Улога будућих владика Григорија и Максима као вођа студентских протеста 1992.

[александар живаљев]

Sećanje

Ekskluzivna ispovest jednog od glavnih organizatora studentske pobune 1992: Sve tajne protesta koje su vodila dvojica današnjih vladika

U sećanjima Mlađana Đorđevića, jednog od glavnih organizatora Studentskih protesta 1992, pročitajte kako su Mihiz i Mića Popović otvorili proteste, kako je stvorena slobodna studentska teritorija, kako je Dragan Đilas zaista postao prvo lice tih protesta, šta su na protestima radili pripadnici Državne bezbednosti, kako su mladi socijalisti dobili suzavac 9. marta, šta je studentima govorio Milošević, a šta oni njemu, kako su nastale prve šetnje, šta je Dobrica Ćosić uveravao studente, zašto studenti nisu popili Mirinu kafu na Dedinju...

 

Datum: 19/04/2017

---

 

Foto Latif Adrović

Dvadeset i pet  godina kasnije, samo koji mesec pre nego što će se obeležiti "srebrni jubilej" velikih studentskih demonstracija, studenti ponovo nose parole po ulicama Beograda. Zoran Panović je u tekstu u prošlom broju Nedeljnika podsetio na ulogu u tim protestima Mlađana Đorđevića. 

"Protesti 1992. jedini su protesti koji su rođeni na univerzitetu, kao reakcija na stanje u društvu. Oni iz marta 1991. bili su posledica 9. marta, oni 1996. neposredna posledica izborne krađe", kaže Đorđević za Nedeljnik.

Mlađan Đorđević u ekskluzivnoj ispovesti za Nedeljnik, prvi put posle 25 godina, otkriva nepoznate detalje iz leta 1992. 

On je ispričao malo poznatu priču o učešću dvojice današnjih vladika u organizaciji tih protesta.

"Sve vreme najuže jezgro protesta pripremalo se na Bogoslovskom fakultetu u staroj zgradi u Ulici kralja Petra, u maloj knjižari koju je držao u to vreme student Bogoslovskog fakulteta, a danas sveštenik, otac Radivoj Panić. Častan, hrabar čovek koji je i 9. marta hapšen. Protest je dobio završnu formu upravo na Bogoslovskom fakultetu. To je bilo jedno od retkih mesta slobodne misli u to vreme", rekao je Đorđević.

Jedan od članova Organizacionog odbora protesta bio je i Mladen Durić, u to vreme student Bogoslovije.

"On je 15. juna, kada smo zvanično otpočeli proteste, trebalo da govori u ime fakulteta, ali se nije pojavio. Na naše pitanje gde je Mladen, odgovorili su da je prethodne noći otišao u manastir Tvrdoš da se zamonaši. Taj nekadašnji student je danas vladika zahumsko-hercegovački Grigorije. Umesto njega je na protest došao da govori u ime studenata Bogoslovskog fakulteta Milan Vasiljević. On je danas episkop zapadnoamerički Maksim. Eto, taj protest je dao dvojicu uglednih vladika SPC", ispričao je Đorđević.

 

U sećanjima Mlađana Đorđevića, jednog od glavnih organizatora Studentskih protesta 1992, pročitajte i kako su Mihiz i Mića Popović otvorili proteste, kako je stvorena slobodna studentska teritorija, kako je Dragan Đilas zaista postao prvo lice tih protesta, šta su na protestima radili pripadnici Državne bezbednosti, kako su mladi socijalisti dobili suzavac 9. marta, šta je studentima govorio Milošević, a šta oni njemu, kako su nastale prve šetnje, šta je Dobrica Ćosić uveravao studente, zašto studenti nisu popili Mirinu kafu na Dedinju...

