Бивши директор Побједе и протестант Лав Лајовић "постао ипођакон ЦПЦ"

[александар живаљев]

Бивши директор Побједе „на служби Богу“: Ушао у НВО ЦПЦ

Од ИН4С -21 маја, 2017

 

 

 

Лав Лајовић, бивши извршни директор листа „Побједа“ и бивши координатор тзв. Хришћанског покрета Црне Горе прикључио се НВО Црногорска православна црква.

Лајовић је данас „са радошћу Господњом“ објавио на Фејсбуку фотографије са челником НВО ЦПЦ, Мирашем Дедејићем, наглашавајући да га је Дедејић „прoизвео у чин ипођакона“.

„Драги пријатељи, данас са радошћу Господњом објављујем да сам донио једну од најважнијих одлука у зивоту, одлуку да кренем путем свештеничке службе Богу. Произведен сам у чин ипођакона, данас на Цетињу, од стране Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског, господина Миахила. Моја је молитва да моја служба буде на славу Божју а на благослов моме дому и народу“, написао је Лајовић.

Упоредивши се са јеванђелистом Јованом Богословом, Лајовић истиче да је стицај околности дао да његов улазак у службу падне баш на дан кад се прославља овај светац.

„Стицај околности је дао да мој улазак у службу падне баш на празник светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, онога ученика за којег говораху да га је ‘Учитељ нарочито љубио’, а чијим сам се животом и дјелом од првих дана мога хода са Богом, највише инспирисао. Нека је слава Богу Оцу, Сину и Светоме Духу! Амин!“, закључио је Лајовић.

Још једно српско-црногорско раздвајање – одлука Лајовића уздрмала му породицу

Контроверзна одлука Лајовића, који је и кроз рад НВО Хришћански покрет промовисао „дукљанско насљеђе“, уздрмала је и његову породицу, те је његова супруга преко друштвених мрежа обратила јавности, наводећи да не жели да ико проживи оно што она тренутно преживљава.

„Драги ФБ пријатељи, најљубазније вас молим да ми неко време не шаљете поруке. Посебно вас молим да ми не шаљете слике ‘рукоположеног’ ђакона, јер смо деца и ја јако узнемирени и не знамо шта нас је снашло. Ја сам Српкиња са великим С… Волим своју Србију као свој живот… И више никакве везе са овим човеком немам… У сваком случају, не дао Бог никоме ово што пролазим!“, написала је Светлана Лајовић.

Она је у коментару под истом објавом написала да жали што је оставила своју земљу Србију.

„Што оставих своју земљу, свој народ, мислећи да се удајем за доброг човека.“

KOМЕНТАР УЗ ОВУ ВИЈЕСТ - А.Ж.

Од породичних проблема господина Лајовића, чини ми се да је много значајније да је прије неки дан он одрекао светост Светом Петру Цетињском. Тако је од заведене масе мојих младих Цетињана деведесетих која је пјевала: "Ми имамо свога Бога - Светог Петра Цетињскога", гријешећи се и о Господа и угодника Његовог, "ЦПЦ" се сада одрекла и највећег Чудотворца Цетињског.

Одбацивање светитеља, сасвим је у духу "Хришћанског покрета Црне Горе", који је чинио он сам, као наглашено протестанстки усмјерен човјек у својим текстовима, који се школује на протестанском факултету у Осијеку:

http://lavlajovic.blogspot.com/2014/07/djecak-vladimir.html

JERES KOSOVSKOG MITA

UVOD

Lav Lajović

Ova knjiga je nastala u godini proslave 200 godine od rođenja Njegoša, državnika i najvećeg crnogorskog pjesnika. Na ideju da je napišem došao sam u trenutku kada je mitropolit crnogorsko primorski pokrenuo inicijativu za kanonizaciju Petra II Petrovića Njegoša. Inicijativa da Vladika Rade bude proglašen za sveca i sve ukupno što se zbiva sa Srpskom pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori izazivaju vrlo opriječne stavove u Crnoj Gori. Mnogi veliki naučnici u Crnoj Gori, ali i šire, napisali su mnoštvo studija o Kosovskom mitu, Njegošu i njegovom Gorskom Vijencu. Rekao bi čovjek, šta se to još ima reći o svemu tome a da to već nije napisano. Svetosavlje je do nebesa diglo Njegoša i njegovo pjesnički stvaralaštvo, međutim sada pokušava da ga prikuje za nebesa i kanonizuje kao “episkopa tajnovidioca”. I to nije slučajno, to je dio šire i mnogo opasnije kanonizacije Kosovskog kulta, u momentu kada Srbija priznaje albansku administraciju na Kosovu. Snažan otpor uslijedio je upravo od SPC i mitropolita crnogorsko primorskog, koji Njegošem žele , po oprobanom receptu, da inspirišu narod na borbu za Kosovo i “istragu” sadašnjih „poturica“ u Vladi Srbije i Vladi Crne Gore koji „izdadoše Kosovo” jer „na komade razdvojiše carstvo (pretpostavljam njihovo -SPC). Zato se ponovo čuju kletve (poput Lazareve) od strane nekih episkopa i poteže vokabular Kosovskog mita!

