Нова књига архим. др Никодима (Богосављевића): Прилог измирењу раскола еп. Артемија

[александар живаљев]

Нова књига архим. др Никодима (Богосављевића): Прилог измирењу раскола еп. Артемија

17 уторак окт 2017

Posted by Стање ствари in Стање туђих ствари

Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо, пише архим. др Никодим Богосављевић о тзв. артемијевском расколу у предговору своје нове књиге

 

Архим. др Никодим Богосављевић: Прилог измирењу раскола еп. Артемија

ПРЕДГОВОР

          „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“
(Мт. 5, 9)

Две највеће опасности за Цркву, за нарушавање њеног јединства и мира јесу јереси и расколи. Прве, својим лажним и истиноборним учењима заражавају и труле поједине удове тела Цркве, и у краћем или дужем временском периоду изнуравају Цркву и ометају њен унутрашњи живот, и унутрашњу и спољашњу мисију. Јереси су током векова „напредовале“. За разлику од древних, чији су лжеучитељи излагали своја учења у писаном виду, и тако могла бити подвргнута богословском разобличавању и осуди Светих Отаца и Светих Сабора, савремене јереси мењају тактику: њени носиоци нигде отворено не излажу своја учења, већ систематски раде на освајању власти у Помесним Црквама и њиховим богословским школама, и затим спроводе своје неправославно богословље у праксу. Такве су јереси које у задњих стотину година муче и разједају Православну Цркву: свејерес екуменизма и јерес литургијске обнове. Екуменисти-неообновљенци нису се бавили теоријским радом, само су радили, тихо и упорно на свим плановима: освајању власти у Црквама, повезивању са инославним екуменистима, школовању кадрова. Коначно, они су са Критским лажним сабором истерани на чистац. Није изостала критика њихових екуменистичко-хуманистичких докумената, у којима су заступљене нова јерес екуменизма и старе јереси пантеизма, хилијазма и апокатастазе. Црква без православног Цара нема унутрашњи механизам да их заустави, зато што су они освојили власт у већини Цркава. Зато је јаз између власти и народа у Цркви све већи и већи. Доказ за то су празни храмови новотараца. Народ, руковођен духовним чулом и неповерљивим конзервативизмом, разумљиво, неће да их следи. Како и када ће се ова супротстављеност између лажних пастира и стада уклонити, зна и учиниће само Бог.

Све јереси су последице гордости људског ума, оних који неће да се смире пред богооткривеним истинама Светог Писма и Светих Пророка, Апостола и Отаца. У основи свих јереси лежи погрешно тумачење Светог Писма. Горди, неблагодатни ум, без Светога Духа, не може да схвати правилно реч која је Духом Светим написана: Свето Писмо је писано Светим Духом, и Њиме се оно једино правилно разуме, тумачи и објављује. Оно се откључава само онима који му са смирењем и страхом Божијим приступају, и распитују се и уче од Светих Отаца. Они који се уздају у себе и свој ум, стварају ново, њихово богословље, које није учење и вера Цркве. Опасност јереси је у томе што оно заводи интелектуалце и помодарце својом лажно-високом ученошћу, тачније софизмима и релативизмима. На једној страни, јереси изнурују и гуше живот Цркве, а на другој, помажу вршења једне од служби Цркве: одвајању жита од кукоља, и, исто тако, помажу да се учење Цркве обликује и објављује против њих. Као и увек, и данас у Цркви постоји довољно истинитих учитеља, који разобличавају савремене јереси и помажу вернима да их не прихвате, и да се одвоје и не следе за лажним учитељима и њиховим лажним учењима. Зато су потребне две ствари: будност и безбрижност; будност да се чују и препознају учитељи и пастири истините вере, а безбрижност да би се њоме одагнала малодушност и очајање, односно положила нада на Господа, Који неће закаснити да лажна учења и лажне учитеље укине, порази и, уколико се не покају, казни.

