Поводом 170-годишњице превода Новога Завјета Вука Стефановића Караџића (1847 – 2017)

[Поуке.орг - инфо]

Да бисмо успоставили везу од првог словенског ћирилометодијског превода са преводима на српски језик из времена Вуковог и после њега, потребно је да се повуче извесна нит измећу тих времена да бимо лакше схватили историјску позадину наше теме и боље допринели даљој дискусији о језику Цркве.

Свети Кирило је пред полазак у Моравску превео тзв. Изборно јеванђеље и тиме, као што је случај са свима народима где је Свето писмо било прва књига, увео словенске народе у нови свет културе. Као што и данас мисионарски рад мећу примитивним народима често почиње превођењем Библије, тако је и у средњем веку Свето писмо многим народима отворило врата у храм светске културе. Тзв. допунске делове за целокупно Четворојеванђеље превео је у самој Моравској.

 

Превод је био веома буквалан, са грчког, до те мере да кад би се, кажу, изгубио изворни грчки, добар познавалац обају језика могао би са словенског успоставити оригинал. Стваране су и такве нове конструкције којих није било у говору Словена. Остали делови Светога писма преведени су од Кирилових настављача.

 

С обзиром на то да су словенски народи, као и данас, захватали огромна пространства, језик се мењао у облицима, лексици, што се одражавало у преписима Светога писма, па су предузимане радње на канонском исправљању и уједначавању текста, од којих је најзначајнија реформа црквених књига у 17. веку руског патријарха Никона. Врло озбиљна ревизија библијског текста проведена је у доба царице Јелисавете 1751. г. Почев од 16. века, у оквиру помоћи Руске цркве Словенима под Турцима, руска штампана црквена књига слата је у балканске земље Србима и Бугарима као оригинал за рукописне копије. Али је текст руске верзије био далеко од тадањег живог језика, који је у раздобљу ропства доживео еволуцију, којом се и морфолошки и синтаксички и лексички веома удаљио од старословенског основа.

 

Прво српско јеванђеље штампано је 1537. г. у Рујанском манастиру, а Мардаријево Београдско 1552. и исто у Мркшиној цркви 1562. И поред задржаних архаичних облика и лексике, ти текстови су били разумљиви за народ.

 

До 18. века нема међу православнима покушаја превођења јеванђеља на живи народни језик, па је у 18. веку то питање добило значај због ширења руских штампаних издања, а и због популаризације јеванђелске науке с предикаоница, у оквиру борбе православних Срба против унијаћења и потурања унијатских књига штампаних на рускословенеком.

 

Покушаји јачег прилагођавања старословенског текста живом народном говору започели су међу католицима раније него мећу православнима. Приликом преласка са старог словенског богослужења према глагољским књигама на латинско, свештенство је настојало да за народ остави приступачним перикопе које се читају на богослужењима и обредима, али постепено редиговане према званичном преводу Вулгате (Корчулански лекционар из 14. века и Задарски из 15. века — икавски изговор, па Лекционар Бернадина Сплићанина објављен у Венецији 1495, која је прва латиницом штампана хрватска књига).

 

Превод целог Новога завета у глагољском и ћирилском издању изашао је први пут у југословенским земљама тек средином 16. века, у оквиру протестантског покрета, захваљујући труду Антуна Далматина (1579) и Стјепана Конзула Истранина (око 1570); Јеванђеље и Дела апостолска издата су у Тибингену 1562. (глагољско) и 1653. (ћирилско), а II део: 1563. (глагољско и ћирилско издање).

 

Уобичајено мишљење — да се на православној страни није појавио ниједан превод или одломак Библије, те се као Вуку савремени цитирају Катанићев превод целог Светога писма (католички 1831) и Стојковићев (1832) славеносрпски, није тачно, јер је Гаврило Стефановић Венцловић (1680—1749) у својим проповедима оставио преведену на народном језику скоро целу Библију.