Zato, duboko sam uvjeren da Kosovski mit treba do krajnjih granica dekonstruisati i dekanonizovati a Njegoša nanovo pročitati u savremenom crnogorskom kontekstu, jer je Gorski Vijenac (p)ostao vrlo aktuelno i ośetljivo pitanje. Ja ću pokušati da Kosovski mit, a time i djelo čuvenog crnogorskog vladara i vladike, stavim pod svjetlo Hristovog Jevanđelja . To je, čini mi se, naročito važno jer Njegoš nije tek neki neshvaćeni periferni umjetnik čije bi se bavljenje vjerskim pitanjima moglo relativizovati. On je bio pravoslavni episkop, i to u prelomnom istorijskom trenutku za Crnu Goru. On je bio znači istaknuti crnogorski vjerski vođa, čelni čovjek posljednje hrišćanske teokratije u Evropi. Čitaoci njegovih spjevova doživljavali su ga kao duhovnog oca. Vjerujem da ova apologetska studija ima smisla u momentu kada se na Saboru Srpske pravoslavne crkve vijeća o pomenutoj inicijativu Mitropolita Amfilohija. I bez obzira kako će okončati proces kanonizacije Njegoša, njegovo književno djelo je nužno kritički sagledati u teološkom smislu. Ja mislim da to do sada nije u Crnoj Gori rađeno, a ako je ko i to činio, nije to radio sistematski a posebno ne kritički. Nekako su svi zastali zadivljeni, pa i ja sam imao taj problem, pred grandioznom likom i djelom najumnijeg Crnogorca. Siguran sam da i ja ne bih skupio „hrabrosti“ polemisati sa stavovima tako velikog mislioca, jer ko sam ja da doumim ono što se najbolje sagledava na izvoru, đe je voda čista i svježa. Moja kuražnost se manifestuje samo u tome da sa ključnim postulatima Njegoševog djela sučelim Riječ Božiju, koja je objavljena, i koja je poznata i lako dostupna. Mislim da na ovim prostorima, nema većeg autoriteta nad Gorskim Vijencem, od Svetog Pisma na osnovu kojega ću polemisati sa mitologijom koju je vaspostavio Vladika.

Ovo bi trebala da bude (samo)odbrana fundamentalnih istina hrišćanstva, koje su po mom mišljenju napadnute kosovskom mitologijom koju su utemeljili episkopi i državnici na ovim našim prostorima zadnjih 200 godina. Ova opasna mitologija,na našim prostorima, srasla je ne samo sa kulturnim i nacionalnim identitetom (što je donekle razumljivo) već i sa pravoslavmom dogmatikim (što je mnogo opasnije). Svetosavlje kakvog mi danas vidimo, protivi se svakom političko idiološkom projektu koji je suprostavljen srpskom nacionalizmu i klerikalizmu, a posebno crnogorskom nacionalnom i duhovnom preporodu i slobodi. Da je istina ovo što tvrdim, dokaz je cjelokupna kampanja koja se vodi oko beatifikacije Njegoša. Njegoševa teologija koju je nagovijestio svojim djelom, uvjeren sam, zaslužuje jednu kritičku analizu. Viđećemo da teozofija Gorskog Vijenca poput ribe, koju je potrebno pažljivo jesti. Svakom neukom vjerniku koji se susretne sa njim mogla bi zaprijeti kost u grlu, ako ne nauči da razdvoji meso od kostiju. Ovo tim prije, jer je za većinu pravoslavaca Gorski Vijenac vrlo primamljiva i ukusna riba, koju je vrlo opasno halapljivo jesti. Ova moja knjiga bi se zato mogla tretirati kao priručnik za „čišćenje ribe“. Želim da ukažem šta je šta i đe je kost u ovoj kosovskoj mitologiji. Tvrditi da je taj mit Hristova nauka, jeste JERES. To želim pokazati i dokazati.

