да се Отац односи на такве особе, рекавши да нису примљени у свештенство, јер су он и православци трпели насиље од њих."

Св. Атанасије поново успоставља на свештенство оне који нису иницирали јерес (иницијаторе кажњава и не прима). Ти Епископи су имали валидно рукоположење Цркве. Многи од самих православних Епископа и пре 1. Вас. Сабора, а остали су могли добити рукоположење од било ког друго Епископа, небитно, јер ниједан Епископ, сем Теоне и Секунда, није био анатемисан и рашчињен на Никејском Сабору, тако да су сви имали право и директно апостолско прејемство. Зато их Св. Атанасије прима као такве, јер то нису рашчињени и анатемисани Епископи од Никејског Сабора (како је замислио наш Зоки), већ их васпоставља у службу као православне, док ове остале рашчињава, јер нису претходно били рашчињени. Рашчињени Епископи се поново не рашчињавају. Дакле, шта рећи. По надасве крајње лудој поставци Ђуровићевој ове вође јеретика су биле претходно анатемисане и рашчињене од Првог Сабора, па их је Св. Атанасије опет рашчинио! И, уз то све они имају благодат ипак. Не знам какав ум може да смисли овако нешто. Наравно, та первезија је далеко од сваке истине, како оне суштинске - догматске, тако и оне реалне - историјске. Нити су ови били претходно рашчињени, већ их је тада, при пријему у Цркву, Св. Атанасије рашчинио, а ове остале је оставио као Епископе. Дакле, прво рашчињење над овима је учинио Св. Атанасије са  локалним Св. Сабором.

Међутим, зашто је овако поступао Св. Атанасије. Наиме, по 10. Канону Првог Никејског Сабора, онима који су се одрекли Христа током гоњена, није било дозвољено да ступају у Клир: "Од оних, који су пали, ако су неки постављени били, или по незнању, или са знањем дотичних, који су их поставили, ово ипак не слаби ничим Црквено правило, јер кад се то дозна, они бивају свргнути." Овај Канон није ништа ново, јер се надовезује на претходне Каноне Помесних Сабора. По овом кључу је свргавао и Атанасије оне који су исповедали јерес аријанску, јер је то био такође пад и грех и хула на Духа Светог, то јест одрицање од Христа у вероисповедању. 

Цитат

Ако су им тајне валидне, а примају се по икономији, произилази да када се говори о икономији да се има у виду реалност тајни, њихова сакраменталност, а икономија (снисхођење) се односи на то што су били одвојени од „званичне“ Цркве, што су се дружили са јеретицима. 

Напокон је нешто, донекле, погодио. Али, није могао без своје јереси. Код Отаца не постоји одвајање од званичне Цркве, већ само одвајање од Цркве. Волео бих да ову своју богомрску херезу потврди Св. Оцима, јер код Отаца нигде неће наћи такву јеретичку хулу и несувислост. Јер Св. Оци нису Енцо Бјанки и Ив Конгар, на којима гради своју јеретичку антиправославну (антихристовску) еклсиологију. 

Сви Св. Сабори и Оци говоре искључиво и само искључиво о одвајању од Цркве као Тела Христовог, а под тим одвајањем подразумевају и одвајање од Бога. Сам је себе разобличио сесијом Св. Сабора у којој стоји да је анатема и рашчињење одвајање од Цркве, Свештенства и самог Бога. 

Сам 5. Васељенски Сабор изједначава Анатему са одвајањем од Бога: ""Kazna anateme nije ništa drugo nego odvajanje od Boga"(V Vaseqenski Sabor, sednica 8)". Све то исто можемо наћи и у другим Канонима, отачким списима, и било чему што је везано за било који Васељенски Сабор.

