Претражи Живе Речи Утехе

Škola je zatvorska kazna Globalna ekonomija se ne obraća opštedruštvenoj potrebi za smislenim radom, za priuštivim stambenim prostorom, za obrazovanjem koje ispunjava čoveka, odgovarajućom medicinskom negom, čistom životnom sredinom, za iskrenom i odgovornom državnom upravom, društvenom i kulturnom obnovom ili najosnovnijom pravdom. Piše: Džon Tejlor Gato 29. februara 2020. Foto: www.johntaylorgatto.com Sve globalne ambicije su zasnovane na definiciji produktivnosti i solidnog života, a ta definicija je toliko otuđena od svagdašnje ljudske realnosti, da sam uveren da je pogrešna, i da bi se većina ljudi sa mnom složila kad bi mogla da uvidi alternativu. Mogli bismo to da uvidimo kad bismo ponovo ovladali jednom filozofijom koja pronalazi smisao tamo gde se smisao prirodno nalazi – u porodicama, u prijateljima, u promeni godišnjih doba, u prirodi, u jednostavnim ceremonijama i ritualima, u radoznalosti, plemenitosti, saosećanju, i služenju drugima, u vrlinskoj nezavisnosti i privatnosti, u svim besplatnim i jeftinim stvarima od kojih su sačinjene stvarne porodice, stvarni prijatelji i stvarne zajednice – tada bismo bili toliko nezavisni da nam čak ne bi ni trebala ona materijalna „nezavisnost“ zbog koje moramo, kako insistiraju naši globalni „eksperti“, da budemo zabrinuti. Kako su nastala ova užasna mesta, ove „škole“? Pa, usputno školovanje je uvek bilo sa nama u raznim oblicima, jedan nenametljivo koristan dodatak odrastanju. A „moderno školovanje“ koje poznajemo u današnje vreme je nusproizvod dve „Crvene panike“ iz 1848. i 1919, kad se moćne interesne sfere uplašiše revolucije u redovima naše vlastite industrijske sirotinje. Totalno školovanje desilo se delimično i zbog toga što se tradicionalne „američke“ porodice preneraziše pred narodnim kulturama keltskih, slovenskih i latino doseljenika četrdesetih godina XIX veka, i osetiše odbojnost prema katoličkoj religiji koju ovi donesoše sa sobom. Svakako je treći faktor koji je doprineo stvaranju zatvora za decu zvanog „škola“ moralo biti zaprepašćenje sa kojim su isti ovi „Amerikanci“ gledali na pomeranje Afroamerikanaca na društvenoj lestvici nakon Građanskog rata. Pogledajte sedam nauka koje škola daje: zbrka, odeljensko pozicioniranje, ravnodušnost, emocionalna i intelektualna zavisnost, uslovno samopoštovanje i prismotra. Svi ovi nauci su prvorazredna dresura za večite pripadnike najsiromašnijih društvenih slojeva, ljude zauvek lišene mogućnosti da nađu središte svog posebnog talenta. I vremenom se ova dresura oslobodila svoje prvobitne svrhe: kontrolisati sirotinju. Jer je od dvadesetih godina XX veka jačanje školske birokratije, kao i manje uočljivo jačanje horde privrednih grana koje imaju koristi od školovanja, baš ovakvog kakvo jeste, proširilo prvobitni doseg ove institucije do tačke u kojoj ona sada otima i sinove i kćeri srednje klase. Čudo li je što se Sokrat ljuto uvredio zbog optužbe da naplaćuje podučavanje? Čak i onda su filozofi jasno videli neizbežni pravac kojim će krenuti profesionalizacija podučavanja, pravac prisvajanja prava na vršenje podučavanja, koje u jednoj zdravoj zajednici pripada svakome. Sa naucima poput onih koje ja dajem iz dana u dan ne treba se nimalo čuditi što imamo pravu nacionalnu krizu, čija je priroda veoma drugačija od one koju najavljuju nacionalni mediji. Mladi