Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[Ведран*]

A ja sam pomslio da ce Cavez da smogne snage da se izvine za optuzbu da otac Ljuba "podmece nesto sto nije ni procitao" nakon sto je pokazano da postoji razlog za ono sto je rekao. Ili barem da ocuti. Verovatno je to preoptimisticno sa moje strane.

[Ведран*]

da se izvine za optuzbu da otac Ljuba "podmece nesto sto nije ni procitao"

а јел си ти неки дрвени адвокат поа Љуба, који лик нико га ништа не пита а меша се

Glasno razmisljam Cavez. Ja sam neki "lik" koji je "drveni advokat" obraza i kulture, a ne oca Ljube. Bilo bi lepo imati malo postovanja prema sagovornicima pa bilo da je u pitanju otac Ljuba ili papa Benedikt. Mene nije niko nista pitao, tacno, bas kao ni tebe kada si ovo gore izjavio.

[oLjuba]

Само се измотавајте Чавез, и умишљајте о попу љуби. Мислите да се секирам? Зашто, да би после за ту награду постали и модератор? (Јел заиста то истина, неко ми малопре рече да је "оук" то постао. Ево ја му честитам и желим добар рад, али сам збуњен).

Нико вама овде није предлагао пројереја-ставрофора, а посебно црвеним појасам којег руси и немају. Дакле, и та коза и реп лажу.

Нећете самном да разогаварате и не морате. А ово што радите није разговор. Да би вам ја нешто одговорио треба да питате људски, и људски да продужите да причате самном.  То је услов.

[ouk]

Sabornost .

Ležim noćas u krevetu i razmišljam da li bih jednog sveštenika oči u oči nazvao jeretikom ,čisto sumnjam .

Čisto sumnjam da bi i mene neko oči u oči nazvao bolesnikom ,ja sam dete doma naučio sam svašta sem toga visok sam 196 i tezak 110 kg pa mi se do sada niko nije ovako suprostavio .

Mislim da iz našeg ne odnosa ,ili poljuljanog odnosa mnogo može da se sazna .

Ja sam čovek od reči i nadam se da ću doći u posetu ne da vas napadnem ili nešto slično ,već da u oči pogledam živog čoveka ,pa da u jednom kulturnom maniru porazgovaramo ,ako je to moguće .

Nešto me je jako zabolelo meni su i Tuđman i Milošević poslali po orden (jer ni od jednog nisam hteo da ga primim) za ratne zasluge i pokazanu humanost .

Nije tu bilo nikakvog junaštva pustio sam da prodju žene,deca,i golobradi muškarci  .

Pa ako sam iskazao humanost prema onima koji su sutra pucali na mene ,kako moje da mrzim?

Ne mogu svog Srbina da mrzim ,ne mogu i neću ,ma kakav da je ,moj je i ja sam njegov .

To nama fali sabornost ,jedinstvo ,tu je naša Crkvena i ljudska nezrelost u tome što nismo jedan uz drugog i jedan sa drugim .

Ali ne kao mumije i roboti nego sa svim karakteristikama i osobinama ličnosti ,priorode,duše i duha.

Od te Sabornosti se kreće ,kakav mi je to eshaton i raj ako sam u njemu bez  oca Ljube?

Sabornost ,nam fali i u sabornosti se ljubav projavljuje  ,u odnosu na to kako ćemo se poneti kada je naše mišljenje drugačije .

To je lepota Hrista i lepota Crkve .

Sveštenik Ljuba mi je napisao da ga napadam ne uzimajući ovo gore navedeno ,bio je u pravu .

Zato i ja prihvatam ruku i kažem oprostite .

[Sir Oliver]

Нема никаве контардикторности у свему овоме.

"Смрћу тела јене личности нема више саме те личности, ИАКО ЉУДСКА ПРИРОДА И ДАЉЕ ПОСТОЈИ. (нека добро ово прочитају они који незналачки критикују владику!!!) Смрћу једне личности Не престаје да постоји људска природа."

"Јер без тела не може постојати ни личност, и обрнуто, без личности не постоји ни тело."

"Природа једино постоји у једној конкретној личности."

"Кроз смрт једне личности видимо да је сва природа

угрожена смрћу као небићем зато што природа не постоји мимо конкретних

личности.

Ако ово није контрадикторно, не знам шта јесте.

Александре, овде је владика јасно контрадикторан сам себи; ти си се са својим "објашњењем" само прикључио његовом новом ставу који се разликује од оног ранијег, који је заступао у уџбеницима. Мислим да си довољно јасно неколико пута поновио на овој теми свој став. Али мени ниси занимљив ти колико сам владика.

