Часне сестре нам давале хлеб са туцаним стаклом

[Ромејац]

Божо Видачковић (85) из Градишке, један од последњих преживелих из дечјег логора у Сиску. Најмлађима чорба затрована киселином. У логору у Сиску последњи пут видео сестру Бранку и браћу Саву и Јову

Божо са супругом Олгом и породицом обележава 85. рођендан

ПУНИХ 85 година навршио је Богдан Божо Видачковић из Градишке. Његов рођендан је, првог фебруарског дана, окупио целу породицу - супругу Олгу, два сина, четворо унучади и снаје. У добром расположењу, окружен најмилијима, присећао се деда Божо лепих животних догађаја. А чим је угасио "свећице" на слављеничкој торти, причу је "окренуо" према другом слављу које тек следи. Предстојећег 12. маја обележиће шест деценија брака са вољеном Олгом.

Славио је деда Божо тог првог фебруара - живот. Све његове лепе стране. Јер, нажалост, памти и оне које нису такве. Оне кад породица нестане у трену, кад је острашћен човек човеку вук, кад одрасли постану звери које своју силу искаљују на нејачи. Један је од малобројних сведока који јасно памте пет усташких логора, међу њима и онај најгнуснији - дечји логор у Сиску. То је, вели, жива рана. Не зацељује.

- У немаштини, али у слози и љубави, осам и по година живео сам у поткозарском селу Цимиротима, са оцем Стојаном, маћехом Драгињом, сестрама Петром и Бранком и браћом Савом и Јовом - прича деда Божо. - У септембру 1941. године, као најбољи ђак у генерацији, пошао сам у други разред основне школе у Драгељима. Два месеца смо похађали наставу, а онда је школа запаљена. Тај дан је, заправо, означио прекид мог школовања и почетак најтежих и најболнијих година мог живота.

Убрзо је, како говори, стигла оштра зима, а с њом и жестока усташка офанзива на српска села. Пред њеним налетом Видачковићи су најпре избегли у село Кијевце, потом у Грбавце и бараке у Подградцима на Козари где су презимили. Ту су преживели бомбардовање, погибију много цивила. У јуну 1942. започела је Битка на Козари. И, како каже наш саговорник, стравичан покољ српског, слободарског народа.

- Заробљени смо и отерани у логор Стара Градишка - видно узбуђен, али тихо прича деда Божо. - Нисмо знали да је то логор, јер су нам рекли да идемо на пријављивање, да ћемо добити потврде и вратити се кућама. Није било тако. Међу зидинама је већ било много народа. Одмах су одвојили одрасле мушкарце. Одведен је и мој отац. Чули смо митраљезе и пуцње другог оружја. Мислили смо да су све стрељали. А нас су прве ноћи затворили у штале.

По врућини, готово без хране и воде, у непрекидном страху, Видачковићи су у Старој Градишки преживели 15 дана.

- Тих дана доживели смо неописиво усташко батинање и гледали убијања - говори нам. - Највеће понижеље било је када су се млади житељи Старе Градишке пењали на зидине логора и гађали нас каменицама и неким недозрелим јабукама, а ми смо их сакупљали и јели јер смо били гладни.

После две седмице чули су гласине да се креће уз Саву према Јасеновцу. После дубоког, тешког уздаха, деда Божо каже:

- Нисмо знали шта је Јасеновац! Док смо ишли кроз село Горња Варош сељаци су нас гађали камењем, а неки су, чак, прилазили са косама да нам секу главе. Усташе су их одбиле говорећи да је то њихов посао! Терали су нас преко река Мали и Велики Струг и тако смо стигли у село Јабланац. Онај ко је успут покушао да заграби воду из Саве више се није вратио. Покрај Саве видели смо масакриране цивиле. Чак смо и ми, старија деца, схватили да је на делу велико зло.

Сведок је деда Божо и паљења цркве пуне цивила у селу Млаки. Уследио је, за њега, други, најтежи дан породичне трагедије - насилно одвајање деце од мајки:

- Најстравичнији призор. Деца су вриштала, дозивала мајке. Са маћехом Драгињом остала је сестра Петра, јер је имала око 12 година. Шестогодишња Бранка, две и годину млађа браћа Саво и Јово и ја остали смо заједно.

