Претражи Живе Речи Утехе

Онлајн предавање за дијаспору из Аустралије др Ранка Рајовића под називом "Грешке које праве родитељи. Изазови одрастања деце у 21. веку" биће одржано 26. јануара по следећим временским зонама: Сиднеј у 19 часова и Београд 9 часова. Предавање организују Никола Тесла центар (НТЦ) из Новог Сада и колеџ Светог Саве из Синдеја уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана. Гост предавања биће презвитер Оливер Суботић, аутор књиге „Тесла: духовни лик“ а говориће о активном учешћу уже породице у емоционалном и интелектуалном развоју деце данас. Предавање је подељено на 3 целине: Као што су родитељи свесни, окружење се брзо мења што доводи до бројних последица у развоју деце. Исто тако школа споро реагује у односу на брзе промене окружења. Све је више деце са развојним сметњама, а Др Рајовић јасно указује како проблеми настају и како се изборити. Досада је важна за развој мисаоних процеса, а заједно са нелогичним причама је и покретач маште. Др Рајовић ће дати савете на који начин би требало осмислити активности и стимулисати децу кроз игру. Учење на памет представља велико оптерећење за децу, па је потребно учити на други начин, о чему ће бити више речи на предавању. Након предавања које траје 60 минута предвиђена је и дискусија у трајању од 30 минута. Уколико желите да учествујете на онлајн предавању можете приступиту преко Зум линка. Предавање се не плаћа, али резервација места износи 200 РСД за уплате из Србије или 2 евра за уплате из иностранства. Тај новац иде за Друштво васпитача Војводине (преко кога је НТЦ семинар одобрен од Завода за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије), који ће од тога купити едукативни материјал за неколико вртића у Војводини. Др Ранко Рајовић је дугогодишњи предавач на Педагошком факултету у Копру, Словенији, шеф катедре за Образовне неуронауке. Своје стручно знање конципирао је и осмислио НТЦ програм са иновативним системом који обухвата развој деце и методе учења.Игра, као унутрашња мотивација детета, кључни је фактор НТЦ програма, који је на томе базиран и спроводи се у 17 држава Европе! Извор: Телевизија Храм

У организацији Московске духовне академије, заједно са Сретењском духовном семинаријом, у онлајн режиму 30. априла и 1. маја 2020. године одржана је студентска конференција на тему „Актуелна питања савремене богословске науке”. С обзиром на новонастале околности проузроковане ширењем короновирусне инфекције, руководство Московске Духовне Академије, у складу са циркуларним писмом Образовног комитета Руске Православне Цркве од 16. марта 2020. године (http://www.patriarchia.ru/db/text/5608240.html), донело је решење да се образовни процес настави путем интернета, а студенти привремено распусте до стабилизације општег стања. На тај начин, у Московској Духовној Академији остали су академски монаси, сарадници Академије и неколицина иностраних студената, махом представника помесних православних Цркава. Ректор Московске Духовне Академије епископ Питирим призивао је вернике који посећују академски храм да током овог периода остану у својим домовима како би избегли могућност да се заразе. Узевши у обзир сву озбиљност ове ситуације, нарочито што је и сам ректор био у самоизолацији током Страдалне и Светле седмице због лакшег облика ковид инфекције, Академија је увела карантин. Монаси, особље и студенти су од тада распоређени по собама у интернату, а излазак је максимално ограничен. Треба истаћи да је администрација Академије урадила све могуће како би период самоизолације прошао у најбољем реду. Поштујући све санитарно-хигијенске прописе, основне намирнице су обезбеђене свима и достављају се директно до соба. Уз то, свако има могућност да поручи неопходне ствари и медикаменте. Овакви услови свакако доприносе томе да се студенти посвете чувању здравља, али и научној делатности. У овом периоду сви заједно учествују у онлајн предавањима, као и конференцијама. Тако је протекла и поменута конференција на тему „Актуелна питања савремене богословске науке”. На пленарном заседању 30. априла