Изречена првостепена пресуда: Ратку Младићу казна доживотног затвора

[Ћириличар]

1 hour ago, Iulianus рече

Niko ne spori da su Srbi bili žrtve takođe, aman! Problem je u onome što ti i tebi slični ne želite da vidite.

Аман битно је ко ће бити већа жртва, како не конташ?

Већа жртва = веће оправдање.

[Ћириличар]

пре 6 минута, Juanito рече

Ugledni Frankfurter algemajne cajtung intervjuisao je ovim povodom pisca i novinara Muharema Bazdulja koji je presudu Mladiću ocenio kao jedinu moguću s obzirom na razmere zločina. Upitan kako se snalazi u Beogradu, gde nacionalisti „još uvek dominiraju debatama“, Bazdulj je rekao: „Uprkos svim teškoćama, u Srbiji je lakše ne pripadati mejnstrimu nego u Bosni ili Hrvatskoj. Ovde se mogu izraziti mišljenja koja odstupaju i uvek će se naći mediji koji su spremni da ih objave. Naravno da će vas u tom slučaju napasti tabloidni mediji, ali takve polemike su po sebi dobra stvar. Klima u Srbiji je sveukupno otvorenija nego u Hrvatskoj ili Bosni.“

Upitan za manjak saosećanja među Srbima, Hrvatima, Bošnjacima i Albancima, Bazdulj je na kraju intervjua rekao: „Manjak empatije zaista postoji na svim stranama. Uvek me iznova zaprepasti to što većina žrtava jugoslovenskih ratova nalazi za prirodnije da se identifikuje sa zločincima iz sopstvenog naroda nego sa žrtvama iz drugog. Kao da lakše prepoznaju braću u naciji nego braću u patnji.“

Izvor

Bazdulj based af, as always.

Тачно ми жао што се не поздравих са њим прије 2-3 године у бусу.

[Снежана]

пре 5 минута, Ћириличар рече

Аман битно је ко ће бити већа жртва, како не конташ?

Већа жртва = веће оправдање.

не бих рекла да је овако, да смо иоле поштовали наше жртве и из првог и из другог рата не би дошло до ових последњих.

[Iulianus]

I branitelji i oslobodioci znaju preterati u svojoj revnosti tako što počine stravične zločine iz osvete. I to što brane svoj narod ne oslobađa ih odgovornosti i konsekvenci takvog činjenja. Nije baš sve dozvoljeno i nije sve na korist i polzu naroda odbranjenog. 

Jedan tviteraš je to ovako sumirao - 

Цитат

Mladić je kao i Nedić. To što su obojica spasili hiljade Srba ne čini ih herojima. To što druga strana od njih želi da napravi nešto što nisu i nama nametne kolektivnu krivicu njih ne oslobađa od krivice ...

https://twitter.com/pkm_inc/status/933370964196364288

 

[Juanito]

Драги мој В,

У посљедње вријеме размишљао сам често о нашем разговору с почетка ове године, док се прољеће полако спуштало над Моравску, а зима узмицала без много борбе.

Иако смо обојица из својих разлога, који су унеколико различити али у многоме и слични, напустили Босну, не само тада него и прије, наш завичај је био и остао тема које смо се дотицали – не без много несугласица, али увијек ипак у сличном тону. Иако смо били дјеца док је рат уништавао наше животе, утисак који је оставио на нас – и нашу перцепцију државе из које потичемо, остао је у нама и сада када смо одрасли људи. И донекле нас одредио, иако ти увијек инсистираш на свом космополитизму и тежиш непознатим територијама.

Сјетио сам се приче о твом оцу без којег си одрастао, зато што је у рату прије 20-ак година изгубио живот. ”Изгубио живот” био би еуфемизам за ријеч ”убијен”, јер се живот никад не губи, већ увијек и само бива одузет. Са друге стране те борбене линије у којој је твој отац настрадао почетком деведесетих у сјевероисточној Босни био је вјероватно мој отац. Који је и сам био нестао крајем рата. Имао је међутим више среће од твог оца: вратио се кући жив. Такве су људске судбине. Често попримају непријатан укус клишеа, који показују колико смо немоћни да на било шта утичемо. У шта одбијам да повјерујем.

Годинама сам се трудио да схватим државу из које потичемо и вјештачки постављене комплексне међусобне односе који у њој владају. И ма колико очигледно било да се одговор крије у поједностављивању, чини ми се да се неке ствари не могу учинити преједноставним, јер би се тада уклонила сва одговорност и могућност за катарзу, коју као друштво никада нисмо доживјели. Односно, према Ајнштајну: ”Све ваља поједноставити колико се може, али не више од тога.”

У том настојању да спознам друштво у којем сам одрастао, наишао сам и на тебе, што је срећан стицај оклоности. Тебе који си толико изван клишеа и који си и сам ”са друге стране” градио тај исти мост, преко којег ћемо наставити да комуницирамо.

