Psihopate među nama

[Џуманџи]

Psihopate umeju biti i oni koji mnogo cute . .  o sebi i ne zele da se mnogo otkrivaju, ili jednostavno cute jer im je um blokiran psihopatologijom, a sad raznih je vidova i stupnjeva psihopata.

 

Не, не... Ако имају користи од тога да причају - причаће и то лажи. Нон-стоп. А ум им је све само не блокиран. 

 

Опрости, ја сам тек сад схватио да си женско. И да имаш лепе очи, наравно.

 

Боље икад него никад. 

[DYNABLASTER]

Не, не... Ако имају користи од тога да причају - причаће и то лажи. Нон-стоп. А ум им је све само не блокиран. 

 

 

 

Da, da, jesam lepo rekao "umeju da budu" i jos sam dodo posle da ima raznih vrsta, pricam iz licnog iskustva.

[Tumaralo.]

Pa ne znam u kontekstu evolucije...tu ionako nista nije egzaktno cas sebicnost pomaze cas solidarnost pa zavisi sta ti treba u datom trenutku.

 

Nego ovako u drustvenim odnosima..ocigledno je. Ako savesno postupas u nekom drustvenom (politickom, ekonomskom) odnosu prakticno poslujes sa troskom. Psihopada raspolaze istim sredstvima kao i empatican, savestan covek s tim sto ima i dodatni "arsenal" koji ovaj drugi nikada ne bi iskoristio. Dalje psihopada podleze samo jednom sistemu normi (pravnom) koji je neefikasan a savestan, empatican covek podleze i pravnom i moralnom koji je daleko efikasniji. Racunica je jasna..a tek empirijska potvrda?

[DYNABLASTER]

Zavisi sta se podrazumeva pod moralnim sistemom, da li je moralno ili ne da covek obesi ni krivog ni duznog kerica i posle toga se jos izivljava gazeci mu po lobanji, mislim da moralnost ne obuhvata takve slucajeve. Tako nesto u tajnosti moze da uradi psihipata koji javno zadovoljava sve drustvene moralne vrednosti.

[зеленизуб]

Боље икад него никад. 

Дабоме.

( шећеру )

[Срђан Ранђеловић]

Ови 'емоционални вампири' ишчупаће вам душу

 

Eх, ја увек касно читам праве теме

[JESSY]

[стаклено_око]

Горњи опис ме нажалост подсећа на једног свештеника кога такође нажалост познајем....чудно...

[Млађони]

Некад помислим да бих волео да сам психопата. Да ме боли уво шта други мисле, и да не осећам никакве емпатичне емоције према другима. 

Више пута сам се сажалио на туђу муку, тотално погрешно.

Мада опет.. можда је то и добро а ја то не схватам. 

[Ronald]

Istina glasi: Vrlo je moguće da radite za jednog od njih, a možda i izlazite sa nekim od njih. A možda ste i vi sami zapravo jedan od njih. 
 

„Bio bi najsrećniji kada bi mogao da bude diktator u nekoj maloj zemlji i da u njoj domoroce kuva u kazanu. To bi mu se baš dopalo.” Kolin Smit (ime joj je promenjeno) govori o svom bivšem šefu i vidno je zastrašena. Zamolila nas je da joj nipošto ne objavimo pravo ime budući da je zabrinuta da bi mogao da je prepozna. Pretrpela je već dovoljno psihičke štete; ne želi da se više izlaže bilo kakvom riziku. 

Angažovan umesto šefa koji je odlazio iz firme, novi rukovodilac je na vrata svoje kancelarije odmah postavio pločicu sa svojim imenom. Sprovodeći model nehumanog rukovođenja do najsitnijih detalja, zaposlene u firmi odmah je razdvojio, naglasivši da ne odobrava razgovore i praktično je zabranio elektronsku prepisku između različitih grupa u kompaniji. Smitova je uskoro postala njegova omiljena meta. Ona opisuje proces grubog zlostavljanja i omalovažavanja tokom kojeg je bez trunke kajanja potkopavao svaku njenu odluku, nakon čega bi ona sva uplakana često odlazila u svoju kancelariju. „On je bio jedina osoba koju sam do tada poznavala a koja je bila potpuno imuna pred ljudskim suzama”, navodi Smitova. „U mene bi gledao kao da uopšte ne postojim.” 