su ravnodušni prema svetu odraslih i prema budućnosti, ravnodušni prema skoro svemu, osim prema razonodi koju nalaze u igračkama i nasilju. Bogata ili siromašna, deca školskog uzrasta pred kojim je XXI vek, ne mogu ni na šta da se koncentrišu u dužem vremenskom periodu; imaju slab osećaj za vreme prošlo i vreme koje dolazi. Nepoverljivi su prema prisnosti, kao deca koja pate zbog roditeljske rastave (i zaista je u pitanju neka „rastava“, jer smo ih mi „rastavili“ od značajne roditeljske pažnje); oni mrze osamu, okrutni su, materijalisti, zavisni od drugih, pasivni, nasilni, bojažljivi u suočenju sa neočekivanim, robovi neprestane zabave. Sve manje važne sklonosti detinjstva pothranjuje i uvećava do grotesknih razmera školovanje, koje, svojom tajnom obrazovnom strategijom, sprečava uspešan razvoj ličnosti. Zaista, bez bespoštednog iskorišćavanja dečje bojažljivosti, sebičnosti i neiskustva, naše škole uopšte ne bi mogle da prežive, niti bih mogao ja, kao akreditovani nastavnik. Nijedna obična škola, koja bi se zaista usudila da podučava korišćenju sredstva kritičkog mišljenja – kao što su dijalektička, heuristička ili neka druga sredstva – ne bi potrajala dugo, pre nego što bi je raskinuli na komade. U našem sekularnom društvu škola je postala zamena za crkvu i, kao i crkva, zahteva da njena učenja moraju da se prihvate bez dokaza. Vreme je da se hrabro suočimo sa činjenicom kako je institucionalno školsko predavanje znanja pogubno za decu. Niko ne preživi tu obrazovnu strategiju od sedam nauka potpuno neozleđen, čak ni predavači. Taj metod je temeljno i potpuno antiobrazovni. Nikakvo sitno šeprtljenje je neće popraviti. Po jednoj od najvećih ironija ljudskog delanja, sveobuhvatno preispitivanje, koje je školama potrebno, koštalo bi mnogo manje nego što danas trošimo, pa moćne interesne grupe ne mogu sebi to da priušte. Morate da razumete prvo i pre svega da je biznis kojim se bavim proizvodnja novih radnih mesta i agencija za dodeljivanje ugovora. Ne možemo da priuštimo uštedu novca smanjenjem opsega našeg delovanja ili unošenjem raznolikosti u proizvod koji nudimo – ne možemo, čak ni pomoći deci da pravilno odrastu. To je gvozdeni zakon institucionalnog školovanja – to je biznis koji ne podleže ni normalnim računovodstvenim procedurama ni racionalnom skalpelu konkurencije. Neki oblik sistema slobodnog tržišta u školovanju namenjenom opštem građanstvu jeste najzgodnije mesto za traženje odgovora, jedno slobodno tržište gde postoji izobilje porodičnih škola, i malih preduzetničkih škola, koje bi bile konkurencija državnom obrazovanju. Pokušavam da opišem slobodno tržište u školovanju baš kao što je ono koje je ova zemlja imala do Građanskog rata, ono po kome se učenici dobrovoljno prijavljuju za vrstu obrazovanja koja im odgovara, čak iako to znači samoobrazovanje. Koliko vidim, takvo obrazovanje Bendžaminu Frenklinu nije škodilo. Ove opcije postoje danas u minijaturnim, čudesnim preživelim oblicima jedne snažne i odlučne prošlosti, ali su dostupne samo snalažljivima, hrabrima, srećnima i bogatima. Skoro potpuno odsustvo verovatnoće da će se jedan od ovih boljih puteva otvoriti rastrojenim porodicama siromašnih ili zbunjenom mnoštvu koje se ulogorilo na rubovima urbane srednje klase, nameće zaključak da će se propast uzrokovana školama od sedam nauka uvećavati, osim ako ne