Претражи Живе Речи Утехе

Tekst: Slavica Jovović, ponedeljak, 15. maj 2023 09:36 Nakon osnovnog i srednjeg obrazovanja u Srbiji, školovao se u Pieniężnou, u Poljskoj, gde je 1982. godine položio doživotne redovničke zavete. Magistrirao je na Lublinskom katoličkom univerzitetu 1983., a za svećenika je zaređen u Odžacima 1. maja 1983. godine. Doktorirao je u Rimu, iz dogmatike. Imao je radne angažmene u Austriji – kao profesor dogmatike na Filozofsko-teološkoj školi Verbita, u Beču - u službi stalnog međunarodnog predstavništva Svete stolice, u Mađarskoj – kao generalni sekretar Mađarske katoličke biskupske konferencije, a jedno vreme je bio sveučilišni duhovnik na Filipinima. Za biskupa Zrenjaninske biskupije imenovan je 2008. godine. Govori mađarski, srpski, engleski, nemački, poljski, italijanski i hrvatski jezik. Ovaj intervju nastaje u danima nakon tragedije u beogradskoj OŠ „Vladislav Ribnikar“, koja se nalazi preko puta zgrade Beogradske nadbiskupije. Gospodin Nemet kaže da je bilo strašno tog jutra čuti sirene hitne pomoći i policije, jer se to nažalost dogodilo na oko 150 metara od same nadbiskupije, a u prvi mah niko nije znao šta se dešava. "Vreme je da se stvarno razmisli ozbiljno šta mi želimo, koju budućnost želimo za našu decu i za naše društvo." -Izražavam saučešće roditeljima stradalih učenika, čak i roditeljima tog malog K.K., jer je to i za njih strašna stvar, naravno i kolektivu škole i nastavnicima. Mi smo izraze saučešća odmah objavili i na našoj veb stranici, kasnije smo objavili i za medije, a služili smo i liturgiju svetu, molitve za umrle, za žrtve tog napada. Taj napad je pokazao da nešto u našem sistemu nije baš tako dobro. Ja sam član Nacionalnog prosvetnog saveta i znam koliko imamo poteškoća u školama i koliko imamo poteškoća sa disciplinom u školama. Mislim da nedostaje ozbiljniji pristup da se to sistematski reši. Treba da se poveća poštovanje prema učiteljima, poštovanje prema samom sistemu i značaju obrazovanja. Trebalo bi i da roditelji malo više vremena posvete deci. Nije dovoljno da imaju materijalno sve - ako nemaju ljubav. Mislim da se i u ovoj tragediji pokazalo da je dečak počinilac imao manjka ljubavi. Kako pišu novine – nisu ga prihvatili, a prihvatiti nekoga znači voleti. Kroz ljubav može se puno toga pobediti. Obrazovni sistem bi trebao ne samo da da informacije nego da se brine i da iz tih malih ljudi porastu veliki pošteni ljudi, članovi društva. Mislim da sad ovo treba da dovede do ozbiljnijeg razmišljanja - šta nije tako dobro. Ovo nisu problemi koji postoje samo u Srbiji, toga ima svugde. Video sam i u Mađarskoj, skoro svaki dan ima neka demonstracija, zatim demonstracije u Francuskoj zbog školskog sistema. Treba da se poštuju nastavnici, da budu finansijski nagrađeni za posao koji rade. A isto tako da se od njih traži ne samo da daju informacije deci, nego da stvarno rade sa decom, da se zanimaju za decu. Naravno, treba doneti još neke odluke, možda metalne detektore, dati pravo čuvarima da provere šta je u ruksaku. Kad idete na aerodrome da putujete sve će vam pretresti, a decu, kao, ne sme da proveri čuvar. Vreme je da se stvarno razmisli ozbiljno šta mi želimo, koju budućnost želimo za našu decu i za naše društvo. ." Dosta je polemike u Srbiji bilo i ima je po pitanju veronauke u školama. Koliko veronauka može da pomogne, ili ne, u odgajanju dece? Čujemo dosta disonantnih stavova, i dosta protivnika prisustva veronauke u školama. -Uvek će biti protivnika, to je normalno za svaku stvar koja se uvede u jednoj demokratiji, da postoje ljudi koji to podržavaju ili koji su protiv. Ja znam više ljudi koji su za veronauku u školama, mislim da je većina roditelja u Srbiji za, neki srednji sloj ili sloj koji je bliži donošenju odluka, bio je protiv tako da posle 50 - 60 godina socijalizma, komunizma, nekako se uvuklo u naše društvo da veronauka ili sama vera i religija nisu deo