Божо Видачковић 1956. као возач предузећа "Изградња"

У Јасеновцу су били дан - у дечјем логору, посебно ограђеном жицом. Сутрадан су одвезени возом, у сточним вагонима, препуним малишана...

- Стигли смо на пољану ограђену жицом. У дечји логор. Сазнали смо да се место зове Сисак. Часне сестре које су управљале логором биле су ужасне, тукле су нас и шутирале... Давале нам по кришку хлеба из којих је сијало ситно истуцано стакло. Нисам то јео, али моји браћа и сестра јесу. Давали су и по кутлачу чорбе затроване киселином. Деца су масовно умирала у најгорим мукама... Или су одвођена на усвајање или за слуге. Ту, у тој фабрици дечје смрти у Сиску, где је убијено више од 2.000 српске деце са Козаре, последњи пут сам видео моје Бранку, Саву и Јову. Били су тешко болесни и знам да су ту заувек остали...

Божу Видачковића из дечјег логора у Сиску узео је Ђуро Алтић и повео брату Ивану и снаји Маци. Одвео га је у Ново Село у кућу на броју 73. Ту је, радећи, дочекао крај рата.

Божо 1949. и 2018. године

- Породица Алтић је бринула о мени - каже. - Али, од страхота које памтим прошло је више од 75 година, а као да није. Ту су. Још живе, јасне, стравичне... Због њих никог не мрзим, али памтим. И не дам да се заборави. Не сме! Грех је.

 

УДАРНИК 15 ПУТА

ПО одслужењу војног рока Божо Видачковић је био возач у градишћанском предузећу "Изградња". Од 1950. до 1952. на радним акцијама широм Југославије ударник је био 15 пута. Носилац је бројних југословенских признања, међу њима и Златне медаље рада коју је добио од Тита. Од свих одличја, каже, ипак су му најдража многобројна од возача и ловаца. И много воли још, вели, усну хармонику.

 

ПОТРЕСНИ СУСРЕТ СА ОЦЕМ

ИАКО ми је крштено име Богдан Видачковић, у свим документима пише Божо - прича наш саговорник. - Док ме из логора водио Алтићима, Ђуро ми је рекао да не могу бити Богдан већ Божо, јер код католика не постоји то име. А Божо може бити и код католика и код православаца. До краја рата био сам Божо Алтић. По ослобођењу смештен сам најпре у Дом за ратну сирочад у Сиску, а потом у Ловран у Истри. Ту сам 1947. сазнао да су ми живи отац, сестра Петра и маћеха. Кад сам се враћао кући најпре сам угледао брдо Главицу, њене церове... Пришао сам, угледао ме отац. Није знао ко сам. Кад је схватио, од силине осећања нисмо могли прићи један другом. Само смо јаукали... Тек касније смо се загрлили. Сазнао сам да је био интерниран у Немачку, а маћеха и сестра преживеле су Јасеновац. Срећи није било краја, али је породица готово нестала. Пре рата у Цимиротима је било 10 кућа Видачковића, а сад је само једна...

 

Извор

[МилошБГ]

Мени је ово невероватно...Пазите људи који су свој живот посветили Богу, а убијају децу без пардона...невероватно.

[МилошБГ]

Да се разумемо јасно је да су многи из редова КЦ у Хрватској чинили злочине над Србима, па имамо једног фра Сотону, имамо колико њих из самостана који су убијали Србе и били свирепи, али ми је просто невероватно да су то чиниле и жене, жене које су посветиле свој живот Богу и то деци, малој деци. Искрено до сада то нисам знао, али тај Јасеновац и тај ндх је толика јама чије дубине ужаса још нисмо успели да истражимо и зато ми ни данас није јасно што наша црква уопште пристаје да разговара о стварима као што је Алојзије Степинац и друге ствари које нам потурају...па ми дижемо у небеса Диану Будисављевић са правом наравно , али не знамо шта је она причала за Степинца и за усташке фра кољаче или се једноставно правимо луди.

[Милан Ракић]

  On 8. 2. 2018. at 21:01, МилошБГ рече

не знамо

Expand  

И?

[МилошБГ]

Па нпр за Степинца је рекла да пуно обећава али ништа не ради по питању онога што се догађа у ндх. 