ОСИМ ОВАКВИХ УМОТВОРИНА, Лав Лајовић је писац бројних удворичких текстова Милу Ђукановићу, као "Оће да нам га огаде" и слично. Један коментатор на сајту ИН4С, даје добар портрет овог врло опасног човјека:

"Ko je Lav Lajović? Nesumnjivo čovek impresivne biografije, po potrebi ili zadatku i u vladinom sektoru CG i SCG ili u nevladinom sektoru. Čovek iz senke zadužen za rešavanje verskog pitanja u CG, koristeći i nesrećnog Miraša kome drži predavanje pred studentima (pogledati Jutjub), verovatno i jedan od kreatora nakaradnog verskog zakona, po hrišćanskom opredeljenju verovatno protestant jer pohađa njihovo teološko učilište u Osijeku. Duhovni pokretač (spiritus movens) duhovne magle koja se spustila nad CG. Pošto nikako da uspe da projekat CPC zaživi u narodu, verovatno sprema ukrajinski scenario otimanja manastira i crkava i dodeljivanja istih ovoj luciferskoj tvorevini. Opasan čovek na opasnom mestu u opasno vreme sa moćnim i bogatim sponzorima.Možda i naslednik nesrećnog Miraša, odrastao na Kosovu, majka i bivša žena su mu Srpkinje, naša srpska nesreća rukopoloženi Leo prvi protestantski."

[александар живаљев]

Уврнуће смисла: Лобирање код Св. Василија за „ипођакона“ Лајовића

Од ИН4С -22 маја, 2017 Пише: ђакон Ненад Илић

 

 

 

Лајовић испред католичког крста у Фундини
 

Повремено изгледа да сви који се баве породицом, нацијом и Црквом, органским природним и натприродним заједницама, не успевају да схвате до које је мере су неолиберализам, индивидуализам и постпостмодерно хиперпотрошачко друштво пореметили људе и њихов однос према нечему што пречесто подразумевамо. Поготово овде, на просторима некада јединствене и јаке традиције. А традиција је угрожена како најновијим модама, тако и старинским а наново препакованим национализмом.

Један човек са којим имам некакву комуникацију на ФБ је данас, баш на „Дан независности Црне Горе“ постао ипођакон Дедејићеве секте – такозване ЦПЦ.

Запрепашћујући је број честитки које је он добио због свог неочекиваног поступка, а од кога се и његова породица ограђује.

Или су црногорски секташи заиста веома концентрисани и спремни, или их има више него што се мисли.

По свему, догађај изгледа као секташка светковина црногорских „православних протестаната“.

Колико је тужно суво и суморно свако одељивање од животворног православног стабла – прво је што човек помисли!

Толико уврнуће смисла какво је присутно у коментару једне пријатељице новог Дедејићевог ипођакона (школованог код протестаната, будућег свештеника вероватно, а неки мисле и могућег Дедејићевог наследника који ће покушати да реши „последњи велики проблем“ Црне Горе) тешко је замислити, а опет – одлично одражава растројеност људи на овим просторима, суочених са манифестацијама савремености.

Жена се моли Светом Петру Цетињском и Светом Василију Острошком да прате новог ипођакона на његовом секташком путу! Такорећи – лобира код светих!

„sad sam jos vise ubijedjena u uspjeh Crnogorske pravoslavne crkve, nadam se da ce ovaj cin biti prepoznat u narodu i da ce Crnogorci napokon shvatiti da je drzavа bez crkve isto sto i tijelo bez duse, zato su sad moje molitve usmjerene velikim crnogorskim svecima, Sv.Petru Cetinjskom i Sv.Vasiliju Ostroskom da te prate na tom svetom putu. Neka cuvaju tvoju duhovnu snagu i briljantan um, neka ti blagoslove svaki buduci korak usmjeren za dobrobit tvoga i naseg naroda i nase crkve. AMIN“.

Ваљда би нови „ипођакон“ требало да их инспирише?

Просто тешко и за измислити, а камоли за замислити! Будаласт али драгоцен пример болести о којој се мора да мислити на време.

Можда би једну ствар би ипак требало поново узети у озбиљно разматрање – оно чувено, више пута предлагано ротирање националног и православног у називу помесних православних цркава.

На пример – да ли СПЦ или ПСЦ? Притом – наравно да се не ради само о форми, него и о суштинском, о постављању лествице вредности.

Овако, као да у подразумевању „једна држава=једна црква“ губи нација, а православље слаби у свом деловању у историји.

Још пре десетак година свест о православном проблему „једна држава=једна црква“ донела је ротирање у називу Православне Цркве у Црној Гори. Међутим без доследности примене закључка на свим нивоима организације – овај назив остаје некако формалан.

Иако овакви примери као „врбовање“ православних светитеља за секту изгледају на први поглед болесно и изоловано, рекло би се да нису у питању само несрећна измишљотина – ЦПЦ и још један мутирани национални изданак изникао из српског стабла.

