"Скандал" са преносом сексуалних сцена на отварању 51. Битефа

[Милан Ракић]

Stari Grci, kako ih danas čitamo

Polusatnim ovacijama, na nogama, beogradska publika zbratimila se (da, i posestrimila) s kolegama u Berlinu, Solunu, Antverpenu i drugim evropskim gradovima u kojima se dosad prikazivala danonoćna "Planina Olimp: u slavu kulta tragedije - dvadesetčetvoročasovna predstava" Jana Fabra, gde su gledaoci, koji ovom prilikom sebe rado nazivaju pričesnicima, takođe uspravljeni i radosni, aplaudirali u trajanju proporcionalnom dužini predstave.

Bitef je ove godine, dakle, ugledao ono o čemu najviše priča pozorišna Evropa danas, u zanosu, u opijenosti životom i snom koju može dati samo starohelenski neklerikalizovani mit i ep i život, nasuprot ovom, našem, u ulogu žrtve, kao u najveću svetinju, umočenom svetu i prozi judaizma-cionizma, hrišćanskog klerofašizma i, od njih ništa manje militantnog i snuždenog - od njih još i ponižavanog - islama.

Klali su se i prethomerovski Grci, ali su znali da uživaju u životu naiskap, našte i do dna. O ovom umeću njihovog uživanja ne govori ništa bolje od one slike u Homerovoj "Ilijadi", u kojoj ožalošćeni ratnici, pre nego što počnu da oplakuju svoje ubijene drugove, večeraju, a nakon večere, skube kose i prinose žrtve u slavu svojih dičnih pokojnika, za kojima im se srce cepa. Ta ingeniozna egzistencijalna simetrija radosti i žalovanja stvorila je genijalnu, neponovljivu arhitekturu Partenona i neponovljivu logiku (dijalektiku), te tragediju, kao najsudbonosniji oblik pesništva, i komediju, kao pesništvo o onom što tragediji nužno izmiče - o spoznaji ironije i ironiji spoznavanja. Postoji vreme za uživanje u radu, ali i u dokolici, vreme za filozofiju, i za požudu, za užitak u odbrani časti, ali i za uživanje u osveti koja proliva krv, ne samo bez opterećenja savesti, nego upravo kao potreba te stare, zatomljene savesti, koja ne oplakuje, nego slavi život.

Jan Fabr uspostavio je ovu simetriju u svojoj dvadesetčetvoročasovnoj predstavi, u kojoj su performeri i podvižnici, a njihovoj ne tek neposustaloj nego stalno iznova obnovljivoj energiji, publika je najviše odavala priznanje. Kažem, uspostavio je Fabr ovu začudnu starogrčku simetriju, postigavši i to da obnažena tela i ogoljena spolovila junaka i aktera nijednog jedinog trenutka ne budu nešto nelepo i vulgarno na sceni, nego upravo najbožanstveniji kostim čoveka - telo po podobiju boginja i bogova. Ali, kao što smo, u hrišćanskoj epohi, svikli da skrivamo svoje telo, kao sramotu, tako smo svikli da skrivamo i druge božanske prerogative kod sebe, te i očiglednu istinu, prvu istinu, da svako ima pravo na uživanje života. No, ovom se osnovnom pravu gotovo uvek neko ili nešto ispreči, i tu onda mora da sledi pravedna kazna. Grci su, naime, znali ono što smo mi zaboravili: da je pravedno kazniti ono što nam ne dozvoljava da, kako bi se to sadašnjom pravnom terminologijom izreklo, konzumiramo ovaj jedinstveni i jedini život, na koji posle smrti nemamo više pravo. Grci su živeli sistem vrednosti u kojem je milosrdno nemilosrdno kazniti nemilosrdnike, a nemilosrdno biti milosrdan prema njima. Mi smo ovo izopačili, pa smo milosrdni prema onima koji su nemilosrdni prema osnovnom pravu najvećeg broja živućih ljudi da uživaju u životu, jedinstvenom, neponovljivom.

