Зоран Ђуровић: Шта има Амфилохије против Степинца?

[Ivan Marković]

пре 7 минута, Isusovo magare рече

Pa imam osjećaj(a osjećaji su jako bitni) da ste stariji čovjek..ili se varam?!

Nisi u krivu. Star sam čovjek. 

[Васијан]

пре 54 минута, Џуманџи рече

Јн 13:26-27

Je li se Juda pricestio ili nije?

Јел` ово питање за мене?

[Ivan Marković]

пре 8 минута, Bokisd рече

Al' taj lik nesto ne gotivi Boga,... 

Пале га нестворене енергије. То га боли и тога се плаши. 

[Bokisd]

пре 2 минута, Ivan Marković рече

Пале га нестворене енергије. То га боли и тога се плаши. 

Moguce, .... ne moze ni da pogleda na Boga, koji je Svetlost,...

[Васијан]

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Ја га питао, а он рекао, како сам навео у уводнику, да зависи од осећања. Каже: Ако се осећа да је некрштен, крстићу га. Ове које миропомазује прихвата као оне који се осећају да су крштени.

Да, али то не значи да мисли да су крштени ти које крштава. Јер није ноторни лудак да то ради. То што је рекао "ако се ови осећају некрштеним", мада је таква изјава до бола трапава, је мислио на психилошко стање тих који приступају Цркви, јер је многима психолошки тешко да се "опет" крсте. То је управо икономија на којој је установљен пријем кроз миропомазање. На тој основи, као и +Атанасије, Митрополит размишља. Јер, ако би крштавао неког кога сматра крштеним, онда одмах треба да иде на посматрање код доктора који су надлежни за те ствари. Наравно, Митрополит то не сматра, јер је опште позната ствар да Католике не сматра Црквом (што сам показао цитатом последње беседе), а њих некрштенима. 

 

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Франциска Асишког држи за свеца. За то га је напао ревнитељ Никодим Равноземљашки. Дакле, не залећи се када причаш о Амфилохију.  

Знам то. Међутим, то треба испитати како и на ком основу. Вршио је и парастос монофизитима...

 

[Isusovo magare]

пре 1 минут, Ivan Marković рече

Nisi u krivu. Star sam čovjek. 

Znala sam.Drago mi je da ste star čovjek..

Baš sam jučer razgovarala sa jednim starcem(više sam ga slušala al' ajd) 81god ima..i tako priča on šta mu je ostalo žao u životu a ja se pretvorih u uho..Nije zasadio orahe(a cijeli život bio zemljoradnik)..a mene uhvatila takva tuga da pobjegoh i isplakah se,Sam Bog zna zašto..ja ne znam..

[Zoran Đurović]

пре 2 минута, Васијан рече

мада је таква изјава до бола трапава

Ја сам био његов ђакон 5 година. Вероватно је да га боље познајем од тебе. Зато то што се теби чини логичким не пије воду, иако, када би само текстови били у питању, ти био у праву. 

Мада је наш римски сусрет био пријатан, иако оштар на моменте, па и са његовим предлогом да објави моју докторску тезу. Само што неко треба да је преведе...  Ти си ван ових прича, зато не разумеш. 

[Васијан]

пре 2 минута, Zoran Đurović рече

Ја сам био његов ђакон 5 година. Вероватно је да га боље познајем од тебе. Зато то што се теби чини логичким не пије воду, иако, када би само текстови били у питању, ти био у праву. 

Да знам. Од мене га засигурно боље познајете. Али, ја такође познајем људе који га врло добро познају, а неки и много добро .

пре 3 минута, Zoran Đurović рече

Ти си ван ових прича, зато не разумеш

Није баш, али хајде нека Вам буде...

[Zoran Đurović]

пре 1 сат, kopitar рече

Da su pravoslavci ko otac Zoran ja bi odmah prešao .

Нажалост, ја сам упозоравао ове "моје" талибане да нам Бог пречи да будемо пуна Црква јер поричемо Рим, а сада ћу их питати, ако Руси направе раскол, јер су им Грци забили прст у око - оправдано или не, нема везе - којем царству ће се приклонити. Стиже нас праведна казна Божија, јер смо гајили мржњу уместо љубави, а сада ћемо зобати то што смо посејали. Ситуација је крајње лоша, а надам се да ће католици бити паметни и да неће имати исхитрених потеза па да прихвате један део православних у унију. Повраћа ми се на све ово што смо приредили.  

[Zoran Đurović]

Надам се да је ово крај...

 

@Ivan Marković @Васијан @kopitar  

[Џуманџи]

пре 1 сат, Васијан рече

Свете Тајне:

Па ево, чини ми се по овим текстовима да исто говоре сви: Тајне су у Цркви, а Црква је Христова, а сва творевина треба да се возглави у Христу. Сад не знам како да тумачим то твоје имплицитно да је Црква заједница православних верника где (само?) свештеници (цитирам те:) "врше Свете Тајне". А где је (дословно) све остало?

 

О благодати: 

Цитат

Постоје више врста Божије благодати, то јест Божијих нестворених енергија. Првенствено, Божијом благодаћу постоји сва творевина, па и демони. Благодат Светих Тајни је једно, а призивајућа благодат је нешто сасвим друго, а ова благодат којом сви постојимо нешто треће. Призивајућа благодат дејствује где хође и како хође и, како јој само име каже, призива људе да постану чланови Цркве Христове. Неки се одазову, а неки не. Свештеничка благодат је благодат коју поседује сам Свештеник. То је благодат којом врши Свете Тајне

Ово нигде до сада нисам прочитала. Можда је ипак до речи "свештено"? 

Сад видим, каже на овом линку http://www.spc.rs/sr/svete_tajne 

Цитат

... Сваки, и нечујни, призив Духа Светога и сусрет са Њим, прераста и претвара се у Свету Тајну општења са Христом, који је неописива и неизрецива Светајна живота и свемира.

Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске

Збуњена сам, одох да спавам.

П.С. Ево зашто на директна, јасна питања треба одговарати својим речима...

Измењено Септембар 6, 2018 од Џуманџи

[Васијан]

пре 24 минута, Zoran Đurović рече

Надам се да је ово крај...

 

@Ivan Marković @Васијан @kopitar  

Тачно сам знао да ћете о овоме да пишете и да све тако наопако изокренете без икаквог реалног смисла. То јест, да Седмим Сабором покопате све предходне Свете Саборе и њихове јасне одлуке и учења. Притом и самог себе да разобличите, јер Сабор тврди да су јеретици ван Цркве, а за Вас су у Цркви, што значи да сте Ви за овај Сабор анатемисана личност, под број један. 

Цитат

Да ли да би спасио катедру, или што се искрено покајао, Василије се смучио самом себи и вели: Ово изјављујем свим срцем, душом и умом. Али ако на подстицај од ђавола – никада се не зна – драговољно или не, одступио од онога што сам сада потврдио, бићу изопштен од Оца и Сина и од Светог Духа, и одвојен од Католичке Цркве и од целог свештеничког реда. Тарасије: Сав овај свети скуп прославља и захваљује Богу за исповест коју си изнео Католичкој Цркви! Свети Сабор: Слава Богу која је ујединио оно што је било подељено! Уведен је и Теодор, епископа Мире Ликијске, који је такође тражио опрост и да се присаједини Католичкој Цркви. Тарасије: Драго је Христу, Господу и пријатељу људи, да прихватимо оне који се покају. Тарасије и за покајног Теодосија Аморејског рече да је овај показао срце дубоко болно и да достојан да буде прихваћен. Свети Сабор: То је достојно према светим канонима. Тарасије: Ако не постоји друга канонска сметња за њега, он је достојан. Теодосије је прочита своје исповедање, па је Сава, игуман Студијски, рекао: Према апостолским одредбама и Васељенским Саборима, достојан је да се прими. Тарасије: Они који су некада оптуживали православље постали су бранитељи истине! Да ли мислите да ови епископи могу да заузму своја места? Монаси: Како су шест светих Васељенских Сабора прихватали оне који су се обраћали из јереси, ми их такође прихваћамо. Сабор: И ми се слажемо. Јефтимије Сардички: Бог је срећно водио православне! Уведени су и други еп. иконоборци. Тарасије: Не знам безбожни мотив који вас је прошле године натерао да се тајно састанете, са намером да уклоните истину. Ако сте то учинили без размишљања, схватићете своје незнање. Али, ако сте то учинили из лажног разлога, изнесите га да га сви ми чујемо. Овај Свети Сабор, која има као свог савезника истину, која се не може победити, разбиће ваше интриге и контрадикције као и чворове неистине који немају никакву основе у истини. Лав Родоски: Грешио сам пред Богом и Црквом. Заправо, пали смо и немамо оправдања. Григорије Писинунтски је казао како исповеда и држи веру апостола и отаца. Тарасије: Који је разлог да сте сада исповедили истину? Ипатије и еп. са њим: Учење апостола и отаца. Лав: Иако смо недостојни и грешни, размотрили смо шта тврди вера и истина, глас закона, пророци, апостоли и оци и уверили да је то истина, да су свете и поштоване иконе у Цркви у складу са обичајем који се преноси од давнина од светих апостола. И зато смо послушали. Тарасије: Како то да ниси послуша до сада, а епископ си већ осам или девет година? Лав: Зато што је зло и лоше учење су трајали дуго и постали хронични, ми смо залутали због наших грехова и удаљили смо се од истине. Али се надамо да ће нас Бог спасити. Као што је агиоритски вирус заразио нејаке данас, јер предуго траје.Најсветији Патријарх Тарасије: Што више су страсти укорењене теже се могу излечити. Тако душа, која је у мраку јереси, тешко препознаје светлост православља. То се видело и у нашим дискусијама, када се канони и отачки текстови силују по матрици агиоритизма. Константин из Констанце: Нужно је да ви, као епископи, не будете лишени науке, него да будете других учитељи.