 

Што се тиче превода Новог завета Атанасија Стојковића, навешћемо ово: он је као професор. Харковског универзитета добио од Библијског друштва у Петрограду да прегледа Вуков превод и прилагоди тадашњем српском правопису, који је сматран меродаван. Пошто је спровео све исправке до почетка I Петрове, и то ишаравши скоро сваку реченицу, Стојковић је изјавио да је тај посао узалудан, и да би било боље превести то све поново, па је Библијско друштво тај посао њему поверило. При преводу није имао Вуков текст јер га је био вратио Друштву. Он се у преводу држи црквенословенског језика преносећи га у славеносрпски калуп, у складу са књижевним укусом свога доба, клонувши се „скаредних израза". Његов превод је Даничић обележио као „велику књижевну срамоту". Превод није добио одобрење митрополита Стевана Стратимировића.

 

Прво издање Вуковог превода (1847), по узору на црквенословенску и руску Библију, садржавало је Саборне посланице одмах после Дела апостолских, па Стојковић није редиговао друге Саборне посланице, као ни посланице ап. Павла и Откривење Јованово.

 

Прво издање Стојковићевог превода од 1824. (Петроградско библијско друштво) било је уништено и имало је наслов „Новиј завјет Господа нашега Иисуса Христа. Напечатан на Сербском језику, иждивением Росијскаго Библиејскаго Обшчества, по преводу Афанасија Стојковића", С. Петербург 1824, 630 стр., 8°. Мошин наводи Љ. Стојановића који каже: „Како ово издање није ни пуштено у промет, већ је уништено, значило би да му је Стратимировић био противан", исто.

 

Насупрот овој чињеници, него закључујући по томе што је Стојковићев превод у кратком времену доживео друга два издања, оба у Лајпцигу 1830. и 1834, у издању Берлинског библијског друштва, проф. Новога завета на Богословском факултету др Е,илијан Чарнић сматрао га је доприносом преводилашттву. Потиснуо га је Вуков превод, а у Србију није «и увожен.

 

Основни подаци о Вуковом преводу

 

Превод је на Копитарев подстрек (у марту 1816) урађен у Бечу од септембра 1819. до јуна 1820. године.

 

Преводио је са црквенословенског, веома се држао руског превода штампаног у Петрограду 1820, који је одобрио Свети синод, затим „много вирио“ у Лутеров превод; „осим тога, пише Вук, имао сам на столу пријеводе готово свију европскијех језика и два јелинска оригинала" (Гризбахов и Шубертов, уз који је била Вулгата). Где није био сигуран, Копитар би гледао у грчке оригинале, па и коментаре.

 

„Огледе Светог Писма на српском језику" (Лајпциг, 1824) који садрже поједине главе из јеванђеља и других новозаветних списа, као и целу Јаковљеву посланицу, штампао је у Лајпцигу 1824, без гласа X, слово Т је било окренуто слово Ш, а бројеви стихова са стране. Пресликало их је „Просветино" издање Вуковог превода Новог завјега са свима његовим списима (1984—1986).

 

Рецензент целог Новога завјета спремљеног за штампу био је Миклошић, који је 1845. г. дао повољно мишљење, а бечка цензура „имприматур" исте године у новембру. Штампање је започето у фебруару, а завршено 29. јула 1847. Тираж: 2.000 примерака, стр. 607, 8°. Штампан је у јерменском манастиру мехитариста (јерменском унијатском манастиру) на вересију до краја године о Вуковом трошку.

 

Црквене власти нису га одобриле због великог броја нетачности богословске природе и неких „скаредних" израза. Најбољу теолошку оцену у оно време дао је кувеждински архимандрит Никанор Грујић, од којих је Вук неке усвојио (Чивутима = Јеврејима, Помоз’ Бог, царе јудејски = Здраво, царе јудејски; Добро јутро! и др.) када је припремао II издање, које је у Берлину издало Библијско друштво 1857. г. (Вук је вршио и две коректуре, али су му ипак промакле грешке).

 

Даничић је припремио III издање 1864, а припремио је и сва даља издања 1867, 1868, 1870, 1871. Саблажњива места нису дирана, па ни Даничић то није чинио, све до II издања Четворојеванђеља римског понтификалног института у Риму 1947. (I изд., 1948. са примедбама испод текста).

 

Даничић је штошта мењао, немарно читао коректуру, па је негде и смисао покварен, па зато „ако хоћемо да имамо непромењен и непокварен Вуков превод, не смемо узимати ни једно од Даничићевих издања, већ само Вуково издање од г. 1857.“ (М. Решетар). Чарнић тврди да овај превод није био забрањен од јерархије и да је био примљен од свештенства, „што значи да је задовољавао потребе теолога и Цркве" („Традиционални и нетрадиционални фактори у превођењу Светог писма", Богословље, св. 1. и 2, 1972, 34).