Врхунац мог настојања да схватим несхватљиво била је моја посјета Сребреници прије коју годину. Не знам јесам ли ти икада причао о томе (вјероватно јесам). Било је то за мене, Србина из БиХ, од неописиве важности. На путу од Сарајева према Сребреници, веома сам систематично обишао сва спомен обиљежја која су за разне жртве – што српске, што бошњачке – подизана, као тужни маркер људске лудости, усудио бих се рећи. Зато што не сматрам да је иједна ствар на свијету вриједна више од људског живота. Сјећам се, сад накнадно, једне величанствене сцене из Селиновог Путовања накрај ноћи, у којој главни јунак у разговору са љубавницом каже, у освит Првог свјетског рата, нешто ”издајничко”, о томе како је рат глуп, беспотребан. Она га нападне, а он са друге стране узвраћа како је живот претежнији од смрти, и притом узвикује ”Да је њих и милион са друге стране који тврде супротно, а ја један ово, ја сам у праву а не они!”

Не знам да ли си икад био у Сребреници (волио бих, искрено, да некад тамо одемо заједно), али пут је то који се исплати. Нигдје, наиме, као у Источној Босни, не можеш видјети сву бесмисао и тужност Босне као такве. Пусти, прелијепи крајеви. Пуни снова и слутњи о посебности, јунаштву и сличним беспослицама. А без дјеце, индустрије и инфраструктуре. Како то обично бива.

Подстакнут ”јубилејем”, тј. двадесетогодишњицом од ”ослобођења” Сребренице од њеног становништва, у посљедње вријеме сам изнова гледао разне мучне снимке, почев од бибисијевог, промптно одмах по завршетку рата снимљеног документарца ”Смрт Југославије”, преко за мене лично преемотивних радиоинтервјуа ”Деведесете” са странице Пешчаник, па до текстова о Томашици и мајки која је добила кости својих 6 синова.

Руковођен општечовјечанским принципом, који је веома лијепо формулисао Брехт реченицом ”Други нека причају о својој срамоти, а ја ћу о својој”, веома сам сметао многим својим познаницима, родбини и пријатељима, говорећи и пишући о темама које су им стварале осјећај нелагоде, а у односу на мене изазивале код неких љутњу, некад чак и непријатно чуђење.

Ових дана србијански премијер је говорио нешто о сагибању главе и о процентима. Интересантно је то – на свако помињање Сребренице, или било чега чега би као народ требало да се стидимо, а од чега нас не покрива и не штити јасеновачки плашт вјечите жртве који нам је ”обучен” прије 70 година, много је већи проценат оних који се осјете нападнуто и непријатно, јер имају осјећај да су неправедно оптужени од оне бројке коју је поменуо премијер-покајник.

Без обзира на све, и уз дужно поштовање за све пострадале из редова мог народа, чије сам гробове непрестано обилазио, мислим да је моја дужност као младог, образованог човјека, па и хришћанина да причам о стварима о којима се ћути. Као што и сам чиниш, В. Зато знам да и разумијеш о чему говорим.

Мучи ме то, непрестано, В.

А можда само превише размишљам о стварима које су далеко изнад мене, и на које, самооправдавајући, не могу да утичем – а дефинитивно нисам ни могао да утичем тада када су се дешавале. Када је неко у моје име у граду који је у Другом свјетском рату толико пропатио, другима који нису били другачији наредио да носе бијеле траке око надлактице, или када је неко, у име освете над Турцима, уочи Петровдана, поклонио српском народу још један град.

Како смо, као Манови Нијемци ономад, могли да окрећемо носеве од метафоричког крематоријума из којег им је вјетар напухивао прах спржених људских тијела, тј.: вијести како очеви бивају отети од кћери, синова, супруга, мајки и очева. Како потом заувијек нестају. Како бивају закопани у земљу, без икаквог обреда, како наше традиције иначе налажу, тијело преко тијела, потом затрпани земљом, као цркнута стока која се склања да не кужи ваздух. Потом, након неког времена, када су кости од меса већ огољене, бивају откопавани разном механизацијом, која им ломи лобање, под којом кости крцкају као дрвца, да би потом опет били закопани негдје другдје, јер се срамота мора сакрити. За то вријеме жене и дјеца се питају: ”Гдје су?”

Скоро је објављен онај ужасавајући снимак са Корићанских стијена. То је само 40-ак километара од моје куће, у предјелу гдје се Крајина наставља у Босну. Након егзекуције крајишких Бошњака, побацали су их ”специјалци” у јаме, у близини Кнежева. Љето је било. Кужина испарења људских тијела у распадању загадила је читав крај, па су ”специјалци” у противпожарним одијелима морали да се спуштају на дно, товаре лешеве на камионе и одвозе их другдје. Како ли је тек воњало око Сребренице, у то љето 1995?