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)

Ништа мање опасни, ако не и опаснији, по Цркву су расколи. Њихови виновници под видом праве вере, а са погрешним расуђивањем, одлазе ван Цркве и за собом повлаче мањи или већи број верника. Расколи су у односу на јереси опаснији због два разлога. Први је, што се теже разобличавају. Јереси се, наиме, тичу свештених догмата, а расколи свештених канона Цркве. И док су јереси јасније, јер су догмати православне вере познатији, дотле су канони Цркве мање познати, и теже их је тумачити, јер се тичу примене догмата вере у практичном животу Цркве. За тумачење свештених канона је потребан дар расуђивања, који је редак, и даје се онима који дуго изучавају Свето Писмо, богословље и историју Цркве, и, колико смо приметили, само онима који имају службу управљања у Цркви – епископима, свештеницима и игуманима. Пустињаци, по правилу, немају тај дар, јер им није потребан, јер никога не руководе. Зато се верни тешко сналазе у избору између два супротна тумачења истих канона. На другој страни, расколи за свој барјак уздижу и објављују своју борбу против јереси, што даје повода да ревноснији, а несмиренији и без расуђивања, крену за њима.

Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревда, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак. Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо.

Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола. Миротворство у Цркви је велико дело, и по речима Мироположника и Миродавца Господа Исуса Христа, творци мира у Цркви се називају синовима Божијим, зато што је Бог сушти мир, и мир који Он даје није од овога света (Јн. 15, 27), и основа је нашег спасења. Мира нема без јединства у истини (догматима) и правди (канонима), а без истине, правде, мира и јединства нема спасења.

Ово је наш скромни миротворачки прилог исцељењу раскола вл. Артемија, са жељом, надом и молитвом да се у нашој Помесној Србској Цркви поново зацаре истина, правда, мир и јединство. Амин! Боже дај!

Ман. Голубац
Воздвижење Часног Крста
14/27. 9. 2017.

Архим. др Никодим (Богосављевић)

Књиге архимандрита др Никодима можете наручити путем сајта http://nikodimbogosavljevic.com/

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Видљиви су знаци времена којима Господ преко Својих слугу шаље упозорења о духовном злу које нараста у свету, из часа у час, готово видљиво и опипљиво.
О путевима борбе против тамних коридора моћи, усмерених на увођење сатанистичког поретка, у суботу, 14.10.2017. године у 14 часова за Инфоратнике говори Архимандрит др Никодим Богосављевић угледни игуман манастира Рибница код Мионице, Епархија ваљевска, из које након прогона наставља своје пастирско и мисионарско дело као монах са великим духовно-подвижничким искуством.

Др Никодим Богосављевић је изузетан борац против свејереси екуменизма и аутор великог броја књига међу којима су:

О литургијској обнови, препороду и реформама, Рибница 2013 (друго, допуњено издање, Рибница 2014).
О канонизацији Петра II Петровића Његоша, Рибница 2014.
Православна етика рата, Бесребреник 2, 2014, 71-75.
Светоотачко богословље vs хуманистичко филозофирање, Рибница 2015.
Хуманизам, екуменизам, пацифизам…, Рибница 2015.
Екуменистички папизам, Голубац 2016.
Свети и Велики Сабор 2016, Голубац 2016.
Ипак се не окреће, Голубац 2017.
Против учења Еп. Игнатија (Мидића), Голубац 2017.

 

["Tamo daleko"]

пре 46 минута, александар живаљев рече

Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревда, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак. Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо.

... nadam se da je u ovoj novoj knjizi izneo misljenje o predlogu nacina pomirenja, ali ako je sudeci po tankom predgovoru, bojim se da autoru nedostaje bogoslovski autoritet da pise o ovako suptilnim stvarima.... Gospod na pomoc!

[Поуке.орг инфо]

Човек који је написао књигу "Против учења Еп. Игнатија (Мидића), Голубац 2017." и књигу да је Ипак се не окреће не може да буде никакав богословски ауторитет. 