uradimo nešto hrabro i odlučno sa rusvajem u školovanju pod državnim monopolom. Nakon što sam zrelo životno doba proveo predajući školu, uveren sam da je metod masovnog školovanja jedini pravi sadržaj škole. Ne dajte se nasamariti da pomislite kako su dobra obrazovna strategija, ili dobra oprema, ili dobri nastavnici odlučujući faktori obrazovanja vašeg sina ili kćeri. Sve patološke pojave koje smo razmotrili događaju se u velikoj meri zbog toga što ove lekcije o školi sprečavaju decu da dođu na važne sastanke sa samima sobom i sa svojim porodicama, da bi primili nauk o samomotivaciji, istrajnosti, samostalnosti, hrabrosti, dostojanstvu i ljubavlju – i nauk o služenju drugima takođe, što spada u ključne lekcije porodičnog života i života zajednice. Pre trideset godina ove su lekcije još mogle da se nauče u vremenu preostalom posle škole. Ali televizija je pojela veći deo tog vremena, a kombinacija televizije i napetosti svojstvenih porodicama gde su oba roditelja zaposlena ili porodicama samohranih roditelja, progutala je veći deo onoga što je nekad bilo i porodično vreme. Našoj deci ne preostaje vremena da odrastu u celovita ljudska bića i za odrastanje imaju samo oskudno zemljište pustopoljine. Na našu kulturu obrušava se jedna budućnost koja će zahtevati da svi naučimo mudrost nematerijalnog iskustva; jedna budućnost koja će tražiti kao cenu opstanka da sledimo stazu prirodnog života koji je štedljiv u materijalnim troškovima. Ove lekcije ne mogu da se nauče u školama kakve one jesu. Škola je zatvorska kazna od dvanaest godina gde su loše navike jedini nastavni plan i program koji se uistinu usvoji. Školovanje za potrošače Biznis, koji zovemo „obrazovanjem“ – a mislimo na „školovanje“ – čini zanimljiv primer mrežnih vrednosti u sukobu sa tradicionalnim vrednostima zajednice. Već sto pedeset godina institucionalno obrazovanje smatra umesnim da kao svoju glavnu svrhu nudi pripremanje za ekonomski uspeh. Dobro obrazovanje jednako dobar posao, dobra lova, dobre stvari. Ovo je postalo univerzalni nacionalni barjak, koji su podigli Harvardi, kao i srednje škole. Ovo pravilo pomaže da se i roditelj i učenik lakše usmeravaju i zastraše, dok god se ne dovodi u pitanje bilo verodostojnost, bilo filozofska istina te veze. Zanimljivo je da Američki sindikat nastavnika kao jedan od svojih glavnih zadataka prepoznaje ubeđivanje poslovne zajednice da zapošljavaju i daju unapređenja na osnovu školskih ocena, tako da će formula „ocena jednako novac“ preovladati, baš kao što je silom preovladala u slučaju medicine i prava, nakon godina političkog lobiranja. Do današnjih dana, zahvaljujući zdravom razumu, poslovni ljudi i dalje zapošljavaju i daju unapređenja na staromodan način, radije koristeći kao merilo rezultate rada i ličnu sposobnost prosuđivanja – ali možda neće još dugo moći da se odupru. Apsurdnost definisanja obrazovanja kao ekonomskog dobra postaje očita, ako se zapitamo šta se dobija kad se na obrazovanje gleda kao na način da se dodatno intenzivira pomahnitala potrošnja, koja ugrožava zemlju, vazduh i vodu naše planete? Zar treba i dalje da učinimo ljude kako mogu da kupe sreću, uprkos cunamiju dokaza da ne mogu? Zar ćemo ignorisati dokaze da su narkomanska zavisnost, alkoholizam, tinejdžerska samoubistva, razvodi brakova i ostala beznađa mnogo više patologije bogatih, nego što su