Већина народа у Црној Гори, без обзира на то да ли се декларише као српски или црногорски, хвала Богу, још увек чува оданост према својој Православној цркви. Вероватно ће народ бити изложен новој смишљенијој антиправославној пропаганди.

Лајовић прима диплому од англиканских свештеника

Међутим, проблем се појављује и на више места у Православљу, немамо најбоља решења и питање је да ли квар у вези са новим државама неће нарасти.

А, у међувремену, жеља за моћи одређених православних центара, производи само немоћ да се одржи један нормални свеправославни сабор, и својим слепилом ствара терен за нарастање и овог и других кварова.

Много тога нам се последњих деценија десило за шта нисмо ни слутили да је могуће.

(Извор: Фејсбук)

[Grizzly Adams]

Надреализам...

[коЖељ њацИ]

На овим просторима конвертитство је увек било срамотно, а ово је грђе од Ријалити програма...

[Милан Ракић]

пре 6 часа, александар живаљев рече

Лајовић прима диплому од англиканских свештеника

Сад мен` ништа није јасно.

Овај на слици што са Лавом држи диплому је заиста бискуп Англиканске цркве задужен за екуменске односе. Али овај млађи је бискуп Реформаторске цркве и декан Протестантског теолошког училишта у Осијеку, а такође и предавач и код нас у Новом Саду код Попадића на Протестанстком теолошком факултету, отац Јасмин Милић! Те ми сад није јасно код којих протестната је Лав стекао диплому. Иначе магистарска теза гласи "Библијске рефлексије Летописа попа Дукљанина"... 

[александар живаљев]

пре 7 минута, Милан Ракић рече

Сад мен` ништа није јасно.

Овај на слици што са Лавом држи диплому је заиста бискуп Англиканске цркве задужен за екуменске односе. Али овај млађи је бискуп Реформаторске цркве и декан Протестантског теолошког училишта у Осијеку, а такође и предавач и код нас у Новом Саду код Попадића на Протестанстком теолошком факултету, отац Јасмин Милић! Те ми сад није јасно код којих протестната је Лав стекао диплому. Иначе магистарска теза гласи "Библијске рефлексије Летописа попа Дукљанина"... 

Вјероватно је тај потпис фотографије ставио ИН4С, а не ђакон Ненад Илић. Незнајући за Лајовићеву протестанску наобразбу, ја сам га на основу радова које је публиковао (осим панегирика Милу Ђукановићу), на неким црногорским сајтовима још прије три године "оптужио" за протестантизам. Да се не лажемо, чак ни Мираш није отишао толико далеко да одрекне светост Светом Петру Цетињском (јесте његов "парохијан" Јеврем Брковић). Сад је Мило увалио Мирашу насљедника, што ће бити виђећемо...

[александар живаљев]

Напомјена: Стево Вучинић, који се помиње у тексту, секретар "Одбора за вртање аутокефалности ЦПЦ", као услугу од црногорске владе добио је из Народног музеја ЦГ антички мач и штит, који је потом препродао истом том музеју.

Грубач: Ипокаплар у волшебним просторима оскрнављених светаца

Од Војин Грубач - 25 маја, 2017

 

 

 

Лајовић прима диплому од англиканских свештеника

Овогодишњи „Дан независности Црне Горе“ обиљежила су два симболична догађаја везана за двије личности црногорске јавне и политичке сцене. Наиме, протеклог 21. маја звијезде друштвених мрежа и електронских портала су били Назиф бег Цунгу, предсједник Општине Улцињ, и Лав Лајовић Протестантски који је – „координатор“ чудноватог Хришћанског покрета Црне Горе.

Цунгу је за тај свијетли празник довео „дивну екипу“ на планину Румију изнад Бара, гдје су се с пушкама и сјекирама, те исуканим камама и срдачним осмјесима сликали са албанским заставама и мајицама с мапама Велике Албаније, у чијим границама се налазила половина територије садашње „независне Црне Горе“.

И док је Назиф бег Цунгу прослављао Дан независности оне половине Црне Горе којa је изван граница Велике Албаније, црногорски полицијаци су се шуњали по улицама „независне“ да открију „непријатеље државе“, који обично вежу машнице у виду тробојке на унутрашњим ретровизорима својих остарјелих аутомобила.

Прелетачевићу – нагло просветљење или нешто политички актуелније?

Отприлике у исто вријеме, на Цетињу је у чин ипокаплара НВО ЦПЦ рукоположен протестантски проповједник Лав Лајовић. Тако се координатор Хришћанског покрета Лав нашао у истој организацији са хришћанским и археолошким координатором Стевом, црногорским гњурцем из Рогама.