sistema nego samo privatnog života pojedinaca. A znamo da to nije baš tako. Da je vera samo deo privatnog života ne bismo imali predivne hramove kao što je na primer Hram Svetog Save ili katedralu koju imamo mi. Ljudi vole i teže za tim da pokažu jasno i otvoreno da pripadaju određenoj verskoj grupi. Što se tiče veronauka, kod uvođenja imali smo jasne norme šta je bilo propisano, a onda se to godinama malo oslabilo – u međuvremenu su se donosila neka drugačija rešenja, da bi sada došlo da je veronauka u poslednjih 3-4 godine izborni program, da je stavljena kao nulti čas ili minus čas ili zadnji čas. Posle šest sati u učionici ko će još da ostane sa interesovanjem za sedmi čas, ili ko će da dođe u pola sedam da bi pre redovnih časova imao taj nulti čas veronauke. To pokazuje sam način kako sistem barata s tim predmetom i poručuje da je to manje važno. Onda je jedno vreme bilo bez ocena, samo opisno - to je drugačije od ostalih predmeta. Imamo i pitanje zašto se ne može iz veronauke raditi maturski rad i maturirati. Osim toga ima i nekih sistemskih problema, već 4 - 5 godina ne radi komisija za veronauku. To je komisija koja je direktno pod Vladom, i koju sastavlja Vlada u saradnji sa tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama. Svako od nas ima pravo da predloži jednog kandidata - jednog delegata u toj komisiji. I to već pet godina ne funkcioniše. Nije ni ukinuto ali nije ni produženo. Ta komisija je odgovorna za prihvatanje programa, za promenu programa, za prihvatanje školskih knjiga za veronauku, koje su još uvek u eksperimentalnoj fazi od vremena kada smo krenuli od nule 2001/2002. Između dva svetska rata bila je veronauka u školama, pre prvog svetskog rata takođe, ali tada su prilike bile potpuno drugačije i ne možemo ondašnje udžbenike da prekopiramo. Nije ni pametno da uzimamo od drugih, imamo ljude i možemo da napravimo. To je problem: kada se stigne do izrade neke knjige i treba to neko da prihvati – onda taman nema komisije. Prošle nedelje smo imali susret poglavara verskih zajednica sa gospodinom direktorom uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama, pa smo napisali pismo gospodinu ministru prosvete Ružiću da se ta komisija ponovno revitalizuje, da se imenuju novi članovi ili da se usvoji da stari članovi nastave da rade i da komisija radi. Interesovanje dece je dobro. Smatram da veronauka kao uvod u verski život, kulturu, religiju može doprineti ka jednom boljem i mirnijem suživotu. Veronauka u našim školama treba da pokaže ono što nas povezuje a ne što nas razdvaja. Kada ste izabrani za dužnost koju sada obavljate bilo je dosta komentara u javnosti da je to iznenađenje, kao i to da ste prvi nadbiskup koji je rođen u Srbiji. Da li je vaš izbor iznenađenje i šta je tu neobično? -Uvek sam se slatko nasmejao na sve te komentare. Za mene jeste bilo iznenađenje, ne znam da li je i za novinare. Posao nadbiskupa u Beogradu je jedna izuzetno važna pozicija, u smislu mogućnosti prisustva u društvu. Ja sam prethodno bio 14 godina u Zrenjaninu biskup. Banat je Banat ali nije glavni grad. Ovde su ministarstva, tu je Vlada, tu je njegova svetost patrijarh Porfirije, tu su vođe svih većih verskih zajednica, tako da je itekako važno ko će ovde doći. Ono što je možda iznenađenje, u tome - ja sam sedmi nadbiskup, do sada su bila tri Hrvata koji su bili rođeni u Hrvatskoj, i tri Slovenca koji su rođeni u Sloveniji. Što se tiče Hrvata oni su ovde služili u bivšoj Jugoslaviji, prvo Kraljevini pa posle u SFRJ, u svim mogućim izdanjima Jugoslavije, jer to je bila jedna država, pa nije toliku ulogu igralo pitanje odakle si i šta si. Posle 80-ih godina kada je počela da raste napetost između Hrvata i Srba, krenula je ta praksa da se stavi Slovenac, i tako su trojica jedan za drugim bili Slovenci, i prošle godine kada je nadbiskup Hočevar otišao u penziju, Sveta stolica se odlučila za mene. Oni imaju svoje