Ово су Епископи који су се на Сабору покајали и одбацили своју јерес. Нису били рашчињени и имали су апостолско прејемство. Од појаве иконоборачке јереси, па до Седмог Сабора није постојао ниједан Сабор који је иконоборце рашчинио и предао анатеми. Ово је исто као када би и сам Зоран Ђуровић био позван на православни Сабор на коме би се пред Црквом покајао за своју јерес екуменизма, а исповеда је већ више година уназад. Да су на том Сабору ови Епископи остали у иконоборству, били би рашчињени и анатемисани и њихове Тајне не би више биле валидне.

Цитат

Ипатије и епископи који су били са њим: Научили смо лоше учења од лоших учитеља. Тарасије: Пошто сте рекли да су лоша учења која долазе од лоших учитеља, Црква не признаје свештенике који долазе од лоших учитеља.

Наравно да не признаје, али не у смислу да се ови саморашчињују. Такве тврдње не постоје, већ да Црква, када констатује такве, онда на Сабору такве и рашчињава. То потврђује читаво Предање Цркве.

Цитат

 Полагање руку није хиротонија којом би се катари постављали за свештенике и у њима, како веле по перверзној инономији, се активирало мртво свештенство, него, како вели св. Тарасије, добили су благослов (εὐλογία) да остану (μένειν) свештеницима!

Нико никада и није тврдио да је хиротонија, већ благослов који се испуњавају Духом Светим све формално извршене радње код јеретика. Тим чином тај који прелази заиста постаје Свештеник. Ово се односи само на јеретичке зајединце, а не на јеретиствујуће који су били у оквиру Цркве - нерашчињени.

Цитат

Ово је слично као и са после несторијанцима, који су у свештенству остајали уз писмено одрицање од јереси. Наиме, гл. μένω значи остати у ономе што јеси, остати на снази. Нигде се не вели да ће постати. Само човек који није стекао употребу разума (а има и таквих), неће да разуме зашто се овде инсистирало на томе да ли су кроз благослов остајали свештеницима или су били рукополагани.

Опет вршите језичке манипулације? Као са оним изразом "враћење" Цркви код Св. Папе Григорија, које су Оци користили за све јеретике које су претходно избацили из Цркве (то показује и онај Документ Синода Атинске Цркве који је о. Сава превео). Наравно да ће да пише "остају", јер је такав контекст реченице. Канон дословно говори да улазе у Католичанску Цркву, што значи да у Цркви нису били. Црква никада није тврдила да неко може бити свештеник ван Цркве, већ је на Саборима увек говорили супротно. "Први" Несторијанци су остајали у свештентству, јер су на Трећем Сабору исповедили Ортодоксију и анатемисали Несторија, као ови бивши иконоборци који су на 7. Сабору анатемисали иконоборство. "Други" Несторијанци, који су били ван Цркве (рашчињени) у својој јеретичкој заједници су примани кроз крајњу икономију, иако су од Трећег Васељенског Сабора изгубили апостолско прејемство.

 Трећи Сабор у својој Посланици доноси јасну и гласну догматску одлуку, која до темеља растура све Ваше несувислости и догматске вратоломије:

"Sveti i Vaseljenski Sabor održan u Efesu odlukom najblagočestivijih careva - svima u svakoj oblasti i gradu episkopima, prezviterima, đakonima i svemu narodu. Kada se mi sabrasmo, po blagočestivom pismu (carevom), u mitropoliji Efešana, odstupiše neki od nas, na broj nešto preko 30 /nabrajaju se njihova imena/..., koji se (udaljiše) od Crkvenog opštenja, te nemaju (nadalje) nikakve vlasti, kao iz svešteničkog autoriteta /tj. nemaju sveštenodejstva/, da mogu njime nekome štetiti ili koristiti, zato što su neki medju njima raščinjeni, pre svih oni koji se jasno pokazaše da sleduju shvatanje Nestorijevo i Kelestijevo, time što nisu izabrali da sa nama osude Nestorija. Nјih je Sveti Sabor zajedničkom odlukom učnio tuđima svakog Crkvenog opštenja, ukinuvši svako njihovo svešteničko delovanje, kojim bi mogli nekome štetiti ili koristiti"

Као и 1. и 2. Правило истог Сабора:

"Kanon 1. Pošto treba da i oni, koji nisu bili na Svetom Saboru, i ostali su u selu ili gradu zbog nekog uzroka bilo crkvenoga ili telesnoga, znaju šta je na njemu određeno, saopštavamo vašoj svetinji i ljubavi da, ako je mitropolit oblasti, odstupivši od Svetoga i Vaseljenskoga Sabora, prišao odmetničkom sabranju (zasedanju, ili će posle prići, ili je shvatanje Celestijevo primio, ili će primiti, takav nikako ne može išta uraditi protiv episkopâ (svoje) oblasti, jer je on već od sada od Sabora isključen iz svakog crkvenog opštenja i (već) je bezdejstven, samim pak episkopima te oblasti, i obližnjim mitropolitima, koji imaju veru Pravoslavlja, prinadleži da ga sasvim svrgnu i sa episkopskog stepena."

"Kanon 2. Ako pak neki oblasni  episkopi napustiše Sveti Sabor i prijoše otpadništvu, ili pokušaju da priđu, ili, potpisavši svrgnuće Nestorija, opet se vratiše otpadničkom sabranju, takvi po izvoljenju Svetoga Sabora da budu sasvim tuđi sveštenstvu i svrgnuti iz (svoga) stepena."

Дакле, овде можемо јасно видети да Свети Васељенски Сабор тврди да су Несторијанци (то значи и за остале јеретике који су после Васељенских Сабора анатемисани) рашчињени и да њихово свештенодејство не може никоме ни користити, нити шкодити - што значи да га НЕМА. Ово је јасно и ученику веронауке у основној школи. Сабор је лишио убудуће све несторијанске епископе и клирике свештеничког ауторитета и благодати да било кога крсте, причесте и изврше било које друго тајинство. Међутим, каснији Пето - Шести Сабор прима јеретике несторијанце само кроз покајање, а потврђује све претходне Свете Васељенске и Помесне Саборе. По жизофренији коју нам излаже о. Зоран Васељенски Сабори су били супротни једни другима. Наравно, далеко од тога. Овај Седми Сабор је био на идентичној линији свих претходних Васељенских Сабора. Као што је на тој линији био и Св. Марко Ефески који је тврдио да су Латини тотално отуђени од свештенства, а примао их је без "поновног" крштавања, само кроз миропомазање. 

Свети Први Никејски Сабор је на истој линији гледе јеретика аријанаца, то јест Арија у овом случају. Он их лишава Свештенства, што значи да не могу савршавати Свете Тајне (текст Св. Фотија, Канонски Зборник Атанасија Јевтића):

"No ovoga je, kao imajućeg usta hulna protiv Stvoritelja, Svešteni Sabor lišio sveštenstva, a njegovu najbezbožniju i bogoboračku jeres podvrgao anatemi."

Цитат

Јован, легат Апостолске Столице Истока: Јерес одваја сваког човека од Цркве.

Сабор: То је очигледно.

Аутоматско саморашчињење нигде не постоји код Св. Отаца и у пракси Цркве. Већ, увек и свагда, Црква је била та која је рашчињавала и анатемисала. Зато и постоји та Тајна Цркве, као што постоји и Хиротонија. Сабор је наравно на тој линији. Јерес, заиста, одваја свакога човека од Цркве, али свештеника не може саморашчинити. Онда прикривени јеретици, који су тајно исповедали јерес, не би могли да савршавају Свете Тајне. Елем, овај сегмент до темеља разобличава тврдњу ЗЂ да постоје свеци јертици и да су сами јеретици Црква. Само што Зоран има тај мозговни (налик на језуитски) систем вратоломија и оправдавања, па тако са оним ставовима који њега разобличавају, покушава друге да оспори. Овај цитат управо дискредитује све његове херезе са ту и јеретици Црква и да они у јереси достижу спасење и светост. Јерес одваја човека од Цркве у процесу, прво на личном плану ако је Клирик, а потпуно, то јест да му Тајне престају бити Тајне (јер нема Тајне због себе, већ му је Црква дала, Она му их и одузима), тек када га Црква рашчини. Као што сваки непокајани грех одваја човека од Цркве. Он одлази на исповест, а не одлази поново да се крсти. Иконоборачки Епископи нису били рашчињивани и није било потребе да их неко поново рукополаже. Враћањем у Цркву су имали пуно свештенство.

Цитат

Питање је било болно, јер су многи били ради да виде иконоборце рашчињеним и спаљеним. Тарасије и његови се нису слагали са тиме. Први који му убацује клип у точкове је Теодор Катанијски: Прочитана канонска одредба нема ништа против ове јереси. Он би хтео да канон лимитира на новацијане, али му Тарасије запушава уста: ово се односи на сваку јерес. Бунтује и Епифаније, ђакон из Катаније: Тај канон је проглашен у вези са катарима. Ово ми звучи фамилијарно, јер и Васијан нон-стоп, када му се дочарава механизам по коме мисле Оци вели: То нема никакве везе са овим! Он би волео да му се нађе текст у коме св. Амброзије вели: Теорија Агиорита је погрешна! Па, не може, јер је Агиорит живео после, а Амброзијева и Тарасијева логика нема никакве везе са Агиоритовом. Овде се расправљало о реалним стварима а не фантазмагоријским формулама.

То што су "многи" их видели "рашчињенима и спаљенима", није било сагласно са реалношћу, јер нису били рашчињени. Ниједан Васељенски Сабор их није рашчинио, зато су наставили да поседују благодат Светих Тајни све до сазивања Другог Никејског Сабора, тј. Седмог. Моја маленкост никада није овакве паралеле правила, то може да провери прочешљавши све теме на којим сам писао, везано за ове ствари. Ви сте отворено мешали неке ствари које немају везе са везом, већ се односе на сасвим друге ствари како у контексту, тако и у самој суштини.

