"Мрачњаци" у Цркви

[Bokisd]

Kakve 'mracne' sile u crkvi ? Stvarno mi nije jasno ? 

 

[Агница]

Испаде да су светитељи били у криву кад су сами себе видјели најмрачнијима, и све друге већим од себе.. 

[JESSY]

dakle...sustina je - budimo radosni i uvek radosni u Hristu....

 

[Dragi]

Reci kako

Kada smo bolesni, kada nam vreme prolazi, kada nam mili odlaze.

[Драгана Милошевић]

Сећате ли се теме "Црквењак"?

И све што смо лупали дешавало се спонтано у храмовима.

[JESSY]

пре 44 минута, Dragi рече

Kada smo bolesni, kada nam vreme prolazi, kada nam mili odlaze.

SAMO VERUJ....

[JESSY]

пре 45 минута, Dragi рече

Reci kako

"Не само неверници, него и верници, барем они који озбиљно размишљају о проблемима вере, често изражавају следећу сумњу: „Кад би Бог постојао, зар би дозволио да хиљадама година светом влада зло?“

Ова сумња се понавља из столећа у столеће и не можемо је тек тако заобићи, јер свакодневно искуство као да је потврђује. Заиста, зло сувише често односи победу у свету, и тим успехом као да оправдава себе. „Кад би Бог постојао, он то не би дозволио!“ - често каже човек у очајању.

Шта на ово одговорити? Само једно: Бог којег проповеда хришћанство и којег су објављивали старозаветни пророци Бог је слободе. Човек ни у ком случају није пијун или играчка у Божијим рукама, већ слободни и одговорни кројач сопствене судбине. Управо то ставља тачку на све расправе о томе како је Бог могао да допусти или да не допусти ово или оно. У својој неограниченој љубави према човеку, Бог себе, да тако кажемо, ограничава човековом слободом, он жели да га човек прихвати сам, слободно. „Не називам вас слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов, него вас називам пријатељима“, каже Христос.

Запитајмо се: у чему је разлика између друштва слободних људи и друштва робова? Ако оставимо по страни случајне особине и једних и других видећемо да је разлика у томе што су слободни људи одговорни за свој живот, за сво добро и зло које чине, док је за робове једини закон воља господара, који им нешто дозвољава, а нешто не.

Људи су се кроз историју непрестано борили за слободу, јер једино је слобода достојна човека. Но, да ли су људи увек свесни да се идеја слободе заснива управо на откровењу о Богу? А откровење које нам је дато у Библији и Јеванђељу о Богу не говори као о страшном тиранину који контролише људе, пијуне слободне од било какве одговорности, него као о извору слободе, љубави, добра и моралног савршенства.

Сумњичави ће питати: „Али таква идеја Бога подразумева могућност победе зла! Каква је корист од ње?“ Да, зло је моћно, и Јеванђеље нас непрестано подсећа на то. Христос говори о уском путу спасења, о тешкоћама и исушењима на том путу. У свету се одвија непрестана борба добра и зла. Управо зато што је човек слободан, пред њим је увек избор између ова два. И свако од нас зна, када одбцује зло, мржњу, ропство, и опредељује се за добро, љубав, слободу, да га тај избор сваки пут чини снажнијим, а не слабијим. Да, зло често односи победу. Али само од нас зависи хоћемо ли му пружити ту победу. Од нас зависи хоћемо ли одабрати добро, хоћемо ли поверовати у њега попут првих хришћана, који су веровали да је распети на Крсту, сиромашни, лутајући Учитељ својом љубављу свету показао истинску победу добра."
-----------------------------------------------------------
АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН - Само од нас зависи

[Агница]

Радовати се искрено, у Духу, то могу само дјеца и свети - они који имају силу од Бога да владају својим страстима..зато ми је комично данас кад чујем - " радуј се, радуј се ".. Па покажи својим примјером, истинским, а не порцуланским осмијехом..и покажи  разумијевањем за ту другу особу којој није до смијеха, има неки разлог зашто је тако, пролази неку фазу, сјети се себе кад си мрачан или ти то никад ниси..

[Milica Bajic]

пре 15 минута, Агница рече

Радовати се искрено, у Духу, то могу само дјеца и свети - они који имају силу од Бога да владају својим страстима..зато ми је комично данас кад чујем - " радуј се, радуј се ".. Па покажи својим примјером, истинским, а не порцуланским осмијехом..и покажи  разумијевањем за ту другу особу којој није до смијеха, има неки разлог зашто је тако, пролази неку фазу, сјети се себе кад си мрачан или ти то никад ниси..

Мислим да је овде реч о забуни. Постоји велика разлика између радовања и смејања.

У духу се могу радовати апсолутно сви, само су неки више а неки мање свесни тога. Некада су сузе права радост, а то схватимо тек годинама касније. И некада то што делујемо и себи и другима мрачни, у ствари значи да се баш радост зацарила у нама, само што је потребно време да се физички манифестује и да се човек освести, да тако кажем.