I što bi se ona više uznemirila, njegovi napadi bivali bi sve češći. „Toliko sam uživala u svom poslu”, kaže Smitova opisujući sebe kao osobu koja je bila vesela i odlučna sve do trenutka dok se njen protivnik nije pojavio. „U trenutku kada sam dala otkaz već sam uveliko bila izgubila svako samopoštovanje. Počela sam i da pijem kako bih zaboravila sve ono što se dogodilo. Malo-pomalo potpuno je uništio moje samopouzdanje.” 

Smitova veruje da je njen bivši šef psihopata. Psihologa Roberta Hera to uopšte ne iznenađuje. Danas u svojoj osmoj deceniji života, penzionisani profesor sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji proveo je ceo svoj radni vek proučavajući psihopatsko ponašanje. Godine 1993. objavio je jednu od prvih knjiga namenjenih širokoj publici koja se bavila ovom temom, izuzetno prodavan naslov Without Conscience: The Disturbing World of the Psychopaths Among Us (Bez savesti: Zastrašujući unutrašnji svet psihopata oko nas). Za veliki deo onoga što znamo o ovakvim zlokobnim ličnostima – koje u širem smislu definišemo kao hladnokrvne, bezosećajne megalomanijake koji se prema drugim osobama ophode kao prema objektima koje iskoriste i odbacuju ih prema slobodnoj volji – možemo da zahvalimo upravo njegovim istraživanjima. 

Početkom 80-ih godina prošlog veka, Her je osmislio test koji je, od svog zvaničnog objavljivanja 1991, postao zlatni standard za utvrđivanje sklonosti ka psihopatskom ponašanju širom sveta. Poznata i kao Herova ček-lista za proveru psihopatije (PCL-R), ova dijagnostička alatka utvrđuje 20 prikrivenih osobina, među kojima su patološko laganje, izveštačeni šarm, arogancija i sklonost manipulacijama. Prosečna osoba će zabeležiti rezultat od najviše pet poena od mogućih 40. Rezultat od 30 i više poena kvalifikovaće vas kao autentičnog Hanibala Lektora – s tom razlikom što krvoproliće, kako se ispostavilo, nije i nužni pratilac psihopatskog ponašanja. Lista PCL-R izvorno je osmišljena u nameri da se izdvoje svojstva uma jednog kriminalca. Međutim, nakon što je obavio testiranje na više stotina zatvorenika u vankuverskoj regiji, Her je uvideo da iako kod mnogih zločinaca postoji problem sa osećanjem griže savesti (prosečan rezultat za kriminalce iznosio je oko 20, ili „umereno psihopatsko ponašanje”), on uopšte nije prisutan kod svakog od njih. Time je ukazao na činjenicu da bi nas krajnje banalno povezivanje psihopatije sa sadističkim zlodelima moglo odvesti na pogrešan put, te da bi ovaj poremećaj mogao biti zastupljen među običnim ljudima znatno više nego što se to prethodno mislilo. 

„Na televiziji se psihopate opisuju kao serijske ubice, pa ipak većina njih nikada ne počini ubistvo”, objašnjava Her, koji je za svoj rad prošle godine odlikovan Ordenom Kanade. „Oni se nalaze svuda oko nas i žive naizgled normalnim životom. I pored značajnih psihopatskih karakteristika, unutar društva mogu da funkcionišu sasvim dobro – obično na račun nekog drugog – i ne moraju nužno biti uključeni u kriminalno ponašanje.” 