Цитат

Исти ђакон и секретар прочита трећи канон Ефеског Сабора: Клирици које су несторијанци разрешили због њиховог исправног мишљења, нека се врате (ἀπολαβεῖν) у клир. Православни клирици нису дужни да на било који начин подлежу отпалим епископима.Тарасије: Апсолутно јасан канон на тему који испитујемо. Прочитајте остале каноне.

Овде се користи терми "нека се врате у клир". Дакле, овде није искоришћен израз "да остану", већ да се врате, што значи да нису били у клиру, јер им се чин враћа, као претходно рашчињенима (од Трећег Сабора, па до тада). Свако даље рукоположење које је направљено код рашчињених и анатемисаних јеретика Несторијанаца је било само форма, без пуноће благодати. Чином пријема у Цркву, они су добијали свој чин назад са свом пуноћом благодати Духа Светог. Када би сада Артемије одлучио да се врати, он би кроз полагање руку и миропомазање добио свој чин назад. Нико га не би рукополагао изнова. Тако исто и његове клирике.

Цитат

Такође приметити да се користи ἀπολαβεῖν, да преузму поново свој степен свештенства, а не да га задобију или постану опет свештеници. И идентичан начин говора имамо и у случају свештеника рукоположених од јеретика! Тарасију све јасно, Васијану ништа!

Ако нешто преузимају, значи да га нису ни имали. Црква им враћа оно што немају. То је јасно и малом детету, само Вама изгледа не. Фрапантна је Ваша манипулација којом сами себе манипулишете. То је као када би ја био полицајац, а ви директор полиције. Стицајем околности ја учиним прекшаје и Ви ме рашчините од службе. Дакле, ја престајем бити полициајац и постајем цивил. У међувремену се деси нешто да вратите у службу. Тада ми враћате чин који сам изгубио. Тада ја преузимам свој чин назад и поново постајем оно што нисам био.

Цитат

Затим се са Трећег Васељенског Сабора чита против безбожних месалијанаца или евхита да они, и свештеници и лаици, у случају писаног одрицања остану у свештеном степену и у заједници са Црквом ако су били лаици. Опет је исти глагол, да остану а не да постану свештеници. Лаици остају а не постају хришћани.

Шта рећи, а не заплакати.

Цитат

Чита се Кирило Александријски, који пише ђакону Максиму Антиохијском. Некада је Папа писао ђаконима... Чуо сам од најдражег монаха Павла да Ваша побожност одбија заједништво са владиком Јованом, због неких што у цркви Антиохије су имали или још увек имају идеје Несторија, али су се вероватно одаљили од њих. Неки су се покајали, али се стиде да признају грешку, јер су били заведени. Кад их видиш како трче правој вери, заборави на прошлост. Заправо, желимо да их видимо да негирају, а не да бране Несторија са безобзирношћу. Зато прихвамо у заједништво Јована, и опраштамо му чак, због старог правила, да се не дискутује превише пажљиво томе који се одрекао пређашњих позиција.

Тај Епископ Јован се вратио Цркви. Није био рашчињен. Ово је време после Трећег Сабора. На том Сабору су тек рашчињени несторијанци и сам Несторије. Овај је  Овај се покајао и вратио Цркви, а претходно је имао хиротонију Цркве и њој је припадао. Није могао сам себе да рашчини, како верујете Ви и "зилоти" старокалендарци са још по неким зилотуствујућима. 

Св. Кирило, који је веровао да крштење код јеретика не постоји, се у писмима Несторију пре рашчињења обраћао као правом канонском Епископу Цркве са којим је имао потпуно литургијско општење. После рашчињења га назива Јудом, а Трећи Сабор одбацује могућност да он изврши било коју Тајну. Дакле, Несторије је био легални и прави Епископ Цркве, без обзира што је отворене главе проповеда јерес, све док није био рашчињен на Трећем Сабору.

Цитати из текста Блаженог Старца Епифанија Теодоропулоса:

"Уколико твоја побожност то не уради у року, назначеном у посланици поменутог свјатјејшег и благочестивог брата и саслужитеља нашега, епископа Цркве Римске – Целестина, то знај, ти нећеш имати никаквог општења са нама, ни места или помена међу свештеницима Божијим и епископима. Јер немогуће нам је остати небрижним када су Цркве тако узмућене, народ саблажњен, права вера се гази, и ти растураш стадо – ти који си дужан да га чуваш, уколико би, нама подобно, следио праву веру, строго следујући светим оцима. А са свима мирјанима и клирицима, које је твоја побожност одлучила или низложила за веру, ми се налазимо у општењу, јер су се неправедно подвргли твојим тешким пресудама, они који умеју православно мудровати, стога што су ти се почели противити са добрим циљем..." 

 

"б) Сматрам да је потребно погледати у историју и дознати, шта је предходило горе поменутој Посланици. Наиме, један нечасни епископ по имену Доротеј је у Константинопољу, у време Божанске Литургије, произнео „анатему“ на оне који Дјеву Марију називају Богородицом, будући на то побуђен од Несторија. Сам јересоначалник (Несторије), налазећи се у храму и седећи на епископском трону, ни у чему није изразио противљење своме једномишљенику, већ је продужио да заједно са њим служи Божанствену Литургију. У продужетку свети Кирил додаје: „Дакле, ми смо анатемисани тада, када је он (Несторије) био предстојатељем, да не кажемо да смо анатемисани директно од њега. Видиш, тај (Доротеј) не би ни произнео у цркви ништа тротивно његовом (Несторијевом) расуђивању. На тај начин, не само на нас и на друге епископе Васељенске Цркве, који смо још живи, него је и на наше оце који су отишли к Богу произнесена анатема. Тако, шта би нас задржало написати насупрот његовим речима и рећи: тај, који говори, да Дјева Марија није Богородица, анатема. Међутим, то до данас нисам урадио, да неко не би рекао, да је на њега произнео анатему (само) епископ Александрије или (само) Египатски Сабор“.[13] (Свети Кирило Александријски, Посланица онима који га оптужују, што је дознавши о распрострањењу нечастивог учења Несторија, није прећутао о њему /// Дела Васељенских сабора, Т. 1. Казањ. С. 150-151 (Ер. VIII (VI). PG 77, 60C))

Дакле, како поступа свети отац? Он пише другим патријарсима и Римском папи Целестину, са циљем добити од свих јединомишљену одлуку. Ево шта он пише: „Признајем, да сам Саборном граматом желео довести до твоег осведочења, да ми не можемо улазити у општење са тим ко тако говори и мисли, но ја то нисам урадио. Расудивши, да је ономе који се оклизнуо потрбно пружити руку да их придржимо и да пале треба подићи, као своју браћу, у својим писмима сам му саветовао одустати од таквог нечестивог учења, но од тог ми нисмо добили никакве користи … Али, ми не желимо отворено прекидати наше општење са њим, не посаветовавши се прво са твојим благочешћем.[14]Стога, благоволи писмено изложити своје мишљење о томе, да ли смо ми дужни и даље имати општење са њим или директно објавити, да нико не би улазио у општење са њим, када он остаје с таквим размишљањима и тако учи. Суд твога благочешћа о том делу, биће такође потребно писмено предати и благочестивим и богољубивим епископима Македоније и свима осталим пастирима источних Цркава. Сагласно њиховој жељи, ми ћемо им дати потпору и  (духовно) оружије, да би сви они стојали једномислено и једнодушно и да се подвизавају за праву веру, против које се отворила борба“ ( Свети Кирило Александријски, Посланица Целестину, епископу Римскоме // Источни оци и учитељи Цркве V века. Антологија. М., 2000. С. 38, 39-40 (Ер. XI (IX). PG 77, 81A, 84C-85A))."

"Но, вратимо се историји. Римски папа одговара: „Нека Несторију буде дато неко кратко време, и уколико он сам не осуди своје јереси, тада следи да га осудимо.“ После свега тога свети Кирил шаље, но сада већ од стране свих горепоменутих, своју трећу Посланицу ка јересиначалнику (Несторију), претећи му пуном осудом ... У целини дело Несторија свети Кирило водио је с таквим расуђивањем и са таквим трпљењем, да је на крају био дужан да се правда (сигурно, и у та времена он је трпео укоре од свуда и свагда постојећих твојих пријатеља – надревнитеља) за њим допуштено одлагање са коначном осудом Несторија: „Уосталом, нико да нас не оптужује за спорост“. – говори он клиру и народу Константинопоља. „Јер ми нисмо били безбрижни, ... него смо следећи опитне лекаре, који нападе болести у телима, не истржу одмах уз помоћ гвожђа и огња, већ у почетку лече благим лековима, чекајући време, прилично за сечење“.[16] (Свети Кирило Александријски. Посланица клиру и народу Константинопоља // Дела Васељенских сабора. Т.1. Казањ, 1910. С. 200 (Ер. XVIII (XVI). PG 77. 124 C/125C))"

извор: http://www.pravoslavie.ru/srpska/print51601.htm

као и код о. Максимова:

"Епископског чина не лишава аутоматски нека изговорена нетачна тврдња, или ако се некоме учинило да је нетачна, или ако је заиста изговорена јерес. Епископског чина лишава једино епископски сабор и управо зато се Свети Кирил Александријски у саборној посланици коју је писао испред Александријског сабора који је осудио Несторијеву јерес, самом Несторију обраћа као епископу. Ако погледамо посланицу, видимо са чим почиње обраћање:

„Несторију, најуваженијем и најбогољубазнијем саслужитељу, желим у Господу свако добро“, иако је несторијанство већ било осуђено на Александријском и Римском сабору, сам Несторије још није био осуђен и лишен чина. Зато и Свети Кирил Александријски са оцима Александријског сабора и оци Трећег Васељенског сабора, када су звали Несторија на суд у својој посланици му се обраћају као епископу. А када није дошао на суд и када је био осуђен и сагласно са канонима, лишен чина на сабору, тада му се већ обраћају не као епископу већ као „Несторију, новом Јуди“. Исто је било и са јеретиком Диоскором на Четвртом Васељенском сабору. Тај исти Свети Кирил у посланици константинопољским монасима јасно говори да је „Несторије упао у зло хуљење и безбожно празнословље“ али га ипак назива „најпоштованијим епископом Несторијем“. Зато када говоре да тобож изговорена јерес, истинска или умишљена, или нетачно изражавање или лапсус, или можда нешто изговорено из незнања, аутоматски епископа лишава чина – у питању је неправославно и нецрквено учење."

