„Растојање између нас и Бога“ Игуман Нектарије (Морозов)

[коЖељ њацИ]

«Сваки је човек лаж...» Колико пута је свако од нас читао, слушао или изговарао ове речи псалмопојца! Међутим, на колико различитих начина оне могу одјекнути у срцу...

Једна је ствар кад човек једноставно чита правило пред Причешће, у којем се садржи и 115. псалам који започиње овим речима. Чак може да задржи пажњу на њему. А друга је кад схваташ да си сам – лаж. Овде човек још може да нађе и неку утеху: да, ти си несрећан, лажљив, несталан, али ниси само ти, већ су сви уопште «сваки човек». Али, ако те је неко издао, преварио, напустио и оставио без помоћи управо онда кад ти је била најпотребнија... Управо тада схваташ сву снагу, сву тужну дубину ове констатације пророка. Зато је човеку веома тешко – не просто да схвати да је сам, да је сам са својом несрећом и болом, већ и да изненада схвати да сви они у које се надао, које је сматрао верним другом, братом, сестром, у ствари нису то осећали према њему. Или су осећали и престали да осећају. Овакво откриће може не само да рани душу, већ је понекад у стању да је практично убије, да уништи у њој нешто врло важно, што је потребно, не за постојање, већ за живот.

И зато се може рећи: што пре схватимо да је «сваки човек лаж» тим мање разочарења нас очекује, тим мање трагичних изненађења. Оно на шта је човек спреман не рањава га тако јако. Или опет га барем не убија. Само – како човек да живи с овим знањем? Да у читавој околини види потенцијалне издајнике, да ни у кога нема поверења, да не верује ниједној речи? Да се не зближава и не сроди ни са ким, да се огради од читавог света, да се сакрије, пошто су већ «они такви»? Да се претвори у уплашену дивљу зверчицу ухваћену у замку, која се осврће на све стране? Не... Наравно да не.

Свако схватање покварености и трагичности нашег постојања овде, лишено љубави само повећава тугу (Проп. 1, 18), како тврди Проповедник. А тим пре – овакво схватање.

Неко те је издао и оставио, боли те и плашиш се? Прибегни, притеци што је могуће ближе Ономе Ко је Сам био издат и Кога су сви оставили. Он ће те утешити и умирити... И видећеш да без обзира на све што ти се десило, ниси сам, и ниси остављен, и ниси заборављен, и ниси издат. Зато што Он Једини никад не оставља, не заборавља и не издаје. Само Он Једини! Али, ово није једноставно «довољно». У принципу, то је све што је неопходно.

И само ће те Господ научити како да волиш оне који нису имали довољно љубави према теби, како да опростиш, даће ти снагу потребну за то, и подједнако потребну мудрост, зато што је то Господ. И поред Њега немогуће постаје могуће, неиздрживи бол се претвара у радост, све противречности нестају, све преграде се руше. Само буди поред Њега – што је могуће ближе...

Игуман Нектарије (Морозов)

Превод Марина Тодић

Извор: Русија.рс

This post has been promoted to an article

[Оливера Г.]

Игуман Нектарије (Морозов)

ТЕШКИ КРУГОВИ

С времена на време све иде тешко. Свако од нас зна како је то, када се одједном све навали на плећа. И непријатности на послу, и неразумевање од стране блиских људи и некакве болести и финансијске потешкоће. И још притом – спотицања разна, грехови који муче душу, униније, сумња у милост Божију. А може бити не све ово одједном, него једно од тога, али је и оно тако душу притисло, да се од њега никако не можеш искобељати.

Шта све само не покушаваш! Анализираш, размишљаш како си се нашао у таквом положају и како да нађеш излаз. Узалуд. Као да још дубље тонеш у блато, све је још теже, безизлазно. Молиш се, молиш помоћ од Господа, молиш за снагу, молиш да се уразумиш. И поново узалуд. Као да се некакав зид направио од земље до небеса, не можеш да га пробијеш. И ако си пре тога био у унинију, сада већ долази очајање.