razloge. Ja imam 67 godina i mislio sam da ću završiti u Zrenjaninu fino, taman sam se bio skrasio i kupio psa, ali sad sam i psa doveo ovde i smestio u uglu dvorišta. To je retriver, zove se Sisi. Osim toga što ste Vi naveli, čuo sam komentare – on je Mađar. Mene uopšte nije briga za takve primedbe. Ja sam se rodio u bivšoj Jugoslaviji, u Srbiji, u Bačkoj, u Odžacima u Vojvodini. Živeo sam 35 godina u inostranstvu. Meni je svejedno gde živim. Tamo gde mi je posao, gde me postave, gde je moje zvanje – tu živim. Mislim da je prednost za ovu poziciju da je čovek odrastao ovde, zna kulturu. Drugačije sve vidi, nego da dođeš kao odrastao čovek, sa 50 ili više godina i ulaziš u neko društvo. U svakom slučaju mislim da je to prednost, imam tu rođake, imam tu prijatelje, bivše školske drugove, znači ima neka mreža koja me drži, da tako kažem, mreža koja može da me kontroliše, ipak - ako odlepim, prijatelji će da kažu - znamo te od ranije, gde si, šta si, to nisi ti. Uvek postoji mogućnost za korekciju. Kad si stranac sasvim je drugačije. Ja sam bio stranac u puno država gde sam radio, i što si više na nekoj virtualnoj lestvici, ljudi ti sve manje i manje govore istinu ili pravu stvar, boje se da kažu. Ja puno puta doznajem poslednji neke informacije koje se događaju ovde u nadbiskupiji, a to se događalo i u Zrenjaninu. Ja znam i političku situaciju. Evo na primer Tito – jel Tito znao šta se događa u celoj Jugoslaviji? Neki kažu jeste, neki da nije. -Imao je svoju sliku događaja i sve je u redu. Evo i kad danas čujem isto, kada političari kažu da smo najbolji na svetu u novijoj istoriji a stvarnost je nešto sasvim drugo. Gde smo bre najbolji - poslednji smo na lestvici, skoro najsiromašniji u celoj Evropi. Ljudi nam odlaze, Srbija izumire, i za to imamo najnovije podatke. Ja kažem za Mađare da nestaju, ali Srbija kao država još brže nestaje. Podatak sa poslednjeg popisa koji govori da je nestalo 500 hiljada ljudi, je samo vrh. Ne vode se svi koji rade vani u tim spiskovima, i nisu se svi odjavili odavde. Ja idem i po selima, osim po Beogradu, idem po Banatu, mnoga sela su poluprazna, cele ulice su prazne, mnoge kuće su same, prazne. To je tragedija. Ja s te strane znam tu stvarnost, naravno imam svoje naočare, da to vidim i znam kako da to tumačim. Imam svoji ideologiju i svoju veru – ja sam deo administracije u Katoličkoj crkvi, i prihvatam svakoga – svakom nudim ruku, i rekao sam prilikom ustoličenja na mestu nadbiskupa – ja hoću da sarađujem sa svakim, sa svim ljudima dobre volje. Ako neko neće – šta ja tu mogu, neću ja nikoga terati da bude dobar prema meni. Kakva je vaša saradnja i poznanstvo sa srpskim patrijarhom Porfirijem, pošto ste obojica iz istog kraja? Da li ste se od ranije znali, kao komšije? -Sada moram da Vam kažem, prema meni - Bačka sada preuzima Srbiju (hahaha). On je iz Bečeja, ja sam iz Odžaka… Koji nivo komunikacije i saradnje imate sa ostalim verskim zajednicama u Srbiji? -Što se tiče muslimanske zajednice, pošto oni imaju dve zajednice i postoji velika napetost među njima, pokušavam i imam nameru da sa obe grupe držim kontakte. Nije moj zadatak da to ocenjujem ili kritikujem, kako oni to vode to je njihova stvar. Meni su važni ljudi koji isto veruju kao ja, oni imaju Kuran a ja Bibliju, oni su posvećeni svom pozivu, ja sam mom i mislim da uvek možemo naći zajedničke teme. Imamo dobre kontakte i drago mi je da obe grupe dolaze kada su u pitanju različiti susretu u Beogradu. U Vojvodini sam imao više saradnje i kontakata sa zapadnom hrišćanskom tradicijom, tu su protestanti zajedno, Evangelistička crkva i druga Kalvinistička. Kalvinistička je čisto Mađarska, a Evangelistička postoji i mađarska i slovačka. Obe ove crkve imaju svoje biskupe. A saradnja sa predstavnicima političkih vlasti? - Za ovih nekoliko meseci koliko sam ovde, uspeo sam da se sretnem sa gospođom Anom Brnabić, predsednicom Vlade, sa gospođom