[Данче*]

У сећањима Млађана Ђорђевића, једног од главних организатора Студентских протеста 1992, прочитајте како су Михиз и Мића Поповић отворили протесте, како је створена слободна студентска територија, како је Драган Ђилас заиста постао прво лице тих протеста, шта су на протестима радили припадници Државне безбедности, како су млади социјалисти добили сузавац 9. марта, шта је студентима говорио Милошевић, а шта они њему, како су настале прве шетње, шта је Добрица Ћосић уверавао студенте, зашто студенти нису попили Мирину кафу на Дедињу.
Двадесет и пет година касније, само који месец пре него што ће се обележити „сребрни јубилеј“ великих студентских демонстрација, студенти поново носе пароле по улицама Београда. Зоран Пановић је у тексту у прошлом броју Недељника подсетио на улогу у тим протестима Млађана Ђорђевића.

„Протести 1992. једини су протести који су рођени на универзитету, као реакција на стање у друштву. Они из марта 1991. били су последица 9. марта, они 1996. непосредна последица изборне крађе“, каже Ђорђевић за Недељник.

Млађан Ђорђевић у ексклузивној исповести за Недељник, први пут после 25 година, открива непознате детаље из лета 1992.

Он је испричао мало познату причу о учешћу двојице данашњих владика у организацији тих протеста.

„Све време најуже језгро протеста припремало се на Богословском факултету у старој згради у Улици краља Петра, у малој књижари коју је држао у то време студент Богословског факултета, а данас свештеник, отац Радивој Панић. Частан, храбар човек који је и 9. марта хапшен. Протест је добио завршну форму управо на Богословском факултету. То је било једно од ретких места слободне мисли у то време“, рекао је Ђорђевић.

Један од чланова Организационог одбора протеста био је и Младен Дурић, у то време студент Богословије.

„Он је 15. јуна, када смо званично отпочели протесте, требало да говори у име факултета, али се није појавио. На наше питање где је Младен, одговорили су да је претходне ноћи отишао у манастир Тврдош да се замонаши. Тај некадашњи студент је данас владика захумско-херцеговачки Григорије. Уместо њега је на протест дошао да говори у име студената Богословског факултета Милан Васиљевић. Он је данас епископ западноамерички Максим. Ето, тај протест је дао двојицу угледних владика СПЦ“, испричао је Ђорђевић.

У сећањима Млађана Ђорђевића, једног од главних организатора Студентских протеста 1992, прочитајте и како су Михиз и Мића Поповић отворили протесте, како је створена слободна студентска територија, како је Драган Ђилас заиста постао прво лице тих протеста, шта су на протестима радили припадници Државне безбедности, како су млади социјалисти добили сузавац 9. марта, шта је студентима говорио Милошевић, а шта они њему, како су настале прве шетње, шта је Добрица Ћосић уверавао студенте, зашто студенти нису попили Мирину кафу на Дедињу.

Недељник

http://patriot.rs/studentske-pobune-1992-sve-tajne-protesta-koje-su-vodila-dvojica-danasnjih-vladika/

[АлександраВ]