 

Мећутим, др Димитрије Богдановић, приказујући управо превод др Е. Чарнића из 1972.г.овако вреднује Вуков превод: „Неуспели превод Атанасија Стојковића показао је све немоћи једне вештачке језичке конструкције да мисао Светог писма учини доступним народу."

 

Истичемо да је III издање Вуковог превода Новога завјета у редакцији Даничића било ћирилично и латиничко, с тим што је дошло и до малих измена у латиничном издању, рецимо, четврто јеванђеље има наслов „Јеванђеље по Ивану".

 

Напоменули смо да је најстудиознији теолошки, па и лингвистички, приказ Вуковог превода дао ондашњи архимандрит кувеждински Никанор Грујић, који је штампан у Земуну 1852, само пет година после излажења Вуковог превода, под насловом ,,Примјетве Никанора Грујића, архимандрита Кувеждинского на превод Нового Завјета кои е С. Караџић писао, и у Бечу у штампарии јерменскога монастира печатао 1847, на 138 страна.

 

Најпозитивнију критику Вуковог превода Новога завјета дао је већ 1862. г. његов следбеник Бура Даничић, филолог а не теолог. Он пише оне чувене редове: „Тијем је Вук у историји хришћанске књижевности подигао српском језику споменик каквим се ријетко који народ може дичити, споменик који ће свагда верно јављати ученом свијету живи језик онога народа за који је писан. А ради важности који у животу свакога народа има Свето писмо на његовом језику, мислим да се нећу огријешити о човјека који је основао нову српску књижевност ако те важности кажем да колика је сва књижевна радња Вукова, опет јој је цијелој ово дело круна."

 

Овде се не бисмо могли даље упуштати у огромну и дугу битку која је вођена за и против Вуковог превода, и уопште правописа и језика, јер полемика није вођена само по питању тачности превода са богословског становишта, него и лексичког, морфолошког, синтаксичког и других гледишта.

 

Ипак, др Веселин Чајкановић примећује да „без обзира на то што је то један од најлепших споменика српске прозе, није био довољан ни богословима ни лаицима".

 

Ирена Грицкат: „Тачно је да је Вук у највећем делу свога превода постигао своје савршенство, али је тачно и то да му садржина и стил Библије углавном нису блиски. Вукове су мисли и речи увек живе и сочне, активне и непосредне, тако да се у овом делу, нарочито на местима спиритуалним, не ретко и тачних апстракција његов стил у суштини показао неисправан... На неким местима Вуков израз нам изгледа тачан, али сувише народски, односно упрошћен, сиромашан; 2. другде, због измењеног језичког осећања за поједине речи и обрте Вуков стил постао је неприкладно буквалан, незграпан; 3. синтакса је понегде или невешта, још у фази борбе и неодрећености кад је у питању тежа конструкција, или страна данашњем књижевном језику; 4. неке појединости у морфологији развиле су се правцем другачијих алтернатива него што су биле Вукове; 5. у лексици се такоће могу срести случајеви застаревања или потискивања у дијалектизам."

 

Др Емилијан Чарнић, својевремено професор Богословског факултета, у своме негативном расположењу према Вуковом преводу ци тира и Петра Ђорђића који каже да „строго узевши, тако се није говорило ни на једном месту, ни писало ни у једној другој књизи". Професор Чарнић се с правом слаже с чињеницом да Црква није званично признала овај Вуков превод, али остаје и то да он не узима у обзир и све шта су други (Меша Селимовић, А. Белић, А. Стевановић и други филолози, као и Скерлић) по овоме рекли, а што сажето презентира др Владимир Мошин у својој изванредној студији Вуков Нови завјет (Београд, Просвета 1974), у којој су изнети и они најпозитивнији аспекти овог подухвата, него се задовољава са мишљењем двојице филолога.

 

Чарнић даље каже у својој студији да „преводилачка традиција А. Стојковић (!) — епископ Платон — епископ Иларион — Д. Стефановић, занемаривана свесно или несвесно, може и данас да буде један традиционални фактор приликом израде нових превода", док „Вуков превод никада није био признат као црквени превод, иако је читан и прихватан захваљујући Британском библи ском друшгву, које га непрестано штампа."