Мој народ је имао болно искуство са јамама, само 50 година прије.(Прије који дан служено је Опијело за жртве Јадовна.) Како? Зашто? Питања се множе и намећу сама од себе, а правог одговора нема.

Када рат утихне и страсти се смире, до сада су се ствари враћале на ”старо мјесто”, барем за преживјеле. Оплакивани су они који нису више ту, и живот се кретао даље, јер је незаустављива сила живота – увијек је била, и увијек ће бити. Бојим се да у Босни то правило не важи у цијелости. Имао сам прилику да живим у једној повратничкој средини, на петеровачкој висоравни. Нема ту никаквог живота, ни 20 година послије рата. Људи су само идеје људи, нестварни. Укотвљени у прошли, бољи живот, без наде. И данас у том крају, чини ми се, могу да чујем мукање оних за мене митолошких крава које лутају гладне, пред зиму, зато што господара нема више. Чудна је то сцена, коју сам чуо од једне храбре жене из тог дијела Крајине. Замишљам тај лијепи и мени неизмјерно драг крај, пуст, са говедима која тужно ишчекује људе којих више нема.

Ти и ја, В., смо двије стране суштински једне стране једног вјештачки подијељеног друштва. Надам се, покушавам штавише дубоко да вјерујем у то, иако не иде најједноставније, да ће једног дана све разлике бити опсолетне и индивидуалне вриједности стати на мјесто колективних, које ионако не служе никоме више, сем политичарима. А због којих сви патимо. Надам се да ће на обиљежавању четврт вијека од Сребренице читав српски политички врх бити ту, скупа са српским патријархом, који ће рећи: ”Опростите нам, браћо.”, истински хришћански, како је и ред.

Да ли је то извјесно? Не вјерујем.

До тада, мислим да је све што се чини узалудно.

И још нечему се надам: да Сребреница бошњачки народ неће затровати као Јасеновац српски. Једном, када тај отров параноидне невиности уђе у крв, не може се побиједити неколико генерација, јер генерише сам своје опстојање. За ову моју бојазан је, чини се, већ касно. Са толико много невиних, Босна нема никакву шансу.

Зато морамо сви још приљежније да радимо на томе да кроз пет година побиједимо сами себе. Уколико је то могуће.

 ***

 Himna ukletoj mladosti

Koja smrtna zvona za one što umiru kao stoka?
Samo zvjerski bijes pušaka.
Samo brzi zveket mucavog rafala
Može izusti’ hitnju posljednjih im riječi.
Nikakve šale na račun njihov sada; ni molitve, niti zvona;
Niti ikakav glas žalovanja osim glasa horova
Jezivih, luđačkih horova zavijajućih granata,
I svirala što iz tužnih krajeva za njima zovu.
Kakve bi svijeće valjalo držati da im se povratak ubrza?
Ne u šakama dječaka, nego u njihovim očima
Sijat će sveti odbljesci rastanaka.
Bljedilo djevojačkih čela bit će njihov mrtvački plašt;
Njihovo cvijeće nježnost strpljivih glava
I svaka spora zora navlačenje crnog zastora na prozor.

Wilfred Owen (prev. V. B. Borjen)

********************************************************************************************************************************

Dragi moj Igore,

Otkad je stiglo tvoje pismo samo sam čekao priliku da uhvatim trenutak za osamu i odgovorim – na sve, svime. Perce nalivpera odloženog negdje na dnu ranca koje je u trenutnoj posjeti Pragu do ovog časa ostalo suho počelo je da svrbi. Iz iskustva znam, na pisma treba odgovarati čim prije, uhvatiti emocije što se rađaju pri čitanju dok se rađaju, inače odoše – šire se poput toplog vazduha, mijenjaju.

Pretprošli puta u Pragu sam šetao s tobom i E., ovaj puta E. je primila mene i mamu. Mamu pominjem jer je ona jednim od ključnih razloga za ovu korespondenciju i možda naše prijateljstvo uopće. Svojom nesposobnošću da prezire i naklonošću čovječnosti tko zna koliko nesvjesno zarazila je i svoju djecu.

Pitanje koje se nameće u svakom sukobu (a sukob je u svakom ljudskom društvu prisutan u raznim oblicima, pa i u ratnom) jeste pitanje kolektivne i individualne odgovornosti, a time i kolektivnog te individualnog djelanja. I tvoje i moje izstupanje iz obrazaca ponašanja koje naše matične zajednice očekuju od nas donijelo nam je grdnju određenih članova istih i mnoge neugodnosti, ali i mirniji san. Prije dvije godine brišući komentare fašističkog sadržaja sa svog FB statusa, napisane od strane nekoliko sugrađana koje sam tom prigodom nazvao prigodnim imenom fašista, na moj račun stigla je poruka kako je moj otac za ovu državu dao časno život, a da sam ja jedna najobičnija pizda. Nisam se naravno pretjerano zabrinuo na taj komentar prvog komšije – u najmanju ruku jer usporedba s nečim dragocjenim kao dijelom ženskih reproduktivnih organa za mene ne predstavlja uvredu, a onda i zato jer se ne sramim biti pacifista i antimilitarista samo zato što su huškači na vlasti, pamet mahom kratka, a historiju nam pišu (i predaju) oni koji su sami zakuhali kašu koju već od ranih osamdesetih svi kusamo. (Stavi joj pridjev bilo koje nacionalne kuhinje; u opisu joj ionako nevidljivom tintom piše „kriminalna“.)