Само на овом месту можемо видети каква је свест Васељенских Сабора и како су они гледали на чињеницу анатемисања и рашчињавања јеретика и преступника. Дакле, све суштински супротно од богопротивне антицрквене тезе јересомислећих Зорана Ђуровића и Акакија Станковића, који тврде да постоји некакве "званична" Црква одвојена од Тела Христовог. Православно Учење никакве везе са богомрском, горе цитираном, тезом да су ови јеретици били одвојени од званичне Цркве, а да су припадали некој мистичној Цркви која није Православна (Католичканска). Нити су ови, у случају Атанасијевом, били рашчињени од стране било какве Цркве, нити је могуће, када би били, да буду само анатемисани од стране некакве "званичне" Цркве. Сви ти аријанци су били у тешком греху, за који су одговарали пред Богом, а тај грех је гори од убиства и сваког другог сличног зла, али им је благодат свештенства остала, док неке Атанасије није свргнуо, а неке примио као такве.

Цитат

Тако смо срушили Васијанове тлапње да Атанасије није признавао сакраменте аријанцима, и показали смо, заједно са св. Тарасијем, да је он одбацивао од Цркве само вође аријанаца, али не и саме сакраменте, јер немамо сведочанства да их је прекрштавао или поново рукополагао. И када се ово примени на читање 7. канона 2. Вас. Саб., онда је јасно да се аријанцима прихвата крштење као сакраментално.        

ЗЂуровић је само, јер другачије не може бити, јер јерес, ма колико да је интелигентна и подмукла, она не може да победи јер је грађена на обмани, лажи и заблуди, срушио све своје екуменистичко-протестанске тлапње и вратоломије. Казати да је Атанасије Велики признавао Св. Сакраменте аријанцима је једнако казати и да је лопта коцкаста. Јер је Св. Атанасије тврдио да јеретичко крштење: "више прља у бешчашћу него ли што га (погруженог јеретика) искупљује“ (Свети Атанасије Велики, ПГ т. 26). Ту исту линију су држали и Григорије Богослов и Василије Велики. 

"And these too hazard the fullness of the mystery, I mean Baptism; for if the consecration is given to us into the Name of Father and Son, and they do not confess a true Father, because they deny what is from Him and like His Essence, and deny also the true Son, and name another of their own framing as created out of nothing, is not the rite administered by them altogether empty and unprofitable, making a show, but in reality being no help towards religion? For the Arians do not baptize into Father and Son, but into Creator and creature, and into Maker and work. And as a creature is other than the Son, so the Baptism, which is supposed to be given by them, is other than the truth, though they pretend to name the Name of the Father and the Son, because of the words of Scripture, For not he who simply says, 'O Lord,' gives Baptism; but he who with the Name has also the right faith. On this account therefore our Saviour also did not simply command to baptize, but first says, 'Teach;' then thus: 'Baptize into the Name of Father, and Son, and Holy Ghost;' that the right faith might follow upon learning, and together with faith might come the consecration of Baptism." 

http://www.newadvent.org/fathers/28162.htm

Прочитатјте десет пута ове речи Светог Атанасија, пре него што се осмелите да обмањујете јавност да је он прихватао јеретичка тајинства. 

На истој линији је био и Св. Кирило Александријски, после 2. Вас. Сабора, који је тврдио: "Јер се само јеретици поново крштавају, јер претходно није било Крштење". (6 PG 33, 345A). Исто тврди и Климент Александријски: "Крштење јеретика није својствена и изворна вода". (1, 19, PG 8, 813А). 

Као и Св. Златоусти: " "Нека те јеретички системи не преваре, о слушаоче, јер они имају крштење, али не и просвећење; и тако су они крштени по телу, али по души, они су непросвећени" (Омилија на "У почетку беше Логос").

Цитат

Све што остаје Васијану је да призна непрекидни ланац Апостолског прејемства и католицима. Јер он, иако несвесно, излаже тезу да до дана данашњег католици имају прејемство (сукцесију апостолске благодати). Јер се из текстова са којима сам га суочио извлачи закључак да не постоји механизам да се неко анатемише него да се благодат свештенства краде из Цркве. Јер анатема Никеје није разблагодатила аријанце који су били „канонски“ епископи. Нити су рашчињени они који су исповедали јавно аријанство, а у себи мислили другачије. И то би било и на 2. Никејском, јер Тарасије није причао о јеретицима који су били ван Цркве, него о јеретицима са прејемством. Тарасије, по њему, није ни разликовао јерес од раскола, био приглуп и необразован.