Her smatra da tokom dana svako od nas naiđe na barem jednog psihopatu. Prema njegovoj proceni, u Severnoj Americi svoje utočište pronalazi gotovo 2 miliona psihopata, od čega samo u Kanadi živi preko 300.000 – što grubo iznosi jedan procenat celokupne populacije. Privlače ih zanimanja koja donose vlast, pa tako neki od njih završe u pravosuđu, vojsci, politici i medicini. U velikim firmama naročito su dobro prihvaćeni. „U njima je osobito plodno tlo”, kaže Her, koji se pre pet godina pridružio psihologu Polu Babijaku kao koautor knjige o ovom fenomenu – Snakes in Suits: When Psychopaths Go to Work (Zmije u odelima: Psihopate na poslu). Krajem 2010. on i Babijak ponovo su sarađivali (zajedno sa Kregom Njumanom) i objavili studiju koja je uključivala 203 korporacijska rukovodioca. Gotovo jedan na svakih 25 mogao je biti okarakterisan kao osoba sa „veoma izraženim psihopatskim ponašanjem”. 

U pomaganju ljudima da prepoznaju psihopate, a time smanje rizik da i sami postanu njihove žrtve, Her vidi javnu obavezu, nešto vrlo slično programu obavezne vakcinacije. „Psihopate su odgovorne za veliki deo društvene štete, finansijskog haosa i zlostavljanja supružnika i dece. Gotovo svaki čovek bude žrtva nekog njihovog zlodela.”

 

 

Obične psihopate se veoma vešto stapaju sa sredinom u kojoj se nalaze. Budući da odlično razumeju osećanja drugih, a nisu u stanju da ih i sami iskuse, oni se zapravo prave da su normalni. Tako prerušeni, u svom radnom okruženju izazivaju veliku štetu ostavljajući neizbrisiv trag u životima drugih. A sve to rade bez imalo napora. 

„Psihopate uopšte ne brinu zbog uticaja svog ponašanja na druge ljude”, kaže Her, objašnjavajući da oni zanemaruju svoje porodice ili da svoje partnere varaju iz čistog zadovoljstva. „Ne sputava ih činjenica da bi neko mogao da bude povređen ili oštećen. Nešto što bi se moglo opisati kao veliki pritisak na papučicu gasa u kolima u kojima kočnice ne rade kako treba.” 

Ipak, pričinjena šteta retko je fizičke prirode. Profesor psihologije Stiven Porter sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji, koji je radio naporedo sa Herom, kaže da većina krivičnih dela predstavlja rezultat emocija koje nastaju usled „kratkog fitilja“. „Nasilnici pate od problema izazvanih bolestima zavisnosti od psihoaktivnih supstanci ili problema sa kontrolom besa, koje ne uočavamo kod psihopata.” Drugim rečima: Mala je verovatnoća da je momak iz ulice koji je ubio svoju ženu u nastupu ljubomore zaista i psihopata. Međutim, omiljeni, razgovorljivi momak koji je vaše prijatelje uskratio za hiljade dolara nudeći im šemu kako da se obogate, gotovo sigurno jeste. 

Zbog svega toga, prema Herovim rečima, psihopate je veoma teško prepoznati. „Nema onog prelomnog aha trenutka”, kako navodi Her, a koji je i sam bio obmanut nekoliko puta. „I kada takav trenutak postoji, on je skoro neuočljiv. Ljudi to i dalje ne shvataju. Želimo da vidimo nešto što je konkretno i sasvim očigledno, nekoga za koga je više nego jasno da je prevarant. Međutim, kod psihopata koji izgledaju savršeno normalno, potrebno je da prođe mnogo vremena da biste mogli da sagledate njihovo ponašanje i način razmišljanja.” 

Kolin Smit sa početka priče sigurno je bilo potrebno izvesno vreme da bi shvatila sa čime se suočava: uspešnim, hiperstručnim društvenim proždrljivcem. Njegov šarm koji razoružava bio je uznemirujući. „Bio je veoma uglađen i zabavan; uvek je umeo da doskoči ljudima. Na površini, delovao je druželjubivo. U isto vreme, bio je lišen bilo kakvih emocija i nije ni pomišljao da bi ono što govori nekome moglo biti sumnjivo. U njemu je bilo nečega što je izazivalo nepoverenje.” 