ministarkom za pravdu Majom Popović, i sa gospodinom Goranom Vesićem. I polako tako susrećem ljude od značaja. Svi su bili puni poštovanja. Sa gospodinom Vučićem sam se sreo ranije, ali sada u ulozi nadbiskupa nisam. Ja imam neke teme koje su zajedničke, pa će doći i do tog susreta. Sa ministrima koje ste pomenuli, imali ste protokolarne susrete ili ste reševali neke konkretne dogovore? -Protokolarni, da se predstavim na početku, ali se i dogovaralo. Sa gospođom Majom Popović razgovarao sam o situaciji Katoličke crkve i katolika u Srbiji, i sa gospođom predsednicom Vlade isto tako. Jedna tema koja me prati i koju bih hteo nekako da guram kroz godine koje ću biti u Beogradu – želeo bih da rešim uz pomoć države situaciju katoličkih sveštenika u Srbiji. Mi nemamo nikakvu platu i egzistencijalnu sigurnost nego se oslanjamo samo na to šta nam ljudi daju. Tu se radi o oko 150 službenika koji rade za Katoličku crkvu u celoj Srbiji. Hoćete da kažete da vaši sveštenici nemaju nikakve prihode, osiguranje, staž? -Osiguranje imamo, to smo postigli pre nekoliko godina. Da objasnim u čemu je stvar – kad neko radi u jednoj parohiji, onda on živi od onoga što mu ljudi daju i nikakva druga primanja nemaju. Katolička crkva je do 1945. godine imala svugde zemlju u vlasništvu, u Vojvodini je svaka parohija imala svoju zemlju. A Katolička crkva je tada postojala maltene samo u Vojvodini. To su obrađivali ili davali u arendu i od toga se živelo. Međutim, zemlja je oduzeta, a sada proces restitucije je strašan. Puno se govori, ništa se ne radi. Uvek se nađe neki izgovor zašto se ne može dalje. To je malo i politički, ne postoji dobra politička volja u toj Agenciji za restituciju da se reše problemi nepravoslavnih crkava. Da li to znači da vam baš ništa nije vraćeno? -Nešto je rešeno. Evo na primer od sto posto za Zrenjanin samo 30 posto smo dobili nazad. Svaka biskupija je dobila nešto, Subotička biskupija je dobila oko 50 posto, međutim to ne ide dovoljno brzo. Kada bi se to rešilo brže onda bi katolički sveštenici imali preko župnih zajednica taj novac koji bi dolazio od zemlje. U jednoj župi u Vojvodini sveštenik dobija oko 15.000 dinara mesečno, ima stan i plaćene režijske troškove, ali sa tolikim novcem ima egzistencijalne probleme. Moj predlog je bio, kada sam razgovarao i sa gospođom Popović i sa premijerkom, da se uvede minimalna plata, jer država već sada na nivou minimalne plate svakom svećeniku plaća osiguranje i penzijski fond. Da podsetim, u periodu između dva rata, kraljevina Jugoslavija je plaćala svim sveštenicima nezavisno od verske pripadnosti. Svi vernici plaćaju porez ovoj državi. Isto tako, kad se služila vojska svi su služili vojsku. I ja sam služio vojsku. Gde ste služili vojsku? -U Rijeci, 15 meseci. I kako je bilo? -Znate, svi kad odsluže vojsku i kad prođe neko vreme kažu - bilo je super. Prvih pet meseci je bilo dosta interesantno, to je bila obuka, ja sam bio u brdskoj pešadiji, vojna pošta Rijeka. Imao sam ručni bacač, meni je to odgovaralo. Ja sam bio navikao tokom odrastanja kod kuće da sam uvek nešto radio u porodici, jer nas je bilo petoro pa je posao bio podeljen. Otac je radio, a majka nije, osim što je kuvala i prala za nas, a to se tada nije smatralo radom. Tako da smo svi mi u porodici naučili da radimo, pa mi je i u vojsci bilo dobro. Kasnije sam, dok sam pohađao gimnaziju u Subotici, živeo u internatu i bio sam navikao na neki red. Vojska mi je pomogla, bilo je predivno po tim planinama prema Ilirskoj Bistrici, iznad Opatije, iskreno sam uživao. Onda sam još pet meseci imao neke obaveze i ostalih pet meseci sam se dosađivao i čekao da odem. Tih poslednjih pet meseci bili su izgubljeno vreme. Stari vojnik, ništa ne radiš, „gušteri“ dolaze. Kad sada gledam na vojsku, to je bila jedna dobra škola života. Dve teme su među vojnicima bile jako važne: žena i seks. Svako se hvalio koliko ima devojaka, a posebno su