Али ево – читаш јутарње молитве и у њима 50 псалам, тако познат, научен већ напамет. Изговараш га, „мислећи о својем“, те задивљујуће, испуњене спасоносном надом, речи: “ Срце скушено и смирено, Бог неће понизити.“... Изговараш и одједном схваташ: „То је то! Скрушено и смирено“.

Смири се, скрши гордост свога срца и све ће се променити. Околности ће се променити, безизлазност са очајањем ће одступити, а што је најважније – напустиће те тај страшан осећај богоостављености са којим је тако неподношљиво живети.

Али, како се смирити? Да ли је довољно једноставно схватити да је то неопходно и све ће се десити „само“ – срце ће се очистити од надмености, мисли ће се просветлити а у души неће остати ни трага од огорчености? Дешава се, али је чешће неопходан напор, макар мали, али јако важан.

Тај труд се састоји у томе да сагледавши све несреће своје – спољашње и унутрашње, признаш искрено, са пуном вером: „Нека ми буде Господе по делима мојим“. Разумети да је све то што нас је угњетавало и причињавало бол, није дошло негде изван, него се родило у скривености нашег срца. „Дрво, од којег је направљен крст твој, израсло је на земљишту твог сопственог срца“ – то не треба оспоравати, него треба прихватити. Прихватићеш, смириће се срце и видећеш како нестаје то, што је заклањало крст. „Земљиште“ је измењено, и оно што је израсло на њему, сасушило се и отпало...

Не треба никога ни за шта окривљавати, него само себе. Никоме не треба бити већи непријатељ, него својим страстима. Тешко је смирити се, али када се сасвим смириш, спознаћеш истину речи богомудрог аве Исака: „Чим се човек смири, одмах га окружи са свих страна милост Божија“. И затим ће те само сећање на то вући ка спасоносној сенци те добродетељи, највеће од свих.

И још...Откриће твоје срце да нису само прошли греси и страсти били и остале узроци твојих јада и брига, колико једна – гордост. Она те је терала да се супротстављаш Богу. И Он се, по речима апостола, супротстављао теби. И цео твој живот се противио. А то, што ти је лоше било, Господ је дао да и то лоше претрпиш, не би ли се смирио.

Само да Господ да се тако једноставно и тако важно откриће запамти. Због тога што ћеш цео живот ходати тако тешким и познатим круговима – од гордости до смирења кроз патњу.

Превод за Поуке.орг - Сова

Источник: Православие.Ru

This post has been promoted to an article

[мирођија]

Како ове речи дирају у душу...

''Не треба никога ни за шта окривљавати, него само себе. Никоме не треба бити већи непријатељ, него својим страстима. Тешко је смирити се, али када се сасвим смириш, спознаћеш истину речи богомудрог аве Исака: „Чим се човек смири, одмах га окружи са свих страна милост Божија“. И затим ће те само сећање на то вући ка спасоносној сенци те добродетељи, највеће од свих.''

[DankaM]

Hm, lakše podnesem kad se meni nešto loše dešava, nego nekom meni dragom.

Mama mi je imala saobraćajnu nezgodu, koja je, hvala Bogu, dobro prošla. Ali u jednom trenutku su sumnjali na unutrašnje krvarenje. Do tada sam mogla da se molim Bogu da sve bude u redu Kad su nam to rekli i kad su odveli moju majku u sobu u Urgentnom da se odmori, malo mi je falilo da se onesvestim. Zaglunulo mi je u ušima, noge su mi "omekšale", a stomak me je toliko zaboleo, kao da mi neko čupa utrobu. Morala sam da izađem na vazduh da se malo povratim. Bukvalno se ceo moj organizam pobunio protiv te vesti. Nekako sam se smirila, ali mi se čini, sada, dok mislim o tome, da sam ja u tom trenutku pobegla od Boga na drugu stranu

Moja mama je, s druge strane, razmišljala o tome da, ako, ne daj Bože, umre, mora da ima sve potrebne papire, da bi njena "mala" deca dobila pare od osiguranja, da se ne troše na njenu sahranu potpuno je neverovatna

[Оливера Г.]