Pa ipak maska normalnosti dovoljna je da odbaci naše sumnje – dok ne bude prekasno. „Oni pripadaju onoj vrsti ljudi sa kojima volite da ćaskate”, kaže Porter. „Ali ubrzo otkrijete da se pod tom maskom, u samom srcu te ličnosti, nalazi nešto mnogo mračnije.” 

Kako dakle nastaje psihopata? Zbog nesrećnog detinjstva? Genetske anomalije? Her smatra da je potrebna kombinacija oba faktora – spoj prirode i vaspitanja. „Postoji čitavo područje epigenetike, prema kome možda imate genetsku predispoziciju da nešto uradite, a da li će taj gen biti aktiviran ili ne zavisi od niza različitih faktora u vašem životu.” 

Izbor mogućih okidača veoma je širok: traumatično iskustvo, izloženost nasilju, roditelji pod stresom. (Međutim, Her upozorava da za svakog psihopatu sa problematičnim detinjstvom, uvek postoji po jedan koji je vaspitan u sasvim normalnom okruženju). Šta god bio uzrok, čini se da se sklonost ka psihopatskom ponašanju ispoljava rano. Znake upozorenja, poznate i kao „bezosećajnost i bezdušnost”, američki istraživači otkrili su kod dece već u uzrastu od tri godine. „U pitanju je veoma rđavo dete koje je svesno okrutno i koje uživa u tome da laže i manipuliše drugima”, objašnjava Porter. I naravno, ključni podatak: „Kada bude ukoreno zbog učinjenog zlodela, ono ne ispoljava ni trunku griže savesti.” 

Nemoguće je predvideti hoće li ova deca izrasti u moćne rukovodioce, slatkorečive prevarante koji „prodaju maglu“ ili u hladnokrvne ubice. Međutim, ne mogu se zanemariti paralele između psihopatskog ponašanja kod odraslih i odrastanja lišenog bilo kakvih osećanja. One se ponekad mogu otkriti korišćenjem posebno prilagođenih verzija PCL-R testa. 

Postoje i značajni dokazi o naslednoj komponenti psihopatije. Nakon skeniranja zatvorenika magnetnom rezonancom, istraživači su otkrili da je amigdala, mali deo mozga koji obrađuje emocije, kod psihopata manja nego kod običnih ljudi. „Ako psihopatama pokažete emotivne fotografije i posmatrate reakciju njihovog mozga, u toj regiji nećete primetiti značajnu aktivnost kao kod drugih ljudi. Tamo je zastupljeno manje materijala, a čini se da i on sam ne funkcioniše kako treba”, objašnjava Porter. 

Profesor Džejms H. Felon sa Kalifornijskog univerziteta veruje da je došao do onoga što naziva „receptom za katastrofu”: određena kombinacija visokorizičnih „borilačkih” gena koji, u sprezi sa odrastanjem propraćenim zlostavljanjem, daju ubicu. Felon je proveo gotovo dve decenije analizirajući mozak ubica, a njegova otkrića potkrepila su teoriju prema kojoj, iako možda urođena, psihopatija neće ispoljiti svoje ekstremne oblike ukoliko ne nastupe odgovarajući uslovi. 

U pozadini Felonovih istraživanja psihopatije našla se lična radoznalost. On je pre pet godina prikupio snimke svog mozga i uzorke svoje DNK, ali i one koji su pripadali njegovoj ženi, deci i trojici braće, u nameri da odredi postojanje rizika da njegova porodica oboli od Alchajmerove bolesti. Nakon što je nedavno ponovo pogledao te podatke, došao je do iznenađujućeg otkrića. Bio je jedini u svojoj porodici sa brojnim odlikama hladnokrvnih ubica koji su bili predmet njegovog proučavanja: imao je identične gene koji se dovode u vezu sa agresijom i nasiljem, istovetnu izmenjenu i umanjenu moždanu reakciju na emocije. „Pomislio sam: Ma, ovo nije moguće! Šablon je bio kao kod rođenih ubica.” 