Može li, zaista, historija biti kriminalna? Pitao si i pisao o Srebrenici, ali prije nego se dotaknem velike rane, htio bih o jednoj maloj koja će lijepo ilustrovati ono što držim za mnogo širi čin konstruiranja naše društvene stvarnosti. U književnoj povijesti suvremene Hrvatske iz ugla bilo koje druge zemlje osim Hrvatske same vjerovatno je najvažnija književna pojava posljednjih dvije decenije Dubravka Ugrešić. Iz razgovora s velikim brojem mojih prijateljica i prijatelja iz Hrvatske, naročito onim rođenim kasnih osamdesetih, ranih devedesetih, saznao sam da oni o pomenutoj književnici znaju ili jako malo, ili apsolutno ništa. Bože sačuvaj da su nešto od nje i pročitali. S obzirom da se mahom družim s načitanim osobama, prigovoriti da je samo do njih ne bi bilo pravo. Odgovor je, naime, jednostavan – Dubravku Ugrešić se iz savremene hrvatske književnosti sistematično briše, u školske programe za lektiru ju se ne uključuje, a u svakodnevnom životu ju se očito – prešućuje. Posljedica? Barem jedna ili dvije generacije odrasle su ili će odrasti s uvjerenjem da su klerikalno-nacionalistička režimska potrčka najveći domet savremene književnosti pisane na njihovom jeziku. Ugrešić naravno gubi samo kratkoročno; kada iskopni trenutačni sistem (a sve prije ili kasnije iskopni) – neka kasnija historija i književni kanon pamtit će Ugrešić kao književnu gromadu koja ona jeste. Ali do tada, valja nam živjeti s ovom postojećom, kriminalnom.

Kultura sjećanja, da se vratim sada Srebrenici, kao neodvojivi dio historije nekog prostora počiva na određenim uslovima bez čijeg pozitivnog prisustva ona ne prolazi svoj potrebni put i kao takva biva nagrđena. Odreći nekome njihovu traumu negiranjem te traume, oduzeti im pravo na sjećanje odbijanjem da se ustupi mjesto za spomenik (ovdje mislim na Prijedor) – znači odbiti im sposobnost za ikakvo iskustvo, za ljudskost, i zakrčiti put njegovom ili njenom ličnom ozdravljenju. Toga si, uostalom, savršeno svjestan i sam, zato si mi i pisao. No, pisao si ti meni, individualno ti individualnome meni, a iskustvo o kojem korespondiramo i individualno je i kolektivno. Šta dakle nedostaje? Gdje leži problem? Zašto ljudi uporno okreću glavu i osjećaju nelagodu? Nelagodu osjećam i ja, s „druge“ strane tog kanala, ali nije to ista nelagoda. Po meni, rješenje problema koji si postavio pred mene leži u kolektivnom priznanju i uvažavanju kolektivnog iskustva. Evo šta hoću reći: ljudi na prostoru bivše Jugoslavije (ograničit ću se na taj prostor jer je ionako prevelika generalizacija) mahom ne mogu odvojiti lični identitet od kolektivnog, pa time ni ličnu krivnju od kolektivne krivnje.

To da je Igor kriv za jedan jedini uzdah i suzu srebreničke ili prijedorske majke – je van svake pameti. Tko god je imao sreću da u Igorovom prisustvu provede makar i trenutak ili razmijeni tek „Zdravo!“ u prolazu, zna da su Igorovi osmijeh i pogled najpitomija i najiskrenija pojava. Međutim, to da je netko u Igorovo ime ili u ime njegove majke, bez njihove saglasnosti ili mogućnosti iste, a za svoje bolesne ciljeve toljagama tucao glave novorođenčadi ili Igorovih vršanjaka nepodobnog imena, koji su do jučer pili istu Cedevitu i učili iz istog Bukvara iste dječje pjesmice – to je teret koji je Igoru netko navalio na leđa, a on s njime na ličnom nivou nema ništa zajedničko. No, ostaje problem kolektivne krivnje. Imenom, geografski, kulturološki, jezično, etnički, pa i religijski – tu će te drugi smjestiti i bez tvog pitanja i saglasnosti, bez ikakvog uvida u tvoje lično, bez rezerve i – ovo će zvučati oštro – s pravom.