[Милан Ракић]

  On 8. 2. 2018. at 21:07, МилошБГ рече

Па нпр за Степинца је рекла да пуно обећава али ништа не ради по питању онога што се догађа у ндх. 

Expand  

Па шта је погрешно рекла? Мсм, не разумем интенцију твоју и помињање једне праведнице у контексту ових монструма из логора у Сиску, а са чиме је тема заподенута. Мсм., ок, твоје мишљење, али које су ти амбиције? Шта "желиш" да "истераш"?

 

[GeniusAtWork]

  On 8. 2. 2018. at 21:01, МилошБГ рече

али ми је просто невероватно да су то чиниле и жене, жене које су посветиле свој живот Богу и то деци, малој деци.

Expand  

Постоји сведочење једне од преживелих са таквог једног стратишта. Била је дете и часне сестре су поређале њих децу у колону једног за другим. Једног за другим су их довлачили пред усташу који их је клао. Како би које дете дошло на ред, сестра би му подигла главу да би му што брже пререзао врат. Кад је она дошла на ред, погледала га је право у очи са пркосом. Нешто се сломило у њему и само ју је мало дотакао ножем и климнуо главом сестри да је завршио. После су је као преживелу одвели у неко сиротиште - право, не замаскирану кланицу - где је некако преживела до ослобођења.

[АлександраВ]

  On 8. 2. 2018. at 21:17, GeniusAtWork рече

Постоји сведочење

Expand  

Страшне су то речи, речи које нису заклане. Морамо их чути, понављати, колико год то у нама изазивало вртлог емоција и слика са којима се морамо суочити, јер ако је свако то дете страдало и настрадало а ми окренемо главу, ако је понеко дете страдало и преживело и прича из сада већ себе престарелог, не само своју причу, већ причу све те дечице заједно, свих тих људи заједно, а ми запушимо уши, да ли довршавамо злочин тако страшно започет и учињен у том вртлогу зла?

Замисли, пријатељу, замисли

– Замисли пријатељу, замисли сада да сви ови дечији гласови нису несумњиви доказ среће, да својим неспретним и неконтролисаним покретима деца око нас не траже од својих мајки и очева играчке, сладоледе, не моле да их узму у наручје. Замисли да су то крици умирућих, последњи трзаји прекланих, уваљаних у сопствену крв и изнутрице… Замисли да не дижу руке ка мајкама и очевима него ка суровим убицама молећи их не да их узму у руке, него да их из челичног загрљаја шаке и каме пусте у живот и слободу… Замисли да ово што чујеш нису звуци аутомобила, нити тандрљање точкова дечијих колица по калдрми већ ударци мотора војних камиона и лупање точкова транспортних колица којима се ка Сави одвлаче лешеви…

....Доводили су родитеље да гледају клање деце и децу да гледају клање родитеља. По смештању у логор, уредно смо пописани па им није био проблем да споје породице. Одводили су нас без икаквог реда, као када домаћин уђе у свињац или кокошињац да уграби прасе или кокош. Само улете међу нас, повуку за ноге или главу кога хоће и затворе врата. Изводили су нас да гледамо како отсецају деци главе, доносили откинуте делове тела и бацали међу нас. Ми смо све то гледали, ледили се и најчешће ћутали. Знате, то се деси када се много уплашите. Обично се тада укочите и не можете да реагујете. Тукли су људе камама, лопатама, крамповима, маљевима, чиме год су стигли. Свакој новој групи деце која је довођена нама приређиван је „дочек“. Усташе би те новајлије питале да ли неко хоће бонбон или коцку шећера. Ко би се јавио, добио би или ударац или би био убијен, зависи од тога шта зликовац мисли да је мученик заслужио. Ми смо наравно знали шта их чека, али нисмо смели било шта да кажемо. То је било страшно, јер ме је касније, када сам већ одрастао, дуго мучила помисао да сам можда и сам био џелат тим малишанима…

...Били смо гладни. Стално. Јели смо угаљ. Знате ли како је страшно јести угаљ? Што за доручак поједете, за ручак повратите. Нисмо добијали воду, па смо сабирали крваве локве или захватали од лешева и крви упрљану савску воду. Ни то нам није дозвољавано, па смо се трудили да се сакријемо од усташа. Када би нас видели, бесно би нас ударали, просипали воду и викали: „Шта је, би ли воде, мајку ли ти српску!“ Глад, зима, запара, мирис лешева и крви, изнемоглост, избезумљеност од страха и нека ненормална равнодушност која нас је са времена на време опијала, довели су нас до пред смрт. Били смо изобличени. Кожа се слепљивала за кост и то је производило велике болове. Вене су се опирале стисцима коже, али узалуд. Болело је јако, толико да смо буквално пузали и вукли се по поду. Усташе су се смејале, називале нас својим псима и једнако ударале и вређале. А били смо деца. То никада не заборавите.