sebe predstavljali najvećim Kazanovama oni za koje bismo rekli da ih ni jedna žena ne bi htela. A mi smo se smejali. To su, eto, bile glavne vojničke priče, pa i neka junaštva velika, ko popije više, ko pojede više. To je bilo dobro, da su se videle različite ličnosti, identiteti, kako se ko ponaša, drugarstvo, koje su vrednosti... Ja sam odmah posle mature služio vojsku. Osim obuke i redovnih obaveza dobio sam zadatak i bio sam odgovoran za učenje naših Šiptara sa Kosova (Albanaca) koji nisu znali da čitaju i pišu, da ih naučim. Nisu išli u školu nikada, nisu znali ni da čitaju ni da pišu. Pa smo učili azbuku. Jeste li ih naučili? -Ne bih se mogao hvaliti posebno. Niko nije proveravao. Ispita nije bilo. Koliko ima katoličkih vernika u Srbiji, a koliko na Kosovu i Metohiji, i šta su glavni problemi? -Poslednji podaci iz popisa 2022. još nisu objavljeni. Prema popisu stanovništva 2011. godine, većina katolika su Mađari, Hrvati, Bunjevci, Slovaci, Česi, u Srbiji, a ako dodamo još Kosovo – Albanci. Albanaca katolika ima oko 45.000 na Kosovu. Na Kosovu nije bilo popisa više od 20 godina, pa su to okvirni podaci i procene. U svakom slučaju 2011. bilo je oko 350 hiljada katolika u Srbiji, sada prema mojoj proceni, kada se objave podaci iz 2022. biće oko 260 do 270 hiljada. Razlika je u tome da je toliko ljudi otišlo u proteklih 11 godina iz Srbije, koji su katolici. Kako ukupno broj stanovnika u Srbiji opada tako i broj katolika opada. To ne zavisi ni od vere ni od nacije, Srbiju napuštaju najbolji. I to je žalosno. Kad kažem najbolji – to znači mladi, obrazovani, sa decom, sa snagom i godinama za rad. Mi ćemo u narednih 10 do 15 godina imati problem da neće biti doktora na selima i manjim mestima, učitelja... Imate li neku vezu sa Albancima katolicima na Kosovu? -Naravno, postoji biskupija, Prištinsko-prizrenska biskupija. Mi smo članovi jedne biskupske konferencije, jer prema odredbama Drugog vatikanskog sabora 1965. godine, biskupi na terenu jedne kulturne celine ili državne celine stvaraju svoju konferenciju. U našem slučaju Severna Makedonija, Srbija zajedno sa Kosovom i Crna Gora – su deo jedne biskupske konferencije koja se zove: Svetog Ćirila i Metodija. Tako smo priznati od strane Vatikana, ima devet biskupa na terenu te četiri države ili tri države plus Kosovo. U Crnoj Gori imamo dva biskupa, u Severnoj Makedoniji jednog, na Kosovu imamo jednog biskupa, i nas pet u Srbiji. Mi ćemo 29, 30 i 31. maja imati godišnju redovnu konferenciju – plenarno zasedanje biskupske konferencije ove godine biće u Prištini. Ako hoćete - dođite, pozvaćemo Vas za poslednji dan, za susret sa novinarima. Šta nam možete reći iz komunikacije sa biskupom na Kosovu, šta njih muči? -Njih muči što nije regulisana situacija, isto kao i za pravoslavnu crkvu. To je sve onako čisto balkanski – ako mi se sviđa, prijatelj si ako ne, nisi. Bilo kako mi da nazivamo Kosovo, tamo nedostaje zakon o verskim slobodama. To je Srbija već 2006. godine prihvatila i to je moderan Zakon. Tako da i na Kosovu treba da se napravi jedan zakon koji će jasno definisati koje crkve su prihvaćene automatski a ne moraju da se ispočetka registruju, kao što je bilo i u Crnoj Gori. Godinama se u Crnoj Gori raspravljalo o pitanju da li SPC treba da se registruje ili je ona po svojoj prirodi i naravi deo sistema. I kada se prošle godine potpisao taj temeljni ugovor postalo je jasno da SPC ima pravo bitovanja u Crnoj Gori bez ikakvih registracija - jednostavno se prihvata kao normalna pojava. To treba da se napravi na Kosovu za verske zajednice koje su tamo. To se odugovlači jer je to deo procesa Briselskog sporazuma, da se da pravo tim crkvama da su one deo kulture i sistema Kosova, pa bilo kako to nazvali - kao provincija, ili država ili kako god. Jedna od decenijskih tema u Srbiji je i poseta pape. Dosta se o tome polemisalo, imamo neke za, neki su protiv, bilo je momenata kada se