Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[Oglo]

snovna pretpostavka Licnosti je da je ona jedinstvena i ne ponovljiva Ogi

Naravno da jeste čak i u Svetoj Trojici

Sent from my GT-I9001 using Tapatalk

[obi-wan]

moje shvatanje je da Eshaton/Carstvo postoji, postojalo je oduvek, i postojace uvek, dakle da li postoji vec sad: DA.

e sad kako uklopiti u to definiciju da je to carstvo buduceg veka koje ce tek doci, jedan buduci dogadjaj, koji oznacava kraj vremena. pa kroz pojam licnosti, u smislu da kraj vremena i taj atribut "buduce" se NE ODNOSI na neki kalendarski datum ili jednostavnije receno na neki buduci istorijski dogadjaj, vec se ta dimenzija "buduceg" odnosi SAMO na nase uzrastanje u Licnost samog Sina Bozijeg i Spasitelja sveta. dakle kada se kaze da je Carstvo "vec tu ali ne jos uvek" tu se prakticno misli na nas proces obozenja koje moze biti ostvaren danas, sutra ili za pet godina, sve po nasoj veri, i u tom smislu je "buduci" (samo u tom smislu) ali se definitivno ne odnosi na neki buduci dogadjaj u smislu nekog svetskog dogadjaja posle kojeg vise nista nece biti isto.

duboko verujem da se cela drama spasenja kao i cela bogoslovska poruka koja nam je preneta odigrava samo i samo na jednom polju, na polju licnosti. svakako da istorija ima svoje mesto u razvoju Bozijeg otkrivenja coveku, ali bez obzira na tu bitnu stvar, ultimativno mesto odigravanja "poslednjeg dogadjaja" i "kraja istorije" je pojedinacna Licnost, dakle potpuno nezavisno od vremena i istorije.

Ne znam odakle si stekao ovakvo ubedjenje, ali prosto ne stoji.

Jer po tome ispada da je vreme mizerno i besmisleno stanje koje samo treba da se sutne, a nece biti da je tako. Ono je neodvojivi deo tvorevine, prostorvremena, i vreme ce da postoji zauvek, ali preobrazeno vreme, kao sto ce i prostor da bude preobrazen.

Apsolutna vecnost, ona potpuno van-vremena, pripada samo Bogu.

[dragisa]

Ne znam odakle si stekao ovakvo ubedjenje, ali prosto ne stoji.

Jer po tome ispada da je vreme mizerno i besmisleno stanje koje samo treba da se sutne, a nece biti da je tako. Ono je neodvojivi deo tvorevine, prostorvremena, i vreme ce da postoji zauvek, ali preobrazeno vreme, kao sto ce i prostor da bude preobrazen.

Apsolutna vecnost, ona potpuno van-vremena, pripada samo Bogu.

ako pogledas sta bogoslovlje kaze o vremenu, videces da je vreme posledica pada odnosno posledica projave razjedinjenosti, kao uostalom i prostor. dakle vreme kao i prostor jesu posledica izgubljenog jedinstva u Licnosti. u takvom vreme-prostoru nasa jedinstvenost i neponovljivost se manifestuje jasnim razdvajanjem od nekog drugog i uopste nasem postojanju je neophodna diferencijacija od svega ostalog. e sad jedini nacin da se ta razdeljenost (koja kao raspadanje u krajnjem slucaju izaziva i smrt) prevazidje jeste ulazak u jedinstvo i ne razdeljenost sa Drugim. ovo se odigrava na istom polju na kome je do razdeljenosti inicijalno i doslo: na polju Licnosti. to i takvo sjedinjenje ne predstavlja gubitak i nestanak Licnosti sto je nama potpuno ne shvatljivo, ali iz tog straha i odatle izviru uostalom i svi problemi

[gospodin X]

Zasto nije? Ne postoji neki univerzalni nacin kojim govore moderatori.

Dakle, nisam te ni psovao, ni vredjao, pa ne vidim u cemu je problem.

Псовање и вређање заслужује тежи термин од термина "неприкладност".

[obi-wan]

ako pogledas sta bogoslovlje kaze o vremenu, videces da je vreme posledica pada odnosno posledica projave razjedinjenosti, kao uostalom i prostor. dakle vreme kao i prostor jesu posledica izgubljenog jedinstva u Licnosti. u takvom vreme-prostoru nasa jedinstvenost i neponovljivost se manifestuje jasnim razdvajanjem od nekog drugog i uopste nasem postojanju je neophodna diferencijacija od svega ostalog. e sad jedini nacin da se ta razdeljenost (koja kao raspadanje u krajnjem slucaju izaziva i smrt) prevazidje jeste ulazak u jedinstvo i ne razdeljenost sa Drugim. ovo se odigrava na istom polju na kome je do razdeljenosti inicijalno i doslo: na polju Licnosti. to i takvo sjedinjenje ne predstavlja gubitak i nestanak Licnosti sto je nama potpuno ne shvatljivo, ali iz tog straha i odatle izviru uostalom i svi problemi

To sto se spasenje odvija na polju licnsoti pre svega, ne ukida njegovu prostorvremensku i istorijsku dimenziju.