patologije siromašnih? Od ovog pitanja o smislu, koje tako dugo krijemo od nas samih, zavise i razumevanje bolesti koja nas ubija i lek za kojim tragamo. Šta, nakon sveg ovog vremena, treba da bude svrha masovnog školovanja? Nemoguće je da su čitanje, pisanje i aritmetika odgovor, zato što je, ako im se pristupi na pravi način, potrebno manje od sto sati da se te stvari prenesu deci – a imamo obilje dokaza da svaku od ovih stvari čovek može lako sam da nauči u prikladnom ambijentu i u pravo vreme. Zašto onda na dvanaest godina zatvaramo decu u prisilnu mrežu sa nepoznatim ljudima? Svakako ne zato da bi nekolicina njih mogla da se obogati? Čak i da je to razlog, a sumnjam da jeste, zašto ne bi svaka zdrava zajednica smatrala takvo obrazovanje potpuno pogrešnim? Ono razdvaja i klasifikuje ljude, zahtevajući da se kompulsivno takmiče jedni sa drugima i javno žigoše gubitnike doslovno ih degradirajući, označujući ih kao materijal „lošeg kvaliteta“. A najvažniji rezultat za pobednike jeste taj da mogu da kupuju još stvari! Ne verujem da se iko ko o tome razmišlja oseća lagodno sa tako blesavim zaključkom.

Кад прочитам неку вест о случају педофилије или уопштено доказаног силовања девојака. Увек се запитам, која је то метода, којом се потенцијалне жртве превентивно бране, поготово родитељи деце... То ме подсетило на хемијску кастрацију. Хемијска кастрација није исто што и присилна хемијска стерилизација која је злочин против човечности због начина како се примењивала током другог светског рата и пре тога. Хемијска кастрација, неутралише сексуалне нагоне, као и могућност репродукције. Може да буде привремена или доживотна, зависи од врсте терапије коју закон одреди. који је став стручњака: 1. да ли је хемијска кастрација ефикасна у пракси? 2. да ли такви злочинци (било којег пола) након стерилизације, само преусмере потребу да постигну осећај надмоћи, искале бес или муче неке појединце? Медведев је потписао закон о хемијској кастрацији (извор) Руски председник Дмитриј Медведев 29. фебруара потписао закон о обавезном хемијском кастрирању педофила. Државна дума је усвојила закон, 7. фебруара 2012. године, а Савет Федерације одобрило 22. фебруара 2012. године. Прес служба је рекла да закон "има за циљ повећање ефикасности у борби против злочина почињених против сексуалног интегритета деце". Јача се одговорност за „злочине против сексуалног интегритета малолетника“, као и за „укључивање малолетника у проституцију и трговину порнографским материјалима или предметима“. Закон предвиђа да ће оптужени од сада, када разматра случајеве педофилије, припадати кругу особа одговорних за одгајање детета. Ово се односи на родитеље и старатеље. Поред тога, за оне који су осуђени због злостављања деце предвиђена је забрана условног и замењивања незамењеног дела казне блажом врстом казне. Закон такође уводи забрану условне казне за педофиле који су починили кривично дело над децом млађом од 14 година. За педофилске преступнике, казна ће такође бити повећана - до доживотног. Закон допушта хемијску кастрацију само након детаљног медицинског и психијатријског прегледа осуђених педофилије. Одлуку у сваком појединачном случају мора донети суд. други текст (21. jul 2019 извор Новости) "NOVOSTI" ISTRAŽUJU: Da li će Srbija uvesti kastraciju pedofila? Sve više zemalja uvodi hemijsko onesposobljavanje manijaka, kod