činilo da je ta poseta tako blizu, pa se ipak nije desila... Gde smo sad sa tom temom? -Bilo je baš blizu 2015/16 godine. Evo, sada je papa bio u Mađarskoj. I ja sam bio tamo. Bilo je super biti tamo, videlo se koliko njegovo prisustvo može verski da deluje na narod, pa čak i na opozicione partije, pa i one na vlasti - malo se smire i paze na reči koje govore. Poseta pape za vernike je velik događaj, ali isto tako za državu koja prihvata njegovu posetu - trenutak međunarodne pažnje, i poštovanja prema toj državi koja se otvara i za posetu pape. Što se toga tiče u Srbiji, znate da ima nekoliko elemenata. Papa ide u jednu državu samo onda kada ga mesna lokalna crkva pozove, znači to su biskupi, mi smo ga pozvali još 2009. i pozivamo ga redovno. To je jedna stvar, druga stvar je druga grupa ljudi koja ga mora pozvati a to jeste državni vrh, političari. Znamo da su gospodin Tadić, gospodin Nikolić, i gospodin Dačić i gospodin Vučić, svi su pozvali papu. I treća stvar, on kada dolazi, on želi da bude prihvaćen apriori i da niko drugi nema ništa protiv – a ti drugi su tradicionalne verske zajednice. Naravno da znamo da se u Srbiji radi o Pravoslavnoj crkvi. Pravoslavna crkva je ta koja ima uticaj na moguću papinu posetu. Verujem da se situacija sada menja u dobrom smeru. Kako smo sve više udaljeni od rata koji se desio na prostoru bivše Jugoslavije, tim smo bliže jednoj tolerantnoj atmosferi suživota različitih naroda i narodnosti. Ja to definišem tako: Katolička crkva u Srbiji je nezavisna crkva, nije filijala niti Zagreba niti Budimpešte. Najviše katolika vernika u Srbiji su Mađari pa tek onda Hrvati, prema najnovijim podacima ima oko 185.000 Mađara, i 39.000 Hrvata, (ne računajući Bunjevce). Papa neće doći da posetiti Hrvate ili Mađare u Srbiji nego uopšte vernike katolike i, naravno, sve građane Srbije. Često se to mešalo sa temama i problemima Jasenovca i Stepinca. Katolici u Srbiji nisu bili glavni u Jasenovcu niti je Stepinac bio glavni u Katoličkoj crkvi u Srbiji. Ako mogu sada da zaključim iz vaših odgovora, SPC nije voljna da prihvati tu posetu? -To ne znam. Meni to niko nije tako rekao. To vi novinari ispitajte. Dobro, rekli ste da su ga političari pozvali, a onda se stiče utisak da je nešto zapelo u stavu SPC? -Ja sam bio zadužen za organizaciju papine posete Srbiji 2015/16, gospodin Dačić je tada bio ministar spoljnih poslova, ja sam bio odgovoran sa katoličke strane. Imali smo dogovoren datum i program – sve, Subotica, Beograd, Šid – susrete sa izbeglicama. Onda tri nedelje pre dolaska, javila je srbijanska Vlada da još nije stigao trenutak. Zašto su nam oni tako to javili – ja ne znam. Kako stiže taj trenutak? Šta treba da se dogodi? -Samo dobra volja. Ne treba ništa drugo. Ili se različito tumači šta bi bila poruka takve posete? -Papa je ove godine u januaru bio u Kongu, pa je bio u Južnom Sudanu. On ide tamo gde ljudi traže mir. Glavna tema njegove nedavne posete Mađarskoj, iako nema rata u Mađarskoj, bila je tema mira - mir u Ukrajini. Mađarska ima granicu sa Ukrajinom, i to je mesto gde je on mogao najbliže Ukrajini da dođe, najbliže do ratne zone. U Budimpešti se sreo sa metropolitom Hilarionom koji je ranije bio broj dva u Moskvi, i to 16 godina. Juče u sredu (3. maja.) je sreo nadbiskupa metropolitu Antonija iz Volokolamska, koji je sada odgovoran za spoljne poslove u Moskvi. Hilarion je najuticajniji u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, a sada živi u Budimpešti, (a papa) je sreo ministra spoljnih poslova sada aktuelnog, celo vreme se razgovara, najvažniji je mir. Ne radi se o tome da će papa kada dođe u jednu državu sve da prekrsti u katolike. A kakva je komunikacija između Vatikana i predstavnika SPC, susreta je bilo baš u Vatikanu? -Jeste, jeste... To nije problem, svako ko hoće može da ide u Vatikan. Patrijarh Porfirije još pre nego je postao patrijarh sreo se sa papom Franjom u