Kolektivno zajednice iz koje si ponikao već više od dvadeset godina odbija pogledati ispred svojih vrata, još manje ispred njih pomesti. Nepravda jednom učinjena nasljeđuje se; u nedostatku stvarnog iskustva generacije koje ju naslijede samo ju mogu zamisliti, a za razliku od stvarnosti mašta je bezgranična. Djeca ne samo da odrastaju na kazivanjima odraslih, ona to jako slikovito zamišljaju, a kako reče Virginia Woolf, „Daleko je teže ubiti fantoma nego stvarnost.“

Kazivanja o nacionalnoj patnji, o vječnoj poziciji žrtve (bazirana na nečemu što je zaista bilo, ali završilo i što je vremenom napuhano do epskih razmjera kako bi bilo srazmjerno veliko kao nacionalni ponos) – ono su na čemu kolektivni identitet počiva, pa mu time služe i kao opravdanja kada se kolektivna krivnja stavlja na dnevni red. Pomeneš li Srebrenicu u Banjoj Luci, Bijeljini ili Beogradu, vjerovatno ćeš čuti nešto u vidu „Da, Srebrenica, ali šta su „oni“ (Turci) nama radili stoljećima!“ (!) ili će se strahota Jasenovca potegnuti kako bi se opravdala ta ili neka druga strahota, sve u stilu: Nisam rasista, ali mrzim Indijce. Nitko pred očima nema imena i lica nekog Aleksandra ili Bojane čije su se dječje kosti izmiješale u jasenovačkom glibu i nikada nisu zaista upokojene, ili lica Omera, Nedžada, Harija, Emira, Hasiba, Ermina – šest sinova jedne jedine majke koja je zbog kolektivne šutnje možda našla 20% njihovih kostiju, dok ostale još leže kao pseće, razbacane po japagama čije lokacije počinioci još uvijek odbijaju otkriti javnosti. A to je sama suština problema.

Da bi se apstraktno razumjelo, mora se približiti nečim konkretnim. Stotine hiljada stradalih Srba u Drugom svjetskom ratu današnjem su čovjeku broj bez lica. Broj bez lica je i preko 10.000 stradalih Srebreničana. Imena, sve kada ih i ispisuju na ekranu 11. јula, doduše samo u jednoj polovici države, više liče na neke biračke spiskove sa izbora: i rijetki koji na čas na njih obrate pažnju okreću glavu, mijenjaju kanal. Ja najčešće ostavim; sjedim i gledam u ta apstraktna imena. Katkad jedno te isto prezime prolazi ekranom i po nekoliko minuta. Ne pitamo se: kada su zadnji put jeli prije nego su ih smaknuli? kada su se napili vode? je li im bilo krivo što su iz kuća otišli bez slika? jesu li stvarno mislili da će opet vidjeti svoje najmilije? Nema vremena da se pitamo. Vremena je malo, a imena su mnoga, mnoga. Valja proći cijelu abecedu. Ab-, Ac-, Ad-… Ak-…, Ba-…, Be-… i ono Žu-…, cijelu vječnost daleko.

Zato je za stvarno dozrijevanje svijesti i pojmljenje kolektivne krivice neophodan – lični primjer. Ti dugo vremena o svemu ovome razmišljaš, i ranije si pisao o svemu – pa ipak, tek od našeg februarkog razgovora o našim očevima osjetio si još snažniji poriv ili pritisak da nešto napišeš. Apstraktni brojevi postali su možda – Velidov otac. Svih dvadesetdvije i pol godine njegovog odsustva iz Velidovog života.

Ali, da se vratim sada ostatku tvoga pisma, naročito kraju, s kojim se slažem, čiju bojazan dijelim, i o čijem smo se predmetu složili još davno: pogubnosti beskrajne pozicije žrtve. Kao i svaka, ona ima svoj razlog. Ne bi se smjelo sve relativizirati. Bila je agresija i sve te jame pune kostiju dovoljan su dokaz. Žrtve su umorne od dokazivanja. 20% kostiju šestorice sinova dovoljan su teret da se slomi kičma jedne majke i bez nečijeg negiranja. Ali za majke koje su preživjele, kao i za žene koje su bile djevojčice i koje će čitav život nositi žig stradanja na svome čelu – vječna pozicija žrtve duševno je pogubna.

Prva stvar koju bismo pomislili kada bismo dvadesetosmogodišnju djevojku iz Srebrenice, recimo moju prijateljicu A., pitali odakle je i kako se zove ne bi bila Da li je nekad putovala u Pariz? ili Voli li Vivaldija? nego Koga li je ona sve izgubila i kako se s time nosi? Da je to prva stvar koju bismo pomislili pred dvadesetosmogodišnjom osobom ne samo da je uvrnuto kada se na njen život gleda u smislu svakodnevnice, uobičajene ljudskosti, nego i nju u našim očima smiješta u već pripremljeni kalup žene(majke;sestre)-žrtve i oduzima joj – barem na prvu, površnu, a takve su one koje će ona doživjeti od većine ljudi koje sreće – mogućnost da živi i ima život i izvan toga. A., ne samo da putuje i radi projekte kojima bi se svaka mlada i uspješna osoba ponosila, ona je i jedna od najveselijih osoba koje poznajem, sa zaraznim smijehom i nesvakidašnje dobrim smislom za humor. Ono što će joj, pak, prvo servirati i što će u očima javnosti biti njena glavna i osnovna oznaka je – srebrenički genocid.