извор: http://www.svedokverni.org/tacka-pada-odbrana-crkve-od-napada-savremenih-raskolnika-svestenik-georgije-maksimov/

Дакле, позиције о. Зорана су једнаке позицијама расколничких јеретика. Што моја маленкост добро зна, јер одлично познаје размишљања и позиције "зилота" разних фела и фракција.

Цитат

Руфинијан је питао о онима који су пали јер су били присиљени, а не да их је на то била завела лоша вера; када је прекинуто насиље, сабор је успоставио одредбу која важи за свако место: да се опрости онима који су пали и били на челу зла, ако су се покајали, али да више немају места у свештенству; онима који нису били јерерсијарси, него су били увучени на силу или због глупости, треба им опростити и чак их поново прихватити у клир, пре свега зато што су пружили убедљиву одбрану. Испоставило се само да су користили ситуацију за своју корист. Заправо, уверавали су нас да нису прошли на безбоштво и изабрали су да трпе уместо да изгубе људе. Веле, Арон, Мојсијев брат, је урадио лоше у пустињи и то је учинио зато што да су се људи вратили у Египат, остали би у идолопоклонству. Због тога је било неопходно опростити свештенству, онима који су били заведени и претрпели насиље. Ове одлуке су послате у писаној форми у Рим, а Римска црква их је прихватила. Такође вас обавештавам, уверени да ће ваша милост прихватити оно што је успостављено.

Да видимо шта вели Св. Атанасије (који је директно одбацивао могућност постојања крштења код јеретика): 

"После заустављања насиља био је Сабор, при учешћу епископа унутрашњих области. Такође био је Сабор наших саслужитеља у Грчкој и епископа у Шпанији и Галији. Као и код нас, тако и посвуда, подигли су пале и предводитељима нечестија опростили, уколико су се покајали, но не давши им места у клиру; а онима, који нису припадали главарима нечестија, него су били увучени нуждом и силом, одлучено је дати им, како опроштај, тако и место у клиру, тим пре што су они дали убедљива оправдања, и показало се, да су они деловали по икономији. Јер они су тврдили, да се нису обраћали у нечестивост, но, како на њихова места не би били постављени непознати нечестивци, и не би растргли учење Цркве, пре су се сагласили саучествовати насиљу и узети на себе бреме, него погубити народ. Од њих речено звучало је праведно, јер су се они ослањали на пример Арона, брата Мојсијевог, који је у пустињи саучествовао народу у нарушењу заповести, оправдавајући себе тиме, што је то урадио да би народ задржао од повратка у Египат: пребивајћи у пустињи, народ би се могао и одрећи од нечестија, а ако би се вратио у Египат, то би се поново погрузио у таму идолопоклонства. Из тог разлога, признано им је као дозвољено установљење у клиру, а обманутима и насилно пострадавшима дат је опроштај. Имадох смелости сматрати да ће и твоје богољубље одобрити донету одлуку и сагласивши се са њом, неће нас почети осуђивати за измирење. Саблагоизволи прочитати то и теби подчињеном свештенству и народу, да и они знајући све, не би тебе порицали за такво расположење ка подобним људима“

О овоме Старац Епифаније вели: "Хоћеш да ти приведем још један дивни пример икономије, о којем пише св. Атанасије Велики у свом писму Руфинијану? Гледај и дрхти: неизразиво дуготрпљење и снисхођење Цркве! После завршетка аријанског насиља, посвуда су почели Сабори православних епископа, на којима су се као оптужени нашли епископи и други клирици, који су раније пришли јереси Арија, а потом се раскајали. Неки су у своје оправдање говорили следеће: „Ми нисмо били јединомишљеници Арија. Не! Али, ми смо расудили да, ако иступимо са протестом, послаће нас у прогонство и на наше катедре сешће други, прави аријанци, који ће коначно погубити Цркву. Због тога смо решили прихватити јерес и прикривати се, као да се и ми придржавамо аријанских убеђења“.

Заиста чудовишна икономија, драги оче Теодорите. Но, послушај, шта је било даље: Сабори, пројављујући икономију, нису осудили ту заиста чудовишну икономију. Оне епископе, који нису били руководитељи и заштитници јереси, него су просто поставили свој печат испод јеретичког вероисповедања, не само да су поново примљени у крило Цркве, него су их поставили на епископске катедре! Ето како су, драги оче Теодорите, поступали Сабори. Говорећи о томе, св. Атанасије Велики не само саопштава о своме сагласју са произашлим догађајима на Саборима и поздравља их, него побуђује и свог духовног сина и саслужитеља Руфинијана, како он сам сведочи, држати се донетих одлука Сабора и не порицати Саборе за пројављено ванредно снисхођење. Свети Атанасије саветује Руфинијана и довести те саборске одлуке до посведочења клиру и народу, да би и они дознали истинито стање ствари и не иступали критиком против њега (Руфинијана) за то, што је сувише мекан у односу на јеретике. (Као што видиш, оче Теодорите, твоје колеге – „суперревнитељи“ и „суперправославци“ – постојали су у сва времена)."

Непотребно је говорити да ти Епископи нису били рашчињени, већ су само "глумили" аријанце, а у ствари су били православни. Атанасије Велики у тој истој канонској Посланици Вели: "Pošto si me pak dobroljubno i crkveno – jer to opet liči tvojoj pobožnosti – zapitao s onima, koji su po nuždi bili zavedeni (u Arijevu jeres), ali nisu pokvareni lažnim verovanjem."

Цитат

Ови су поново прихваћени у клир, и нису били наново рукополагани. Иако у јереси и отпали од Цркве, благодат им је остала! 

Наравно да нису поново рукополагани. Нису поново рукопологани ни рашчињени безбглагодатни аријанци после 2. Сабора, а камоли ови који нису били рашчињени од Васељенског Сабора у том свеопштем хаосу у коме се није знало ко пије, а ко плаћа. Овај болдовани нон-сенс се не налази ни код Св. Атанасија, на кога се позивају Оци Седмог Сабора, нити такву несувислост било где помињу Оци Седмог Сабора. За Оце је отпадање од Цркве једнако нема благодати. То што Ви то намерно, или како већ, непрекидно изврћете и прексачете, друга је ствар. 

Цитат

Видиш да благодат остаје а не да одмах бежи како је мислио св. Кипријан. Зато је Василије говорио о трајању благодати у отпалих. Кад ће она ишчилети и да ли, питање је које се решава од случаја до случаја. Такође, ови нису ни исповедали православље нити су били у Цркви како је Васијан тврдио у случају Авксентија, али су све радње њихове биле валидене (крштење, причешће, рукоположење), мада нису помињали ниједног православног Патријарха или Митрополита. Дакле, нису били у званичној и канонској Цркви коју Васијан поистовећује са православним бирократско клерикалним телом.

Овде сами себе разобличавате, јер је Ваша тврдња да су имали Тајне и тиме били Црква. У свом другом Канону Св. Атанасије јеретике назива мртвима: "Ali pošto smo spomenuli o jereticima, kao o mrtvima, a o nama, koji imamo za spasenje Božanska Pisma, bojim se da, kao što je Pavle pisao Korinćanima, neki između prostijih (2Kor.11,3), ne budu zavedeni lukavošću ljudi". Св. Василије говорио о расколницима, а не о јеретицима. За њега су они безблагодатни. Овде ми говоримо о јеретицима. Тако да је поново злоупотреба отачког мишљења од Ваше стране. Ништа ново. Иначе, ти расколници, којима благодат још траје, су, по свему судећи, само они који још увек нису рашчињени, јер је таква логика била Св. Василија, а то ћу показати на другом посту.  То да су ови аријанци били ван општења са свима православнима је типичан нон-сенс. Довољно је прочитати житије Св. Атанасија великог и видети да то није истина. Да не говорим о дубљем истраживању те ствари. Аријанци су прекинули општење са православнима тек после прогонства које су чинили, закључно са Другим Сабором после којег су били одвојена црква, анатемисана од стране Васељенске Цркве.

Цитат

Након читања, Сава и монаси који су били с њим, рекоше је: Ово није само глас Атанасија, него и претходних Сабора, јер је отац каже да су и Римљани и Грци прихватили, и утврђује се да они који они се обраћају из јереси прихватају на кајање, али нису примљени у свештенство.

Најсветији Патријарх Тарасије: Отац каже да није дозвољено било ког јеретика који се обраћа примити, него лидере јереси, оне који истрајавају са страшћу, а са речима симулирају истину у присуству православних, док у уму смишљају зло. Да се још једном прочита писмо Оца Руфинијану.

Одломак који се чита гласи: да се опрости онима који су пали и били на челу зла, ако су се покајали, али да више немају места у свештенству; онима који нису били јерерсијарси, него су били увучени на силу или због глупости, треба им опростити и чак их поново прихватити у клир, пре свега зато што су пружили убедљиву одбрану.