Danka, vaše upečatljivo sećanje je potresno. Pitala bih Vas, da li ste nešto od odgovora našli u ovom tekstu?

[Желе Зека]

Слава Богу!Ово ми је било потребно више од хлеба.

[marta .]

mene zanima objasnjenje samo jedne recenice

... Због тога што ћеш цео живот ходати тако тешким и познатим круговима – од гордости до смирења кроз патњу.

zasto patnja ceo zivot?izvinjavam se ako je pitanje glupo ali meni je nejasno

[DankaM]

Pitala bih Vas, da li ste nešto od odgovora našli u ovom tekstu?

Da. Koliko Bog misli na svakog od nas, u svakom trenutku, pa i na mene. Toliko ima strpljenja i saosećanja (koliko god bilo čudno da pričam u ovim terminima, jer se upotrebljavaju za ljude; mada, mislim da je to samo bledi deo Njegovog lika u nama) da je spreman i da se za trenutak sakrije, ali nas nikad ne ostavlja...

[Јелина]

mene zanima objasnjenje samo jedne recenice ... Због тога што ћеш цео живот ходати тако тешким и познатим круговима – од гордости до смирења кроз патњу. zasto patnja ceo zivot?izvinjavam se ako je pitanje glupo ali meni je nejasno

А ја сам баш хтела да овај део издвојим као најбољи

Одговор је једноставан: глув је човек за све тише, неосетљив на блаже, слеп за мање упадљиве смернице. А и напокон кад одреагује - заборави брже-боље. Зато кругови. Кад их обиђеш пуно пута, биће ти блиски.

[marta .]

razumem ja to za krugove,i da su nam oni potrebni u nasem uzrastanju,ali zasto PATNJA CEO ZIVOT,razumem i da svaki ali bas svaki covek pati zbog necega,ali zasto ako vec bar malcice napredujemo opet ta patnja i to ceo zivot

[Драшко]

razumem ja to za krugove,i da su nam oni potrebni u nasem uzrastanju,ali zasto PATNJA CEO ZIVOT,razumem i da svaki ali bas svaki covek pati zbog necega,ali zasto ako vec bar malcice napredujemo opet ta patnja i to ceo zivot

ако сам добро схватио, није то увек, али јесте цео живот процес падања и устајања, вероватно смо понекад на једном делу круга па идемо опет на неки други јел да?

 

мени се понекад чини, све ми је дивно, какве муке какви проблеми

 

онда дођем у описану ситуацију (у тексту) и убедачим се најжешће, полуочај...итд

 

онда опет одједном излаз , Богу хвала и ко да није било никаквих проблема

 

не знам дал ће се Јелина као математичар сложити са овом путањом или би боље било рећи елипса уместо круга  

[Јелина]

Може и елипса , нарочито спљоштена у периоду кад пузи човек по своме дну и кад му се чини да никада неће успети да крене ка горе. Ево, мени уста пуна тог муља са дна већ дуго... Зато се радујем посту, макар на силу да се трезним!

[Милан Б]

Да ли би се просечан човек уопште сетио Бога да нема неке муке која га притиска?

[DankaM]

Да ли би се просечан човек уопште сетио Бога да нема неке муке која га притиска?

 

Kriva

 

Međutim, setim Ga se i kad gledam nešto jako lepo, pa se divim kako je to stvorio...

[marta .]

pa vecina ga se seti samo u problemu i to kada je pitanje zivota i smrti,i kada im i tada pomogne brzo ga zaborave,ali Bog zove jednom,dvaput i vise ne zove,to je kao prica o deset gubavaca,sve ih je iscelio a samo jedan se odazvao i vratio da se zahvali i da ga proslavi.Bog je milostiv i pomaze svima i najmanje sto mozemo da uradimo je da ga proslavimo,ako ga zaboravimo zaboravice i on nas:)