Католици имају "технички" апостолско прејемство, али не и Светотајинску благодат. То су изгубили одвајањем од Цркве и упадом и законским проглашењем јереси као званичних учења, које је осудила ПЦрква на својим Саборима. Једина разлика је у томе што нико од конкретних личности није анатемисан код Католика, сем оне прве Анатеме из 1054. Међутим, пошто су они отсечени од Цркве и бораве у јереси већ толико дуго, и не само да бораве, већ су у претходном миленујуму намножили те јереси и изопачили сваки сегмент хришћанске духовности и благочешћа, они сходно томе одавно више нису Црква, јер су изгубили сваки контакт са Њом. 

 

Да се вратимо на Св. Тарасија. Прво да видимо да код њега није постојало такво сумануто мишљење да се јеретици спасавају и да Бог може да дејствује кроз јеретичке руке: "Свети Тарасије Константинопољски у писму јерменском католикосу је писао: „сада се кајем што… сам ћутао и нисам се противио јереси; и тврдим да вам је немогуће да се спасите, ако будете пребивали у јереси". (цитат по: https://svetosavlje.org/van-crkve-nema-spasenja/8/#note25 - Писмо Захарији-католикосу Велике Јерменије о једном лицу Господа нашег Исуса Христа из сједињења две природе и о правомислију Сабора светих отаца у Халкидону.) Зар човеку који овако размишља се може приписати безумна теорија да је веровао да Бог може дејствовати кроз руке јеретика, а исти тврди да се јеретици не могу спасити.

Свети Тарасије је рукоположење учињено симонијом по аутоматизму сматрао невалидним (не улазим у то да ли то исправан став или није): "Jer koji ruke polažu, služitelji su Duha, a ne prodavci Duha, jer im je rečeno da dobijajući blagodat Duha na dar, na dar i daju primaocima od njh, dobivši takvu slobodu od Gospodnjega glasa. Ako se pak neki zateče da je istu za zlato kupio, proglašuju takvoga isključenim iz svešteničkoga reda. Jer ako je i dobio sveštenstvo po imenu, ili se reč pokazuje lažna samim činom, jer niko ne može služiti Bogu i mamonu, kao što se jevandjelski naučismo...Jer znaš, čoveče želja Duha Svetoga, da je snošljivija (u ovome) i sama nečastiva jeres Makedonija i oko njega Duhoboraca. Jer su oni bulaznili da je Duh Sveti stvorenje i sluga Boga i Oca, a ovi (=pristalice simonije), kako misle, čine Ga slugom svojim. Jer svaki gospodar prodaje, ako hoće, ono što ima, ili slugu, ili drugo što poseduje.....A ako se ne prodaje (Sv. Duh), a jasno je da to ne može biti, (onda) je nesumnjivo da nemaju u sebi blagodat Duha Svetoga, to jest svešteničko dostojanstvo; a ako nisu dobili, niti je imaju..." (Посланица Папи Адријану)

Овде можемо да видимо гледиште Св. Тарасија. Код њега нема благодати код рашчињених. Он овде чак изједначава симонисте са македоњанима, то јест, ове чак сматра горима. За њега су ови по аутоматизму невалидни. Иако ја лично такав став нисам нашао нигде у Канонима Цркве. Ово је битно да би се схватио резон Св. Тарасија. 