Наиме, извјесни крстоносац Стево Вучинић је познат по томе што је 2011. г. продао Народном музеју Црне Горе за 25.000 евра бронзани илирски шљем и мач (старости око 2.500 година). То археолошко благо је, по мишљењу специјалиста- противзаконито изронио из ријеке Зете у својим Рогамима.

Ипак, рогамски ронилац Стево је током те акције, а зли језици потврђују- из Зете изронио са бронзаним шлемом на глави и илирским мачем у десној руци, али и- великом рибом у устима.

А риба је, као што знамо, један од знакова хришћанства. Тако испада да је Стево „до бола“ демонстрирао своју „оданост хришћанским вриједностима“, да је чак и Деда Мраз гледајући све то изустио- „Амин“!

Наравно, сложићете се, ако Стево може годинама бити тајни ловац на арехеолошко благо Црне Горе, тада и Лав може годинама бити тајни протестантски проповједник!

Међу стотинама честитки упућених Лаву Лајовићу, поводом „рукоположења“ у хришћанског ипокаплара, корисници Фејсбука су уочили једну особиту поруку, коју је постовала грађанка Доротеја Блажевић.

Доследна протестанткиња Доротеја је у поруци Лаву рекла следеће: ”Ишла сам у Евангелистичку Цркву на Зебјело, где сте били јако битна особа- као проповедник и дио организационог тела. Шта сад – прелет, нагло просветљење или… политички актуелније?”

Елем, тако је испало да је Лав Прелетачевић био сво вријеме протестантант, који је проповиједао учење Евангелистичке цркве кроз форму координатора некаквог Хришћанског покрета Црне Горе.

Дакако, нико не спори да је слобода вјероисповијести и проповиједи загарантована, те да је укривени Лав имао потпуно право да буде протестант и да буде укривен. Али, спорно је то што је Лав као протестант нападао Православну цркву у Црној Гори, како се она данас официјално назива, и њеног митрополита Амфилохија- који њоме руководи.

Испада да је разлог напада тај што Лавова Протестантска Еванђеоска Црква у Црној Гори- има сасвим други поглед на хришћанство од Митрополије црногорско приморске.

Лав као да не схвата да је елементарно право сваке Цркве да има учење какво она сам одреди. Самим тим је Лавова критика било које Цркве са позиција Цркве којој сам припада била излишна, па и јако чудна. У датом случају – накарадна!

Нема сумње, Лав Лајовић је, као протестант, прекршио неписани кодекс да се представници једне религије уздржавају од напада на друге религије, а то је озбиљно кршење принципа грађанске толеранције, у коју се Лав свакодневно клео. Испада, Лав је једно причао, а друго радио!

Протестантски напад на Православну цркву

А ево шта је протестантантски проповједник Лав Лајовић, маскиран у „хришћанског координатора“, говорио против Православне Цркве у Црној Гори:

Радиотелевизија Црне Горе је 6. септембра 2015. пренијела ударну вијест да је хришћански кородинатор Лав Лајовић рекао следеће: “Једино рјешење настале ситуације око Нацрта Закона о вјерским заједницама, али и у православљу и у Црној Гори уопште, је да митрополит Амфилохије ‘поднесе оставку’ тј. оде ‘у пензију’”. (1*)

Другог септембра 2016. протестант Лајовић je тражио реорганизацију Православне цркве у Црној Гори, која је у медијима најављена овако: “Потребан референдум о црквеном питању и да се владике бирају у Црној Гори”!(2*)

Потом се 21. априла ове, 2017. године протестант Лав огласио саопштењем чији је смисао дат у голом наслову црногорских портала: “Амфилохијеви иступи су у супротности са Светим писмом и православном традицијом.” (3*)

Елем, суштински проблем у “тражењу оставке Митрополита” од стране цивилног лица и невладиног активисте Лава Лајовића, је у томе што Лајовић, у тренутку када се агресивним јавним наступима мијешао у рад и устројство Православне цркве у Црној Гори- не само да није био православни вјерник, већ уопште није био грађанин православне вјероисповијести.

Лајовићу очигледно није јасно да је, са позиције протестантског вјерника, имао право да коментарише реорганизацију Православна црква исто колико на то има право, рецимо – Назиф Цунгу, Суљо Мустафић или Марија Вучиновић.

Или, можда, неправославни грађанин Лав погрешно мисли да то што по правилима лијепог понашања није дозвољено Назифу, Суљу и Марији – да је дозвољено Лаву?

Једно је несумњиво, вербални екстремизам који је, преко свога проповједника Лава, дозволила себи Еванђеоска Црква у Црној Гори- себи нису дозвољавали чак ни Јеховини свједоци.