Fabr uzima slike, junake i govore iz grčke mitologije, pre svega iz Homera i iz tragedija trojice tragičara, ali slobodno interpreta na tom materijalu, puštajući, u dugim noćnim bdenjima, intuiciji da ga tuda vodi. Predočene slike ponekad poznate nam junake predstavljaju drugačije od onog kakvi oni jesu starogrčkim piscima. Prometej je sada, na primer, uplašen i potreban mu je podstrek drugih, takođe u jezi, da bi ukrao vatru od Zevsa. Fabr je Prometejevom podvigu posvetio nekoliko predstava, ali ga ovde predstavlja kao vrstu lukave, od straha ustreptale varalice koja odustaje od svog cilja da mu se zatim vrati. To je svojevrsni dijalog autora sa samim sobom, sa sopstvenim delom: jedan ironičan gest prema samome sebi, kao što je i ova njegova predstava jedan, doduše prikriveni, ironijski gestus u odnosu na ono što je u mladosti koncipirao i režirao.

Glavne junake i heroine tragedija, Fabr, ipak, uglavnom ostavlja onako kako ih znamo iz pisane ostavštine, s tim što glumci njihove reči izgovaraju u duhu frazeologije savremenog jezika. Izvrsna je scena u kojoj Agamemnon ima šta da kaže u svoju odbranu, bacajući u lice svima onima koji mu zameraju što je žrtvovao kćer, upravo argument svoje ljubavi prema tom detetu, koje je umorio kao žrtvu bogovima da bi osvajanje Troje moglo da započne. Da li iko od onih koji prigovaraju ima tu smelost da ubije ono što najviše voli kako bi se zadovoljila pravda i skinuo sram sa polisa?

Izvrsna je i Medeja dok govori u svoju odbranu, kao pred porotom, koju prezire, jer joj može suditi samo sud njene napaćene duše koja u osveti, strašnoj, grozomornoj, nalazi oduška od kojeg umire. To su, dakle, sekvence, a ima ih još, koje ovom "fizičkom" teatru daruju snagu logosa.

Ima i banalnih dosetki, čitavih scena potopljenih u njih, ali one lako ustuknu pred onim nadahnutim, originalnim rešenjima autora. Za onog koji ovo piše, jedna od najlepših scena svojevrsni je lajtmotiv, koji se tri puta javlja - kao što Sveti Petar tri puta izdaje Isusa. To su momenti kada se pojavljuje Hrisip, jednom, trudeći se da shvati ko je, a ne mogavši to, drugi put, jasno govoreći o sebi ko je i šta je, naime lik iz nepovratno izgubljene tragedije, tvrdo nam stavljajući do znanja koliko je, u stvari, bitno sećanje u ljudskoj zajednici, naime, da je ljudska zajednica zajedničko sećanje, i to sećanje u kojem bi morala biti jasno uspostavljena simetrija razlike između toga ko su heroji, a ko kukavice, i šta je to heroizam, a šta kukavičluk... Treći put javlja se Hrisip da govori o tome kako je silovan.

Hrisip je junak Euripidove tragedije, čiji je naslov upravo njegovo ime, a deo je one trilogije kojoj pripadaju, sačuvane, "Feničanke". Ovog junošu, najlepšeg među najlepšima, silovao je njegov pedagog, glasoviti Laj, dok je bio prognan iz Tebe. Kako je Laj okončao, to dobro znamo. Hrisip promiče scenom, među popamćenim tragedijama i herojima, kao ličnost iz zaborava, u ime svih žrtava kojih se ne sećamo, u ime svih heroja za koje ne znamo, a među kojima možda živimo.

Još jedna ključna stvar u ovoj Fabrovoj interpretaciji grčkog sveta jeste duhovitost: ironija, koja danas izgleda kao savremeni oblik odnosa prema starostavnoj ozbiljnosti epa, ali nije tako, jer je ironija neizostavni udeo starogrčkog života. Na njoj nastaje ne samo Sokratova majeutika nego, više od nje, čitava komediografija, a u noj je i Sokrat dobar za podsmeh.

Napor, neuobičajen napor, na kraju blagotvoran, ovde je ono što ulažu i igrači i publika, jer treba izdržati tih dvadeset i četiri sata, i to u nekoj vrsti omame, čime se, zapravo dovodi u pitanje zdravlje onog što uobičajeno nazivamo zdravim razumom. Hoće se reći, da bismo stigli do potpunije istine, možda bismo morali s uma smetnuti zdrav razum, jer je taj i takav zdravi razum upravo doveo do horora u kojem danas jesmo na pragu Trećeg svetskog rata i u izbegličkoj krizi, u kojoj je Evropa, svojom krivicom, svojom hamartijom, pognjurena do dignutog nosa (kojim para oblake).