["Tamo daleko"]

Naravno, slazem se! Zato sam takav komentar I napisala. Pitanje je da li uopste treba I reklamirati njegova nova izdanja, pa makar imao I bombasti naslov knjige....?

[Мирослав Павловић]

Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо, пише архим. др Никодим Богосављевић о тзв. артемијевском расколу у предговору своје нове књиге

 

Архим. др Никодим Богосављевић: Прилог измирењу раскола еп. Артемија

ПРЕДГОВОР

          „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“
(Мт. 5, 9)

Две највеће опасности за Цркву, за нарушавање њеног јединства и мира јесу јереси и расколи. Прве, својим лажним и истиноборним учењима заражавају и труле поједине удове тела Цркве, и у краћем или дужем временском периоду изнуравају Цркву и ометају њен унутрашњи живот, и унутрашњу и спољашњу мисију. Јереси су током векова „напредовале“. За разлику од древних, чији су лжеучитељи излагали своја учења у писаном виду, и тако могла бити подвргнута богословском разобличавању и осуди Светих Отаца и Светих Сабора, савремене јереси мењају тактику: њени носиоци нигде отворено не излажу своја учења, већ систематски раде на освајању власти у Помесним Црквама и њиховим богословским школама, и затим спроводе своје неправославно богословље у праксу. Такве су јереси које у задњих стотину година муче и разједају Православну Цркву: свејерес екуменизма и јерес литургијске обнове. Екуменисти-неообновљенци нису се бавили теоријским радом, само су радили, тихо и упорно на свим плановима: освајању власти у Црквама, повезивању са инославним екуменистима, школовању кадрова. Коначно, они су са Критским лажним сабором истерани на чистац. Није изостала критика њихових екуменистичко-хуманистичких докумената, у којима су заступљене нова јерес екуменизма и старе јереси пантеизма, хилијазма и апокатастазе. Црква без православног Цара нема унутрашњи механизам да их заустави, зато што су они освојили власт у већини Цркава. Зато је јаз између власти и народа у Цркви све већи и већи. Доказ за то су празни храмови новотараца. Народ, руковођен духовним чулом и неповерљивим конзервативизмом, разумљиво, неће да их следи. Како и када ће се ова супротстављеност између лажних пастира и стада уклонити, зна и учиниће само Бог.

Све јереси су последице гордости људског ума, оних који неће да се смире пред богооткривеним истинама Светог Писма и Светих Пророка, Апостола и Отаца. У основи свих јереси лежи погрешно тумачење Светог Писма. Горди, неблагодатни ум, без Светога Духа, не може да схвати правилно реч која је Духом Светим написана: Свето Писмо је писано Светим Духом, и Њиме се оно једино правилно разуме, тумачи и објављује. Оно се откључава само онима који му са смирењем и страхом Божијим приступају, и распитују се и уче од Светих Отаца. Они који се уздају у себе и свој ум, стварају ново, њихово богословље, које није учење и вера Цркве. Опасност јереси је у томе што оно заводи интелектуалце и помодарце својом лажно-високом ученошћу, тачније софизмима и релативизмима. На једној страни, јереси изнурују и гуше живот Цркве, а на другој, помажу вршења једне од служби Цркве: одвајању жита од кукоља, и, исто тако, помажу да се учење Цркве обликује и објављује против њих. Као и увек, и данас у Цркви постоји довољно истинитих учитеља, који разобличавају савремене јереси и помажу вернима да их не прихвате, и да се одвоје и не следе за лажним учитељима и њиховим лажним учењима. Зато су потребне две ствари: будност и безбрижност; будност да се чују и препознају учитељи и пастири истините вере, а безбрижност да би се њоме одагнала малодушност и очајање, односно положила нада на Господа, Који неће закаснити да лажна учења и лажне учитеље укине, порази и, уколико се не покају, казни.