Međutim, A. savršeno zna odvojiti svoje individualno od svoga kolektivnog. Žrtva u kolektivu preživjelih, ona u privatnom odbija ostati žrtvom. Radimo to svakako i ti i ja u svojim situacijama. Sada još preostaje da se nadamo da će ova dva lična pisma, pisana za naše, ali i za oči ljudi koje ne poznajemo, uspjeti da učine jedno maleno čudo: otklone strah da se suosjeća s tuđom boli. Jer samo zato što se prizna tuđa bol i mogućnost patnje, ne znači da se odričemo vlastite niti da je naša vlastita manje važna. Čija je sramota, na kraju, zaista veća ako zamislimo situaciju gdje dvoje ljudi stoji jedno naspram drugog i jedno pruža ruku a drugo ju odbija primiti?

Valjalo bi živjeti. Živjeti.

Tvoj,

V.

 

Izvor

[Ћириличар]

пре 1 минут, Снежана рече

не бих рекла да је овако, да смо иоле поштовали наше жртве и из првог и из другог рата не би дошло до ових последњих.

У оваквим препуцавањима нема емпатије за жртве него само надгорњавања ко је више био убијан. Хрват каже "Вуковар!", Србин скочи "Јасеновац!", Бошњак каже "Сребреница", Србин каже "Сарајево" и само се такмиче ко ће бити већа жртва и свако истиче само своје.

"Видите шта су нам радили, јао јао, игноришите злочине мојих ту и видите жртве мојих!". Иди и реци Бошњаку шта је Орић радио око Сребренице има да ти исто овако спамује видео снимке сребреничких жртава и да након 3 секунде потпуно заборави Орићева звјерства јер му је важније да се искука над својима.

И шта је резултат таквог понашања? Неоусташтво у Хрватској које се оправдава некаквом наводном "српском пријетњом", балилук код Бошњака који све више истичу своје неке злотворе и игноришу како Хрвате тако и Србе, јер мисле да су они јадни највеће жртве рата ( а сви су буквално исто страдали, пропорционално броју становника ). Мој народ, хвала Богу, није, и не дао му Бог, да спадне на ниво таквих шљамова. Оно што су наши ус***и десило се и то ништа не може промијенити, а махање сопственим жртвама као некаквим аргументом или оправдањем за умањивањем одговорности или скретања са теме је управо што се и ради у Хрватској и у ФБиХ на државном нивоу. Али још горе од тога је што овакво махање жртвама само код нас ствара менталитет жртве који је све само не добар, користан или здрав.

Па тако недавно "бранитељи" хрватски тражише да ХРТ отпусти Александра Станковића јер човјек мисли да је у Хрватској био грађански рат, а не агресија и буквално отворену у писму кажу да се то супротставља званичној политици и званичној причи у Хрватској. А то могу тако кажу јер су деценијама тровани оваквим надгорњавањем и самовиктимизацијом па сада осјећају да је морално отпустити човјека због другачијег мишљења. Код нас Вучић макар је Бећковићку најурио због личне осветољубивости, а не идеологије. Пих...ето кад је то "добра" страна нечега...

[Снежана]

пре 18 минута, Iulianus рече

I branitelji i oslobodioci znaju preterati u svojoj revnosti tako što počine stravične zločine iz osvete. I to što brane svoj narod ne oslobađa ih odgovornosti i konsekvenci takvog činjenja. Nije baš sve dozvoljeno i nije sve na korist i polzu naroda odbranjenog. 

Jedan tviteraš je to ovako sumirao - 

 

па ваљда је јасно да у овом рату нема хероја, да је извукао из људи оно најгоре баш из разлога што јесте био грађански рат. Ваљало би свако своје кости да сахрани и од својих жртава да научи нешто.

[Војвода7]

пре 28 минута, Ћириличар рече

Па тако недавно "бранитељи" хрватски тражише да ХРТ отпусти Александра Станковића јер човјек мисли да је у Хрватској био грађански рат, а не агресија и буквално отворену у писму кажу да се то супротставља званичној политици и званичној причи у Хрватској.

Ја мислим да код њих постоји и закон којим је забрањено негирање агресије.

[Кратос]

1 hour ago, Снежана рече

не бих рекла да је овако, да смо иоле поштовали наше жртве и из првог и из другог рата не би дошло до ових последњих.

Da smo iole poštovali sebe nako drugog svetskog rata nikada sa ustašama ne bi živeli u toj kvazidržavi ...al Srbima je kratko pamćenje....

