Протопрезвитер Андреј из Минска: Изгубили смо Бога у себи!

[JESSY]

* Мени је неки човек непријатан. Ја знам да је то грех, али, да ли је грех другима говорити да ја осећам одбојност према том човеку?

То је страшан грех. Догоди се свађа у породици и један од њених чланова тражи саосећање на послу: "А ево, мој муж је такав гад! Шта он све мени ради." И сви је теже: "Да, да, јадна ти." Човеку тад бива лакше.

У ствари, човек чини грех, можда чак и издају. Износећи прљав веш пред друге, ми заразимо људе осуђивањем човека. Ми не тражимо Божију утеху, већ људско саосећање. Да, ми добијамо то саосећање, али да ли нам оно помаже? Не! Ми се још више љутимо, утврђујемо у својој правди и нама је јако тешко да достигнемо смирење. Зато о другима говорите само добро. О себи можете говорити лоше, па и то са мером. Човек може понављати: "Ја сам грешан, ја сам најгрешнији", али чим га дирнеш он ће рећи: "Шта је теби до мене? Зар сам ја грешник?! Ја сам добар човек а себе називам грешником зато што сам смирен!" У ствари, човек не мисли, не схвата да је грешан. Зато када пречесто говори о својој греховности делује као у позоришту.

Рећи, "грешан сам" - није тек онако да се каже. То значи осетити своју кривицу пред Богом, а то је, изузетно тешко.

* Не може све бити глатко у овом свету, свеједно ће бити неких неравнина, нешто неће бити како ваља. Ништа на овој земљи се не може урадити идеално. Једном је архимандрит Софроније (Сахаров) рекао својим монасима: „Размишљајте о главном, а остало ће се придодати.“ Ако почнемо да копамо по ситницама ускоро ћемо се заглибити у њима.

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]