 Ови који нису хтели да прихвате су били исти Епископи као и ови које су прихватили. Никакве разлике није било. Једни и други су били у заједништву, само што су се једни правили да су аријанци, а други су били предводници. Предводнике нису хтели да приме, док су ове примили. Једни и други су имали апостолско прејемство и нису били рашчињени пре тога. Нико од њих се није могао саморашчинити, јер тако нешто не постоји, нити је икада постојало.

Цитат

Тарасије: Није тако као што мислите; Отац заправо поновно успоставља на свештенство оне који нису иницијатори јерес, него су били увучени или претрпели насиље. Само главешине и аутори јереси нису припуштени на свештенство, и то вели врло јасно и са великом прецизношћу. С друге стране, црква зна да је св. Атанасије пет пута победио, јер је неколико пута прогнан у Риму и присиљен да на понижавајући начин побегне од лидера аријанске јереси. Када се враћао и успевао да овлада црквама, непријатељи, који су мењали страну како ветар дува, придруживалису му се. Али када се повлачио, охрабљивали су се и враћали у своју јерес и прогањали добро. Ја зато верујем да се Отац односи на такве особе, рекавши да нису примљени у свештенство, јер су он и православци трпели насиље од њих.

Цитат

Такође, видимо да благодат свештенства остаје на овима који су били анатемисани, и да им се не враћа, него се посматрају као и сваки други грешници, па их покајање пере од греха апостасије. Ни јерерсијарси нису изгубили ту благодат, али се они не примају због тога што су били инспиратори, родоначелници зла. И Црква такве не припушта више свештенству, не што су изгубили благодат, него зато што су починили веће и жешће грехе против православних од ових једноставних јеретика из њихове дружбе. Монаси би хтели да су сви свргнути. И зато силују Атанасијев текст. Овде имамо одјек Кипријановог резоновања које је Црква одбацила као погрешно. Јеретик је изгубио све изласком из Цркве. А како су крштење и рукоположење Тајне које се не понављају, они се не могу наново рукоположити.

Нико  од није изгубио благодат, јер нико није ни био рашчињен. Први, предводници, су рашчињени, јер су примљени у Цркву као лаици. Ови који су изигравали аријанце, а били православни, су остали са рукоположењем који су већ имали, а које је било валидно. 

Цитат

Монаси васијани су хтели да, држећи се као пијан плота, кажу како се Атанасијев одговор односи на специфичан случај и да не може да буде правило, иако је он то експлицитно тврдио. Васијан је писао: „Св. Тарасије Цариградски није исповедао да постоје Тајне код јеретика, јер је он говорио о хиротонијама које су чинили јеретици пре њиховог рашчињења“. Овај текст негира његове тлапње. Као и тлапње монаха који нису хтели да прихвате иконоборце у чину. Јер, они су рекли: Ок., Атанасије прихвата ове који су били заведени и на силу одвучени у јерес, а ови ништа од тога нису имали, и на њих се не може применити Атанасијево правило. Зато Ипатије и друге владике реско све своде на огољену кост: ми смо се родили, образовали смо се и одрастали смо у овој јереси. Обрнувши кајгану на другу страну, Васијан се самоубио, јер: Св. Тарасије Цариградски је исповедао да постоје Тајне код јеретика, јер је он говорио о хиротонијама које су чинили јеретици после њиховог рашчињења, а Ипатије и други су ти епископи. Тарасије и Оци Сабора су рекли да јерес одваја људе од Цркве (схваћене као видљиве институције) и то нико није довео у питање, а монаси су то и покушали да искористе као правило, па зато нису хтели ове да прихвате, јер су они већ били друга или трећа генерација тих рашчињених јеретика.

Заиста, мајстор се за заблуду. Као Дејвид Коперфилд . Монаси овде нису мерило истине, већ Св. Тарасије - који благе везе нема са свиме овиме што му напаковасте. Поготово ово да је Црква "видљива институција", а да су Оци мислили да се јеретици одељују од такве Цркве. Не знам одакле Вам образа да овако нешто умећете међу Свете Оце?!? Иконоборци коју су се "родили, образовали и одрастали у иконоборству" никада нису били рашчињени, нити анатемисани, од појаве јереси, до самог Сабора у Никеји. Зато су имали континуитет благодатног рукоположења и Тајни уопште. 

Цитат

Хорор сценарио који се сада отвара пред Васијаном је следећи: Тврдио је да Тарасије не понавља рукоположење него да благодат свештенства постоји и у отпалих од Цркве, па је доста да се они покају, али да иста не постоји код анатемисаних или јеретика друге генерације, који нису рукоположени од православних нити пак од канонских свештеника који би били у Цркви. Дакле, пошто је признао да Тарасије не примењује „икономију“ него прима пале свештенике у њиховом чину као благодатне и праве (валидне) свештенике, следи да су и ови други, који би по Васијану били прави јеретици и нерукоположени, од Тарасија примљени на исти начин.

Оци нису понављали рукоположење ни код рашчињених јеретика који су долазили у Цркву (Трул. Сабор), већ их примали кроз полагање руку и покајање. Тиме су им давали сву Божанску благодат и чинили да све оно што немају, тог тренутка добију. Овде је случај са нерашчињеним Епископима иконоборцима, који никада нису анатемисани, нити рашчињени. Ко их је у међувремену рашчинио и анатемисао? Који Васељенски Сабор? Од прве па до друге генерације, они су имали апостолско прејемство, јер први нису рашчињени, тако ни други. Учење Седмог Сабора нема никакве везе са херезама које Ви насилно убацујете Светитељима.  

Прво, по Фотијевом тексту: "Ovaj, dakle, Svešteni i Veliki Sabor, novojavljenuu i varvarsku jeres (ikonoborstva), unetu sa strane od zločestivih i besramnih qudi, osudi bogopresudjenom i zajedničkom odlukom, i uvoditelje i pobornike njene podvrgnu istoj osudi....Zato je one, koji nisu hteli da se udaqe od zlog srodstva ovog preljubničkog i mnogosemenog i smešanog shvatanja, Sveti i Vaseqenski Sabor, kao nezakoniti porod i odrod od hrišanskog plemenitog roda, podvrgnuo nerazrešivim svezama anateme."

Kao i: "A one koji se drznu da drugačije shvataju, ili uče, ili shodno poganim jereticima, da odbacuju Crkvena Predanja i izmišljaju neke novotarije, ili odbacuju nešto od onoga što je Crkvi predato: Jevandelje, ili znak Časnoga Krsta, ili `živopisanje Ikona,. ..........naredjujemo da se svrgnu, a ako su monasi ili laici - da se odluče od opštenja... Ako neko svo crkveno Predanje, pisano ili nepisano, odbacuje - neka je anatema".(Mansi 13,380).

Даље, у Петом Правилу (које се бави симонијом) стоји:"...ili uopšte nekoga iz (crkvenog) kanona, koji to pokuša i bude uhvaćen (da je to učinio), neka bude svgrnut sa svoga stepena; a hirotonisani (postavljeni) neka nema nikakve koristi od kupljenoga rukopoloženja ili proizvedenja (=unapredjenja), nego neka bude tudj tog dostojanstva, ili službe, koju je za novce dobio."

Дакле, Седми Вас. Сабор врло добро зна за установу рашчињења и сам рашчињава јеретике и црквене преступник, називајући их туђима свештенству после тога. Што је сасвим нормално, од када је Цркве. Иконоборци први пут тек на Сабору бивају рашчињени и свезани анатемом и тиме одстрањени од Тела Цркве и могућности да свршавају било какве Свете Тајне. Међутим, у 7. Канону не одбацују могућност освећивања храмова од стране иконоборачких нерашчињених архијереја и оне храмове које су они осветили не освештавају поново, већ допуњују молитвама са полагањем Светих Моштију: "...Jer, kao što su likove časnih ikona uklonili iz Crkve, (tako) su i druge neke običaje napustili, koje treba obnoviti, i tako ih po pisanome i nepisanome zakonodavstvu džati. Koji su, dakle, časni Hramovi osvećeni bez Svetih moštiju Mučenika, odredjujemo da se Mošti u iste polože sa uobičajenom molitvom. A ko osvećuje Hram bez Svetih Moštiju, neka bude svrgnut, jer je prestupio Crkvena predanja." Храмови се поново не освећују, већ само допуњују молитвама и полагањем Моштију. У горњим Канонима видимо да су рашчињени и анатемисани Свештеници за Седми Сабор (као и за сваки други) лишени било каквог достојанства и могућности да врше било какве Св. Тајне, јер су, логично, рашчињени. Овим Каноном показују такође да иконоборци до самог Сабора нису били анатемисани и рашчињени и да су им Тајне због тога биле сасвим валидне. Даље запрећују осталим Црквама и Епископима свргунћем ако не буду освћивали Храмове без полагања Моштију.

Цитат

Теодор, побожни епископ Катаније, и други западни епископи: Канони светих отаца су изречени о новацијанској, енкратитској и аријанској јереси, у коју групу ћемо поставити главешине ове јереси? Тарасије: Манихејци, маркионити и они који бркају Христове, којима припадају јеретици Петар, Сенеа из Герапоља, а такође и Север не прихватају иконе. Епифаније, ђакон Катанијски: Ова нова јерес је мање или већа од претходних јереси? Тарасије: Зло је увек зло, нарочито у црквеним пословима. Грешити у доктриналним начелима, било малим или великим, исто је (и овде се руши перверзна Васијанова идеја о икономији која би се прилагођавала мањим или већим јересима). У оба случаја Божји закон је прекршен. Јован, легат Источне Столице: Ово јерес је најгора од свих јереси. Тарасије: Атанасије вели да се прихвате епископи ако не постоји неки други грех на њихов рачун.