Опет, сасвим увјерено се може рећи да је Лајовић у моменту нецивилизованих напада на Православну цркву у Црној Гори заиста био у редовима Протестантске Еванђеоске Цркве, чије је сједиште на Забјелу у Подгорици.

У прилог томе свједочи чињеница да се Лав Лајовић јавно хвалио, преко друштвених мрежа и портала, да је 28 априла ове године магистирао на Протестантском теолошком училишту “Михаел Старин” у Осијеку, на тему “Библијске рефлексије свештеника Љетописа Дукљанског“.

У јавно приложеној дипломи му, поред остaлога, пише да је “испунио све што је одређено црквеним прописима и актима Училишта”, те је тиме “стекао еклезијални академски назив магистар богословља, као и сва права која му припадају по црквеним прописима”.

Која је то додатна права Лав добио у Протестантској Еванђеоској Цркви – мало кога интересује, осим једнога. Да ли је добио протестантско право да се на скарадан начин бави устројством Православне цркве којој не припада- па је јавно напада уз провале неконтролисне мржње?

Да закључимо, да је Лајовић атеиста, антитеиста или агностик имао би некакво право да се јавно осврће на Православну цркву, али као протестант на то није имао никакво право. Дакако, осим ако није умислио да води вјерски рат против православних вјерника и њихове Православне цркве у Црној Гори.

“Добра Вијест” и жељени генерални секретар Евангелиста

Елем, како су се протестанти, преко свога проповједника Лава, бацали изјавама на Православну цркву у Црној Гори, ред је да нешто знамо и о њима. У том смислу постоји протестантски портал “Добра Вијест”, гдје се црногорски протестанти промовишу, пишући о себи и свом учењу.

Ко су уопште они, те каква им је организациона структура, аутори објашњавају кроз текст “Еванђеоска заједница у Црној Гори”, наводећи следеће:

“Црногорска заједница еванђеоских/ библијских хришћана је скуп вјерних из различитих деноминација/ цркава из цијеле Црне Горе, и ово је њихово мјесто на нашем сајту.

Еванђеоска заједница није организација, ни црква/ деноминација, ни друштво, нити постоји као такво, оно је само термин у интерној употреби који нас издваја од остатка хришћанства, које је већином номиналног и небиблијског карактера.

Библијске цркве у Црној Гори cу: Христова Црква браће у Подгорици, Црква Христовог јеванђеља у Подгорици, Библијска хришћанска црква у Никшићу.”

Дакле, јасно је да Еванђелисти све остале хришћанске Цркве сматрају противницима, јер су оне, по њима – „у суштини небиблијског карактера“.

У тексту “Хришћанство у Црној Гори”, протестанти дају још прецизнију слику о себи, гдје кажу: “Библијска црква/заједница – је најчешће нека протестантска црква/деноминација, не традиционалног већ еванђеоског карактера и вјероисповиједања, али може бити и било која мјесна заједница/скуп вјерних и позваних из протестантизма, православља, католицизма, ислама или атеизма и било које нације, и окупљених ради прослављања Бога и заједништва.”

Из ове друге дефиниције за нас је интересантно да у саставу “Библијске цркве/ заједнице” може бити и “мјесна заједница/ скуп вјерних и позваних“ из „православља и атеизма“?! Елем, како атеисти нису „вјерни“, то им се дала одредница- „позвани“?!

Ма колико се Лав укривао и петљао, јасно је да се његова мисија, као магистра и проповједника протестантизма, своди на то да унапређењима од ипокаплара до виших чинова у својој новој вјерској групи – НВО ЦПЦ уведе у заједницу Библијских цркви.

И то би било логично, па чак и лијепо, јер НВО ЦПЦ и нема вјернике, већ има атеистичке „подржаваоце“- који су управо потребни новопеченим Библијским црквама у Црној Гори, како то они отворено кажу на свом порталу.

Систем по којем би се организовала сва та агресивна квазихришћанска боранија – објашњен је у тексту “Еванђеоска заједница у Црној Гори”, гдје се каже:

“Надамо се и молимо да се на црногорском духовном небу ускоро појави и заједничко тијело свих еванђеоских хришћана под именом (или сличним) Црногорски Еванђеоски Савјет, које ће имати, између осталих, и улогу да нас представи друштву као постојећу (присутну) и јединствену групу грађана са заједничким вјеровањем (credendom) и дјеловањем које из њега проистиче (агендом).

До тада, улогу да информише вјерне и да нас представља у друштву ће, поред постојећих појединачних настојања, имати и ова страница.”