Такође, да би боље неке ствари разумели, требамо да погледамо само Житије Св. Тарасија:

"Патријарх беше Павле Кипарац, муж добродетељан и побожан, али плашљив. Јер, доведен на престо за царовања споменутог Лава, сина Копронимова, он је посматрао велика страдања многих за свете иконе од злочестивог цара, и скривао своју побожност, и мешао се с јеретицима. А после цареве смрти, иако је желео да прослави побожно поштовање светих икона, није могао, јер није имао ниједног помоћника, а иконоборство се беше веома учврстило у целом граду и у околним покрајинама. Због тога беше силно утучен. И видећи да не може ништа да учини, он намисли да остави патријаршијски престо, на коме није био више од четири године. У том се разболе, и тајно оде из патријаршије у манастир светог Флора, и узе на себе свету схиму..........

...Убрзо се то рашчу и сви се веома чуђаху. А царица Ирина се растужи што патријарх то учини, не обавестивши никога. И оде к њему са сином царем Константином, и питаше га: Зашто учини то оче, и због чега? А он одговори: Моја болест и очекивање блиске смрти приведе ме у овај свети схимнички образ. А нарочито ме црквена смутња и неред примора да напустим патријаршијски престо, јер болује Црква од јереси иконоборачке, и од дуготрајног умовања злог задоби неизлечиву рану. И ја несрећни већ сам три пута дао својеручни потпис и пристанак на ту јерес, јер нисам могао да избегнем замке зловерја, због чега се сада силно кајем. Оно пак што највише и неизмерно жалости моју душу, то је ово: видим како се све покрајине ваше царевине, које држе непоколебљиво правило вере у православном учењу стоје и веселе се, туђе наше цркве, и од себе као од Христова стада одгоне нас као туђинске овце; и због тога се одричем да будем пастир јеретичком скупу, и волијем обитавати у гробу него бити под анатемом светих четири престола апостолских. Но пошто Бог даде вама у руке скиптар, да царску бригу бринете о хришћанском стаду у поднебесју, немојте се оглушити о тугу мајке ваше, Цркве, нити је оставити да и даље остане у неутешној тузи, него се постарајте да она опет заблиста својом древном красотом. Немојте допустити да одвратна јерес и даље, као нека свиња која је изашла из каљуге, пустоши и упропашћује виноград Христов у време вашег благоверног царовања, и да скврнави злочестивим умовањем. Имате вичног делатеља, који може произвести грожђе истинског вероисповедања, које ће, измуљано у божанској каци једне Цркве, напунити чашу мудрости, и спремити верујућем народу пиће православног схватања...А Павле рече сенаторима који беху остали код њега: Боље да никада нисам сео на тај престо, када Црква би гоњењем поремећена и од васељенских престола проклета. Ако се седми Васељенски Сабор не састане, и иконоборачка јерес не уништи, ви се не можете спасти....Зашто си онда ти, при посвећењу свом за патријарха, дао писмени пристанак на иконоборство? Павле одговори: Зато сада и узех на себе покајање што се тада потписах. И бојим се да ме Бог не казни што из страха ћутах и не говорих вам истину. А сада се кајем, и кажем вам да вам нема спасења, ако останете у тој јереси................И сви повикаше, говорећи: Нико други не може бити, само Тарасије! Тада Тарасије изиђе на средину и рече: Видим растргану и раздељену Божју Цркву. И источњаци и западњаци сваки дан нас проклињу. Тешка је клетва и отсечење од Царства Божјег. Ако се сазове Васељенски Сабор, и сви се у вери сложно ујединимо да, као што је крштење једно, тако и вера буде једна, јер ништа није тако угодно Богу, него да сви бораве у јединству вере и љубави, – онда пристајем, иако сам недостојан и неискусан, да примим управу Цркве. Ако пак Васељенског Сабора не буде, и јерес се не истреби, и вера се не уједини са свим источним и западним црквама, онда ја не желим да будем проклет и осуђен, и не пристајем да будем патријарх, јер ме никакав цар неће моћи избавити од суда Божјег и вечне казне..."