Ово руши Ваше твдрње - да су неке јереси благодатне, а неке нису. Моја маленкост никада тако нешто није тврдила, нити било ко други! Какав таленат имате да окренете на другога нешто што се на Вас директно односи, па то нема нигде. Овоме би и Предсеник позавидео. Ми, који представљамо православно учење о икономији, никада нисмо тврдили тако нешто, већ да је свака јерес - јерес. То да је нека јерес ближа Цркви, а нека мање, па се по томе Црква према њима односи на блажи начин, је нешто сасвим друго. Свака јерес је безблагодатна и то смо сви ми који исповедамо православну Веру говорили. Код Вас је било суштински другачије тврђење, које је било засновано на несувислости да неки јеретици имају благодат, па се примају, док је други немају, па се поново крштавају. Ова тврдња Вас је директно покопала. За нас су јеретици - јеретици. Сви некрштени и безблагодатни.

Цитат

За Тарасија, јерес је јерес, одваја од званичне Цркве. Такође се потврђује оно што смо приметили, да јеретик остаје свештеник, а то што се неки од њих примају а други не зависило је од њихових моралних преступа, односно тежине понашања према православнима. За Тарасија не важи аргумент тешке јереси или најтеже, како би Јован реторички покушао да га претури, јер је јерес увек јерес као преступ Божијег закона. И ту нема квантификације. Али свима једнако остаје благодат свештенства коју су примили и чак и као рашчињени предали другима.

Огромна неистина. Никада ниједан Светитељ није тврдио да се јеретик може саморашчинити. Посебно не Св. 7. Васељенски Сабор. Већ много пута поновљено, нису били рашчињени, нити су Оци Седмог Сабора могли да верују да рашчињени Клирици могу да имају благодат Свештенства, када су у Канонима истог Сабора директно показали да је то немогуће. Као што су тврдили сви претходни Сабори, уопштено!

Цитат

Просто невероватно делује да су људи (оци) из 8. века били просвећенији од наших талибана. Ови мрзитељи људског рода замишљају да је Јеванђеље дато само нама да бисмо се као вашке препирали о ситницама! Проповед о Царству је дата и аријанцима, иако не делимо никако њихову хулу на Сина. Прича о Блудном сину бива потврда да и са грехом, кад се неко покаје, има свештеничко достојанство. Тарасије и ови са њиме не прихватају чистунце који веле да је аријанска јерес уништила благодат. 

Ово су, као што је већ речено, били аријанци који нису били рашчињени. Аријанска јерес је васкрсла после 1. Сабора и ширила се унутар Цркве. Ти аријанци су били канонски епископи, неки су прекидали општење са њима, а неки не, до су ови који су прекинули општење са њима имали посредно општење са аријанцима. Дакле, једна општа збрка и борба. Тиаријанци, који су се покајали, су примани у Цркву, јер су сами имали рукоположење у самој Цркви. Ти аријанци се разликују од аријанаца који су анатемисани и рашчињени оним Сабором који помиње Св. Атанасије и коначно и трајно и потпуно Другим Васељенским Сабором, када су Аријанци постали засебна црква.

[Васијан]

Цитат

Петар, легат св. Папе: Како историчари кажу, свети Мелетије је рукоположен од стране Аријанаца, са амвона је после проповедао једносушни и није одбачен. Мелетије није рукоположен од аријанца који је био у цркви. То је одговор на Савин захтев од кога је ко био рукоположен.  Не би Мелетије могао постати владика тиме што је исповедио једносушност. Такође, није тачно да је био никејац него је био омиусијанац и одбио је да уђе у коалицију са Атанасијем. Овде су Западни напокон легли на руду и признали Мелетија, али је то компликована прича. Битан је факат да је рукоположен од „званичних“ аријанаца.

Ако мислимо на Светог Мелетија Антиохијског, он никако није могао да буде рукоположен од "званичних" аријанаца, то јест "полу-аријанаца",  који нису били у Цркви, већ оних који су тада ипак били у Цркви, јер је тада било хаотично стање, а ти аријанци нису били рашчињени, већ легални епископи. Да видимо како то описује Васељенска Труба Православља и разобличитељ хереза Др Ђуровића, Владика Атанасије у својој Патрологији два:

"Sveti Meletije Ispovednik bio je “po rodu Jermenin” (kako kaže Paladije, Dijalog,5), ali svakako jeliniziran. /V.Zatoustovu Pohvalu njemu, PG 50,515-520/. Pre no što je postao episkop u Antiohiji Velikoj bio u episkop u Sevastiji. Na Antiohijsku katedru došao je 360. godine, istina uz pomoć tada pobedničke partije Akakija Kesarijskog (vođe poluarijanske partije “Omijaca”), ali to ne znači da je i Meletije bio poluarijanac. Treba znati da je Akakijeva partija Omijaca bila stekla sebi neprijatelje i sa strane pravoslavnih i sa strane arijanaca. Kako su posle sabora u Carigradu, 360. godine, mnoge katedre bile upražnjene, trebalo je na njih postavljati nove episkope. Akakije se tada obratio uglavnom grupi “Omousijanaca”, tj. onoj grupi koja iako nije priznavala Nikejski Simvol, zbog dvosmislenog tumačenja izraza “omousios” čak i nekih Nikejaca, ipak je bila pravoslavna u veri (što je priznao i sam Sv. Atanasije Veliki za samog vođu omiusijanaca Vasilija Ankirskog). Tako je iz te grupe došao u Antiohiju i Sveti Meletije, a njegovu pravilnost vere u Svetu Trojicu potvrđuje i njegova beseda prilikom izbora u Antiohiji. Činjenica je da su protiv izbora Meletijevog u Antiohiji bili i Nikejci i arijanci, ali je uskoro veći deo pravoslavnog naroda u gradu prišao njemu, dok ranije nije hteo prići episkopima koji su postavljani posle izgnanstva Svetog Evstatija. Jedna grupa uskih Nikejaca u Antiohiji bila je protiv Sv. Meletija i njih je 159 predvodio prezviter Pavlin, kojega je 362. godine samovoljno rukopoložio za episkopa u Antiohiji Lukifer Kalarijski, pa je tako došlo do raskola u Antiohiji. Ovaj je raskol od nekih istoričara pogrešno nazivan “Meletijev raskol”. Jer, ako je neko već bio u raskolu onda je, po Sv. Vasiliju Velikom i Sv. Jovanu Zlatoustu, to bio Pavlin i njegova grupa (podržavana i od mnogih episkopa sa Zapada i iz Aleksandrije, koji nisu poznavali pravo stanje stvari na Istoku)."

"Tako Sv. Zlatoust kao prezviter u Antiohiji, u svojoj besedi “Da ne treba anatemisati” (održanoj odmah posle beseda O neshvatljivosti Božijoj) govori o Pavlinu i Apolinariju kao onima koji su “deo Crkve odsekli” (PG 48,949), i da je raskol u Crkvi ravan jeresi, ali ipak da “jeretičke dogmate treba anatemisati, i bezbožne dogmate izobličavati, ali na svaki način štedeti ljudi i militi se za njihovo spasenje” (48,952). Još oštrije protiv tih antiohijskih raskolnika govori u Omiliji 11,4-6 na Efescima, citirajući pritom i reči Sv. Kiprijana Kartagenskog:”Ništa tako ne može deliti Crkvu kao vlastoljublje; ništa tako ne razgnjevljuje Boga kao razdeljivanje Crkve. Makar učinili i bezbrojna dobra, neće oni koji rasecaju crkvenu punoću manje odgovarati od onih koji su rasecali Hristovo telo... Jedan sveti čovek je rekao nešto što izgleda smelo, ali je ipak rekao. A šta je to? Rekao je da ni krv mučeništva ne može izbrisati taj greh (raskola)” (PG 62,85). “Jer pasti u jeres nije manje zlo od cepanja Crkve” (62,87). Dalje Zlatoust opširno kritikuje Pavlinovu frakciju, ne toliko po pitanjima vere, nego više zbog vlastoljublja i zbog nekanonski stečene hirotonije, jer je uz pravu veru potrebna i prava hirotonija, jer “ako svi mogu ispunjavati ruke svoje (rukopoloženjem) i postajati svešenici /kao kod Pavlina/, onda je uzaludan podignut ovaj žrtvenik (naš), uzalud ova punoća Crkva, uzalud ovo brojno sveštenstvo... Ako su isti dogmati, ako su iste svete tajne, zašto onda drugi načalnik (=vođ) uskače u drugu Crkvu?... To je preljuba (αιεχιοµ). Ako pak ne prihvataš da se to čuje za njih (Pavlinovce), onda ni za nas; jer je jedno od dvoga nezakonito postalo. Ako li za nas to podozrevate /da smo nezakoniti/ , gotovi smo da ustupimo vlast kome hoćete, samo neka Crkva bude jedna. A ako smo mi zakonito postali, ubedite neka sa prestola siđu oni koji su se bezakonito popeli na njega... Zato, molim vas (slušaoce), starajte se i vi da već stojite sigurni, i one koji su odstupili da povratimo, da jednodušno uznosimo blagodarnost Bogu” (62,87-88)."

"Odmah po ovom izboru u Antiohiji, kada je u svojoj propovedi sasvim pravoslavno protumačio mesto iz Priča Solomonovih 8, 22, car Kanstancije je Meletija proterao, Zlatoust (u Pohvalnoj besedi Sv. Meletiju) veli posle svega 30 dana /za koje vreme je mnogo uradio/, ali se za vreme Julijana vratio već 362. godine. U vreme pak pobožnog cara Jovijana Meletije je (363. g.) održao sabor u Antiohiji, gde su on i brojni Istočni episkopi prihvatili Nikejski Simvol. Tom prilikom, nažalost, nije došlo do susreta i opštenja između njega i Sv. Atanasija, koji je tada dolazio u Antiohiju. U vreme Valenta Sv. Meletije bude ponova prognan sa katedre, i to u dva navrata, odlukom cara Valenta od 5. maja 365 ali se vratio 367.g., zatim ponovo i 371378. godine. Po dolasku cara Teodosija, 379.g., koji je veoma zavoleo Meletija, Antiohijski Svetitelj je ustoličio u Carigradu Sv. Grigorija Bogoslova, a zatim je predsedavao na II Vaseljenskom Saboru, 381. godine, za vreme kojeg je i umro. Nad odrom mu je govorio Sv. Grigorije Niski, koji Meletija naziva “novim apostolom” i “Božjim čovekom... koji je kroza sve poštovao Svetu Trojicu” (PG 46, 8527)."