Укратко, ево прилике да хришћански координатор, протестантски проповједник и ипокаплар НВО ЦПЦ Лав Лајовић обједини све тајно, скривено и јавно кроз “Црногорски Еванђеоски Савјет” (ЦЕС), те да се прогласи генералним секретаром Централног комитета Црногорског Еванђеоског Савјета. Па да сви одахну од његовог скривања, прикривања и смарања.

Евангелисти: Православље није довољно православно, свеци су сувишни

Црногорски протестанти о православљу немају лијепо мишљење, јер православље не прати њихово „исправно учење“.

У већ спомињаном тексту – “Хришћанство у Црној Гори”, они наводе следеће: “Православље себе посматра као религију овдашњег народа, тј. полаже право да буде његов духовни водич.“

Међутим, и обичан читалац Светог писма не може а да не примијети да много тога недостаје у научавању овог народа да би Православље било ”православно” у потпуности а Црна Гора, од тамне, постала свијетла тачка на духовној мапи Европе…”

Они говоре исто то што је Лав рекао прије мјесец дана: “Амфилохијеви иступи су у супротности са Светим писмом и православном традицијом.”

Наравно, логичније би било да је Лав, у тој изјави- свим православним митрополитима и владикама спочитао да они уопште не знају Свето писмо, те да прочитају протестантске брошуре које ће их “просвијетлити”, па да постану ”православни у потпуности”.

На другој страни, како је протестантски проповиједник Лав спочитао митрополиту Амфилохију да се „понаша у супротности с православним традицијама“, ред је да видимо- како Протестантска Еванђеоска Црква у Црној Гори гледа на православне традиције.

Рецимо, необично је важно да знамо- шта она мисли о Светoм Василију Острошком и Светом Петру Цетињском, као и традиционалним православним ходочасницима који вјековима посјећују та Света мјеста?

У тексту “Хришћанство у Црној Гори”, на свом званичном порталу “Добра Вијест”, они о томе кажу следеће:

“На мјеста као што су Острог или Цетињски манастир, људи масовно иду на ходочашће, бивају скрушени пред разним парчићима дрвета или сасушеним дијеловима тијела, да би тако, ваљда, стекли додатне заслуге на небу.

Без обзира што за таквим заслугама, још мање на такав начин, нико није трчао на страницама Новог Завјета, народ је управо од својих духовних вођа охрабрен да то ради…”

Само кроз овај пасус евидентно је какав увредљив однос, безобразно наметање мишења и чудовишно скаредну реторику има дотична Евангелистичка Црква према моштима светаца, православним вјерницима и православном свештенству.

Самим тим је тврдња протестантског проповиједника Лава да се “митрополит Амфилохије понаша у супротности с православним традицијама” потпуно депласирана, јер је очигледно да се с протестантске тачке гледишта православна традиција треба разорити да би „била истински православна“.

Збиља, а да ли се дотичним еванђелистима мошти Св Николе Чудотоворца, које су из Барија пренесене у Русију, такође приказују у виду “разних парчића дрвета и сасушених дијелова тијела”, или се те погане квалификације односе само на мошти светаца у Православној цркви?

Постоје ли у том копитању неки принципи, или се Лавови протестантски истомишљеници држе правила- удри по православљу, не дирај католичанство?

“Фaрмацеутскa компанијa С’в. Стево”

Елем, било би лијепо чути шта сада Лав Лајовић уистину мисли о моштима православних владика и светаца. Баш сада, када је постао ипокаплар, а ускоро ће бити и каплар НВО ЦПЦ. Може ли нам искрено рећи – шта мисли о реторици црногорских протестаната, чији је проповједник био, по том питању?

А да ли функционери НВО ЦПЦ исто мисле о моштима светаца као и црногорски протестанти, или се према њима односе на другачији начин? А шта ако исто мисле?

Лав Лајовић се сада може „прати“ и „купати“ од мишљења црногорских протестаната, чији је проповједник био, а шта ако о моштима светаца исто мисле они који су га „рукоположили“ у ипокаплара НВО ЦПЦ.

Наиме, ако функционери НВО ЦПЦ такође скарадно мисле о моштима светаца, Лав више нема куда бјежати. Збиља, да ли зна Лав шта о свецима мисли, рецимо – Стево Вучинић, директор Одбора за промоцију црквених интереса и односa с јавношћу НВО ЦПЦ?

Управо шта мисли рогамски ронилац Стево, јер он промовише интересе НВО ЦПЦ, али и бучно општи са јавношћу Црне Горе? Наравно, и о тој врло осјетљивој теми већ је говорио Стево Вучинић, а то је било у Монитору, у септембру 2005.године, када је Стево дао интервју. (4*)

Наиме, током интервјуисања Стева Вучинића, представљеног као- „аналитичар религије“, новинар Весељко Копривица га је питао за мишљење о многобројним православним свецима СПЦ. Стево се у одговору осврнуо на мошти Св. Василија Острошког, али и на ходочаснике Острога, а то управо тражимо да би знали – а шта функционери НВО ЦПЦ мисле о свецима.