Да... било је то једно посебно време посебног студентског протеста против свега у друштву што је тада гушило живот... а ми данас нисмо нимало од тога одмакли, од те `92. Прошли смо још толико тога и горег и нанизаног у непрекинути ланац ужаса, невероватно, али ништа нисмо урадили... Долазили су нам тада разни гости, толико тога доброг и паметног се тада могло чути, долазили су и они други, али они су једноставно били одбачени као неприкладни, овај протест је имао свој идентитет. Сећам се када је био Вуков сабор, та ноћ је била посебно опасна (била сам у обезбеђењу студентског протеста, од првог до последњег дана), упадале су нам разне пијане будале витлајући нам пиштољима изнад глава, покушавајући да уђу на Филозофски, али нису могли, нисмо им дали. Било је ту разних ситуација, али смо ми дан-ноћ опстајали и остајали... Стизала нам је подршка са свих страна, од народа, сећам се да нам је један дека не сећам се из ког тачно места, донео печено прасе и печено јагње онако на штапу, скинуто са ражња... неке бакице доносиле воће и чајеве... доносио народ храну, давали нам подршку... дању је било ОК, пуно дешавања, пуно народа, ноћу је било тешко, неиспавани, на улазу у факс седели смо на два испред улаза избачена школска стола, кренеш да дремаш, ноћима нисмо спавали (када баш пукнеш и више не можеш, одеш у једну слушаоницу у којој смо на поду имали побацану неку ћебад, легнеш доле где има места, немаш појма ко ту већ спава, дремнеш сат-два па опет на улаз), таман мислиш мирна ноћ, искочи нека будала, срећом, наши момци су били спремни и нико није настрадао, а било је више пута веома близу, и тако, дође дан, нова дешавања, нови гости, трибине.... За време протеста сам укупно само петнаестак пута отишла кући, сећам се са колико сам енергије објашњавала мами како је то велика ствар и како не смемо да одустанемо и прекинемо... Са мог факултета, Дефектолошког, били су само дивни професор Бојанин и тада асистент а сада професорка Марина Арсеновић-Павловић и НИКО више, једино су нам они дали подршку, колико сам ја видела и колико знам, а знам. Било је и колега које су нам се подсмевале да ћемо видети ми наше протесте када попадамо годину. Ипак, нико од нас није пао годину, све смо успели да дамо у октобру. Али, са Дефектолошког је била шачица људи. Када смо ишли на Толстојеву, нас неколико из обезбеђења смо била на зачељу колоне, и када смо ушли у Кнеза Милоша, поглед ка доле је био невероватан, то је била река људи и пуно људи са стране који су изашли да нам дају подршку. Сећам се, тада су нам дали посебне беџеве на којима је писало само Студентски протест`92 - обезбеђење (до тада смо имали беџеве на којима је писало и наше име, са печатом Факултета и потписом декана), са образложењем да не мора да се види наше име због наше сигурности.. како је то било наивно, сви смо и тако били већ снимљени и пописани... било је доста наивности у свему, али то је била огромна енергија, огромна жеља, велика памет се тада скупила са добром идејом, људима је било мука од свих срања, а нисмо ни били свесни да права, тешка и језива срања тек долазе... и на крају, само - пуф! Више није било ничега, ни протеста, ни захтева ни ничега... Жао ми је што тада нисмо успели, мени је лично жао, можда би моја деца имала бољи живот, а нека друга деца прилику да буду жива или рођена. Сваки пут када се сетим тог времена проведеног на Факултету и тих протеста, имам потребу да се извиним свој деци, и рођеној и нерођеној и убијеној и преминулој, што нисмо имали довољно снаге, храбрости, памети и истрајности да нешто заиста и променимо.

[Grizzly Adams]

Е моји лањски снегови...

[kopitar]