 

Мећутим, мора се приметити да Вук (као ни Даничић Стари завјет, 1865) није преводио за богослужбену употребу, у цркви, или за рад по њему у богословијама (и после Другог светског рата у нашим богословијама предавала се Догматика по уџбеницима преведеним са руског, у којима су сви цитати из Светога писма били на црквенословенском језику), него да би реч Божју учинио приступачнијом народу, за његово духовно назидавање у породици, и на богомољним скуповима. Друго, Вук је био свестан да он није теолошки образован, није позван да се лати овог подухвата, него га је обавио по наговору Копитара. И треће, Британско и инострано библијско друштво штампало је у својој историји на српском језику и преводе Светога писма других преводилаца, али их, бар до сада, није издавало други пут.

 

Ипак се морамо у потпуности сложити са констатацијом др Димитрија Богдановића да „Вуков превод Новог завета на народни језик није могао да обави овај задатак (мисао Светог писма учини доступном народу), макар и добио одличну и трајну позитивну оцену филолога због свога доприноса формирању српског књижевног језика и стила, пошто су теолошке и филолошке мањкавости Вуковог превода (поготово када се пошло у подробну анализу превода у односу на црквенословенски и грчки оригинал) биле очигледне већ Вуковим ученим савременицима и првим критичарима (Никанор Грујић)."

 

Најбољу концизну студију о Вуковом преводу Новога завета дао је протојереј-ставрофор др Владимир Мошин, Вуков Нови завјет (Београд, Просвета 1974),  чији наслови поглавља говоре са које стране је овај научник пришао Вуковом делу: I Вукови претходници, II Историја превода, III Критика од 1847. до 1863. године, IV Еволуција Вуковог превода, V Студиј Вуковог превода — исто-ријске реалије и догматика, VI Студиј Вуковог превода — језик и стил.

 

Уз споменуто „Просветино" издање Новог завета, поред Мошинове студије донет је Вуков Предговор, Где је што, Текст Новога завета, „Огледи Светога писма" (1824) — фототипски — и Напомене и објашњења Димитрија Богдановцћа, Индекс речи тј. целокупни језички фонд Новог завета, Регистар личних имена и Регистар географских имена које је припремила Соња Богдановић, као и поједине факсимиле, све заједно на 1.202 стране.

 

Приказујући ово капитално дело, библиста Чарнић одлично запажа: „У Напоменама и објашњењима Д. Богдановић је дао коментар у виду текстолошко-филолошких напомена и објашњења уз одрећена места у тексту Вуковог Новог завета, укључујући све лексичке и морфолошке варијанте, као и варијанте синтаксичке. Сам коментар у ужем смислу полази од упорећења В ковог превода са црквенословенским текстом, синодалним руским и Лутеровим преводом, и са критичким издањем грчког оригинала у издању Е. Нестле-а (1950)...

 

Опширнија филолошка објашњења замењена су у случајевима погрешног или недовољно тачног превода, навођењем тачнијих верзија Д. Стефановића и Е. Чарнића, као и предлогом сопственог превода, уколико су све постојеће верзије оцењене као незадовољавајуће. Овим и јединственим радом код нас Богдановић је дао свој веома значајан прилог српском преводу Новог завета и његовом перфектном формирању."

 

Преводи после Вука Караџића

 

Платон Атанацковић (+ 1867), епископ бачки, превео је са црквенословенског на српски празнична и недељна јеванђеља и апостолска чтенија (Нови Сад, 1860. г.; II поправљено издање у редакцији Бољарића у Панчеву 1894). Проф. Чарнић каже да му је „превод тачнији и течнији од Вуковог, али ближи црквенословснском преводу, са кога је извршен него оригиналу грчком". — Међутим, овај превод је непознат, па ни у богословској јавности, осим библистима.

 

Иларион Зеремски (†1931), проф. Богословског факултета и епископ горњокарловачки, почео је да преводи са грчког оригинала и тумачи поједине одељке јеванђеља и да их објављује у „Богослов ском гласнику" и уз своје скрипте. Није дао потпун превод Новога завета, али је, каже Чарнић, „својим радом поставио нове и здраве темеље нашој науци, те указао на пут којим треба ићи".