наступили су игуман Дионисије (Шљонов), директор библиотеке Московске Духовне Академије, и протојереј Александар Задорнов, продекан за научно-богословску делатност Академије. Оба рада су написана у склопу обележавања 75- годишњице Победе у Другом светском рату. Првог дана студентске конференције учесници су наступили у две онлајн секције. У првој секцији су наступили студенти катедре црквено-практичних дисциплина МДА. Магистранти и докторанди ове катедре наступили су са темама који се тичу изучаване области у склопу истраживачког рада. Међу темама које су се тицале црквеног и грађанског брака, Помесног сабора Руске Цркве 1917-1918 године, Критског сабора 2016. године, ђакониса, била и тема о црквено-државном правном спору у Црној Гори проузрокованом спорним Законом о слободи вероисповести, коју је презентовао студент магистарских студија Московске Духовне Академије Николај Сапсај, представник Српске Православне Цркве у овој најстаријој високошколској установи у Русији. У другој секцији, која је протекла у форми вебинара, наступили су студенти црквено историјске катедре МДА. Наредног дана, 1. маја, конференција се одвијала у неколико онлајн секција. Секцију „Хришћанска литератрура” отворио је ректор Московске Академије епископ Питирим, који се у потпуности опоравио од лакшег облика ковид инфекције. У свом обраћању Преосвећени је истакао да је ова конференција уједно добра прилика да студенти стекну искуство јавног говора, које ће им потом свакако служити у даљој делатности. Потом су наступили студенти филолошке катедре МДА и презентовали своје радове. На паралелној секцији, током заједничког вебинара студената Московске Духовне Академије и Сретењске Духовне Семинарије, председавао је ректор Сретењске Семинарије архиепископ Амвросије. У свом обраћању Преосвећени је истакао значај провођења оваквих заједничких пројеката и изразио жељу да се оваква врста сарадње настави. На овој секцији била су размотрена питања из многих области: богословља, патрологије, аскетике, апологетике и др. Истог дана, у организацији катедре за црквену историју МДА, одржана је и посебна секција посвећена 75-годишњици Победе у Другом светском рату. Секцију је отворио продекан за научно-богословску делатност Московске Духовне Академије протојереј Александар Задорнов. У свом уводном обраћању отац Александар је скренуо пажњу на хришћански однос према рату и напоменуо о појму «праведног рата” у Предању Цркве. Учешће су узели студенти и професори катедре за црквену историју. Иако је ова пандемија онемогућила да се одрже многе планиране манифестације, уз помоћ напредних технологија и интернет платформи научна делатност у високошколским богословским установама Руске Православне Цркве наставља се, даје своје плодове и подстиче на нова истраживања током опште изолације. Извор: Инфо-служба СПЦ

Тако да се свијетли свијетлост ваша пред људима, да виде људи ваша добра дјела и прославе Оца вашега Који је на небесима… (Мт 5, 16) Уколико би ове Христове ријечи сагледали из савремене перспективе, једна од форми и аспеката кроз које би могли да их тумачимо, била би везана за употребу друштвених мрежа у сврхе мисионарске дјелатности ширења хришћанства, односно аудиовизуелног преношења и свједочења јеванђелских начела. Пошто претходна констатација има помало необичан призвук, на самом почетку је неопходно разјаснити суштину, како евентуално не би дошло до погрешног разумијевања. Наиме, у свијету у коме ми живимо, интернет је изузетно моћно средство и данас је у великој мјери утицао на феномен планете Земље као „глобалног села“. У преводу, интернет ера, омогућила је онима који је користе, да им једним кликом све постане доступно. Готово да не постоји област из друштвене сфере која је недоступна, осим наравно строго повјерљивих државних тајни, које немају своје онлајн верзије, или које Сноуден није пустио у етер. Све друго што се тиче историје, културе, умјетности (иако је ово под знаком питања, јер никада реплика неког умјетничко ремек дјело не изгледа као уживо) природе, спорта ( и овдје је осјећај субјективан, јер није исто сједити пред екраном и на Олд Трафорду али је јасна суштина) данас нам је ако не уживо онда путем мас медија и интернета доступно. Тако је у догледној мјери и са религијом, односно што нас у конкретном случају занима, Црквом у којој се вјероисповиједа православно хришћанство. Онима који су заинтересовани, доступни су текстови и тумачења Библије, светоотачка литература, литургијски текстови, духовни разговори и поуке, теолошки сајтови са изузетно широким дијапазоном тема са којима се Црква данас и кроз историју сусреће (теологија.