Nakon svog otkrića, Felon je saznao da su neki od njegovih predaka bili ubice. (On je u srodstvu i sa ozloglašenom Lizi Borden, koja je oslobođena optužbe za ubistvo svog oca i maćehe sekirom, iako se za nju verovalo da je kriva.) Međutim, to nije bila jedina uznemirujuća stvar koju je otkrio. „Pojedini psihijatri koje poznajem godinama, baš kao i moja majka, nedavno su mi priznali kako su oduvek mislili da nešto nije u redu sa mnom”, objašnjava. „Zapravo, imam svojstva nedruštvene osobe. Uradio sam test za utvrđivanje psihopatije i ustanovio da se nalazim na samoj granici.” 

Razmišljajući o svom dotadašnjem životu, Felon priznaje da je imao neodoljivu potrebu da pobeđuje, i zaključuje kako je u svom profesionalnom i privatnom životu uvek uspevao da dobije ono što želi. Zaključak? „Većina ljudi smatra da sam prijatna i dopadljiva osoba, ali ja nemam mnogo simpatija za druge. Možda verujem da imam, ali zapravo nemam. Neko blizak meni mogao bi da umre, a ja ne bih otišao na njegovu sahranu.” 

Felon ne predstavlja opasnost za društvo (tvrdi da ga je možda poštedelo njegovo „bezbrižno” detinjstvo), ipak njegova priča samo podvlači koliko su rasprostranjene tendencije prema psihopatskom ponašanju, i kako, u pojedinim slučajevima, motivacija, ambicija i inteligencija mogu biti objedinjeni kroz uspešnu karijeru i život koji ne protivreči zakonu. Srećom, Felon ima tu sposobnost da analizira sopstvena dela i razmišljanja. Međutim, mali broj psihopata s ponosom ističe ovu samospoznaju. „Psihopate smatraju da žive u svetu u kome su i sami okruženi psihopatama”, objašnjava Porter. „Oni ga vide kao bitku do istrebljenja. Iskorišćavajući druge, oni zapravo štite sebe.” 

A šta je sa onima kojima psihopate pričine štetu? Robert Her je tokom godina primio veliki broj zahteva za pomoć, tako da je sada svu svoju energiju uložio u obrazovanje žrtava. Tako je i došao u kontakt sa fondacijom Aftermath: Surviving Psychopathy, u kojoj je član upravnog odbora. Sastavljena od istraživača, stručnjaka za mentalno zdravlje i žrtava, ova organizacija ima za cilj da ljudima pomogne da uoče psihopatu, i da im, u slučaju da sa njima ostvare kontakt, ponudi odgovarajući izlaz iz date situacije i oporavak nakon preživljenog iskustva. 

Organizacija Aftermath podvlači suštinski značaj činjenice da će psihopate osećaj za poštovanje pravila igre koji krasi normalnog čoveka zloupotrebiti protiv njega samog. Budući da drugima ne nanosimo štetu, pretpostavljamo da će to pravilo poštovati i drugi. Zbog toga postajemo lak plen i obuzima nas očaj kada shvatimo da nas je obmanuo neko kome smo vrlo dugo bezgranično verovali. Mnoge žrtve ispoljavaju simptome slične onima kod posttraumatskog stresa. 

Prema rečima profesora Dejvida Kosona, osnivača fondacije Aftermath, među najbolnijim slučajevima su oni koji se odnose na prijatelja, člana porodice ili emotivnog partnera. „Polovina onih koje susrećemo u radu jesu žene koje su bile žrtve svojih supruga ili mladića. U gotovo svim tim situacijama one su upoznale nekog, zaljubile se u njega i nakon dužeg vremena shvatile da su žrtve eksploatacije. Zbog postupne i dugotrajne izloženosti to može da pričini znatno veću štetu nego u situaciji kada vas psihopata napadne ili vam na prevaru uzme novac.” 