nas predloga nema. Oko 100 osoba upisano u registar zlostavljača, lane čak 66 prijava. UBISTVO dvanaestogodišnjeg dečaka u Kosovu Polju, za kog se sumnja da je više puta silovan, a telo mu je pronađeno prošle nedelje kraj puta, u blizini rodne kuće, ponovo je pokrenulo priču o hemijskoj kastraciji pedofila. Sve je veći broj zemalja koje uvode ovu meru uprkos protivljenju stručne javnosti, a poslednja je to učinila Ukrajina. Pre nje, hemijsku kastraciju uvele su Rusija, Australija, Poljska, Makedonija, Kazahstan, Južna Koreja i neke američke države, poput Alabame. U Ministarstvu pravde kažu da, uprkos nekoliko javnih inicijativa, Radna grupa za izmene Krivičnog zakonika nikada nije primila takav zvaničan predlog. - Radna grupa Ministarstva za izmene KZ je u stalnom zasedanju i razmatra sve buduće inicijative za izmenu ovog zakonika. Do sada nije primila ni inicijativu, ni predlog za uvođenje hemijske kastracije, a ako dođe do toga, inicijativa će biti razmotrena s velikom pažnjom - kažu u resoru pravde. Sličan predlog parlamentu pre pet godina je podneo tadašnji predsednik Skupštinskog odbora za zdravlje Dušan Milisavljević. On je sugerisao uvođenje hemijske kastracije za pedofile i silovatelje povratnike, tako što bi sudija određivao koliko dugo bi osuđeni dobijao injekcije androgene blokade, uz obavezan psihijatrijski tretman. Ta ideja, međutim, nikada nije zaživela.

Шта кажу ваши жупници на ову тему? Заиста ме занима, да ли је ово тема икада била међу вама? Мислим на хрватске католике. Да ли ваши жупници икада спомињу страдање православних Срба у Хрватској и НДХ?

У Манастирском дому Свете Петке у Извору код Параћина, уточишту за одрасле заробљеног детињства. Монахиње брину о 86 жена које су, откако су избачене из родитељског гнезда овде нашле мир. ЈЕСИ ли ти моја мама? - Како су твоје бебе, како су мушки? - Сутра идем кући, по мене долази моја Коса... - А, како се ти зовеш? Ја сам Ивана. Како се зовеш? Ја сам... Ја сам... Питања једва разговетна. Речи покидане, ко зна када. Пружене руке. Траже наручје. Све руке желе у један загрљај. Све одједном да помилују туђе образе. А очи... Очи упрте у саму зеницу и продиру ти поглед. Из групе се пробија Евица: - Добро нам дошли, ми вас чекамо. Одавно вас чекамо. Нама је овде лепо. Ја сам дошла из Сремчице. Ми смо велика породица. Ми волимо наше сестре. Оне брину о нама - изговорила је готово у даху. И једном руком загрлила монахињу Севастију, а другом монахињу Анисију. Онда су сви, у тренутку, били око мати Гликерије. А загрљаји не престају. - Добро децо, добро је, идемо да послужимо госте - казала је мати Гликерија, старешина манастира. Али ова “деца”, нису и по годинама - деца. Детињство је заробљено у њима. И покрет, некад давно спутан. И судбине, потресне. Ово је Манастирски дом Свете Петке у Извору код Параћина, уточиште за девојчице и одрасле жене “оштећеног ума и телесних недостатака”... Осамдесет шест их је, од осамнаесте до осамдесете године живота. Већина је потпуно непокретна. О њима брине шеснаест монахиња овог манастира. Даноноћно. Дом има лекара, долазе психолози, неуропсихијатри. Питамо се, ко да залечи овакве и оволике ране отворене у душама ове “деце”, избачене из родитељског гнезда, као ружни пачићи. Испали испод њиховог крила, које није имало снагу да их узнесе. Ко да размрси чворове у мозгу у ком су неразмршена