Unisona je pozitivna recepcija ove predstave, uprkos bitne stvari koju ona prenebregava, ne ugledajući se na neizostavnog Aristofana, koji je u svojim komedijama upućivao invektive ka ljudima od uticaja i moći. Fabr traga i pokazuje samu strukturu moći, ali ne naziva njene nosioce današnjim njihovim imenima. To, međutim, drevni Grci očekuju od nas, jer u predstavi u kojoj mi gledamo njih u njihovom vremenu, oni gledaju nas u našem, i čekaju da, kao i oni, govorimo razgovetno, jasno i oštro, bez straha i sa strašću za imenovanjem.

U ovom slavljenju grčke tragedije, Fabr je sebi uskratio pravo da razotkriva i imenuje, što je, takođe, stvar ludičke naravi teatra, da razotkriva i imenuje one koji danas mahnitaju i čija se bezrazložna volja prihvata neupitno. Uprkos tome što Fabrov Dionis liči na predsednika SAD Donalda Trampa, nijednom nema čak ni aluzije na ovu sličnost, kojom se uočava strukturna razlika između Dionisa nekad i Dionisa sad, jer Tramp jeste Dionis savremenog sveta (sic!), odnosno, Dionis je danas postao Tramp, silom prilika, i jeste bog bezumlja politike i ljudske tragedije koju proizvodi ta politika.

U jednom od divnih trenutaka predstave, Fabr je na melodiju američke himne dao da se pevaju reči sasvim suprotnog značenja od reči te himne, a u drugom takvom momentu, jedan spartanski iscrpljujući dril, u kojem je publika učestvovala veselo (ne shvativši o čemu je reč, dakle, omamljena, prevarena), režirao je kao gimnastičku vežbu američkih marinaca, ali nije išao dalje na liniji ovog momenta sile. Čak i u onom trenutku kad stari Grci uzimaju na sebe obličja naroda među kojima su živeli kao među varvarima, Fabru nije palo na pamet da se pomene zločin genocida koji je njegova Belgija u XIX veku počinila, svirepo uništivši deset miliona stanovnika kolonijalizovanog Konga, odakle je izvlačila bogatstvo na kojem i danas stoji, omogućujući i umetniku Fabru da ležerno radi dugotrajne predstave, kojima mogu prisustvovati, i na kraju zdušno aplaudirati, i oni koji danas svojim političkim i poslovnim odlukama uništavaju čitave naseobine i narode.

Ne slučajno, dakle, stoji i ona greška u naslovu predstave, da je ona "u slavu kulta tragedije". Tragedija nije kult. Tragedija je upravo propitivanje kulta i uvreženog svetonazora. Tragička umetnost je politička umetnost par excellence, umetnost koju je polis iznudio, jer su mu bili nedovoljni hramovi, skupštine i sama agora (na kojoj su se tragedije najpre izvodile). Taj momenat spoznaje političkog nedostaje Fabrovoj razigranoj, lepoj i uzbudljivoj predstavi.

Ne bih o ovome govorio da sam Fabr u ovoj predstavi ne iskazuje potrebu da menja perspektivu, ne zaboravljajući sasvim da stare Grke gledamo iz današnjice. O tome govori i njegov Agamemnon, koji pored oklopa i šlema, u punoj ratnoj opremi, na stopalima nosi patike po poslednjoj modi. O tome govori i onaj današnji sirtaki koji igraju drevni Grci, obnaženi, kako su se inače nosili i na bojnom polju i na stadionu. Ali, Fabr se tu ubrzo zaustavlja, i kad na kraju, uz frenetično odobravanje publike, u Beogradu, Berlinu, Antverpenu i Solunu, ti grčki razigrani ratnici uzviknu da svako ima pravo da ponekad bude lud, on ne ide dotle da u toj slici, u kojoj povezuje današnjicu sa vremenom od pre dve i po, tri hiljade godina, pokaže šta zapravo jeste ta ludost, ta grčka ludost, koja je danas zaboravljena mudrost.