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)

Ништа мање опасни, ако не и опаснији, по Цркву су расколи. Њихови виновници под видом праве вере, а са погрешним расуђивањем, одлазе ван Цркве и за собом повлаче мањи или већи број верника. Расколи су у односу на јереси опаснији због два разлога. Први је, што се теже разобличавају. Јереси се, наиме, тичу свештених догмата, а расколи свештених канона Цркве. И док су јереси јасније, јер су догмати православне вере познатији, дотле су канони Цркве мање познати, и теже их је тумачити, јер се тичу примене догмата вере у практичном животу Цркве. За тумачење свештених канона је потребан дар расуђивања, који је редак, и даје се онима који дуго изучавају Свето Писмо, богословље и историју Цркве, и, колико смо приметили, само онима који имају службу управљања у Цркви – епископима, свештеницима и игуманима. Пустињаци, по правилу, немају тај дар, јер им није потребан, јер никога не руководе. Зато се верни тешко сналазе у избору између два супротна тумачења истих канона. На другој страни, расколи за свој барјак уздижу и објављују своју борбу против јереси, што даје повода да ревноснији, а несмиренији и без расуђивања, крену за њима.

Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревда, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак. Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо.

Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола. Миротворство у Цркви је велико дело, и по речима Мироположника и Миродавца Господа Исуса Христа, творци мира у Цркви се називају синовима Божијим, зато што је Бог сушти мир, и мир који Он даје није од овога света (Јн. 15, 27), и основа је нашег спасења. Мира нема без јединства у истини (догматима) и правди (канонима), а без истине, правде, мира и јединства нема спасења.

Ово је наш скромни миротворачки прилог исцељењу раскола вл. Артемија, са жељом, надом и молитвом да се у нашој Помесној Србској Цркви поново зацаре истина, правда, мир и јединство. Амин! Боже дај!

Ман. Голубац
Воздвижење Часног Крста
14/27. 9. 2017.

Архим. др Никодим (Богосављевић)

Књиге архимандрита др Никодима можете наручити путем сајта http://nikodimbogosavljevic.com/

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Видљиви су знаци времена којима Господ преко Својих слугу шаље упозорења о духовном злу које нараста у свету, из часа у час, готово видљиво и опипљиво.
О путевима борбе против тамних коридора моћи, усмерених на увођење сатанистичког поретка, у суботу, 14.10.2017. године у 14 часова за Инфоратнике говори Архимандрит др Никодим Богосављевић угледни игуман манастира Рибница код Мионице, Епархија ваљевска, из које након прогона наставља своје пастирско и мисионарско дело као монах са великим духовно-подвижничким искуством.

Др Никодим Богосављевић је изузетан борац против свејереси екуменизма и аутор великог броја књига међу којима су:

О литургијској обнови, препороду и реформама, Рибница 2013 (друго, допуњено издање, Рибница 2014).
О канонизацији Петра II Петровића Његоша, Рибница 2014.
Православна етика рата, Бесребреник 2, 2014, 71-75.
Светоотачко богословље vs хуманистичко филозофирање, Рибница 2015.
Хуманизам, екуменизам, пацифизам…, Рибница 2015.
Екуменистички папизам, Голубац 2016.
Свети и Велики Сабор 2016, Голубац 2016.
Ипак се не окреће, Голубац 2017.
Против учења Еп. Игнатија (Мидића), Голубац 2017.

 

Извор: сајт Стање ствари

https://stanjestvari.com/2017/10/17/prilog-pomirenju/

[Milan Nikolic]

Svo ovo pisanje je veliki greh. A još veći je odgovarati na njega istom merom.