пре 22 минута, АлександраВ рече

Да... било је то једно посебно време посебног студентског протеста против свега у друштву што је тада гушило живот... а ми данас нисмо нимало од тога одмакли, од те `92. Прошли смо још толико тога и горег и нанизаног у непрекинути ланац ужаса, невероватно, али ништа нисмо урадили... Долазили су нам тада разни гости, толико тога доброг и паметног се тада могло чути, долазили су и они други, али они су једноставно били одбачени као неприкладни, овај протест је имао свој идентитет. Сећам се када је био Вуков сабор, та ноћ је била посебно опасна (била сам у обезбеђењу студентског протеста, од првог до последњег дана), упадале су нам разне пијане будале витлајући нам пиштољима изнад глава, покушавајући да уђу на Филозофски, али нису могли, нисмо им дали. Било је ту разних ситуација, али смо ми дан-ноћ опстајали и остајали... Стизала нам је подршка са свих страна, од народа, сећам се да нам је један дека не сећам се из ког тачно места, донео печено прасе и печено јагње онако на штапу, скинуто са ражња... неке бакице доносиле воће и чајеве... доносио народ храну, давали нам подршку... дању је било ОК, пуно дешавања, пуно народа, ноћу је било тешко, неиспавани, на улазу у факс седели смо на два испред улаза избачена школска стола, кренеш да дремаш, ноћима нисмо спавали (када баш пукнеш и више не можеш, одеш у једну слушаоницу у којој смо на поду имали побацану неку ћебад, легнеш доле где има места, немаш појма ко ту већ спава, дремнеш сат-два па опет на улаз), таман мислиш мирна ноћ, искочи нека будала, срећом, наши момци су били спремни и нико није настрадао, а било је више пута веома близу, и тако, дође дан, нова дешавања, нови гости, трибине.... За време протеста сам укупно само петнаестак пута отишла кући, сећам се са колико сам енергије објашњавала мами како је то велика ствар и како не смемо да одустанемо и прекинемо... Са мог факултета, Дефектолошког, били су само дивни професор Бојанин и тада асистент а сада професорка Марина Арсеновић-Павловић и НИКО више, једино су нам они дали подршку, колико сам ја видела и колико знам, а знам. Било је и колега које су нам се подсмевале да ћемо видети ми наше протесте када попадамо годину. Ипак, нико од нас није пао годину, све смо успели да дамо у октобру. Али, са Дефектолошког је била шачица људи. Када смо ишли на Толстојеву, нас неколико из обезбеђења смо била на зачељу колоне, и када смо ушли у Кнеза Милоша, поглед ка доле је био невероватан, то је била река људи и пуно људи са стране који су изашли да нам дају подршку. Сећам се, тада су нам дали посебне беџеве на којима је писало само Студентски протест`92 - обезбеђење (до тада смо имали беџеве на којима је писало и наше име, са печатом Факултета и потписом декана), са образложењем да не мора да се види наше име због наше сигурности.. како је то било наивно, сви смо и тако били већ снимљени и пописани... било је доста наивности у свему, али то је била огромна енергија, огромна жеља, велика памет се тада скупила са добром идејом, људима је било мука од свих срања, а нисмо ни били свесни да права, тешка и језива срања тек долазе... и на крају, само - пуф! Више није било ничега, ни протеста, ни захтева ни ничега... Жао ми је што тада нисмо успели, мени је лично жао, можда би моја деца имала бољи живот, а нека друга деца прилику да буду жива или рођена. Сваки пут када се сетим тог времена проведеног на Факултету и тих протеста, имам потребу да се извиним свој деци, и рођеној и нерођеној и убијеној и преминулој, што нисмо имали довољно снаге, храбрости, памети и истрајности да нешто заиста и променимо.

amen!

[Милан Ракић]

Имала би ова прича и свој наставак са новим актерима нажалост... Не због актера, јер имају времена да постану владике, него због неуспешних наставака...

Студенстски протест 96/97 и учешће студената тада Богословског факултета СПЦ... Улога Патријарха Павла; кордон у Коларчевој и његово "пробијање"; спектакуларан дочек "српске" Нове године и Патријархово обраћање присутнима а било их је неколико стотина хиљада...

Па демонстрације 5. октобра и увертира за њих. Брутално премлаћивање једног студента Богословског факултета којег су крвнички изударали милошевићеви преторијанци; оштар протест тадашњег декана Раше Поповића; па опет Патријарх Павле; па на крају када смо мислила да је та слика можда најава неке извесније и нормалније будућности (специјалац МУП-а који тражи благослов и целива руку оцу Владану Перишићу-слика која је обишла свет...) Остало је само МОЖДА...

[АлександраВ]

пре 32 минута, Милан Ракић рече

Остало је само МОЖДА

Да, наизменично емотивно и надањско горе-доле, хајде па пљас, па опет хајде па још горе пљас, и тако деценијама... таква нам је емотивна пратња и свих избора ваљда још од Панића... не знам, нама очигледно нешто фали као народу, неки кврц, или још много, много муке да бисмо се опаметили, или смо једноставно навикли да свако гледа своја посла и да у оквиру својих малих живота будемо мирни и не таласамо превише јер "може бити и горе"... а "може бити и горе" потпуно несвесни свечано дочекујемо готово свакодневно. И тако... прођоше године, остало нам само можда, драги Милане....