Ta ludost jeste pokretač "grčkog čuda" pre dve i po hiljade godina. To je onaj trenutak u kojem u Atinu stupa genijalni zakonodavac Solon, trgovac i pesnik, i ukida, jednim jedinim aktom, dužničko ropstvo. Isti taj momentum nalazimo u našem vremenu, ali savremena Grčka nije imala Solona da dužničkom ropstvu uzvikne ne, iako je premijer Cipras to nagoveštavao u predizbornoj kampanji. To novogrčko pristajanje na dužničko ropstvo, to je sveža rana na evropskom telu, rana iz koje curi njena budućnost.

U Fabrovoj predstavi često se, u ime starih Grka, čuje da demokratija ne štiti slobodu, ali taj zaključak za stare Grke izgleda besmisleno. Zašto? Zato što stari Grci, kad su govorili o demokratiji, nikad nisu pred očima imali predstavničku demokratiju: ona bi za njih bila oblik tiranije ili oligarhije. Atinska demokratija je prvi oblik direktne demokratije.

Fabr je puno toga nazreo, ali se nije osmelio da to i izvede na sunce svog spektakla, zato to i jeste spektakl; naime, njegova velelepna predstava pripada društvu spektakla: grandiozna predstava bez subverzivnosti. A pozorište, onako kako su ga izumeli Grci, najsubverzivniji je, najopasniji izum svetske kulture.

Zlatko PAKOVIĆ

[cloudking]

пре 37 минута, Grizzly Adams рече

Кад су се то тачно договорили?

u utorak

[Милан Ракић]

Nebojša Bradić: Valjda smo za 50 godina BITEF-a toliko naučili

Prenos scenskog spektakla "Olimp: u slavu kulta tragedije" čuvenog belgijskog reditelja Jana Fabra u produkciji Kulturno umetničkog programa RTS-a je po sebi TV spektakl i događaj, ne samo zbog toga što je sve trajalo 24 sata nego i zato što su reakcije posle bile burne i provocirale pitanja koja se tiču i umetnosti.

 

Piše: Aleksandra Ćuk

 

26. septembar 2017. 18:30

Foto: Medija centar

Ukusi su različiti i zbog toga o njima treba raspravljati. U svakom slučaju, oni kojima se dopao ovaj TV prenos bili su srećni da se javni servis poduhvatio ovog posla i zadovoljni načinom na koji je on realizovan. Gledaoci koji su uživo pratili predstavu i u "pauzama" to isto činili samo preko TV-a su bili zadovoljni što su u krupnim kadrovima mogli da dožive impresivne vizuelne postavke ovog komada, ali i da čuju znalački vođene intervjue sa pozorišnim stručnjacima i takozvanom običnom publikom. Oni kojima se ovaj umetnički reality show nije dopao osuli su paljbu po društvenim mrežama i protestovali jer su "uvređeni" sadržajem koji je odlučila da prenosi državna televizija. Konsterniranost ovog dela auditorijuma se uglavnom ticala prikazivanjem nagih muških tela, iako je RTS uredno stavljao upozorenje da određene scene mogu biti uznemirujuće za gledaoce. Sve ovo povod je za razgovor s Nebojšom Bradićem, urednikom Kulturno umetničkog programa RTS-a

* Da li je uopšte bilo komplikovano dobiti prava za prenos Fabrove predstave, koliko je to bio izazovan posao po sebi i na koji način?

- Svejedno da li je to prenos najvažnijeg međunarodnog pozorišnog festivala, stvaranje televizijski specifičnog umetničkog događaja ili programa koji profilišu umetnost i kulturu, RTS ima odgovornost da takve sadržaje distribuira do najudaljenijeg gledaoca. Saradnja sa BITEF festivalom je bila dobar osnov za prenos predstave koja je otvorila festival. Pripreme su bile veoma složene i donele su kvalitetnu realizaciju prenosa i veliku gledanost. Rejting RTS 3 među svim operaterima je u petak bio 41. mestu, da bi u vreme početka prenosa došao na 26. mesto, a u samom finišu predstave je dospeo na 14. mesto.