[александар живаљев]

@Мирослав Павловић 

Била је та тема и јуче, људи се интересују, али, изгледа никоме није јасно шта отац др Никодим хоће. Мени се мало у шали учинило из Предговора да би Игнатија послао на Косово, Марка повратио у Артемија Браничевског, а он као патријарх их догматски усаглашавао:

 

[timjančica]

Свети Јован Златоусти: „Ништа тако не гњеви Бога као цепање Цркве…

За др. Архимандрита Никодима Богосављевића чусмо прије пет, шест година, када је за народ који живи у Црној Гори, свједочио да је то српски народ.

Потом се др. Архимандрит Никодим Богосављевић  бави питњем јереси и екуменизма, а сад у својој књизи о превазилажењу раскола наводи у предговору:

 „Расколи су у односу на јереси опаснији због два разлога. Први је, што се теже разобличавају. Јереси се, наиме, тичу свештених догмата, а расколи свештених канона Цркве. И док су јереси јасније, јер су догмати православне вере познатији, дотле су канони Цркве мање познати, и теже их је тумачити, јер се тичу примене догмата вере у практичном животу Цркве. За тумачење свештених канона је потребан дар расуђивања, који је редак, и даје се онима који дуго изучавају Свето Писмо, богословље и историју Цркве, и, колико смо приметили, само онима који имају службу управљања у Цркви – епископима, свештеницима и игуманима.“ 

Јереси и расколи су у суштини најчешће повезани, па како је у ствари тешко тумачити каноне поптупно одвојено од догмата, тако је тешко тумачити и расколе одвојено од јереси. Прије можемо рећи да они иду руку под руку, једно са другим.

Тумачити каноне могу и црквени каноничари, који управо зато и постоје и који такви нису нити епископи, нити свештеници, нити игумани. Давање права тумачења црквених канона само клиру  потискује чињеницу да смо сви ми православни дио Бого-човјечанског Тијела - Цркве и да Господ сходно томе, може да једном Црквеном каноничару да сасвим исправан дар тумачења црквених канона. Исто се односи и на друге мирјане, с обзиром на промисао Божји – коме ће Бог да дар тумачења. Све остало личи на раздвајање клира од народа и давање клиру „über alles“ конотације.

А иза овога мора да стоји принцип гордости, принцип који нам пали анђео упорно нуди вијековима.

Даље, др. Архимандрит Никодим Богосављевић каже: „Мира нема без јединства у истини (догматима) и правди (канонима), а без истине, правде, мира и јединства нема спасења. Ово је наш скромни миротворачки прилог исцељењу раскола вл. Артемија, са жељом, надом и молитвом да се у нашој Помесној Србској Цркви поново зацаре истина, правда, мир и јединство.“

Да су расколи тешки, у томе ћемо се сложити са др. Архимандритом Богосављевићем, а поставља се питање, да ли је могуће говорити о расколу на овај начин?

Да ли је раскол тако једноставан да га можемо објаснити једним човјеком и свести на њега без да говоримo о јереси и гажењу светих канона других виновника Цркве?

Ево шта о томе пише св. Јустин Ћелијски, у вријеме Америчког раскола:

„Као што сви знамо, тај кобни раскол је настао по питању суђења епископу Америчко-канадском Дионисију и око поделе Епархије Америчко-канадске. Тим поводом су се православна браћа Срби у Америци, и свештенство и народ, поцепали и расколили у два непријатељска табора, који се од тада до данас још увек гложе и суде. До тог трагичног по Српство раскола дошло је још пре саме пресуде о рашчињењу епископа Дионисија од стране Св. Архијерејског Сабора, и тај раскол још и данас траје. Из докумената и казивања очевидаца јасно је сваком непредубеђеном православном Србину да све скупа у том расколу и његовој позадини показује да његови узроци и разлози нису тако једноставни и једнострани, као што се то некима чинило или још увек чини. Свети Архијерејски Сабор и сам је констатовао (у својој Ускршњој посланици 1964.г.) да се „не памти да је икада у нашој светој Цркви један епископ рашчињен“. А наше је питање, којим се већ одавно питају многобројни православни и светосавски Срби на свим странама: да ли је онда само рашчињење једног епископа узрок тако трагичног раскола?“

Свети Јустин Ћелијски, „О Америчком расколу“.