Имамо тему на форуму

 

[АлександраВ]

Дечији логор у Сиску

Logor je bio lociran u nekoliko objekata u gradu: zgradi bivšeg Jugoslovenskog sokola, tzv. Sokolani, dvorani ženskog samostana sestara sv. Vinka, magacinu solane Rajs, zgradi Guči, osnovnoj školi u Novom Sisku i tzv. Karanteni odnosno jednoj od šest baraka sabirnog logora. Svi ovi objekti su bili krajnje nepripremljeni za stanovanje i život djece. U zgradi Sokola nije bilo ni vrata, u dvorani Rajs je vladao propuh, jer je bila podešena za sušenje soli. Djeca su ovdje, pa i ona najmanja, stara nekoliko mjeseci, morala ležati na podu, tek s tankim slojem slame, bez odjeće i pokrivača.
Prvi transport u Sisak stiže 3. augusta 1942. sa ukupno 906 djece. Dan poslije dolazi još 650 mališana, a u trećoj grupi, koja je u Sisak dopremljena 6. augusta, nalazilo se 1.272 djece. U Teslićevoj staklari i u novopodignutim barakama, tzv. Karanteni, nalazio se opći sabirni logor za muškarce, žene i djecu. Ovdje je tokom augusta i septembra 1942. od roditelja koji su odabirani za prisilni rad u Njemačkoj oduzeto 3.971 dijete. Tako je od 3. avgusta 1942. do 8. januara 1943. u Sisku bilo zatočeno 6.693 dječaka i djevojčica, Srba sa Kozare, Banije, Korduna i iz Slavonije.
Unatoč akciji Dijane Budisavljević i grupe neumornih pravednika - Jane Koh, Vere Luketić, Dragice Habazin Majke, Ljubice i Vere Becić, doktora Kamila Breslera, Ante Dumbovića, drugih istaknutih pojedinaca i sestara Crvenog križa, svakodnevno je u logoru umiralo od 30 do 40 djece. O nezamislivim uvjetima na logorskim lokalitetima svjedočio je i doktor Lazar Marguljes, liječnik iz Osijeka: „Primijetio sam da od pošiljki bolje hrane koje je slao Crveni križ iz Zagreba, ništa od toga nisu dobivala djeca. Pregledavajući djecu najčešće sam obilazio ova mjesta: nedovršenu Sokolanu, u kojoj su djeca ležala na golom betonu ili, u najboljem slučaju, na nešto malo slame. U tzv. Bolnici, u maloj školi u Starom Sisku, u kojoj nije bilo kreveta djeca su ležala na podovima sa malo rastresene i zagađene slame, ulijepljene krvavim izmetinama i prekrivene rojevima muha. Djeca su bila gola i bosa, bez pokrivača. Kad je i u Sokolani izbio pjegavac, doktor Najžer je naredio da se zaražena djeca prenesu u tzv. Bolnicu, u kojoj još zaraze nije bilo, te je tako prouzrokovao veliki pomor djece.“
Iz obilja potresnih svjedočenja izdvajamo i svjedočenje Jane Koh, tadašnje sekretarice Crvenog križa Hrvatske. „Barake su bile povezane hodnicima na kojima su stražarili ustaše. Podalje od ambulante, iz neke druge barake, čuo se tužni plač djece. Tu je bilo smješteno na golom podu četiri stotine djece: novorođenčadi, djece od nekoliko nedjelja i mjeseci, do deset godina starosti. Koliko je djece dolazilo, i kuda su ih otpremali, nije se više moglo saznati. Djeca u dječjoj baraci su neutješivo plakala i dozivala matere, koje su bile na samo nekoliko koračaja udaljene od djece, ali koje do njih ne propušta fašistički zločinac. Veća djeca pričaju nam kroz suze, kako ne mogu umiriti malene, jer su gladni, nema ih tko previti i kako se boje da će svi pomrijeti. Ta djeca još nisu navršila niti deset godina, zaklinju nas: „'Ajde, sestro, dovedi nam matere, dovedi barem majke ovim malenima. Vidjet ćeš, ako im ne dovedeš matere, ugušit će se, već od samih suza.“