питања са почетка ове приче. И жеље које се не остварују. И то је болно. Сви желе загрљај - Дај ми длан, дај, пружи... Не тако, овако... Сад ће звезда... Ја сам Нина... - Дођи да видиш моје цртеже, узми један за Осми март. Ја сам Драгана. - Ја ћу да ти поклоним џемпер... Ја сам Сара, Нови Пазар. После нас ова “деца” и њихове жеље из собе у собу манастирског дома у стопу прате. У једној од тих соба девојка, прикована за кревет, читав живот живи уз свој радио. Згрчено тело. Мати Гликерија каже: - Она воли песме, срећа, чује. Кад песма престане, она се буни. Свака од наших штићеница је судбина за себе. Наше сестринство сваку до танчина зна, али о томе се овде не говори. Тешко је кад за њих, многе од њих, нико не пита. Нико од родбине. Никад. Родитељи се бране заборавом, а то је за ове душе најтежа казна. Руку на срце, долазе многи, посећују своју децу у Дому. Али мука је то. А најтеже нам је кад их, ми, само ми, сестринство, испраћамо из живота, ту, на сеоском гробљу. Само ми. Ипак, наша је мисија да помажемо, да другима пружимо руку у невољи и захвалне смо што смо дароване таквом мисијом. Време растанка са Домом, његовом “децом” и монахињама које беспоштедно раде и брину, не само о Дому, већ и о читавом манастирском домаћинству. Али нико од њих које остављамо не воли растанке. “Деца” су сада само у загрљају монахиња. Штићенице дома у Извору Нашег фото-репортера пита Евица: - Да нас сликаш за успомену, Милутине? - И, настала је слика “деце” коју нико неће... Нико неће, осим овог пожртвованог сестринства. - Сад да се поздравимо и испратимо наше госте - казала је монахиња Севастија. И, поново руке. Руке сплетене да додир дуже траје. Додир руке овде откључава заробљене душе, а затвара велике ране. ТРАДИЦИЈА ОД СЕДАМ И ПО ДЕЦЕНИЈА ДОМ при Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина пре седам и по деценија примио је прву децу: избеглице и ратну сирочад из Хрватске 1942. године. Деценију касније, намењен је искључиво женској деци оштећеног умног и физичког здравља. Данас је ово дом за жене од пунолетства до... краја. Већина станара је непокретна "НОВОСТИ" ПОМАЖУ ПОВОД за нашу посету дому за одрасле заробљеног детињства, и спутаног корака, био је и дар овој кући чистог срца коју је наменио Фонд хуманости “Новости”. Сваке године наша фондација дарује штићенике дома, уз помоћ пословних пријатеља Компаније “Новости” и многих добрих људи. Овога пута у мисији хуманости нашег листа придружили су се “Дијамант”, “Свислајон” и “Хајат”. Извор

Izrečena prvostepena presuda: Ratku Mladiću kazna doživotnog zatvora Mladić je proglašen krivim za genocid, udruženi zločinački poduhvat, ubistva, progone, terorisanje civila, uzimanje talaca.... Pred Sudskim vijećem Haškog tribunala, u kojem su Alphons Orie (predsjedavajući) te Christoph Flügge i Bakone Justice Moloto (članovi), počelo je čitanje prvostepene presude Ratku Mladiću, ratnom komandantu Vojske Republike Srpske. Mladić se, iako je postojala opcija da neće prisustvovati izricanju presude, pojavio se u sudnici. - Vijeće je utvrdilo da Mladić nije kriv po tački 1- genocid, ali da jeste kriv kao učesnik UZP i to po tačkama 2. genocid, 3 - progon i zločin protiv čovječnosti 4 - istrebljenje, zločin protiv čovječnosti, 5. ubistvo, zločin protiv čovječnosti 6. ubistvo, kršenje zakona i običaja ratovanja, 7 - deportacija, zločin protiv čovječnosti, 8 - nehumano djelo prisilnog premiještanja, zločin protiv čovječnosti, 9 - terorisanje civila kršenje zakona i običaja ratovanja, napad na civile te uzimanje talaca kršenje zakona ratovanja. Osuđen je na kaznu doživotnog zatvora! 