* U najavama ovog programa upotrebljena je i odrednica "kulturni rijaliti", ali su povici na društvenim mrežama bili da zbog određenih scena u kojima se prikazuje nago muško telo to sve i liči na opskurne rijaliti programe, kao i da je uvredljivo da se takav sadržaj prikazuje na javnom servisu. Kako to komentarišete? Da li ste očekivali takve reakcije? Šta biste poručili "uvređenim" gledaocima?

- Jan Fabr je obradio 20 antičkih tekstova - od Homera do Evripida. jezik predstave je simbolički, ljudsko telo je znak. Valjda smo za 50 godina BITEF-a toliko naučili.

* Oni kojima se prenos dopao posebno ističu način na koji su mlade dramaturškinje vodile razgovor sa svojim sagovornicima. Ima li ideja da se oblikuju emisije sličnog tipa na RTS-u i u sličnoj postavi?

- Tim mladih dramaturškinja - Tamara Baračkov, Dunja Petrović i Kristina Đuković, obavio je odličan posao: bile su sasvim u materiji predstave, kompetentno razgovarale sa stručnjacima iz oblasti pozorišta i umetnosti. Svojom pojavom su dale novu dimenziju programima kulture.

* Da li ste vi zadovoljni kako je tim RTS-a uradio svoj posao, eventualne posebne pohvale ili kritike?

- Tim RTS-a nije napravio grešku za vreme prenosa koji je trajao duže od 24 časa. Ovaj prenos je značajno pomerio granice televizijskog izraza i predstavlja kulturološki čin. Pohvale koje smo dobili došle su od samog reditelja i članova trupe, pozorišnih stručnjaka ali i gledalaca iz zemlje i sveta.

* Kakvi su vaši utisci glede Fabrove predstave a kakvi kada je reč o reakcijama publike?

- "Planina Olimp" je inspirativno, poučno i, ma kako dugo trajala - zabavno iskustvo. Predstavu sam gledao sa gledaocima, u reportažnim kolima i u foajeu Sava centra. Držala je pažnju sve vreme.

[Млађони]

1 hour ago, cloudking рече

Gradjani to vec rade... sta je sporno? Kod vas  u libertarijanizmima i ostalim alt tralalajkama nista se ne racuna dok se na izadje na ulice i ne pogaze ljudi?  

Pa bune se i dodjes im ti: NEMATE VI PRAVO DA SE BUNITE STA SE RADI SA VASIM NOVCEM! POLITICARI ZNAJU BOLJE! 
Mislim ako tebi ne smeta da vucic rasporedjuje tvoje pare, ok daj mu... ali sto i mene prisiljavas na isto? 

[Млађони]

1 hour ago, Grizzly Adams рече

Кад су се то тачно договорили?

Ne znam, mene niko nista nije pitao, samo se eto dogovorili oni koliko para treba da im dam i kako ce da ih potrose. 

Eto to je nekako ispravan i moralan okvir za drustvo. 

A da ko se ne slaze sa nasim sistemom trosenja neka placa i neka glasa. To jedino moze, ako prekine da placa ima da ga nabijemo u kavez. 

Izem ti drustveni sistem... baziran na nasilju i lopovluku

[Натан]

пре 2 часа, Млађони рече

Kada ti drugi covek uzme tvoj novac za nesto sto ne zelis da platis - to je pljacka.
Kada ti drzava uzme tvoj novac za nesto sto ne zelis da platis to je  porez. 

Није.

У првом случају ти је отето, а у другом добровољно пристајеш да од тебе отима караконџула од државе.

Престаните да јој дајете и почните више да живите тај ваш либертаријанизам. :-П

То је бар лако у банана државама, као што је наша. :-д

[Млађони]

пре 1 минут, todor рече

Није.

У првом случају ти је отето, а у другом добровољно пристајеш да од тебе отима караконџула од државе.

 

Ok znaci u prvom slucaju mi je otetu pod pretnjom nasiljem.
U drugom slucaju sam pristao da mi otme drzava da me ne bi prebila (pretnja nasiljem)

Престаните да јој дајете и почните више да живите тај ваш либертаријанизам. :-П

Pa ne mogu, preti mi nasiljem. Zatvorice me u zatvor ako joj ne dajem. 