Ako vam se ikada dogodi da naletite na nekog psihopatu, Her poručuje da imate na umu da se ovakvi ljudi suštinski razlikuju od nas ostalih. Psihopate su programirane da eksploatišu i ponižavaju druge i tome ne mogu da se odupru. Sa njima nema rasprave, a iznad svega nemojte ulaziti u sukob, budući da psihopate imaju potrebu da uvek pobeđuju i iskoristiće svako raspoloživo sredstvo da to i postignu. 

Osim toga, Her navodi da je ovaj poremećaj veoma teško izlečiti uobičajenim terapijskim sredstvima. Pojedine terapije samo će ih još više ojačati, jer će im ovladavanje društvenim veštinama dodatno pomoći da budu još bolji u manipulaciji drugih. Kroz šalu, on predlaže aplikaciju za smart telefone koja bi mogla bi da bude od velike pomoći u zaštiti. „Svako bi mogao da ’okači’ podatke o svojim iskustvima sa psihopatama.” 

Jedna takva alatka svakako bi dobro došla Kolin Smit. Ona danas posećuje psihijatra i ostvaruje napredak, ali je sumnjičava kada upoznaje nove ljude. „Shvatila sam da ne postoji način da se zaštitim od psihopata.” 

Za kraj ona nudi sasvim jednostavan savet: „Ukoliko naiđete na psihopatu, bežite koliko vas noge nose.” 

https://www.b92.net/zdravlje/mentalno_zdravlje

[Ronald]

Ovo je dobar tekstic i dva komentara:

Tekst je odličan, i edukativan. Da bar ima više ovakvih članaka. Čitajući tekst, podsetila sam se mog traumatičnog iskustva sa jednim takvim bićem. On je akademski visoko pozicioniran, kao i ja, i sve je počelo njegovim pokušajima šarmiranja, budući da moj isključiv profesionalan stav nije ostavljao ni promil mogućnosti za bilo šta drugo. Mislila sam da će taj shvatiti i ceniti to što neko na kulturan i obziran način diskretno zaobilazi njegovo nabacivanje. Uvek sam skretala temu na njegovu porodicu i sl. A, onda je za mene nastala najgora noćna mora koja je trajala nekoliko godina. Moj pristup je bio da reagujem sabrano na nenormalno maltretiranje, da se ne žalim, i da pokušavam da završim posao u kome me na sve načine pokušavao onemogućiti, budući da je bio nadređeni. Kada sam na kraju napustila taj posao, završila sam sa teškim posttraumatskim sindromom, na pomen tog bića imala sam napad plakanja, nešto blizu sloma, koje je trajalo satima. Trebalo mi je više od godinu dana da uspostavim neki početni balans, a nakon toga još uvek traje proces da pokušam ponovo da verujem ljudima. Iz mog iskustva, više nikada ne bih ostala na takvom mestu, jer mislim da ako neko ima savest, nije sposoban da se izbori sa takvim zlom. I, da, kada jednom pokažu pravo lice, imala sam utisak u gledam u prazan pogled tog bića, jedno od najmučnijih iskustava koje sam doživela.
(tacno je, 25. april 2012 08:17) 

# Link komentara

Preporučujem (+23)

Ne preporučujem (0)

 

Do prosle godine nisam znala sta to znaci, za mene su to uglavnom bili ludaci iz filma,a ne neko koga cu sresti u svakodnevnom zivotu.Danas, na zalost, mogu da drzim predavanja o tome.Ako sam icemu zahvalna to je spoznaja vaznosti intuicije koju nikada ne treba ignorisati jer je tu 
da nas zastiti; ne treba je objasnjavati samo bezuslovno prihvatiti. 
Ako je ikada postojalo otelotvorenje zla, to je u obliku psihopate. Ne zelim da Vam objasnjavam koje su njihove karakteristke, preporucicu neke od procitanih tekstova koji ce to mnogo bolje objasniti i nadam se pomoci koliko je i meni. Samo zelim da podelim moj put otkrica sa strane osobe koja nije psihijatar, laik za mnogo sto sta, ali koja je na vreme zbrisala iz jedne takve veze (posle mesec dana). 