Ево шта је Стево Вучинић тада рекао: “То је такође у функцији распиривања мрачњаштва и релативизације значаја светог Василије као општецрногорског духовног симбола. Мада, то служи и економским циљевима, односно прикупљању новца од богомољаца који вјерују да су лешеви љековити.” (4*)

Укратко, овдје је Стево Вучинић направио двије нечасне радње. Прву, што је Св Василија Острошког оквалификовао као „љековити леш“, а другу – што је утрпао то своје скарадно мишење вјерницима који долазе на поклоњење.

Ова више него погана и скандалозна изјава говори да се поглед на мошти светаца функционера НВО ЦПЦ уопште не разликује од мишљења идеолога Протестантске Еванђеоске Цркве у Црној Гори.

Ако је то тако, а јесте, због чега је дотични Стево више пута тражио да се манастир Острог преда његовој НВО ЦПЦ?

Учитавајући да Стево мошти Св. Василија Острошког третира као “љековити леш”, остаје нам претпоставка да гњурац Стево, могуће, одавно има жељу да постане јуродиви православни фармацеут, који ће манастир Острог волшебно претворити у “Фaрмацеутску компанију С’в. Стево”.

Протестантски мисионари – оставите пријатеље и породице

У споменутом протестантском тексту “Хришћанство у Црној Гори”, има још један интересантан детаљ, који сликовито говори о овој организацији.

Наиме, утврђујући да је у Црној Гори “по много чему, трагична ситуација у тој и таквој (православној, оп. а.) религији народа”, аутор текста напомиње да у овој Библијској Цркви- “… преферирају домаће људе (најдаље из окружења, са овог нашег говорног подручја) као Божије раднике”, истичући:

“Ми из Црне Горе смо им свима захвални и нашем Богу, који има такве људе који су спремни да оставе своје домовине, пријатеље, неки чак и породице, како би живјели са нама и овдје служили Богу.”

Укратко, Евангелистичка Црква поздравља оне своје следбенике, који су током њене мисије спремни да “оставе своје домовине, пријатеље, неки чак и породице”!?

А када оставе пријатеље и породице, те се “се од религије окрену Богу” аутор текста каже да ће ти мисионари “са жаљењем и са тугом у срцу, сазнати колико су, у ствари, сво вријеме били далеко од Њега и у непослушности Његовој вољи и Ријечи”.

Укратко, да су знали како је лијепа та мисија- давно би побјегли од породице и пријатеља, а сада само могу горко жалити што су се тако касно одлучила за „нови пут среће“. Нема сумње, ове поповиједи су луде и незаборавне. За разарање породице и друштва, скоро идеалне.

Дакле, они који су оставили пријатеље и породице, иду у мисију гдје ће проповиједајти „пастви“ да и она оставе пријатеље и породице у име циљева дотичнe Цркве, или како?

На крају, у контексту свега реченог, испада да је Лав Лајовић остао информативно разапет између два накарадна тумачења моштију светаца, које пропагирају двије споменуте секте.

Старе секте, која мошти православних владика третира као “разне парчиће дрвета и сасушене дијелове тијела”, и нове секте- која на православне свеце гледа као на “љековити леш”.

Ипак, у било којој неправославној хришћанској заједници да је био, Лајовић није имао право да се чак некоректно обраћа, а не да скарадно вријеђа и напада Православну цркву у Црној Гори.

Зар није против логике и здравог разума да проповиједници Протестантске Евангелистичке Цркве нападају на Митрополију црногорско-приморску, предлажући њену реорганизацију, тражећи оставку православног владике, а паралелно, на другој страни- да се скарадно односе према моштима православних светитеља и раде на зомбирању православних вјерника да би они напустили православље. а неки и своје породице?

Дакако, нема те протестантске проповиједи која може поганштину таквог јавног и тајног дјеловања одбранити, јер свако тумарање кроз маглу има свој логички завретак.

Референце:

(1*) (Амфилохије „зрео за пензију“, портал РТЦГ, 06. 09. 2015.)
(2*) (Лајовић: Потребан референдум о црквеном питању и да се владике бирају у Црној Гори, портал Аналитика, 02. 09. 2016.)
(3*) (Лајовић: Амфилохијеви иступи су у супротности са Светим писмом и православном традицијом, портал Аналитика, 21. 04. 2017.)
(4*) (Интервју: Стево Вучинић: СПЦ хоће и власт да преузме, Монитор- Подгорица, број 780., петак 30. септембар 2005.)