 

То је бар лако у банана државама, као што је наша. :-д

Sto vise ljudi kao ja, to je manje banana drzava. 

 

[Juanito]

пре 2 часа, Млађони рече

Covek ima puno pravo da se buni protiv ovakvih stvari posto se finasiraju od njegovih para. Ako hocete da drzava kontrolise i finasira umetnost, gradjani imaju pravo da odrede sta moze a sta ne moze. Prosto kao pasulj. 

ne znam sto si bas njega pikirao a ne ove sto podrzavaju drzavno finasiranje umetnosti, mislio sam da si libertarijanac.... 

Kada se lizanja muskih dupeta ne budu finasirala od njegovih para, moze da pricamo o tome da cuti. Dotle nemamo moralnu snagu na argumentu. 

Фора је у томе да порезе плаћају и они грађани којима се представа допала, а не само они којима није.

Док год имамо порезе, немогуће је доследно применити тај твој аргумент јер ће увек бити оних којима се нешто свиђа и оних којима се не свиђа, а реално нису ни сви компетентни да одлучују о свему. Постоје само два решења која је у пракси могуће спровести - или нема уопште јавног финансирања културе, науке и сличних области или о финансијама одлучују људи из струке. Наравно да је овај други случај подложан корупцији и да је у Србији још подложнији корупцији него у земљама са стабилним и независним институцијама. ”Праведно” би било да јавни сервис (кад већ постоји) преноси и ово и литургије и разне друге садржаје, те да покрије интересовања свих пореских обвезника. 

А сасвим сам сигуран да ни већина бунџија не би гласала да се укину порези, него би само да се пореске паре усмере на оно што они воле и да се тлаче њихови неистомиљеници. Идеолошки је сукоб прогресиваца и конзервативаца је сукоб две групе етатиста, а не сукоб етатиста са љубитељима минималне државе. Либертаријанско решење јесте једино доследно (по цену да изгубимо уметност), али док до њега не дође (читај док људи не схвате да је то најбоље за њих и не изгласају га), тако је како је.

[Млађони]

пре 2 минута, Juanito рече

Фора је у томе да порезе плаћају и они грађани којима се представа допала, а не само они којима није.

 

Pa da, fora je da ja placam gradjanima kojima se dopala da mogu da je gledaju. 
 

Цитат

Док год имамо порезе, немогуће је доследно применити тај твој аргумент јер ће увек бити оних којима се нешто свиђа и оних којима се не свиђа, а реално нису ни сви компетентни да одлучују о свему. Постоје само два решења која је у пракси могуће спровести - или нема уопште јавног финансирања културе, науке и сличних области или о финансијама одлучују људи из струке. Наравно да је овај други случај подложан корупцији и да је у Србији још подложнији корупцији него у земљама са стабилним и независним институцијама. А сасвим сам сигуран да ни већина бунџија не би гласала да се укину порези, него би само да се пореске паре усмере на оно што они воле и да се тлаче њихови неистомиљеници. Идеолошки је сукоб прогресиваца и конзервативаца сукоб две групе етатиста, а не сукоб етатиста са љубитељима минималне државе. Либертаријанско решење јесте једино доследно (по цену да изгубимо уметност), али док до њега не дође (читај док људи не схвате да је то најбоље за њих и не изгласају га), тако је како је.

Taj argument je dosledno primeniti dok god se postuju prirodna prava. Dok god u ljudima vlada i prihvataju prirodno pravni sistem moralnih vrednosti - dotle je koherentno.

Placas poreze samo za usluge koje koristis. Naprimer vojsku njih kristis stalno i moras da ih placas. Ali ne moras da placas drzavnog doktora jer njega ne koristis stalno. Ne treba ti doktor da ti dezura na granici. 

 

 

Наравно да је овај други случај подложан корупцији и да је у Србији још подложнији корупцији него у земљама са стабилним и независним институцијама.

Svaki put kad drzavnu uslugu ubacis u ekonomske tokove, dobio si korupciju. Sto vise zakona - to korumpiranija drzava. 