Dovesti matere ovoj djeci nije za nas bilo jednostavno, a ipak nam je uspjelo i to izvesti. Bilo je to u noći 10. na 11. oktobra kada smo sve pripremili da taj transport djece još iste noći otpremimo u Zagreb.
Trebalo je da majke zadnji put nadoje svoje dijete i da ga tim umire, a onda da ga možda zauvijek ostave, kako bi mi iza toga mogle lakše djecu otpremiti. Tko da opiše radost djece, kad su ugledala majke. Njihove male ručice ovile su se oko majčinog vrata, a teški jecaji još dugo i dugo bili su jeka pređašnje tuge. Iz tih malih, uzbuđenih grudi izlazili su duboki i teški uzdasi. Njihova pohlepna usta pribila su se uz majčina prsa, a na kosicu djece kapale su krupne suze matera koje su šutjele. Kada je i posljednje dijete, premoreno tugom, zaspalo, ostavile su matere svoju djecu i tiho nestale u suprotnoj baraci. Na vratima svaka se još jednom okrenula, toplo nam e zagledala u oči i prišaptala: 'Čuvaj nam djecu, čuvaj ih rođena.
Transport sa 550 djece otpremili smo u Zagreb i jedino što smo mogli kao utjehu reći tim materama, bila je adresa gdje da potraže djecu kad se vrate iz tuđine. Njih su sve još iste noći otpremili u Njemačku.“ (Dragoje Lukić: „Roditelj pokošenog naraštaja“ Muzej žrtava genocida, Beograd, 179 str.)
Prema evidenciji Ante Dumbovića, iz logora je vraćeno roditeljima ili najbližim rođacima 1.200 djece, dok ih je 2.200 predano građanima Siska i okoline na „prehranu“. Nikada nećemo moći sa sigurnošću utvrditi tačan broj umrle djece. Prema svjedočenju grobara Franje Videca broj umrle djece u mrtvačkim sanducima je uvijek bio veći od broja koji je stajao u evidenciji. Osim toga mala djeca nisu niti popisivana. Više je mogućih i relevantnih izvora. Prema knjigama evidencije Ante Dumbovića u logoru je za pet mjeseci 1942. godine umrlo 1.630 mališana. Prema podacima mrtvozornika, dr Davida Egića u Sisku je pokopano 1.152 djece. Istraživanja Narcise Lengel Krizman pak govore o 1.214 umrle djece sa mogućim odstupanjima u nekoliko desetaka umrlih. Na spomeniku na dječjem groblju stoji podatak da je tu sahranjeno oko 2.000 djece. U svakom slučaju broj ukopa na mjesnom groblju bi bio mnogo veći da nije bilo spasilačkih akcija i „koloniziranja“ otete djece. Nekada su te akcije značile tek odgodu umiranja - bilo zbog nepovratne iscrpljenosti djece, bilo zbog povremenih ustaških akcija u kojima su tražili tu djecu te ubijali i njih i njihove hranitelje. Uslijed izostanka bilo kakvog sistematskog istraživanja nakon rata nije moguće sa sigurnošću utvrditi niti približno tačan broj umrle djece.
Krajem rata se veći broj ljudi vratio iz zarobljeništva te su krenuli u potragu za najbližima. Kartoteka koju je vodila Dijana Budisavljević mogla se koristiti tek kratko vrijeme. Na zahtjev nove vlasti u Zagrebu, Odjeljenja za zaštitu naroda (OZNA), Dijani Budisavljević je oduzeta „kartoteka kozaračke djece“ i albumi s fotografijama iz ustaških logora. Rad na kartoteci je ubrzo sasvim zamro, a na hiljade djece i njihovih roditelja tražit će jedni druge još dugo, najčešće bez uspjeha.