[Bokisd]

пре 50 минута, Кратос рече

Da smo iole poštovali sebe nako drugog svetskog rata nikada sa ustašama ne bi živeli u toj kvazidržavi ...al Srbima je kratko pamćenje....

Pitanje je, da li smo se mi sami i malo pitali o tome ?

Dok su nam svi nasi nepriljatelji u ratu radili o glavi, ovi drugi komunisti i zapad su nam nam spremali 'pogibiju' posle rata.

Secam se neke izjave Klintona ( mnogo kasnije posle svih ratova ),  kao, prvo smo rasturili SFRJ i posle cemo ih ponovo pomiriti i sastaviti u nekoj novoj zajednici. Kao neki eksperiment. Inace, upoznao sam u Grckoj jednog poboznog grka ( u nekom manastiru ),koji je bio u specijalnim jedinicama Grcke vojske ( sta mi je sve ispricao , kako se svercuje oruzje, kako se ubacuju imigranti i specijalci iz Turske itd. ) , koji je radio ( pre vojske ) kao telohranitelj poznatim bankarima u Atini. Jednom je prisustvovao ( kao gost ) nekoj veceri poznatih politicara i biznismena u nekom elitnom delu grada u Atini, gde je cuo  pricu da Jugoslavija mora da se rasturi i da je vec donesena politicka odluka ( nesto ranije pre i pre nego je pocela cela ta' prica ).

Tako se i sada i sudi, po politickim odlukama, pravo i sudstvo i objektivnost tu' ne stanuje i tesko ga ima. 

[Iulianus]

пре 2 часа, Снежана рече

па ваљда је јасно да у овом рату нема хероја, да је извукао из људи оно најгоре баш из разлога што јесте био грађански рат. Ваљало би свако своје кости да сахрани и од својих жртава да научи нешто.

Mene prvenstveno interesuje moje dvorište. Ako je ono zaprljano, puno smeća i jesenjeg lišća koje ostavljam i zanemarujem njegovo uklanjanje, kako mogu sebi da dozvolim da pridikujem susedu na njegovom zaprljanom dvorištu?! Odakle meni moralni, "smetlarski"  i svaki drugi kredibilitet za tako nešto? 

U Mateju 7, 3 do 5 govori se o brvnu koji se nalazi u oku jednog čoveka koji ipak ima toliko "poštenja" da prigovara svome bratu na trunu koji vidi u njegovom oku. 

To je, priznaćeš, licemerno i složićeš se sa Isusom, nadam se.

(Ovo je valjana analogija). 

Dve stranice pre ove Janko kaže sledeće -

Цитат

Друго, свако од њих (Младић, Караџић...) је ушао у причу родољубиво, али на комустички начин. Да су читали Јеванђеље и Писмо знали би да: „Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу“ (2. Тим. 2, 5) .

I onda, u Politici današnjoj, u članku koji se bavi presudom generalu jedan podnaslov veli: "Младић имао кравату са словима КПРФ и значку - цвет феникс*".

 

Ajd` za cvet feniks, zaista za svaku pohvalu, ali KPRF (Komunistička partija Ruske Federacije)?!?! Da li su naši desničari zaista desničari kada im ne smeta srp & čekić koji đeneral nosi na kravati? Mi jesmo narod kratkog pamćenja, ali, bogami smo i narod slepaca koje slepci i shizofreničari vode i razvlače kako im volja!

Kada u istom loncu kuvaš komunizam i dverski partriJotizam dobijaš nacional-socijalizam nemačkog stila iz prve polovine XX veka. Ja se iskreno nadam da ako mi sami ne sprečimo ovakva "istorijska kretanja i skretanja" da će to učiniti neko sa strane, i da će ispraviti fatalnu grešku kakvu su i Nemci učinili pod vođstvom Abu Adolfa ibn Hitlera bin Esterajhera. Naime, da uopšte ne dođe do takvog finala, hoću reći.

Mi smo mali narod da bi brljali kao što su to nemački nacisti radili po kontinentu (a i šire), ali smo dovoljno veliki za lokalne ispade. Treba stati i razmisliti, i napokon, napokon, početi učiti na sopstvenim greškama. A tih grešaka odista nije malo. 

...

*Наталијина рамонда је позната као „цвет феникс”, којим се у Србији обележава Дан примирја у Првом светском рату. Ова биљка је добила име по краљици Наталији Обреновић и у јавности је позната као „цвет феникс” који, чак и када се потпуно осуши, може да оживи ако се залије водом.

 

[Снежана]

пре 37 минута, Iulianus рече

Mi smo mali narod da bi brljali kao što su to nemački nacisti radili po kontinentu (a i šire), ali smo dovoljno veliki za lokalne ispade. Treba stati i razmisliti, i napokon, napokon, početi učiti na sopstvenim greškama. A tih grešaka odista nije malo. 

видиш ли неку нелогичност у овоме? 

[Војвода7]

пре 3 часа, Iulianus рече

Niko ne spori da su Srbi bili žrtve takođe, aman! Problem je u onome što ti i tebi slični ne želite da vidite.