[Oglo]

ako pogledas sta bogoslovlje kaze o vremenu, videces da je vreme posledica pada odnosno posledica projave razjedinjenosti, kao uostalom i prostor. dakle vreme kao i prostor jesu posledica izgubljenog jedinstva u Licnosti. u takvom vreme-prostoru nasa jedinstvenost i neponovljivost se manifestuje jasnim razdvajanjem od nekog drugog i uopste nasem postojanju je neophodna diferencijacija od svega ostalog. e sad jedini nacin da se ta razdeljenost (koja kao raspadanje u krajnjem slucaju izaziva i smrt) prevazidje jeste ulazak u jedinstvo i ne razdeljenost sa Drugim. ovo se odigrava na istom polju na kome je do razdeljenosti inicijalno i doslo: na polju Licnosti. to i takvo sjedinjenje ne predstavlja gubitak i nestanak Licnosti sto je nama potpuno ne shvatljivo, ali iz tog straha i odatle izviru uostalom i svi problemi

To je to - ništa dodati ni oduzeti

Sent from my GT-I9001 using Tapatalk

[obi-wan]

Псовање и вређање заслужује тежи термин од термина "неприкладност".

OK.

Nego ne rece mi nista na ono sto sam napisao: ko i gde?

[Milan Nikolic]

@Milan.Nikolić

Strašni sud je događaj uspostavljanja Carstva Božijeg sve u svemu - to ne znači da Carstvo nije tu!

Kako bi imali liturgiju da nije Carstvo tu?! Pa sama liturgija je projavljivanje Carstva-ne metaforički već evharistijska večera u Carstvu

Mitr. nije spominjao upliv Boga u vremenu osim da vrijeme nije suprotno Božijoj ikonomiji već je snishođenje nama grešnima jer se ne bi mogli spasiti i naučiti Carstvu

Ми се тек имамо причешћивати у Царству Божијем. У томе је поента.

Када данас на Евхаристији и њеним Даровима силазе анђели, они исто чекају то непрестано причешћивање које ће бити у Царству Божијем. Ту зависност анђела од Дарова и наше заједничко (са њима) учествовање у Евхаристији, треба да схватимо као непрестано ишчекивање да се оствари Други долазак Христов.

Тај се долазак још није остварио. Ако неко каже ,,ево га овде, ево га онде'', то није исправно.

Поједностављено, есхатолошко (будуће које прожима садашњост) Царство ишчекује се на сваком нивоу, земаљском, небеском и божанском. Син Божији чека да Отац покрене тај домострој успостављања коначног Царства.

Потребно је да схватимо да Бог има посла са Својом творевином коју ће да сједини са Собом (Светом Тројицом) у потпуности тек у будућности. Тај Дан ишчекујемо сви комплет, мада је релативно време тог чекања у смислу самог трајања, тј. за некога (нпр. покојника) ће од сада проћи секунда до тог момента (Дана незалазног), а за некога (такође покојника) ће проћи извесно више времена.

Хронологија догађаја и стрела времена је начин (општег) постојања када је реч о било каквом односу Бога са творевином. У супротном, не можемо ни да говоримо о творевини, него о свему као о нествореним ентитетима.

Коначно вечно Царство које је (још увек) ,,невиђено'' очекујемо да тек дође. Васкрсење опште се још није збило ни у каквим димензијама постојања, и потребно је да фантастичне теорије прилагодимо догматским учењима а не супротно.

[obi-wan]

Поента је у томе што се Страшни суд још није десио. Тај догађај се чека на сваком нивоу, земаљском, небеском, божанском.

Сматрам да су заговорници есхатолошког апсолутизма (пре времена), превише релативизовали неке појмове, које су потом пренели на самог Бога. Тиме се тврди да Бог мора све одједном да је урадио, тј. да не постоји никаква хронологија догађаја.

Међутим, Бог је створивши време наставио да уређује кретање и догађање у складу са током времена, тј. са хронологијом догађања. Истина је да ће се време какво данас постоји у Царству укинути, али то неће бити такво укидање да појам ,,догађања'' неће имати никакву хронологију.

...........................................................

Ovo je veoma dobro receno.

[gospodin X]

OK.

Nego ne rece mi nista na ono sto sam napisao: ko i gde?