Дакле, можемо видети ставове изнете овде. Патријарх Павле је пристао на јерес иконоборачку, иако се са њом није саглашавао, сада се каје. Али, свестан да има на себи анатеме и да не општи са остатком Цркве, ипак себе не сматра рашчињеним већ и даље себе сматра Патријархом. Анатеме су се односиле само на лично спасење. Као што сваки грех одваја од Бога човека на личном плану. Пт. Павле Црква тврди да је његова Црква болесна и контаминирана јересима, али је и даље Мајка Црква која тугује. Сматра да је потребно сазивање Св. Сабора и мисли да је боље да никада није ни постао Патријарх, јер носи велики грех јереси који онемугаћава спасење. 

Свети Тарасије види Цркву раздељену и растргану, али види Цркву. Константинопољ је ипак Црква, као што су и остале Патријаршије. Веру везује за Крштење. Анатеме због јереси сматра проклеством које лишава спасења. 

...Пресвети Тарасије у уводној речи изнесе разлоге због којих је Сабор сазван, и мољаше епископе да праведно суде, искорењујући нова неправославна учења, у Цркву унесена. Затим би прочитана царска посланица Сабору, у којој се спомињаше како патријарх Павле пред своју смрт саветова да се саборском одлуком осуди иконоборска јерес. Свети Оци благословише цара и његову мајку што се тако старају о Православљу. Потом би салушано покајничко обраћање и православно вероисповедање оних епископа који беху пали у јерес....Тако учинише и други епископи. И њихово покајање би примљено, и даде им се у Сабору место међу православним епископима. Онима пак који се не одрицаху јереси потпуно, суђење би одложено на неко време. Јер свети Тарасије говораше: Застареле болести и укорењене зле навике, не лече се лако. Но и њих потом, пошто се истински покајаше, свети Сабор прими и не одузе им чинове....

Јерес је у Цркву унесена. Дакле, јерес је контаминирала Цркву, али је Црква и даље Црква. Покојни Пт. Павле је признат потсхумно, јер је имао покајање. Епископи су примани у Цркву кроз опроштај, а ови што се одмах нису покајали, такође нису рашчињени. Дакле, нико од иконоборачких Архијереја није био рашчињен, јер се не би већ рашчињивани Епископи могли поново рашчињавати. Сви су имали чинове и прејемство, иако у расколу са остатком Православља и са гнусном јереси коју су практиковали и исповедали. Да су били већ рашчињени, Св. Сабор би их примао кроз миропомазање и полагање руку, док овде немамо ништа од тога. 

Цитат

Све што могу да кажем је да је хитон Исусов један, а људи покушавају да га поцепају. Кад се Израиљ расколио, пророци су били и на Северу и на Југу. То је оно што у твоју тинтару не улази, јер ти активно учествујеш у цепању неподеривог хитона Господњег.

"А што сам га проклео, то сам учинио не од себе него по вољи Христа Бога мог, који ми се ноћас јавио. Јер када се ја по обичају мољах, светлост велика изненада обасја тамницу, и ја угледах Господа мог Исуса Христа у облику дванаестогодишњег јуноше, коме лице сијаше јаче од сунца, тако да нисам могао гледати на неисказану славу лица Његова. Беше Он обучен у белу ризу, но раздерану од врха до дна; придржавајући је обема рукама на прсима Он покриваше наготу Своју. Када све то угледах, мене спопаде трепет и ужас; и са великим страхом молећи My ce, упитах: "Ко ти, Спасе, ризу раздра?" Господ одговори: "Раздра ми је безумни Арије, јер одвоји од Мене људе Моје, које стекох крвљу Својом. Него пази и не примај га у црквену заједницу: јер он смишља зло и непријатељство против мене и против мојих људи. Ето, хоће да моле тебе за њега да му опростиш; али ти их немој послушати и немој примити у стадо вука као овцу. Заповеди Ахилу и Александру, који ће после тебе бити епископи, да га не приме него да га пред свима прокуну" (Житије Св. Петра Александријског)