11:59 UZP je postojao i u slučaju Srebrenice. a obuhvatao je progon, odnosno zločine koji su se događali pošto je VRS napao grad. Krivična djela genocida 1995. također su postala sredstva za ostvenje tog cilja. Logor Batković je trebao biti pripremljen za veliki broj osoba, a UZP je postojao do oktobra '95. /EPA 11:51 Udruženi zločinački poduhvat (UZP) potvrđen je za Sarajevo, ali i Srebrenicu. Naime, od 12. maja '92 do novembra '95 postojao je UZP sa ciljem širenja terora, protivpravnih napada na civile, te ubistva, a zločine su počinile jedinice VRS-a. Mladić je naređivao proizvodnju i korištenje modificiranih bombi u napadu na Sarajevo te učestvovao u političkim raspravama bosasnskih srba sa bosanskim muslimanima i bosanskim hrvatima. Radnje optuženog su doprinijele cilju UZP-a u vezi sa Sarajevom, predložio da se Sarajevo bombarduje zanemarujući bezbjednost civila te naredio da se prekine sanbdijevanje vodom i strujom. Izricanje presude Mladiću prati i predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik i to kabinetu u Palati Republike u Banjoj Luci. On je, podsjećamo, uoči izricanja presude izjavio da "Ratko Mladić ostaje legenda u srpskom narodu". MILORAD DODIK: 11.41 U nastavku čitanja sažetka presude istaknuto je da je Mladić komandovao i rukovodio jedinicama VRS-a. Također, on je od 10. aprila 94. uveo ograničenja humanitarne pomoći civilnom stanovištu, a od septembra '92 do marta '95. uveo je i održavao kontrolisani i centralni sistem širenja propagande protiv bosanskih muslimana i hrvata. Radnje optuženog su u značajnoj mjeri doprinjele zajedničkog cilja - nehumanog djela da se muslimani i hrvati trajno uklone sa teritorije BiH. Počevši od 1992. bio je učesnik udruženog zločinačkog poduhvata 11.31 Mladiću je izmjeren povišen krvni pritisak 180/80, pa je advokat zatražio da se prekid čitanja presude ili da se odustane od čitanja rezimea. No, Vijeće je odlučilo da se nastavi sa čitanjem presude. Pošto je Mladić odbio da sjedne, odlukom Vijeća je udaljen iz sudnice. 11.30 - Mladiću je pozlilo i sa njim je ljekarski tim. U Tribunalu izricanju presude prisustvuju i Mladićev sin Darko te supruga Ljiljana, kao i novinarka Ljiljana Bulatović i grupa njegovih prijatelja iz BiH. 11.10 Nakon pauze, koja je produžena do 11.15 sati, a koju je tražio Mladić radi odlaska u toalet, bit će nastavljeno čitanje presude. Čitanje presude Mladiću prati se i na Sokocu, a organizovala ga je Udruženje Čast otadžbine iz Beograda. Tu je i Staša Košarac. SOKOLAC 10.43 Napad VRS na Srebrenicu je počeo 6. jula, kada su pripadnici ušli u grad.. U periodu od 12 do 14 jula VRS i MUP su organizovali prevoz prbližno 25.000 bosanskih muslimana iz srebreničke enklave na teritoriju pod kontrolom Armije BiH. Muškarci su zatočeni u privremenim objektima, a kasnije su ih odvezli na razna mjesta pogubljenja. Mnoge od tih muškaraca psovali, tjerali da pjevaju srpske pjesme i tukli ih. Sistematski su poubijali nekoliko hiljada muškaraca i dječaka, bosanskih muslimana. Vijeće je utvrdilo da su fizički izvršioci izvršili radnje lišavanja života nad bosanskim muslimanima iz Srebrenice. Vijeće je ispitalo posebnu namjeru fizičkih počinitelja zločina. Konstatovano je da su počinjena krivična djela genocida, progona i ubistva. IZRICANJE PRESUDE SE PRATI I U SREBRENICI/MIREN ALJIĆ 10.33 U dijelu presude koji se tiče zločina počinjenih u Sarajevu, ustanovljeno je da su od maja 1992. do novembra 1995. Vojska RS-a i Sarajevsko-romanijski korpus (SRK) namjerno granatama gađali civilno stanovništvo. 