На пример, у мени је само питање изазвало такву реакцију. "Да ли је душа бесвесна или свесна, након смрти тела?" Из питања се види да је аутор дефинисао да душа не умире са телом, јер је у питању навео "након смрти тела". За мене потреба за расправљањем о свести душе, после смрти тела, представља жељу за расправљањем о некој врсти егзистенције "човека" после смрти. Јер свест душе о сопственом постојању по мени личи на самосвест и самодавање идентитета. Приступ души је у основи погрешан, а жеља за свесношћу је жеља за самоидентитетом. Из тих разлога, читајући само страну 26 и 27 са постовима, у жељи да се укључим у даљи ток расрпаве, а да не улазим у већ започете дијалоге, напоменуо сам да би требало да постојање душе на такав начин, као да се њом превазилази смрт, треба да буде саблазан хришћанину. Ето, одатле, не читајући све постове, из неког разлога, а вероватно из жеље да се укључим у расправу, написао сам такав коментар...

[Milan Nikolic]

Данашње просторвреме заиста игра улогу трулежности и распадања. Међутим, просторвреме (по себи) није створено на пали начин, тј. трулежност и распадање су последица промашаја циља/сједињења са Богом.

Није лако објаснити све те ствари. Прво, треба знати да је Бог створио просторвреме као једини начин да творевина постоји, док је само Бог вечно непокретан, тј. безграничан, беспросторан и безвремен.

Дакле, створења морају да се крећу у свом постојању у просторвремену, али то не значи да је одмах просторвреме узрок смрти и распадљивости. Пре свега, творевина је утемељена на логосима бића/твари који узводе творевину до њеног циља (тј. сједињења са Богом), а промашај тог циља доноси кретање које, истина, има природан смер ка небићу.

Ево, размишљам се како смо теологију временом довели до критичног тренутка када не знамо да дефинишемо ова питања и одговоримо на исправан начин. То је тај потребан напредак у теологији који се очекује од млађих нараштаја.

Зизјулас уопште није исправно одговорио на та питања - стварања и смрти. Дао је само прегршт двосмислених и двојаких тумачења.

Предлажем да се по том питању опште не осврћемо на учење Зизјуласа. Његов допринос је у већим стварима, тј. у крајњим тријадолошким истинама, а ова друга питања морамо да сагледамо на деликатнији начин од његовог.

[Aquilius Cratus]

Jao koliko svega i svacega bez nekog bilo kakvog reda. Moracu cim imao vremena ovde nesto povece da napisem jer ce

nas pojesti zive ova postmoderna.

[dragisa]

To sto se spasenje odvija na polju licnsoti pre svega, ne ukida njegovu prostorvremensku i istorijsku dimenziju.

tacno ne ukida prostorno vremensku dimenziju jer pozornica tog desavanja (Spasenja) je sam covek koji hteo ne hteo obitava i jeste u tom prostor vremenu. ono sto konstantno stvara konfuziju jeste da je tesko recnicki precizno razgraniciti i definisati da to jeste buduci dogadjaj (jednostavno valja nam se upodobiti (ostvariti podobije) Hristu, koji donosi sobom kraj vremena i jeste poslednji dogadjaj) i svakako da tu protice vreme, ALI to se totalno pomesalo i poistovetilo sa nekim buducim svetskim dogadjajem koji ce navodno okoncati vreme kakvo mi poznajemo. dakle moja tvrdnja je da do "kraja vremena" dolazi u okviru Licnosti, u to se savrseno uklapa i definicija da sustinski nece doci do "kraja" vec (bas lepo receno) do preobrazaja vremena i prostora. necu vise da polemisem, sto je neko reko tvoja vera tebi meni moja i to je to.

[RYLAH]

Jao koliko svega i svacega bez nekog bilo kakvog reda. Moracu cim imao vremena ovde nesto povece da napisem jer ce

nas pojesti zive ova postmoderna.

http://www.youtube.com/watch?v=25Sw1ACo548

[Milan Nikolic]

На пример, у мени је само питање изазвало такву реакцију. "Да ли је душа бесвесна или свесна, након смрти тела?" Из питања се види да је аутор дефинисао да душа не умире са телом, јер је у питању навео "након смрти тела". За мене потреба за расправљањем о свести душе, после смрти тела, представља жељу за расправљањем о некој врсти егзистенције "човека" после смрти. Јер свест душе о сопственом постојању по мени личи на самосвест и самодавање идентитета. Приступ души је у основи погрешан, а жеља за свесношћу је жеља за самоидентитетом. Из тих разлога, читајући само страну 26 и 27 са постовима, у жељи да се укључим у даљи ток расрпаве, а да не улазим у већ започете дијалоге, напоменуо сам да би требало да постојање душе на такав начин, као да се њом превазилази смрт, треба да буде саблазан хришћанину. Ето, одатле, не читајући све постове, из неког разлога, а вероватно из жеље да се укључим у расправу, написао сам такав коментар...

Разумљиве су твоје стрепње. То су изузетно опасне појаве о којим говориш.

Међутим, тако исто постоји опасност од друге крајности. Неке ствари су се превише релативизовале.