Asizu, kad je bila molitva za mir. Postoje kanali za dogovore susreta i to nije problem, može se. U Beogradu je i ambasada Svete stolice koja se zove Nuncijatura, preko njih se mogu voditi razgovori, nađe se vreme, s kim hoćeš da se sretneš. Sve je moguće. Šta je onda zapelo kod ideje da papa poseti Srbiju? -Ja samo mogu da kažem ono što se u novinama pojavljuje, ne znam da li to novinari sami pišu ili dobijaju od nekih iza kulise - uvek se govori još nije stiglo vreme. Ako se reši jedan problem, kao na primer što je bila mešovita komisija za istraživanje značaja Stepinca za vreme Drugog svetskog rata, mešovita komisija je dve godine radila, dogovorili su se na kraju da se nisu dogovorili oko ničega i nikom ništa. To je bio jedan od razloga da se to očisti, ta slika i kao očistila se. Ima još nekih razloga i prepreka? -Ima, filioque na primer. (to je dogmatsko pitanje o poreklu Svetoga Duha u Svetom Trojstvu, prim.a.). Zatim događaji iz 1204. kad su Krstaši napali Konstantinopolj pa opljačkali istočne crkve, i ima još puno toga... Pitanje filiokve je jedan od glavnih razloga raskola među Hrišćanima, smatra se dogmom ili delom verovanja. Šta je polemika u vezi sa posetom pape? -Kad je filioque u pitanju - jednostavno se treba dogovoriti i skinuti to, šta će nam to. Filioque– to je pitanje katoličke crkve, tu ja mislim da smo mi katolici napravili neke greške koje mogu da se povuku. Pomenuli ste Jasenovac i Stepinca, to je konstanta polemika na relaciji Srbija – Hrvatska, povremeno posebno između pojedinih političara. Naročito bitno u toj temi je uvek bilo mesto i uloga Alojzija Stepinca i ideja da se on proglasi svecem. Poslednja informacija je da se odustalo od te ideje za sada. -Papa je od toga odustao već pre nekoliko godina, pre pet – šest godina, tako da to nije problem. Da li to znači da je to pitanje ad akta konačno ili samo trenutno? -Znate kako – menjaju se patrijarsi, menjaju se i pape, šta ja znam šta će da bude kasnije. U svakom slučaju, sada je to stavljeno ad akta i papa Franja je već nekoliko puta rekao da on za sada ne želi voditi to dalje, a videćemo šta će biti od toga. Da li je po tom pitanju bilo nesuglasica u katoličkoj crkvi, odnosno Vatikanu, odnosno različitih pogleda? -Kad se neko proglasi blaženim ili svetim, to su dva stepena iste stvarnosti. Razlika je u tome što kad je neko blažen onda je samo za jednu naciju ili za jedan kulturni krug, ako je neko svetac onda je za celu svetsku katoličku crkvu. Kada je Ivan Pavao Drugi proglasio blaženikom Alojzija Stepinca, SPC se tada nije javila, i tada je postojala mogućnost da se reaguje. Niko ništa nije rekao ni protestovao. Problem Stepinca i ustaša pojavio se kasnije. Sada je odluka pape Franje da se to stavi ad akta. Tu odluku je sledilo sastavljanje mešovite komisije kao gest izlaska u susret Srpskoj pravoslavnoj crkvi da se to reši, ako je moguće istorijski, i da se vidi šta je bilo. Komisija se srela, dogovorili su se - da se nisu dogovorili. Nisu se dogovorili ni oko čega. I ostalo je na tome kako je bilo. Iste izvore svako koristi na svoj način. Ja mislim da treba da prođe još nekoliko godina da akteri koji nekako sada vode tu politiku Katoličke crkve u Hrvatskoj i Pravoslavne crkve u Srbiji - malo promene mentalitet. Tu je jako velika uloga političara. Moram da vas pitam i za Ukrajinu, pomenuli smo papin dolazak u Mađarsku i molitve za mir, da li ipak u Ukrajini ima i nekih elemenata verskog rata, imali smo prilike da vidimo i sukobe i probleme u vezi sa crkvama i različite poglede – prema ruskoj varijanti i vizantijskoj verziji vere? -To su te dve škole koje su tamo najvažnije - ruska i vizantijska. Napetost između Ukrajine i Rusije postoji već godinama. To nije današnjeg datuma. Staljin je, čini mi se, jako mrzeo Ukrajince i ubijao ih gde god je mogao, tako da je sadašnji rat mali u poređenju s onim šta im je Staljin uradio. To pitanje da li si verski