18. nov. 1994. gađana je žena koja je sa svojom djecom išla ulicom. Metak joj je pogodio trbuh i pogodio njenog sina u glavu. Pripadnici SRK-a granatirali su Markale, a sve žrtve su bili civili među kojima je bilo žena, djece i staraca. 1994. i 1995. SRK je napado Sarajevo modificiranim avio bombama, oružjem koje je imalo razoran učinak. Konstatiralo je da je namjera izvršioca koji su bili pripadnici SSK da gađaju civile i da na neselektivan način granatiraju grad Pripadnici SRK počinili su ubistva, protupravne napade na civile, zločin protiv čovječnosti. /EPA 10.25. Otprilike 31. maja 1992 snage bosanskih srba okupile su grupu muškaraca bosanskih muslimana u općini Sanski Most, Četvorica su ubijena ubijena na putu do mosta, a ostali su na mostu prisiljeni da skaču jedan po jedan. Preživio je jedan čovjek. Kada su stigli u logor Manjača za koje se smatralo da nisu zdravi, Božidar Popović je kazao: Vratite govna natrag, mrtvi mi ne trebaju. U julu 1992. godine policija i pripasnici VRS-a su u logoru Keraterm držali veliki broj zatvorenika. Tokom noći je u sobu ubaceno hemijsko sredstvo koje je izazvalo paniku. Vojnici i stražari su na zatvorenike otvorili vatru i mnoge od njih ubili. Zatim nastavili pucati na zatocenike koji su bili unutra. Vijeće je konstatovalo da su počevši od 12 maja '92 lokalne vlasti bosanskim muslimanima i hrvatima ograničili kretanje. ... Prisilno iseljenje počinjeno je u općini Banja Luka, Bijeljina, Foča, Ilidža, Ključ, Kotor Varoš, Pale, Prijedor, Rogatica, Sanski Most, Sokolac i Vlasenica. No, utvrđeno je i to da nije bio plan da se počini genocid u šest općina (Ključ, Kotor Varoš, Sanski most, Prijedor, Vlasenica, Foča). 10:16 Uz napomenu da će na današnjem zasjedanju iznijeti samo rezime svojih konstatacija, sudija je podsjetio za šta se tereti Mladić te dodao kako je održano 530 dana suđenja, te saslušano 592 svjedoka. Dodao je kako će Vijeće zapčeti iznošenje činjeničnih i pravnih konstatacija te naglasio da je tokom cijelog perioda na koji se odnosi optužnica postojao oružani sukob. U nekoliko općina počinjena su ubistva koja su predstavljala zločin protiv čovječnosti. Izvršavana su i masovna pogbljena. 10.10 /SCREENSHOT Izricanju presude u Hagu prisustvuju brojna udruženja žrtava iz BiH. /ANADOLIJA Mladića optužnica tereti za ratne zločine počinjene na teritoriji Bosne i Hercegovine tokom 1992. do 1995. godine. Uhapšen 26. maja 2011. godine, nakon 12 godina skrivanja u okolini Lazareva, a Hagu je izručen 31. maja iste godine. Optužnica Mladića tereti za genocid, progon, istrebljenje, ubistva, deportacije i prisilno premiještanje i za zločine protiv čovječnosti, preciznije za genocid u šest bh. općina 1992. godine, genocid u Srebrenici, progone širom BiH, terorisanje građana Sarajeva kao i uzimanje međunarodnog osoblja za taoce. Suđenje Mladiću počelo je 16. maja 2012. godine, a okončano 15. decembra 2016. godine. OSLOBOĐENJE PORTAL