Рукопис - текст Светог Јустина Ћелијског, написан и упућен Св. Арх.Сабору о Васкрсу 1975.г. и објављен на српском и енглеском у Америци исте године у издању Манастира Св.Саве у Либертивилу (књижица 36 страна).

Рафаил Карелин у свом писању о расколу служи се једним термином којим је могуће сматрам, донекле, описати ситуацију у нашој Цркви до Критског Сабора, а то је ријеч откол. Откол значи, привремено одијељивање, ограђивање, у случају да за тако нешто постоји оправдан разлог - канонска оправданост и исправно и ваљано светоотачко оправдање, које се јасно и недвосмислено може показати и као такво је већ донесено на неком од Васељенских Сабора или је неки од Св. Отаца осудио једну појаву као јерес.

Ако се таква јерес, нпр. јавно потврди неким неправославним Сабором то може довести до раскола.

Оно о чему се спори у овом конкретном случају је да др. Архимандрит Никодим Богосављевић говорећи о екуменизму, признавајући свејерес екуменизма како сам наводи у предговору, признаје грешке у догматима, али је његов метод превазилажења ове јереси, не у одјељивању, како канони и дозвољавају, већ он рјешење налази у светом човјеку, на следећи начин:

„Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо.“

Дакле рјешење које нуди др. Архимандрит Никодим Богосављевић је да ако се уклони виновници раскола, раскол ће уз помоћ једног светог човјека, да нестане.

Поставља се питање, зашто Архимандрит Богосављевић у својој замисли миротворења своје наде полаже у једног светог човјека, поред Господа, 318 наших светих Отаца Православне Цркве и савременика који исправно исповиједају своју вјеру, остављајући по страни јерес и кршење канона саме Цркве?

"Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење." Рим. (10, 10)

 

[Милан Ракић]

пре 2 минута, timjančica рече

За др. Архимандрита Никодима Богосављевића чусмо прије пет, шест година, када је за народ који живи у Црној Гори, свједочио да је то српски народ.

Потом се др. Архимандрит Никодим Богосављевић  бави питњем јереси и екуменизма, а сад у својој књизи о  превазилажењу раскола наводи у предговору:

У међувремену је објашњавао да је планета Земља заправо равна плоча 

[Матусал]

Мени је овај текст неразумљив. Мешају се два појма раскол и јерес.

Јерес је погрешно учење и тумачење вере и догматског је карактера.

Раскол може настати између две црквене јединице због канонских преступа који уређују јурисдикционо црквено устројство а да су притом обе стране потпуно православне, значи не мора бити никакве јереси.

Не разумем шта је свејерес екуменизма? Јерес је погрешно учење о неком питању вере. Да ли неко може да ми појасни коју јерес проповеда екуменизам?

Екуменисти могу да молећи се са инославнима врше канонски преступ, али то није јерес, као што се сваки крштени хришћанин који не дође на недељну литургију налази у канонском преступу али он није јеретик.

За превазилажење раскола је по мени потребно употребити здрав разум, а не тражити решење у нечијој личности.

[Поуке.орг инфо]

Другим речима, др Богосављевић каже. Људи, изаберите ме за владику, ја ћу све то средити

 

[Поуке.орг инфо]

То је тај др Богосављевић

 

[Милан Ракић]

пре 12 минута, Поуке.орг инфо рече

Другим речима, др Богосављевић каже. Људи, изаберите ме за владику, ја ћу све то средити

 

[Поуке.орг инфо]

Управо сада, Милан Ракић рече

Што је најгоре, не би нас зачудило да га неко и предложи за владику. 

[Милан Ракић]

пре 6 минута, Поуке.орг инфо рече

То је тај др Богосављевић

 

Ал` се ова тетка забринула, а Никодије само везе ли везе.