 

О преводу Светог Јеванђеља по Јовану Војислава М. Петровића (Београд 1927) негативно мишљење је дао Д.С. (Димитрије Стефановић), питајући се како се они усуђују за такав рад, јер ,,није довољно само знати грчки и српски језик" да би се преводило. Замера им зашто пише Бетанија уместо Витанија, Бетсаида — Витсаида, Кефас уместо Кифа, а правилно је задржао Илија, Јован, Јерусалим, Аврам, Натанаило. Међутим, приказивач овде замера, као касније Бакотићу, што је Јн 1,1 „погрешно" преведено: „и Реч беше Бог", па сматра да је боље Вуково: „и Бог бјеше Ријеч", те се овога касније држи и Чарнић, док превод Комисије Светог арх. синода исправно преводи: „и Логос бјеше Бог", на шта је Мошин исправно указао.

 

Исте године Библијско и инострано библијско друштво у Београду објавило је превод Новог завета Луја Бакотића, латиницом и екавским наречјем. Исто Друштво штампа Бакотићев превод „Sveto Pismo Staroga i Novoga zavjeta“ (Стари завет 640 страна, а Нови завет 179, вел. октава, Београд 1933), са кратким садржајем поглавља, понегде и упоредним местима на почетку одговарајућег одељка, двостубачно. Бакотић је био у служби Министарства спољних послова, па и у Риму, где је вероватно дошао на идеју о превођењу. Он је Далматинац, преводио је са латинског, па је тако задржао већину географских назива и личних имена у латинском читању, као: Самуел, Нехемија, Естер, Езекијел, Осеа, Абакук, Бетлехем, Бетсаида, али друге оставио у грчком читању: Јерусалим, Јован... Овде треба посебно истаћи да је то једини преводилац који је сву јеврејску поезију (Псалме, Песму над песмама, делове из Јова, из пророка и сва друга песничка места разасута по Старом завету превео песнички, ритмички, метрички, и то веома успело, а не тек графичким издвајањем таквих места као код појединих преводилаца касније.

 

Професор Богословског факултета протопрезвитер др Димитрије Стефановић († 1945) превео је неколико књига Новога завета уз њихов коментар, од којих се одликују: „Јевађелије по Матеју" (II изд. Бгд. 1924), „Живот и рад Ап. Павла са тумачењем његових посланица Галатима, (2) Тимотеју, Титу и Филимону" (1926); „Св. Апостола Павла две посланице Солуњанима" (1919): објавио је превод Четири Еванђелија (1929), Дела апостолска (1930), да би му најзад Библијско друштво штампало „Свето писмо Новога завета“ (Београд, 1934). Превод је сачињен са грчког. Поглавља су издвојена пасусима, али нема садржаја глава, или самих поглавља, као касније код проф. Чарнића.

 

Професор класичне филологије на Београдском универзитету др Веселин Чајкановић је приликом рецензије Четворојеванђеља нагласио „да се на његовом преводу види да га је радио доиста стручњак". „Стефановић је мајстор у своме послу и дао је превод који је на висини модерне науке. Поред те унутрашње вредности, превод је читак, јер је у погледу језика савременији, речник и граматички облици модернији су. Тиме превод добија у јасноћи." Мећутим, исти зналац грчког језика није дао приказ Стефановићевог превода целог Новог завета, а, с друге стране, његово мишљење не мора бити у свему меродавно јер није био теолог.

 

Петар Ђорђић, приказујући превод Д. Стефановића и поздрав- љајући његову појаву, констатује: „Већ сам тај факт показује, с једне стране, да се код нас осећа потреба за речју Божјом, а с друге, да Вуков превод, односно Даничићев, више не задовољава."

 

Наводећи напред цитирана мишљења о Стефановићевом раду, у својем раду „Традиционални и нетрадиционални фактори у превођењу Светог писма", проф. Чарнић ипак допушта да је ,,као и сваки нови превод код нас, Стефановићев превод стекао извесан број противника који су га нападали, али ипак читали", наводећи за утеху речи блаженог Јеронима: „У јавности они нападају моје дело, а тајно га читају."