istočni vizantijski ili istočni moskovski u ono vreme nije postojalo, to se rodilo kasnije kada je Ukrajina postala nezavisna država. Kroz vekove Vizantijska crkva je bila snažnija, ali u poslednje vreme i Moskva je dobila na značaju i to su njihove međusobne stvari. Prvotno pitanje tu nije bilo vera – nego taj odnos između dve države od kojih jedna je stara to je Rusija, Ukrajina kao Ukrajina rodila se na papiru posle prvog svetskog rata a faktički tek posle raspada Sovjetskog saveza. Ukrajina nije postojala ranije. Ta nacija je mlada nacija, nezavisno što imaju svoj jezik. Ipak videli smo da stradaju crkve, hramovi, vernici koji se organizuju da brane hramove, rasprave kako da se mole? -Vera i religija bi trebalo da pomognu u izgradnji mirnijeg i tolerantnijeg društva a, nažalost, vera - pošto je delimično neracionalna težnja koja se rađa u nama i s kojom želimo da vodimo naš život - može da postane izvor iracionalne mržnje, posebno prema onima koji drugačije razmišljaju i drugačije veruju. Znamo da je u Ukrajini borba između dve sestrinske pravoslavne crkve, ne ulazim u to koja nije kanonski priznata. Ukrajinci kažu – mi imamo svoju nezavisnu, Moskva kaže – to je sve pod nama. Vidimo da puno puta stradaju crkve, stradaju manastiri, lavra u Kijevu iz koje sada ukrajinska vlada želi da istera sve one duhovnike koji su još povezani sa Moskvom. Te stvari koje sada tamo vidimo predstavljaju najgore izdanje verskih službenika i verskih osećaja. Svet se sve više razvija i napreduje a s druge strane sve više je patnji koje ljudi trpe. Kakva je perspektiva hrišćanstva? - Hrišćanstvo kao jedna od vodećih religija ili čak i najveća na svetu, ima ogromno zvanje da smanjuje patnju u svetu. Patnje dolaze usled različitih bolesti, nedostatka vaspitanja, prirodnih kataklizama, školovanja… Kada sam radio u Aziji susreo sam se sa situacijama gde se škole smatraju kao privatna stvar, s druge strane Evropa je socijalni kontinent gde je škola obavezna do određenog doba. Hrišćanstvo kao takvo ima ogromnu ulogu da donese tim ljudima ne samo jevanđelje, i istinu o Bogu i našem Isusu Hristu, nego i da stvori bolje ljudske uslove za život – socijalan razvoj. Zato hrišćanstvo ima na hiljade škola, univerziteta, imamo bolnice na svim kontinentima, koje su često finansirane od strane bogatih vernika. To je jako važno, to je solidarnost među nama. Ta solidarnost je prisutna i među muslimanima i među hinduistima... Religija treba da se bori protiv siromaštva, da se bori za očuvanje prirode, za svladavanje nekih negativnih pojava globalizacije. Posebno velika opasnost je veštačka inteligencija, koja se strašno brzo razvija bez ikakvih granica ili ograničenja. Tako novi virtuelni svet biće težak za nas, pa se postavlja pitanje i kako će se voditi izbori, kako će se graditi političko mišljenje, koji će robot da nas napadne negde na kraju ulice zato što se pokrećemo drugačije nego on. To su nove stvari koje se probaju na ratištima širom sveta i to je strašno. Religija uopšte, i hrišćanstvo ima zadatak da stvori jedan bolji svet. Da pomogne izgradnji boljeg sveta. Imala sam priliku da razgovaram za medije sa vašim prethodnicima, gospodinom Hočevarom i raniije Perkom. Ovde je tada postojao jedan vrt koji je negovao gospodin Perko, sa 100 vrsta lekovitih biljaka od kojih je pravio „Perkovaču“ rakiju. Da li je to njegovo delo očuvano? -Nažalost nije. Sada je taj vrt trava. Nema više „Perkovače“, poslužujem samo dunjom rakijom. Gospodin Hočevar je preuredio vrt, voćke i te biljke su izvađene i sada je to uređeno kao dekorativno dvorište. Da li ćete se vi zauzeti da vratite 100 biljaka? -Neću. Sada imam ljubimca Sisi (pas- golden retriever) koji se igra u dvorištu i voli travu. Izvor: BalkanMagazin :: Katolici treba da se odreknu filiokve MSK.CO.RS Monsinjor dr Ladislav Nemet, beogradski nadbiskup i metropolit: Obrazovni sistem treba da brine da od malih...