"Само Црква води Христу све оне који верују у Њега и даје им право разумевање Светог Писма… Ван Цркве, као Нојевог Ковчега нема никаквог спасења… Без видљиве, Богом саздане, Цркве не може бити никакве везе између чланова било које заједнице која не би била Тело Христово, јер Тело Христово је – Његова Црква, чија је Он Глава. Без Цркве нико не може да се сједини са Телом Христовим; нико не може постати члан Христов… Они који себе воле да називају члановима невидљиве заједнице светих која се састоји од светих на целој земљи, који су познати само Богу, који сматрају да посредством чисто теоријске вере у Спаситеља постају учесници Духа Светога, који мисле да Спаситељ врши њихово спасење без посредства Цркве у заблуди су, јер ван Цркве нема спасења… Та Црква је видљива, она није просто сабрање људи који верују у Христа. Она је Божанска установа… У њој човек општи са Богом и постаје Дете Божије. Дело искупљења није просто богословска теорија. То је мистични акт који се врши у видљивој Цркви Христовој." (Свети Нектарије Егински)

„Православна Црква не може да прихвати тезу да, без обзира на историјске поделе, суштинско, дубинско јединство хришћана тобож није нарушено и да Црква треба да се схвата тако да се то подудара са целокупним „хришћанским светом“, да хришћанско јединство тобож постоји упркос деноминационим баријерама. Потпуно је неприхватљива и повезана са горепоменутом концепцијом такозвана теорија грана која објављује нормалност и чак промисао у постојању хришћанства у виду одвојених грана. За православне је неприхватљива тврдња да хришћанске поделе постоје само на историјској површини и могу бити исцељене или превазиђене уз помоћ компромисних међуконфесионалних договора. Православна Црква не може признавати једнакост конфесија; они који су отпали од Цркве не могу бити сједињени са њом у стању у коме се налазе сада; постојећа догматска разилажења морају да се превазиђу, а не просто да се заобиђу“ (II, 4-7) Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве

Зато са Руском, Српском, Јелинском, Грузијском и Бугарском Црквом, као и свим Св. Оцима, анатемишемо богомрску антихристовску еклисиологију коју проповеда и исповеда Свештеник Зоран Ђуровић!!!

 

 

[Zoran Đurović]

пре 20 минута, Васијан рече

Дакле, сам Св. Кирило је свестан да потребна целокупна Црква да би валидно рашчинила једног Патријарха.

 Да је био свестан не би са стриком рашчинио Златоустог! Лупаш за све паре! Са Нерсторијем није могао тако лако да се обрачуна, па је зато уортачио се са Папом.

  

[Zoran Đurović]

пре 34 минута, Васијан рече

И оно што преко Изложења догматизираше, то Типосом одбацише, и себе саме толико пута проклеше и разорише. Стога они који су сами од себе проклети, и од помесног у Риму сабора одлучени, и туђи свештенству, какве Тајне могу вршити? И какав Дух силази на оне које такви рукополажу?"

Видиш да Максим није имао црквену (Васијанову) свест и рекао: Треба Васељенски Сабор да их рашчини! - Не, Римски Сабор их је рашчинио. Но, Максиму није било јасно да су они "канонски" јеретици и да имају благодат! -

Тебе треба само пустити да причаш, самоубијаш се.  

[Zoran Đurović]

пре 40 минута, Васијан рече

Иако је постојала јерес у Цркви ови су могли да преносе апостолско прејемство јер нису били екскомуницирани од стране Васељенског Сабора и преко њих је остало наслеђивање благодати које само Васељенски Сабор може завезати.

Зато Максим лупа по дивизији па пре Вас. Сабора каже да су ови попили анатему и да нису свештеници...

[Zoran Đurović]

пре 45 минута, Васијан рече

Св. Тарасије је то да је он сматрао ове јеретике нерашчињенима

Што је у супротносту са Максимом, када би било како ти мислиш. 