[Млађони]

пре 5 минута, Juanito рече

Либертаријанско решење јесте једино доследно (по цену да изгубимо уметност), али док до њега не дође (читај док људи не схвате да је то најбоље за њих и не изгласају га), тако је како је.

p.s nemam problema da ga ljudi shvate za ozbiljno, ali od neceg mora da se krene. Ne argumentujem ja ovde da mora da se krene od umetnosti nego argumentijem princip da bi gal judi nekad, nadam se prihvaitli i prekinuli da tretiraju jedni druge lopovlukom i pretnjom nasiljem.

Ovaj primer sam samo iskristio da ilustrujem princip. 

[Натан]

пре 1 минут, Млађони рече

Pa ne mogu, preti mi nasiljem. Zatvorice me u zatvor ako joj ne dajem. 

Па ризикуј, шта ме брига. =)  Не мења се систем тек тако.

пре 4 минута, Млађони рече

Sto vise ljudi kao ja, to je manje banana drzava. 

Тешко, јер преко пореза учествујеш у одржавању исте.

Доследни либертаријанац не би плаћао порез.

[Млађони]

Управо сада, todor рече

Па ризикуј, шта ме брига. =)  Не мења се систем тек тако.

Pa dobro, ja razumem da ti oces da me prebijes preko drzave ukoliko ne dam pare vucicu. Vidim da nemas problem sa time. DA imas bio bi kao ja libertarijanac. 

Тешко, јер преко пореза учествујеш у одржавању исте.

Pa daj onda da lupimo 100 % porez, da lepo svi sudelujemo u odrzavaju drzave.. da nam drzava bude dobro odrzavana da joj damo 100 % para. 

 

Доследни либертаријанац не би плаћао порез.

Ko da si mi reko, dosledni libertarijanac ne bi bio u zatvoru. Sta treba da se ubijem? Rodjen sam i zivim u nasilnom sistemu baziranom na pljacki, i  trpim. Pricam i trpim, nadam se da ce ljudi da prekinu tu pljacku i nasilje. 

 

[Млађони]

@todor @cloudking @Juanito
 

 

[Bokisd]

пре 37 минута, Милан Ракић рече

pokaže šta zapravo jeste ta ludost, ta grčka ludost, koja je danas zaboravljena mudrost.

Nekako mi je ovo najupecatljivije u celom tekstu ( iako ima jos dosta stvari koje mogu da se komentarisu  )

Ja koliko znam, postoji samo jedna mudrost koja je osvetljavala ne samo grcki, nego ceo svet. To je velika grcka misao olicena u njihovim velikim filosofima, koja je daleka od bilo kakve grcke ludosti mitova i slavljenja bogova kao preslikane 'slike',  negativnih ljudskih ponasanja i strasti.

Zbog toga, sve nekako imam utisak da se pogresno predstavlja upravo ta' anticka grcka misao i mudrost. Nije ona ( mudrost ) u strasti i porivu , nego u filosofskom , duhovnom i umnom pogledu na svet i coveka u njemu.

Verovatno je i zbog tih ludila strasti, bez ikakvog razuma i vrline,  veliki Sokrat i rekao,...'da je Atina kao mrtvi konj, a ja sam obad koji ga pokusava probuditi i odrzati u zivotu'...

U tom smislu, , koristiti obnazeno ljudsko telo u eksplicitnim scenama, je ispod svakog dostojanstva i kritike.

1 hour ago, Милан Ракић рече

Ali, kao što smo, u hrišćanskoj epohi, svikli da skrivamo svoje telo, kao sramotu

Sta reci ?

Jednostavno, to nije problem samo hriscana , nego cele ljudske misli i rasudjivanja olicenih i u drugim religijama, filosofiji i etici. 

I, ipak, nije vera gledala na telo kao na sramotu, nego na koriscenje tela u necasne svrhe, koje su ( svrhe ) mnogobrojne i vrlo razlicite, sto i jeste sramotna i nedostojna stvar za coveka.

Jer, ipak je u hriscanstvu vrhunac telesnosti, kada dvoje postanu jedno telo i misao u zajednici braka. To je ipak, verujem,  ta' prava umetnost zivota i radosti i veselja i srece, sa kojom se nista ne moze uporediti.

[Juanito]

пре 9 минута, Млађони рече

@todor @cloudking @Juanito