нет свједочи у прилог томе). А ту су свакако видео записи и преноси литургија и осталих богослужења широм свијета, велелепне слике храмова и богомоља од којих дах застаје, а које још увијек многи од нас нису имали прилике уживо да виде. И све то заиста, онима који су у вјери, помаже да се у истој учврсте, онима који се преламају, да пронађу одговоре које траже, али је тај медијски простор омогућио и онима који нису у вјери и не подржавају исту (што је потпуно легитимно право сваког човјека, јер вјера је ствар слободе како Христос каже „ко хоће, нека иде за мном“) да користе сваку расположиву прилику испалити путем тастатуре и монитора неколико отровних стрелица на рачун Цркве и оних који Цркву чине, било клирика или лаика. Па ипак, треба нагласити да не мањка савремених апологета хришћанства који управо кроз друштвене мреже, на најбољи могући начин свједоче на почетку написане ријечи. И ту долазимо до разлога због кога сам и одлучио овој теми посветити неколико редака. Прије извјесног времена сам учестововао у једној дискусији и расправи о томе, да ли радио-телевизијским путем треба преносити Свету литургију и да ли на тај начин она губи свој смисао, јер онај ко жели заиста да је осјети, мора неминовно да дође и учествује лично на њој. Да, то нико не спори, али уколико неко заиста не може, ма из кога разлога да присуствује физички, зашто му ускратити могућност коју је савремено доба изњедрило, да медијским путем осјети макар дјелић благодатне радости која се догађа на литургији. Велика већина од нас није имала прилике да оде у Москву или Санкт Петербург и присуствује божићним литургијама у Руској Цркви на којима началствује Његова Светост патријарх московски и цијеле Русије, господин Кирил, па ипак, мало је ко остао равнодушан на призоре које смо имали прилике да видимо у директном преносу, а који заиста (макар мене) остављају без даха. Друга ствар, која је још битнија, то је да се људи онлајн путем не могу причешћивати и то је оно што је суштинско, причешће као централни моменат литургије, доступно је онима који су са за њега спремили постом, молитвом и исповјешћу и који лично чине конкретну заједницу у парохијској Цркви којој по мјесту пребивалишта припадају или било којој другој Цркви, коју својим присуством у празничне дане испуне, саучествујући макар са „Амин“ у молитвеном слављу. Овај аспекат је битан такође и за разумијевање односа пароха са својим парохијанима, односно црквеног живота и свега што се на тај живот односи, а који треба да буде у склопу парохијске заједнице којој одређени вјерник припада. Други дио расправе односио се на мисионарство путем друштвених мрежа. Може ли се на овај начин посвједочити аутентичан црквени живот, дјела у складу са заповијестима Господњим и начела јеванђелска о међусобној љубави, праштању и миру на које смо сви призвани? Ствар је у томе што се путем интернета и друштвених мрежа за које смо рекли да су језик савременог доба, свакодневно сервира деструктивно стање свијета у коме живимо. Алтернатива свакако да постоји (умјесто тјунова и тјубера послушати Рахмањихова) али људи омеђени јармом тјескобе свакодневице, често пута бјеже ван сопствене реалности у свијет у коме гласи правило: „добро је мени, како је онима тамо…“ Милионски аудоторијуми покрај малих екрана константно су бомбардовани ратовима диљем свијета, етничкој и расној нетрпељивости, нуклеарним звецкањем Истока и Запада, ширењем лажне и лицемјерне демократије од стране оних који исту непрестано нарушавају, и што је најпогубније, нарушена