 

[Агница]

пре 9 минута, Milica Bajic рече

Мислим да је овде реч о забуни. Постоји велика разлика између радовања и смејања.

У духу се могу радовати апсолутно сви, само су неки више а неки мање свесни тога. Некада су сузе права радост, а то схватимо тек годинама касније. И некада то што делујемо и себи и другима мрачни, у ствари значи да се баш радост зацарила у нама, само што је потребно време да се физички манифестује и да се човек освести, да тако кажем.

 

На овој теми се инсистира на видљивој радости, на осмјеху, иначе не би постављач теме осуђивао оне који су мрачни, јер ако се посматра као унутрашње одкуд може знати ко је мрачан, а ко не..иначе се слажем са тобом да је радост доступна свима, унутрашња, тиха и ненаметљива, а малу дјецу и свете наведох као идеалне примјере  оних који ту радост посједују у пуноћи..

[Milica Bajic]

пре 7 минута, Агница рече

На овој теми се инсистира на видљивој радости, на осмјеху, иначе не би постављач теме осуђивао оне који су мрачни, јер ако се посматра као унутрашње одкуд може знати ко је мрачан, а ко не..иначе се слажем са тобом да је радост доступна свима, унутрашња, тиха и ненаметљива, а малу дјецу и свете наведох као идеалне примјере  оних који ту радост посједују у пуноћи..

Искрено да ти кажем, ја мислим да је @JESSY на овој теми више говорила о оном, нажалост, данас модерном понашању свуда, не само у цркви. А то је да си стално нешто сморен, имао или немао разлога за то, и да са висине гледаш све око себе, па чак и децу (о ужаса). При том ти је фаца као да стално нешто смрди. Искрено желим да такве ниси ни приметила, ја се баш трудим да тако буде код мене.

[Агница]

пре 11 минута, Milica Bajic рече

Искрено да ти кажем, ја мислим да је @JESSY на овој теми више говорила о оном, нажалост, данас модерном понашању свуда, не само у цркви. А то је да си стално нешто сморен, имао или немао разлога за то, и да са висине гледаш све око себе, па чак и децу (о ужаса). При том ти је фаца као да стално нешто смрди. Искрено желим да такве ниси ни приметила, ја се баш трудим да тако буде код мене.

Управо си мене описала па што би' иначе бранила мрачњаке

[АлександраВ]

Мислим да постоји очигледно неразумевање написаног текста. Није поента у осмеху и смејању по сваку цену, и мрачњаштво није овде употребљено да етикетира озбиљне, ненасмејане људе, већ се (према мом мишљењу) сасвим оправдано користи да прикаже један стил понашања (укључујући и вербално понашање) који потенцира идеју да хришћани морају да буду појавно скрушени, увијени у некакве црне одежде, исконтролисани од (хришћанске, комшијске, "редовнолитургијске") околине према мерилу "не сме се", "праштај", +++, што је више неко наличје понашања, него искрена, радосна, природна (како је аутор написао) хармонија са Богом, људима и светом. Ако уђем у храм озарена, осмехнута, да ли значи да сам "мањи верник" од погрбљених, озбиљних, скрушених? Улазим у Дом, свој Дом, код куће сам. И могу да плачем и могу да се осмехнем, и могу да у сред Литургије утешим непознато детенце које се уморило и плаче, и да поздравим пријатеља, и да помогнем некој баки да приђе икони, и да дозволим свом детету да седне ако га боле ноге, и да скренем поглед лево или десно. Код Куће сам. Може неко да ме осуди да нешто не поштујем у том тренутку, али ја ни то нећу замерити. Само ће ми бити жао што тај неко не попушта него стеже своје срце, заборавивши да без обзира на све недаће и туге овога света ми свакога тренутка морамо одржавати у себи тај пламичак искрене љубави и радости, сваки сусрет препознати као сусрет радости. Пребивати у љубави за нас би требало да значи да пребивамо у радости. Не у осмеху, него у радости, оној радости као када гласно узвикнемо - Христос васкрсе!

[Рапсоди]

Постоји разлика између појмова  односно  следећих стања.....тужан, болан, брижан, повређен , намрачен. Човек који је  тужан ( можда тренутно) или болан или повређен то може бити  неко кратко време због извесних околности ( смрт ближњих) али то не значи  да та особа нема унутрашњу радост духа. Али мрачњаци су посебна прича и та врста људи по неком мом скромном мишљењу су у ужасној прелести. Радост она дубока хришћанска се  види у оку или у изразу, као и намраченост. Једном на неком поклоничком путовању, била је са нама једна жена  ( мрачна) Све време пута у аутобусу је мрачила ( и сав њен израз и поглед су одавали  мрачитеља) Почела је од,   Оче наш....зашто се завршава  са избави нас од злога уместо од лукавога, и тако све неке осуде, цепидлачења, где их не треба бити ...итд, итд....Ни једном се није насмејала ( осмехнула) ....ето један пример мрачњаштва. 

[JESSY]

пре 2 часа, Агница рече

На овој теми се инсистира на видљивој радости

naravno da ne...kaze postavljac teme...