Видимо ми, али ти не желиш да видиш. Чим је рат почео знало се ко ће бити кривац, знало се да ћеМладић, Караџић и остали су били осуђени, а да ће Алија,  Орић и  остали терористи бити слободни. Амерички начин ратовања и подметачина је толико провидан да може да га види свако само ако хоће да гледа.  Они против којих смо ми у БИХ ратовали су исти они који су ратовали на Косову, Ираку, Либији, Сирији, и свагдје се кривац унапријед знао, а ти слободно немој то да видиш и вјеруј онима  који су и почели рат на овим просторима, вјеруј да је Младић из забаве убијао цивиле по Сарајеву, вјеруј да смо гранатирали ону пијацу Маркале, вјеруј да је Садам Хусеин имао нуклеарно оружје, вјеруј да је Гадафи послао тенкове на голорук народ који се организаовао и после га мртвог вукао по цести, вјеруј да Асад баца хемијско оружје по недужним људима, ВЈЕРУЈ јер су тако рекли они који су на противничкој страни, на страни зла.

[Православни Србин]

пре 15 часа, Кратос рече

 Brate daj reci mi da se zajebavaš molim te....

 

Не шалим се, озбиљан сам. Чињеенице некад нису онакве какве би ми волели да буду.

пре 8 часа, RYLAH рече

Тражили су да се наше ефективе повуку, њихова војска дође, уз нашу обавезу расписивања референдума о статусу за три године од споразума.

По том споразуму у Рамбујеу, наше одређене снаге, један део војске и полиције би остао, УЧК би била разорузжана, а Косово би остало у саставу Србије. Да, у праву си, заборавио сам на референдум, чини ми се да није била прецизирана година, али ок нека буде за три године.

Е сад, прво ако упоредимо то са данашњим стањем, тај споразум је био одличан. Друго, да није дошло до тог несрећног рата, прво и основно не би народ толико страдао. А друго, не верујем да би било етничког чишћења Срба, који се десило кад је избио рат и после тога, у оним страшним мартовским погромима. Е сад, за те три годие, власт је могла да ојача српску базу на Косову и Метохији, могла је да рачуна и на неке Алнанце, па нису сви Албанци били за УЧК. Дакле, могло је да се уради паметно да и тај референдум кад дође не буде по вољи УЧК и шиптарским терористима, можда смо могли да га добијемо. Не прихватам фаталистички став: ,,ништа нисмо могли да урадимо, морало је тако да буде". Да, ушле би њихове снаге на Косово. Али по споразуму и то би било привремено. Дакле, тако пише. Е сад, да ли је то ограничавање нашег суверенитета? Јесте, свакако, али ја се онда питам шта су приоритети, шта је важније? Суверенитет, држава или народ? И у тој дилеми ја кажем- народ је важнији. Сачувати народ од страдања је императив, а не суревените и држава. То се добија и губи, али народ кад се изгуби, када је десткован е то се тешко враћа. Сад и да нам дају Косово, оно са шиптарском већином, плус Шиптари на Југу Србије, па би се са њима слизали и Бошњаци. Они би били јака политичкас снага, нијефно питање не би могло да се решава без њих. Били би у истој ситуацији ко Македонија што је сад, где без Шиптара ништа не могу да раде.

На крају крајева, па погледај где смо ни данас? Све што су тада хтели, Амери су добили. И своје снаге на Косову, и споразум са НАТО-ом о прелазу преко Србије, и све остало. А шта су Срби добили'Ништа, само су страдали. И онда се ја питам-чему онда страдање и чему онда све то ако су на крају Амери опет довили оно што су хтели? Зар није било паметније да им дамо то што траже, а да онда ми из тога извучемо и корист за нас и да спречимо страдање српског народа (и других народа) у рату?

То је исто као и са Крајином и планом 3-4. И тада су нам нешто слично нудили, Милошевић је све то одбио, а могла је Крајина опстати као аутономија у оквиру Хрватске. И онда наша власт гурне прст у очи Америма, али и Русима истовремено (јер су подржали пуч против Јељцина) и онда се чуде  што нас ови бомбардују а ови други неће да помогну. И причају како нам Америка ништа није нудила, како нисмо имали избора и како су нас напали јер нас мрзе. А није зато, него зато што се Милошевићева власт правила блесаава, ништа није разумела, није знала шта хоће, али ни шта неће и шепурила се пред великим силама, да би на крају попустила. Једна неодговорна политика до краја и жртва те политике је овај српски народ.

Нико не правда Амере, они су злочинци, срамна је и нечасна њихова агресија на нас, али они су велика сила, они имају велику моћ. Зато ми морамо бити паметни и не смемо срљати у сукобе, баш зато што знамо ко су они и какви су.

 

[Iulianus]

пре 17 минута, Снежана рече

видиш ли неку нелогичност у овоме? 

Reci..