[Grizzly Adams]

Нажалост, ми смо ту вероватно најважнију битку коју смо имали у животу изгубили... Гледам ове друге народе источне Европе који су успели да победе, па се опет још лече од последица комунизма, а камо ли ми. Још увек су "друга лига" на овом свету. Јер та пошаст је глупа идеологија, али најстрашније су последице унштење културе, психопатологија, корупција, безвољност и депресија и још много тога што видимо око себе. И наравно "крив је неко други".

Требала је ту нека Чаушеску варијанта, не знамо ми боље. Али смо били превише фини, а Говедо је био довољно лукав да то избегне.

Ове младе данас могу само да најискреније замолим за опроштај што смо им то оставили... Изневерили смо и себе и вас. И сад је сто пута теже.

[елТорнеро]

пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Ове младе данас могу само да најискреније замолим за опроштај што смо им то оставили... Изневерили смо и себе и вас. И сад је сто пута теже.

Ево роде, овако се побеђује, част ми је да смо се дружили, брате.

[YOKA]

пре 5 часа, АлександраВ рече

Да... било је то једно посебно време посебног студентског протеста против свега у друштву што је тада гушило живот... а ми данас нисмо нимало од тога одмакли, од те `92. Прошли смо још толико тога и горег и нанизаног у непрекинути ланац ужаса, невероватно, али ништа нисмо урадили... Долазили су нам тада разни гости, толико тога доброг и паметног се тада могло чути, долазили су и они други, али они су једноставно били одбачени као неприкладни, овај протест је имао свој идентитет. Сећам се када је био Вуков сабор, та ноћ је била посебно опасна (била сам у обезбеђењу студентског протеста, од првог до последњег дана), упадале су нам разне пијане будале витлајући нам пиштољима изнад глава, покушавајући да уђу на Филозофски, али нису могли, нисмо им дали. Било је ту разних ситуација, али смо ми дан-ноћ опстајали и остајали... Стизала нам је подршка са свих страна, од народа, сећам се да нам је један дека не сећам се из ког тачно места, донео печено прасе и печено јагње онако на штапу, скинуто са ражња... неке бакице доносиле воће и чајеве... доносио народ храну, давали нам подршку... дању је било ОК, пуно дешавања, пуно народа, ноћу је било тешко, неиспавани, на улазу у факс седели смо на два испред улаза избачена школска стола, кренеш да дремаш, ноћима нисмо спавали (када баш пукнеш и више не можеш, одеш у једну слушаоницу у којој смо на поду имали побацану неку ћебад, легнеш доле где има места, немаш појма ко ту већ спава, дремнеш сат-два па опет на улаз), таман мислиш мирна ноћ, искочи нека будала, срећом, наши момци су били спремни и нико није настрадао, а било је више пута веома близу, и тако, дође дан, нова дешавања, нови гости, трибине.... За време протеста сам укупно само петнаестак пута отишла кући, сећам се са колико сам енергије објашњавала мами како је то велика ствар и како не смемо да одустанемо и прекинемо... Са мог факултета, Дефектолошког, били су само дивни професор Бојанин и тада асистент а сада професорка Марина Арсеновић-Павловић и НИКО више, једино су нам они дали подршку, колико сам ја видела и колико знам, а знам. Било је и колега које су нам се подсмевале да ћемо видети ми наше протесте када попадамо годину. Ипак, нико од нас није пао годину, све смо успели да дамо у октобру. Али, са Дефектолошког је била шачица људи. Када смо ишли на Толстојеву, нас неколико из обезбеђења смо била на зачељу колоне, и када смо ушли у Кнеза Милоша, поглед ка доле је био невероватан, то је била река људи и пуно људи са стране који су изашли да нам дају подршку. Сећам се, тада су нам дали посебне беџеве на којима је писало само Студентски протест`92 - обезбеђење (до тада смо имали беџеве на којима је писало и наше име, са печатом Факултета и потписом декана), са образложењем да не мора да се види наше име због наше сигурности.. како је то било наивно, сви смо и тако били већ снимљени и пописани... било је доста наивности у свему, али то је била огромна енергија, огромна жеља, велика памет се тада скупила са добром идејом, људима је било мука од свих срања, а нисмо ни били свесни да права, тешка и језива срања тек долазе... и на крају, само - пуф! Више није било ничега, ни протеста, ни захтева ни ничега... Жао ми је што тада нисмо успели, мени је лично жао, можда би моја деца имала бољи живот, а нека друга деца прилику да буду жива или рођена. Сваки пут када се сетим тог времена проведеног на Факултету и тих протеста, имам потребу да се извиним свој деци, и рођеној и нерођеној и убијеној и преминулој, што нисмо имали довољно снаге, храбрости, памети и истрајности да нешто заиста и променимо.