 

За Стефановићев превод Новога завета Димитрије Богдановић пише да „нијс био добро примљен, али у довољној мери ни запажен; мада теолошки учен и добро оцењиван у стручној критици (В. Чајкановић, П. Борћић), тај превод је наишао на отпор управо у теолошкој средини Српске Православне Цркве, која се, парадоксално, повела за глорификацијом Вуковог превода и подлегла култу који је Вуковом Новом завјету створен у нашој филолошкој школи средином овог века (Александар Белић, 1947). Стефановићу се замерало слабо познавање језика и „западњачко" нарушавање православне традиције у критичком прилазу тексту Новог завета, па и у тумачењу неких важних места."

 

Доскорашњи професор Новога завета на Богословском факултету и изванредни зналац грчког и српског језика, уз то велики богослов који је израстао из литургијске — а не кабинетске — традиције Православља, епископ бачки др Иринеј Буловић мисли да је Стефановић „потпуно заслужно стекао себи име као аутор првог заиста стручно и зналачки урађеног превода са грчког изворника на модерни српски језик".

 

Критичари су се, између безброј других примедби које су показале Стефановићево непознавање српског језика, што повлачи и догматске импликације, посебно устремили на оно класично место код Јована 1,14, које он преводи: „И Реч постаде месо“, затим на употребу неких провинцијализама (нпр. салаш за имање) и др. Држећи се протестантског критичког изворника, као и доцније Емилијан Чарнић римокатоличког критичког издања А. Мерка (Рим, 1957), он избацује тзв. интерполације, као крај Молитве Господње: ,,Јер је твоје Царство, и сила и слава у векове. Амин" (Мат. 6,13), док 21. стих 17. гл. по Матеју ставља у заграде и преводи гломазно: „А овај род не излази осим помоћу молитве и поста", док у преводу Синодалне комисије (1934) овај стих звучи пословично и има далекосежни догматски значај: „А овај се род изгони само молитвом и постом". Оваквих примера има веома много, а сврха овог рада је углавном одрећена његовим насловом, тј. има карактер саопштења, обавештења.

 

На шта се све своди и какве последице по богослужбену праксу и догматску заснованост православне теологије може имати превоћење са једног, па и најбољег, „критичког" издања Новог завета изложићемо навођењем мишљења, овде незаобилазног, др Димитрија Богдановића новодом превода Новог завета др Емилијана Чарнића (†1995), редовног професора Богословског факултета, који је објавило Библијско друштво у Београду 1973. године.

 

Овај вредни теолог, који је објавио коментаре на више новозаветних књига, написао многе стручне уџбенике за студенте Богословског факултета, превео више богослужбених књига, па и Псалтир са Сепгугинте (Крагујевац, 1979) и Паримије (Краљево, 1980). најпре је о своме трошку објавио појединачно Еванђеље по Марку (1963), по Јовану (1964), по Матеју (1965), по Луки (1968), Дела апостолска (1969).

 

На крају Новог завета Чарнић је дао сажете уводе у новозаветне списе, као и објашњење најважнијих појмова, назива и имена (преведених са немачког тзв. „динамичког" издања Новог завета под насловом Die Gute Nachricht, Штутгарт 1971, издање Сједињених библијских друштава), три географске карте и план Иродовог храма у Јерусалиму.

 

Прву повољну оцену дао је епископ Сава Вуковић, да би др Ксенија Атанасијевић написала: „Најбољи превод на наш језик добили смо захваљујући савесном удубљивању у оригиналне текстове и одличном познавању нашег савременог књижевног језика" проф. Чарнића. Навевши неколико пробраних одељака упоредо како су преведени код Вука, Стефановића и Чарнића, она закључује да је „Чарнићев превод најбољи и најуспелији" и да он није нигде повредио чистоту нашег језика непотребним кованицама. „Цео превод д-ра Чарнића одликује се изузетним познавањем грчког и нашег књижевног језика, чистотом стила, тачношћу и лепотом." Др Атанасијевић је без сумње била позвана да процењује познавање грчког језика преводиочевог, али сматрамо да би књижевни критичари требало да кажу своју реч о његовом и Стефановићевом познавању језика на који преводе, пошто се у богословским круговима држи да су оба превода урађена кабинетски, а у књижевним круговима нису ни запажени.

 

О преводу Новога завета Комисије Светог архијерејског синода, који је објављен 1984. године, говорићемо посебно.

 

 

протођакон Радомир Ракић

 

 

Извор: Српска Православна Црква

View full Странице