"Od Svetog meletija Antiohijskog ostala nam je već pomenuta Beseda na Priče 8, 22 (kod Epifanija, Panarion 73, 2933), gde on izlaže pravoslavnu veru u Sina Božijeg i u Svetu Trojicu. Kod istoričara Sokrata (CI 3, 25) i Sozomena (CI 6, 4) sačuvana je njegova Saborna poslanica caru Jovijanu, gde on i 27 Istočnih episkopa izjavljuju da Nikejsku veru prihvataju i drže je zajedno sa izrazom “omousios”, napominjući pritom da taj izraz treba i pravilno tumačiti. U samoj Poslanici izraz “jednosuštni” shvaćen je tako da označava da je “Sin Božji rodio se iz suštine Oca i da je po suštini istovetan sa Ocem”. Tako isto među pismima Sv. Vasilija Velikog (Pismo 92, pisano 372. g.) nalazi se Pismo episkopima Italije i Galije, koje je podpisao prvi Sv. Meletije i za njim drugi Istočni episkopi, pa se predpostavlja da ga je sam Meletije i sastavio, mada je moguće i autorstvo Svetog Vasilija. Svetom Meletiju se pripisuje takođe i 9 Beseda na razne teme (sačuvane su samo na gruzijskom jeziku) i još neki fragmenti (kod Sv. Damaskina). Sveti Meletije se slavi 24. aprila"

Цитат

Јефтимије Сардички: Као што смо већ тражил, донесите књиге да  видимо да ли морамо прихватити рукоположене од јертика. Читање из Руфинове Црквене историје: Македоније, који је стигао до епископства, најпре је појачао унутрашњи прогон. Акакије и Патрофило, након што су истерали Максима из Јерусалима, поставили су Кирила на његово место. Читање пете књиге Историје Теодора Чтеца: Диоскор, који је у супротности са канонским одредбама, из Александрије, додели епископски чин у Цариграду неком Анатолију. У том чињењу му је помогао Евтих. То се дешавало под конзулатом Протогена и Астерија. Тарасије: Шта кажете о Анатолију? Зар није био председник четвртог Васељенског Сабора? А био је рукоположен од безбожног Диоскора, у присуству и Евтиха. Прихватамо, дакле, и ми оне који су рукоположени од јеретика, као што је Анатолије прихваћен. И заиста је Божија реч да деца не умиру због својих отаца, него да сваки умире због свог греха (Јез 18, 1ss.); и рукоположење је од Бога. Пошто неки имају сумње око Анатолија, нека прочитају што се тиче њега.

Цитат

Тарасијева логика је идентична Августиновој па тврди да иако јеретик неког рукоположи, његово рукоположење је валидно јер је од Бога. Расправа која је била на Сабору сасвим руши резон Васијанов (да се храбро изразим па Васијану припишем моћ резоновања). Тарасије не каже да је рукоположење било валидно јер Диоскор, иако отворени јеретик монофизит још тада, није био рашчињен, и да је био канонски епископ. За све ове Оце је Диоскор био јеретик. Али, иако је физички рукоположио Анатолија, он га није рукоположио него је то Бог урадио. Овде немамо Васијанова суптилна (перверзна) вагања кад је Диоскор постао јеретик. Знам да Васијан ово не може да разуме, али је питање било шта са оним који је био рукоположен од јеретика. Није се улазило у питање да ли је Диоскор тада био канонски епископ. Васијановом логиком се руководе многи западни научници када покушавају да рехабилитују јеретике као што су били Несторије, Диоскор, Папа Хонорије... Не, овде имамо успостављање правила, као што видесмо Тарасијев поступак у случају Атанасијеве одлуке. Може да Васијан дуби на глави, да тврди како су Оци погрешили, јер се нису држали хронологије, али су они успоставили правило да је јеретичко (не свих јеретика) рукоположење валидно, јер није од јеретика (људи), него је од Бога. А јеретик је, да подсетим Васијана, по овом Сабору, ван канонске Цркве.  

Овде Вас је Св. Тарасије детаљно покопао. Наравно, нема приче о икономији, јер сеовде ради о Епископима који нису рашчињени и који поседују благодат службе. Ваш таленат у дејвидо-коперфилдсву је велик, али је реално, чињенице и истина нешто сасвим друго. Би сте цео овај текст засновали на заблуди и неисти, која никакве везе нема са Источним Оцима Васељенских Сабора, али Ви имате тај обичај да све преобликујете у своју корист, јер сте за то изразито талентовани.

Наравно да је рукоположен од Бога, јер се подразумевало да је Диоскор био канонски Патријарх. Као што је канонски Патријарх био и Несторије. То смо видели из писама Св. Кирила, која су Вас, Богу и њему хвала, детаљено разобличила, као што добро разобличавају разне псеудо-зилоте. Код ових Отаца нема перверзне и јеретичке теорије да рашчињени јеретици могу вршити Свете Тајне и да Бог може дејствовати кроз оне које су они рашчинили. Када би они видели како из фалсификујете и злоупотребљавате, одмах би Вас анатемисали, са све патерицама које би осетили по своме телу. Нису Свети Оци лудаци који скачу сами себи у уста и сами себе разобличавају, играјуђи се Цркве и привидно рашчињавајући јеретике и преступнике ето тако из шале. 

Диоскор је био канонски Патријарх, који је као такав рукоположио Св. Анатолија. Био је са свима у општењу као и Несторије, а сам се борио против јереси несторијанизма. Није би рашчињен и анатемисан у то време, већ је био наследник на трону Св. Кирила Александријског. Јеретиком га називају јер говоре из друге временске перспективе, јер живе неколико векова касније. Његове Тајне су до анатемисања на 4. Вас. Сабору све биле валидне, као и Несторијеве до 3. Вас. Сабора.

Зато Св. Фотије у своме тексу о 4. Сабору овако вели:"Oni su od Evtiha (=Srećko), toga nesrećnika, i od zaštitnika njegovog i gordeljivca Dioskora, nekadanjeg (episkopa) Aleksandrijskog, tražili odgovornost za zločinjenja (= jeres). Jer su i ovi, usvojivši zabludu suprotnu Nestoriju, pali u jednaku sa njim jadovitost...." Дакле, Диоскор је до самог Сабора био "некадашњи Александријски". Значи, канонски и прави Епископ.  Диоскор се није могао саморашчинити, како Ви то махерски и истовремено несрећнички, убацујете у контекст Св. Тарасија. У то верујете само Ви и "зилоти", јер Вам је матрица идентична и идентичан резон. Само они иду у десно, а Ви у лево. Не зна се шта је горе. 

Из Атанасијевог Канонског Зборника, фуснота 149.:

"Zonara i Valsamon daju ovaj kraći opis Halkidonskog Sabora: "Sveti četvrti i Vaseljenski Sabor bio je u vreme carevanja Markijana, kada se sakupiše 630 Svetih Otaca u Halkidonu, protiv Dioskora, predstojatelja slavnoimenite Aleksandrije, i Evtiha, arhimandrita Carigradskog, koji Gospoda našeg Isusa Hrista ispovedahu jednosuštnog Ocu, dok o očovečenju (Njegovom) huljahu, i bežeći od Nestorijevog razdeljivanja koji uvodjaše dva Sina, te upadoše u drugo suprotno zlo. Jer bezbožno učahu da su dve prirode (u Hristu), Božanstva i čovečanstva, posle sjedinjenja slile se, i sačinile jednu prirodu, tako da su Božanstvu pripisivali stradanja. Ali su i za telo (Hristovo) govorili da (ga) je Gospod uzeo ne jednosuštno nama, niti je sastavqeno od devičanske krvi (Bogorodičine), nego su izmišljali da se On nekako neizrecivo i božanskije ovaplotio; i druge stvari su bulaznili. Njih je svrgnuo i anatemisao ovaj Sveti Sabor, odogmativši (=dogmatski izrazivši) da je Gospod naš Isus Hristos savršeni Bog i savršeni čovek, u dve prirode nerazdeljivo i nesliveno (postojeći). A izložio je (Sabor) i kanone koji su ovde pridodati".

Дакле, и овде су поменути Диосокор и Евтих по канониским чиновима које су поседовали. Обојица су, иако у јереси, до самог Сабора били канонски имали су власт савршавати Св. Тајне. Како Диоскор као Патријарх, тако и Евтих као Свештеник. Јер, обојица су били канонски Клирици до самог Четвртог Сабора, као што је Несторије то исто био до Трећег.

Оно што најбоље разобличава несувислост коју износи Зоран Ђуровић је чињеница да је сам Диоскор учестовао на Сабору као легални и прави Патријарх Александријски, а не као неки јеретик. 

ДИОСКОР

(† 4.09.454, Гангры, совр. Чанкыры, Турция), архиеп. Александрийский (444 - 13 окт. 451).

http://www.pravenc.ru/text/178506.html

Из Атанасијеве Патрологије:

"11. Sv. ANATOLIJE CARIGRADSKI Rođen je u Aleksandriji, gde se i obrazovao i bio đakon kod Sv. Kirila Aleksandrijskog. Uzeo je i učešća na III Vaseljenskom Saboru u Efesu kao običan klirik. Zatim je postao apokrisarije (stalni prestavnik) Aleksandrijskog patrijarha u Carigradu. Posle svrgnuća Sv. Flavijana nastao je veliki spor u prestonici koga treba izabrati za novog patrijarha, pa je car Teodosije predložio da to bude kandidat izvan Carigradskog klira. Dioskor Aleksandrijski je to jedva dočekao i izabran bude Anatolije, koga Dioskor hirotoniše, krajem 449. godine." 