[Zoran Đurović]

пре 52 минута, Васијан рече

Овде је Зоран показао да не поседује баш одређено знање из ових области, јер видимо да никакви "вожди" аријански нису били збачени, већ да су сви Епископи потписали Символ Вере, сем Теоне и Секунда, а касније су ови потписници поново кренули да јавно проповедају аријанску јерес. Убрзо је и сам Арије рехабилитован и враћен у Цркву.

Први пут чујем да Никеја није анатемисала аријанизам! Шта уради "икономија" од човека! [Τοὺς δὲ λέγοντας· ἦν ποτε ὅτε οὐκ ἦν, καὶ πρὶν γεννηθῆναι οὐκ ἦν, καὶ ὅτι ἐξ οὐκ ὄντων ἐγένετο, ἢ ἐξ ἑτέρας ὑποστάσεως ἢ οὐσίας φάσκοντας εἶναι, ἢ κτιστόν, ἢ τρεπτὸν ἢ ἀλλοιωτὸν τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ, ἀναθεματίζει ἡ καθολικὴ ἐκκλησία. Наравно, ни анатеме Васељенског Сабора не важе! Лепо ја рекох да треба Хр да дође! У ствари, аријанизам је тек на 7Вас, и званично анатемисан, јер се тада помиње да они анатемишу аријанизам. 

[Zoran Đurović]

пре 59 минута, Васијан рече

Што може да значи и да је веровао да ови уопште и не могу да крсте

Не може, јер си и сам тврдио да је био "канонски" јеретик. 

[Жика]

1 hour ago, Васијан рече

@Zoran Đurović

 

Зато са Руском, Српском, Јелинском, Грузијском и Бугарском Црквом, као и свим Св. Оцима, анатемишемо богомрску антихристовску еклисиологију коју проповеда и исповеда Свештеник Зоран Ђуровић!!!

 

 

Свашта. Не знам шта се с тобом дешава.

[Жика]

У истом стилу пишу акакијевци и артемијевци.

[Zoran Đurović]

1 hour ago, Васијан рече

То да им је благодат остала није једино и искључиво због тога што нису рашчињени, јер нико од тих архијереја није рашчињен Првим Сабором. Само Секунд и Теона.

Кажеш да је Теона рашчињен. Црквени историчар Филосторгиј, каже да га је император Константин вратио. Не помиње се да је опет рукоположен. Васељенски саб. га рашчинио, Конс. му вратио чин! Исто и Секунд је враћен. Видиш ли неизгладивост благодати! Ни Вас. Саб. не може неког да рашчини!:))) 

1 hour ago, Васијан рече

Њихови главара нису били рашчињени, па да су због тога ови изгубили прејесмтво, као што ће изгубити после Другог Васионског Сабора.

Теона и Секунд изгубили прејемство! Aријанце није рашчинио ни 2Вас Саб јер су наставили да претрајавају. Многи остали као православни епископи. 

[Жика]

@Васијан

Јангу, епископи Буловић и Јевтић нису непогрешиви. Ја сам Јангуа слушао уживо, држао је предавања на Богословском факултету а и пио чај са нама студентима и неформално разговарао.

[Zoran Đurović]

1 hour ago, Васијан рече

Дакле, прво рашчињење над овима је учинио Св. Атанасије са  локалним Св. Сабором.

По овом кључу је свргавао и Атанасије оне који су исповедали јерес аријанску, јер је то био такође пад и грех и хула на Духа Светог, то јест одрицање од Христа у вероисповедању. 

А које је друго рашчињење, леба ти? Како је Атанасије могао да свргава аријанце и то без Вас. Сабора?  

[Zoran Đurović]

пре 1 сат, Васијан рече

For the Arians do not baptize into Father and Son, but into Creator and creature, and into Maker and work.

Ово ти је већ било објашњено. Не одбацује аријанско крштење него оних аријанаца који су променили формулу. Тако ради са радикалним аријанцима 7канВасСаб. За такве се налаже поновно крштење, односно прво и право. Дакле, Ат мисли у складу са будућим сабором, не са тобом.