Jednu stvar bih zelela da naglasim da to moze svakom da se desi, pogotovu onim osobama kojima nije potreba da kontrolisu drugo ljudsko bice, nije im u biti i zato budu meta takvih ljudi ili zena. 
Vi ste prosto regrutovani sa razlogom koriscenja (novac, ugled, posao, konkurencija, vasa popularnost, seks, ili sve zajedno), posmatrani (ili bolje receno zureni, to je jako karakteristicno za njih), da bi oni naucili vase mane i primenili odgovarajucu glumu i manipulaciju nad Vama radi ostvarenja njihovog cilja. 
Moj prvi utisak je bio da “se klanjam ludaka koji zuri". Zbog necega sam zelela da nemam kontakt sa ovom osobom, jednostavno neka prirodna odbojnost je postojala u meni. Dr.nauka, lep visok, lepo se ponasa..ali nesto nije u redu, samo ne mogu da kazem sta. Zbog posla morala sam da saradjujem sa doticnim.Vazim za sposobnu i profesionalnu osobu, ponekad ostru i preku, samouverenu ali veselu i pristupacnu i verujem da dobre osobine preovladjuju nad losim.Trudim se da budem objektivna i samokriticna radi pobede nad samom sobom. 

Sto sam vise radila sa njim, to je vise krenuo da me 'obradjuje'. Odjednom sam imala skoro svakodnevne mitinge sa njim, gde je poceo da mi kreira sliku o sebi i da mi namece ko je on. To mi je zasmetalo jer mi nije bio jasan motiv i sta hoce ovaj od mene, sta mene briga za to sto on ide u crkvu svake nedelje i sta su njegovi ciljevi u zivotu, izmedju ostalog. Tu sam da radim, al ajde, mozda mu treba da razgovara, jer mi se ucinio vrlo introvertnim, bez obzira na obilje reci, a ja znam sta to znaci biti streber( stavila sam ga u tu kategoriju, i vrlo sam toleratna prema takvom profilu).Istovremeno je poceo rapidno da se menja prema meni i da mi se uvlaci pod kozu konstantom paznjom, jednog takoreci zacopanog strebera. Meni je bilo neprijatno zbog posla, a i postala sam 'feksibilna' sa osecanjima, jer sam pomislila da sam mozda bila isuvise kriticna prema coveku prema kome sam imala bezrazloznu odbojnost. 
Odlucila da o tome razgovaram van posla i postavim neke norme ponasanja. No nisam bila imuna na priznanje njegovih emocija, a mozda me i prolece malo drmnulo uglavnom svesno sam usla u vezu, sa tipom koji je postao “too good to be true“.. To je istovremeno bio pocetak mog pada. 
U pocetku je psihopatu tesko prepoznati, jer se tek privikavate na osobu, upoznajete je i mislite da pojedine reakcije Vama cudne je nesto sto pokusavate da razjasnite sebi i u medjuvremenu tolerisete. Ta necete biti grubi prema nekome u startu – jer ni mi sami nismo savrseni. Moj pristup je bio (kad vise nije bilo racionalnog objasnjena u glavi za takve postupke)da jednostavno pitam pitanja, jer sam bila strasno konfuzna sta se ovde desava. Simptomi su bili i vise nego porazavajuci: - kontrolisanje vremena, iskrivljena realnost (predstavljanje situacija na nacin kakav se nisu desile i samim tim rad na razbijanju necije licnosti, kroz sumnju u svoje procene i svoj racio (zove se “gas lightning”)), - ponizavanje i ucenjivanje "ako ovo ne uradis/ ili ne naucis, onda ces se nositi sa tim i tim.." (ovo je za mene bila poslednja kap, prvo naredjivanje na koje sam doslovno alergicna, drugo, kreiranje vrste neosnovanog straha da ja setam k'o po jajima? NE.), manipulacije - i na kraju totalne lazi (za ovo mi je trebalo vremena da vidim). 
Osobu nisam mogla da prepoznam posle 2-3 nedelje od pocetka veze - jer se predhodno ponasao totalno drugacije prema meni (one kategorije: "Divan covek").Ovo sad je licelo na Dr. Jekyll & Mr.Hyde. Na sva postavljena pitanja koja bi mozda resila moj kanandrum (da li je autista, bipolarac, da li se nesto desilo u detinjstvu), ili je bilo diverzije na odgovore ili sumanuti odgovor, pracenim totalnim odsustvom licnosti, praznim pogledom bez ikakve empatije i odgovornosti za ocigledno maltretiranje. Moj slucaj nije pokrivao samo emocionalnog nasilnika (sto sam prvo sumnjala) vec psihopatu. Nisam bila izlozena toj definiciji u vreme raskida, ali sam znala jedno da ovo nije normalno stanje, da je tip ludak i da treba prekinuti svakav odnos.To sam uradila sa otvorenim objasnjenjem zbog cega raskidam (sve gore navedeno), ukljujuci duple standarde i krajnje nepostovanje prema meni kao osobi. I bilo je odmazde (da izgubim posao; no "Imperija" je uzvratila udarac, on to nije ocekivao; ono sto sam ja dozivela u tom procesu, ne dao Bog nikome. On je neumorno radio i danju i nocu da me unisti po svaku cenu, profesionalno, mentalno, nije birao nacina, niti se libio grotesnih lazi. U medjuvremenu otkrila sam sta je on, naoruzala se znanjem i dobila slucaj u firmi protiv njega. Ali zdravlje je najvise stradalo). 