су основна људска права и традиционале породичне вриједности и односи, на начин да су угрожени и пољуљани најчвршћи темељи на којима једно друштво треба да стоји. Конкретно код Срба се то односи на војску, породицу, судство, школство, здравство, омладину, али и на Цркву, другим речима на цјелокупан систем који је у својој основи постао аутодеструктиван, а проблем коме се не назире крај је све већи одлив цјелокупних породица са друге стране Уне, Саве и Дунава у потрази за бољим животом. Црква генерално не може (бар не може сама) да понуди рјешење за многобројна социјална питања и препреке, нити може да ријеши ни економску нестабилност, правну неједнакост, политички непотизам, образовне пропусте, а често ни многобројне проблеме са којима се соучава у сопственом дворишту. Па ипак, не може а да не врши своју мисију и да на начин на који јој је то могуће, свједочи и свијетли свијету. Међутим, има ту један проблем, који је опет релативан и не може да се посматра као општи, већ варира од субјективне перцепције! Кад се појави нека харизматична личност из окриља Цркве, као светило јеванђелских начела овог времена, онда је он класификован као појединац који је као такав „изузетак“. Кад из окриља Цркве изађе некакав „прљави веш“ или се појави неко ко на образ Цркве баци блато, онда се Црква као институција персонификује њиме. И ту се враћамо медијима. Бомбастични наслови привлаче аудиторијум читалаца, кратке ефективне причице, које често и пречесто имају теледириговану позадину, створе и код оног неутралног грађанства одређену дозу подозријевања и аверзије према нечему „што се у црквеним круговима десило овако али је широј јавности приказано онако“. Наравно, никаква бура и олуја у виду саблазни овога свијета, неће пољуљати човјека утврђеног у вјери, али напросто Црква треба да цјелокупним својим бићем дише пуним плућима у загушеном и задимљеном простору у коме пребива. Зато Црква и јесте истински архетип невјесте на коју треба да се угледа сваки онај ко ступа у брачну заједницу. Јер ево већ 2000 година, Црква је била гоњена, паљена, мучена, разапињана и блаћена али никада није одступила од свога Женика. Борба за вјеру се води непрестано, а иако смо сазидани на темељима Симона Петра (стијене) коју ни врата пакла неће надвладати и коју држи Онај одбачени „крајеугаони камен“ имајмо на уму и носимо у срцу да смо „блажени онда када нас прогоне и лажу, говорећи против нас свакојаке рђаве ријечи, имена Христовог ради“. Бранко Репаја Извор: Теологија.нет

Свадба у Кани један је од најпознатијих делова Новог завета и описује чудо које је Исус Христос извео међу сватовима: претварање воде у вино. Овај одломак Светог писма чита се током обреда црквеног венчања, а засигурно има оних младенаца за које ова прича носи посебну симболику. Говоримо о десетинама парова који су се упознали у „Кани Галилејској” – не оној новозаветној, већ, сасвим у духу 21. века, једној виртуелној. Реч је о затвореном клубу који је део православног форума „Живе речи утехе” и испод чијег имена „Кана Галилејска” кратко и јасно пише опис: упознавање ради хришћанског брака. Модератори клуба објашњавају да су плодови ове виртуелне заједнице и те како видљиви у „офлајн” свету: већ је склопљено више десетина бракова, а у појединима је стигло и потомство. Како каже Данијела Олуић, модератор клуба „Кана Галилејска”, управо прошле недеље младенци који су се упознали код њих на форуму обавестили су их да су добили бебу. Први корак који су направили ови новопечени родитељи, као и многи пре њих, био је да администратору пошаљу пријаву са својим основним подацима, јер клуб је затвореног типа и није видљив осталим члановима и посетиоцима форума „Живе речи утехе”. – Онај ко жели да се придружи пошаље, дакле, своје име, презиме, годиште, одакле је, да ли је већ био у браку, чиме се бави, каква су му интересовања, хобији... Сви су најчешће врло искрени, не остављају надимке, који су уобичајени за форумаше, већ пуно име и презиме – објашњава Данијела. ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ ИЗВОР: Политика