 

 

Godine 1958. na zgradu solane Rajs postavljena spomen ploča (uništena u ratu 1991-1995). Obilježavanje ostalih logorskih zgrada te samog dječjeg groblja u Sisku nastavljeno je 60-tih godina. Spomenik djeci – logorašima podignut je nedaleko od tadašnjeg doma kulture, a na njegovoj zgradi postavljena je i spomen ploča (također uništena u ratu 1990-1995). Dječje groblje je 1974. pejzažno uređeno, a na njemu postavljen i spomenik kiparice Milene Lah. Danas se tadašnje takvo pejzažno rješenje čini sasvim neprimjerenim – uslijed slijevanja kiše i zadržavanja vode veći broj ploča je oštećen. Prostor nije ograđen i definiran. Urbanistički je zanemarena činjenica da se radi o mjestu na kojem su pokapana djeca. Spomenici i spomen-obilježja su izložena nemaru i propadanju.
Nekadašnja tradicija posjećivanja groblja te organiziranja školskih posjeta i satova na samom groblju je gotovo sasvim zamrla. U povijesnim udžbenicima ne može se saznati puno o stradanju najmlađih u recentnoj sisačkoj povijesti.

U ime djece koja nisu preživjela i u ime one koja jesu u ime roditelja iz čijih su ruku djeca oteta u ime raskidanih obiteljskih veza i nikad pronađene braće i sestara tražimo da:

• Sisak i njegovi građani, županija, država Hrvatska i hrvatsko društvo ulože mnogo više kontinuiranog napora za obilježavanje i zaštitu mjesta stradanja djece u Drugom svjetskom ratu

• najvažnije i najstrašnije činjenice budu i dio udžbeničke povijesti u Republici Hrvatskoj te da oživi tradicija školskih posjeta i satova povijesti na dječjem groblju

• sprečavanje povijesnog revizionizma• obnovu i zaštitu spomenika posvećenih stradanju djece• preuzimanje odgovornosti za sjećanje i dužni pijetet prema umiranju onih koji nisu znali niti svoja imena kada su nestajali sa lica zemlje.

Srpsko narodno vijeće
Vijeće srpske nacionalne manjine Grada Siska

Извор

[Чунга Лунга]

ПАЖЊА: Садржај снимка може бити веома узнемирујући за здраве људе.

Да чујемо шта Загрепчани мисле и знају о Јасеновцу.
 

 

[Лапис Лазули]

Koliko god da  pokusavam da sebi pretstavim slike u glavi tih stradanja dece koja se opisuju ne mogu bukvalno ne mogu da shvatim da je to stvarno bilo, kao da mi psiha ne dozvoljava da to shvatim kao stvarno. Kao neka nocna mora kao izmisljena naucna fantastika, kako bi to bilo moguce, pa pakao mi deluje kao bolje mesto od svih stradanja Srpskog naroda ovde na zemlji. 

 

[GeniusAtWork]

  On 13. 2. 2018. at 23:29, Лапис Лазули рече

Koliko god da  pokusavam da sebi pretstavim slike u glavi tih stradanja dece koja se opisuju ne mogu bukvalno ne mogu da shvatim da je to stvarno bilo, kao da mi psiha ne dozvoljava da to shvatim kao stvarno.

Expand  

Наравно да не можеш јер си нормална. Нико нормалан не може ни да покуша да схвати дубину таквог умоболног зла, нити шта је тим животињама било у глави кад су то радили.

[Лапис Лазули]

  On 13. 2. 2018. at 23:37, GeniusAtWork рече

Наравно да не можеш јер си нормална. Нико нормалан не може ни да покуша да схвати дубину таквог умоболног зла, нити шта је тим животињама било у глави кад су то радили.

Expand  

Zivotinje to nikada ne bi radile. Mislim da su i demoni bili zaprepasceni tolikim zlom.

[Orthophill]

  On 4. 2. 2018. at 21:19, МилошБГ рече

Мени је ово невероватно...Пазите људи који су свој живот посветили Богу, а убијају децу без пардона...невероватно.

Expand  

Тек замисли фанариотски (канонски) митрополит да нареди покољ у егзархистичко (“схизматичко“) село на сам дан Благовести... Убијени 60 људи, меѓу њима и деца! Али и то је било.