Диоскор, који је исповедао јерес монофизиства, али није био рашчињен и анатемисан, је био легални и канонски Архиепископ Александријски, који је неканонски поставио Светог Анатолија на престо Цариградске Цркве. Зато се горе помиње да је неканонски постављен. Јеретик јесте био, из њихове и наше перспективе осуђени и анатемисани, али, у реалности и по историјским чињеницама, тада је био Канонски Патријарх који је као такав и учествовао на Халкидонском Сабору, на коме је лишен свештенста и избачен из Цркве. Тада он прави нову монофизитску цркву, али као рашчињен нема никакву власт и силу да било кога крштава и рукополаже. Међутим, Црква кроз икономију прихвата њихова кршетења и рукоположења, иако сами тврде у Орору Сабора да су сви будући монофозити рашчињени: "Када смо тако са сваком брижљивошћу и складношћу то изложили, Свети и Васељенски сабор је одлучио да ником не дозволи да другу веру произноси или пише или саставља или домишља или да учи друго. А оне, пак, који се усуде да састављају другу веру или да проповедају ули уче да предају други Символ онима који желе да се обрате у познање истине из Јелинизма (многобоштва), или из Јудејства или какве било јереси, таквима, ако буду Епископи или клирици, нека Епископима буду туђи (страни) од епископства и клирицима - клира, ако су монаси или световњаци (лаици), они нека буду проклети (анатема)."

Тако исто у Другом Канону исти Св. Сабор наређује свргнуће за оне Епископе који творе симонију.

"Овде немамо Васијанова суптилна (перверзна) вагања кад је Диоскор постао јеретик. Знам да Васијан ово не може да разуме, али је питање било шта са оним који је био рукоположен од јеретика. Није се улазило у питање да ли је Диоскор тада био канонски епископ"

То нису никаква суптилна вагања, већ реалне чињенице и вековна пракса Цркве која постоји и дан-данас и постојаће до краја времена. Диоскор је постао рашчињени јеретик, тек када га је Сабор рашчинио. Проблем је што Ви не верујете у те ствари, па не све могуће начине, по протестанском кључу, правите овакве вратоломије. Не би се Св. Тарасије, безвезе, позивао на Диоскора који је као канонски Патријарх, који је боравио у јереси, рукоположио Св. Анатолија, јер је ситуација код њих била готово идентична са иконоборцима који нису били рашчињени. Зато је Свети Отац све време узимао такве примере, а посебно овај који најбоље показује. То што Ви учитавате Светитељу да је веровао да Тајне постоје ван Цркве, иде Вама на образ и част и, као и сви ми, одговраће те због тога. Диоскор је проповедао јерес отворене главе, али је био легалан Епископ и Патријарх до самог Четвртог Сабора, као што је покојни +Атинагора проповедао јерес отворене главе (па су светогорци прекинули општење са њим), али је био легални Патријарх до саме смрти. Хиротонија је била од Бога, јер је канонски Архијереј (који је био у општењу са Црквом и као такав и учествовао на Халкидону) Диоскор сотворио. То је све знао Свети Тарасије, зато је и навео тај пример, јер је идентичан са њиховом ситуацијом.

Цитат

Тарасије: Али већина оних који су били у Шестом Сабору, били рукоположени од Сергија, Пира, Петра и Павла, вођа јереси монотелита, а ови су са своје стране имали Константинопољску столицу. Од Петра, последњег од оних који су председавали овом столицом, до Шестог Сабора, нису прошло више од петнаест година. А они који су били архиепископи у наведеном времену, односно Тома, Јован и Константин, су рукоположени од стране јеретика и нису за ово осуђени као недостојни. Педесет година је трајала та јерес. Али су Оци Шестог Сабора ескомуницирали само ову четворицу, упркос томе што су хиротонију добили од њих.

Ово само потвђује оно што све време причам. На Сабору су учествововали и православно верујући и они који су држали јерес монотелитства. Сви као легални Епископи. За педесет година, од појаве ове јереси, па до њене Саборне осуде, сви они који су исповедало ту јерес, такође, нису били рашчињени. Зато се Св. Тарасије и овима бави. 

Цитат

Резон монаха открива да су талибани. Они покушавају, као и Васијан, да се закаче за неку реч, а онда постају непријатељи Отаца јер не знају њихове намере и њихове циљеве. Њима, као ни Васијану, не иде у главу како јеретичко рукоположење може бити валидно. Кад чују од Августина и Тарасија, да је оно валидно јер је од Бога, а не од људи, окрену главу и са гађењем кажу: Јеретичко умовање које не прихвата Црква!

Цитат

Видели смо да Тарасије и Сабор прихватају као валидно рукоположење од јеретика. Наравно да нико не хвали јеретике за неке од грешака у вери, али како је рукоположење од Бога, онда се прихвата. Одбија се или «замрзава», односно се сматра ништавним ако постоје друге канонске запреке. Нема никакве лудачке идеје (богохулна икономија Агиорита) да њихово свештенство се активира тек по пријему у Католичку Цркву, јер смо видели да су њихова рукоположења, која су направили док су били у јереси, прихваћена као валидна.

Све време се качите за речи управо Ви, и не само што се качите, него што отворено жонглирате текстовима као протестанти са Св. Писмом. Св. Тарасије нигде није тврдио да рашчињени и анатемисани јеретици могу имати благодат свештенства, већ, као и целокупна Црква и сво Предање пре њега, говори све време о јеретицима које Васељенски Сабори нису рашчинили. Никада Св. Тарасије није изјавио такву несувислу изјаву - да је хиротонија од Бога могућа кроз руке рашчињених и анатемисаних јеретика, већ је говорио о Диоскору коју је тада био легалан и канонски Епископ. Јер, Васељенски Сабори одувек и заувек кличу да су анатемисани од Светог Сабора вечно лишени било какве зајединце са Богом!

Видели само да Св. Тарасије и Сабор прихватају као валидно рукоположење од јеретика који нису били рашчињени у време када се то рукоположење прихватано. Иако је то једна друга врста икономије и нема везе са овом коју помиње Св. Никодим Агиорит (са целокупном Св. Гором и са Св. Лавом Великим), јер се та икономија односи на јеретике који су рашчињени и анатемисани и немају никакве везе са овим текстом везаним за Св. Седми Вас. Сабор, јер се овде нигде не помињу такви јеретици. 

Цитат

Овде су разматрана учења 7. Васељенског Сабора, без да се уплићемо у нека друга, која су поменута успут, а као супротна расуђивања овом Светом Сабору. Ако за неког православца овај став Никејског 2. Сабора није православан, или га налази у супротности са оним што је негде чуо, такав треба да се забрине за своју веру. Видели смо да су васијанци имали грдних проблема са Тарасијем, као што Васијан има са мном, али су ови барем легли на руду, док за Васијана не знам. Можда спада у групу оних монаха што су се удаљили од Сабора... Ово је Васељенска вера, ово је вера Отаца! 

Дакле, читав рад је био утемељен на неистини, да не кажем лажи, јер се базирао на непостојећим чињеницама и антиисторијским тврдњама. Ниједни јеретици, које је помињао Св. Тарасије, нису били рашчињени од стране Св. Вас. Сабора, укључујући и саме иконоборце који су тек на Другом Никејском Сабору рашчињени и анатемисани. 

[Џуманџи]

пре 13 часа, Васијан рече

Јел` ово питање за мене?

Moze da odgovara ko god hoce. Cisto da vidimo kakvo je mnjenje

[Bokisd]

пре 7 часа, Васијан рече

Црква никада није тврдила да неко може бити свештеник ван Цркве, већ је на Саборима увек говорили супротно.

Ima ovde u 2.kanonu ovog istog 7.Vaselj. sabora i ovakva prica :

"...Суштину наше јерархије састављају (сачињавају) богопредате речи, тј. истинито познавање (знање) Божанственог Писма, како је рекао велики Дионисије. Ако се примети да се приликом испитивања дотични колеба, и да нема сигурност у ономе шта ће учити и како ће поступати, такав нека се не поставља (рукополаже). Јер кроз пророка Бог рече: „Кад си ти одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити да ми не вршиш службе свештеничке“ (Осија 4,6). "

O toj sustini se prica , kada se govori o validnosti i blagodatnosti svestenstva. Jer, po Ocima 7.sabora, onaj svestenik koji ne poznaje istinito tumacenje reci Pisma,.... sta ce se desti sa njim,....pa, takav ce' biti odbacen od samog Boga da ne vrsi sluzbe svestenicke. 
 

A, postavlja se novo pitanje, ko to od ljudi ne poseduje  istinito poznanje Pisma ? Odgovor je naravno, svako ko nije u ucenju i zajednici ortodoksne Crkve i takvi nemaju ni ono sustinsko koje cini sluzbu, tj. blagodat Boziju. Ono sto imaju, ako po pravilnom obredu izvrse rukopolaganje svoga svestenstva, jeste,..... samo kao neka forma koja je ista kao i u pravoj crkvi i zbog toga i ne treba ponovo vrsiti sam obred rukopolaganja,....nego se ta' forma koju poseduju oni koji su van crkve, dopunjuje blagodacu, onim sustinskim koje poseduje samo prava i istinita crkva.....

Kako poseduje, ...pa, kako kaze kanon, jer, ima bogopredate reci, tj. istinito poznavanje Bozanskog Pisma i bas zbog toga i jeste Crkva Hristova.

U jeresi ne postoji spasenje, ni blagodat, ni osvecenje, to je valjda jasno iz celog predanja crkve i pisanija svetih otaca.