Za psihopate nema leka, tako da je najbolje nemati ili prekinuti svaki kontakt sa njima. Oni su ti “zlatni momci” u korporacijama upravo zato sto bi gazili preko mrtvih da dodju do cilja,uglavnom super-inteligentni, manipulativni i bezdusni( sindrom koji zovem “Rise of the machines” ) u okruzenju koje to podrzava. Naci cete ih medju karizmaticnim politicarima ili religioznim liderima koji “u ime Boga” misle da imaju “carte blanche” za sva nedela koja cine nad normalnim ljudima i zenama. 

Recite svojima i prijateljima sta Vam se desava - neki ce mozda i sumnjati u Vase stavke (jer "on je tako divan covek/zena"; Takav je bio i Ted Bunty). Vi znate koliko je to tacno, jer jednom ste i Vi tako mislili i morate ih isto razumeti zasto tako misle(perfektni su manipulatori, tesko ih je prokuziti), samo nastavite da trazite podrsku. Ne cutite. Obrazujte svoje prijatelje. 
Nema sanse da ce Vam zivot biti gori - od ovoga gore nema. Zapamtite to. 
Ovo se moze desiti svakoj osobi,bilo kog statusa, obrazovanja - (moj ludak je bio izuzetno inteligentan Dr.nauka; ja sam fakultetski obrazovana, nezavisna u svakom smislu i dobro se drzim; nista to ne garantuje da ce te neko lepo tretirati - to je moja naucena lekcija). 
Obratite paznju na svoje zdravlje - kao posle velike bolesti morate na oporavak - izgradite sebe i svoje samopouzdanje (jer je garant proslo kroz mali pakao) i verujte u sebe, svoje procene i svoj instinkt. 
Ne preporucujem nikakvo upustanje u drugu vezu - jer mislim da niko ko je prosao kroz takvu vezu nije spreman odmah za novu. Sacekajte, prvo uspostavite vezu sa samim sobom. 

Samo hrabro i bez straha, kad mogu ja mozete i Vi.
(Ljiljana, London, 22. februar 2012 02:12) 

# Link komentara

Preporučujem (+52)

Ne preporučujem (0)

[Trifke]

Na zalost, znam neke takve osobe. Pored ovoga sto je ovde receno treba naglasiti da imaju ono sto nas narod kaze: po tudjim ledjima i 100 batina malo. Normalno ne iskazuju oni to na primitivan nacin vec vrlo perfidno. Nekako kao da imaju jaku crtu sadizma u sebi. Mozda ovo nisam bas najbolje opisao ali je tako nekako.