Ovaj deo tvog zivota nisam znala ali kao da sam naslucivala da smo istog stava da ne kazem kova 

[коЖељ њацИ]

пре 4 часа, Милан Ракић рече

Улога Патријарха Павла; кордон у Коларчевој и његово "пробијање"; спектакуларан дочек "српске" Нове године и Патријархово обраћање присутнима а било их је неколико стотина хиљада...

Sećam se kada je počeo Paja da govori kako su mu zviždali.

Posle su prisutni bili oduševljeni onim što je rekao.

Ipak, građaneri nisu propustili da opljuju patriju tada i da kažu kako je došao da sabotira proteste.

Tih '90-ih Pavle nije odgovarao nikome. Nacionalistima zato što nije ekstremni nacionalista i što ne poziva na rat nego baš suprotno, govorio je kako Velika Srbija nije vredna jednog dečijeg života. Liberašima i građanerima nije odgovarao jer se ipak brinu za Srbe a to je za njih bio izraz nacionalizma i šovinizma pa i fašizma Srpske crkve.

Nećemo se mi od komunizma oporaviti nikada.

 

 

[коЖељ њацИ]

пре 3 часа, Grizzly Adams рече

Изневерили смо и себе и вас. И сад је сто пута теже.

Sad je gotovo. Mi smo već uveliko u nekom novom matriksu, gde je taj komunizam baza a ovo sada je nadogradnja. Prosto rečeno otišli smo u pogrešnom pravcu i iskreno mislim da tu leka nema.

Jeste, '90-ih je trebalo stvari rešavati, lečiti, preporađati, menjati. Ali malo ko je to hteo.

Nisu hteli ni intelektualci, ni političari, ni popovi. Ne kažem da nisu hteli svi, ali nije hteo dovoljan broj njih da bi to uspelo, nego su kao i danas samo gledali svoju guzicu. A zato ne verujem u promene. Jer je guzačara uvek više od revolucionara.

 

[Grizzly Adams]

Управо сада, Жељко рече

Sad je gotovo. Mi smo već uveliko u nekom novom matriksu, gde je taj komunizam baza a ovo sada je nadogradnja.

Да бре, ово је нека следећа фаза материјалне и духовне деструкције коју ни онај луди Маркс није могао да замисли...

Комунизам је код нас преживео све млитаве покушаје реформе, прилагодио се, трансформисао, мутирао - као оне супер-бактерије што су имуне на све антибиотике. Сад је неуништив.

[коЖељ њацИ]

пре 5 минута, Grizzly Adams рече

Сад је неуништив.

Сад је постао део народне традиције, као доскора Косовско-заветни мит.

[Juanito]

пре 2 минута, Жељко рече

Сад је постао део народне традиције, као доскора Косовско-заветни мит.

Можда је испоручење оног на Видовдан имало за сврху успостављање комунистичког свеца да замени хришћанског, баш као што хришћански једном заменио паганског.