(допустићу себи да се умешам)

Похвално је што сте нашли времена да прочитате списе које критикујете, међутим превидели сте једну ствар, када владика говори о смрти личности која нестаје а природа остаје, тада то мисли у контексту васцеле створене природе чији је човек само део. дакле умре човек, али све остало и даље постоји (не нестаје свет заједно с њим); даље, да природа постоји само у једној конкретној личности је теолошки став кападокијских отаца, тачније св. Василија В. када је говорио у контексту первоначалија у бићу Бога. Тј. не постоји прво природа Бога из које изничу Лица (Августин), него је прво и пре свега личност Бога Оца (па онда природа). Дакле баз личности не постоји ни конкретно тело, јер нема личности која би ту природу конкретизовала, она је (природа) након смрти обезличена. (али наравно и даље постоји, то вам је јасно, када видите мртво тело, "знате" да то више није он/она, иако јесте то природа те особе).

Дакле, када читате некога битно је с каквим ставом приступате, више отворености доноси и више разумевања. Ова недоследност коју сте "открили" јасна је сваком студенту 2. године ПБФ.

Испадате неозбиљни када такве ствари тврдите (без увреде).

[Александар Милојков]

Јао, брате Александре, ја сам таман помслио да сам почео да схватам то што ти говориш и почео сам да читам онај твој чланак, а сада ми се чини да се срушило све оно што сам успео да схватим. Ево зашто.

Ти кажеш да „Смрћу једне људске личности не престаје да постоји људска природа“. Дакле постоји људска природа која конкретно наставља да се пројављује у Петру и Јанку када умре Марко. Значи природа и даље постоји али не више као Маркова природа јер је он умро него као нека „људска“ природа, а то знамо зато што су Петар и Јанко још живи.

Значи Марко је умро. Будући да је Марко умро и да „смрћу тела једне личности нема више саме те личности“ то значи да Марка више нема али људска природа је и даље жива то јест Петар и Јанко су живи.

Међутим, изгледа да Марко ипак још некако постоји и да смрћу тела те личности, личност Марка ипак не нестаје (што је контрадикторно са горњим цитатом) јер Марко може да постоји у Божијем сећању све до оног тренутка док Господ не каже „не познајем вас“. Тада коначно престаје да постоји Марко али Петар и Јанко постоје под условом да је њих Господ препознао као своје. Ово значи да је Марко потпуно враћен у небиће и то Божијим словом, што је благо речено врло проблематично.

То горе што си навео је само објашњење +Игњатијевих речи, њихово уклапање у контекст целе студије, немој да те буни. Шта ћу, морам и то да радим јер овде имамо "ловца на грешне епископе". .mislise.

Природа конкретног човека, како сам ниже објаснио, Александрово тело и Александрова душа не прастају да постоје ни након Александрове смрти. Наиме, постоје као делови човека Александра: душа и тело. Ти делови постоје само као делови целине - човека, то су НЕЧИЈИ душа и тело и тај неко је ЛИЧНОСТ. Тако разграђен човек на душу и тело значи: мртав човек.

Ево сада и примера колико личност значи самом идентитету и постојању делова (душе и тела). Рецимо, пронађу египтолози мумију у некој пирамиди. По свом облику (природним карактеристикама тела) та мумија сведочи да је људска природа (људско тело). Из те људске природе можемо да дознамо и неке њене природне карактеристике: висину, пол, старост, чак и узрок смрти, итд. И сад оно најважније: за нас та мумија, то људско тело остаје само људско тело све док не добијемо одговор ЧИЈЕ је то тело - тражимо идентитет личности којој припада то тело. Уколико та личност постоји у нечијем сећању (није отргнута из нечијег односа, па макар то били и писци уџбеника историје), онда добијамо конкретну личност која ипостазира наведено тело. Уколико је та личност непозната, ишчезла из било чијег односа и сећања, онда то тело биваа само људска природа, људско тело. Чак и да некако дођемо до душе која је оживотовравало наведено тело, да је сместимо у неку бочицу, ми опет имамо само други део људске природе. Чак и да сјединимо све делове тог мртваца, да душу вратимо у тело, да поново имамо биолошки живо  психосоматско јединство, ми заправо имамо само ЖИВОГ МРТВАЦА - немамо личност, човека са идентитетом, већ имамо биолошки, природно живог човека без свога "ја". То је постојање у смрти, каково ће, по мом разумевању, бити након Другог доласка Христовог, за оне који ће чути оне страшне речи: "Не познајем вас."

[Родољуб Лазић]

Није контрадикторно из следећих разлога:

Смрћу једне људске  личности не престаје да постоји људска природа - јер ако умре Марко, остају Петар и Јанко са том истом људском природом. Остају друге живе личности кроз које се пројављује људска природа. Смрћу једне личности нестаје сама та личност - то, нажалост, имамо у свакодневном искуству.То је смисао реченога.

Ови остали цитати које си навео односе се на једну конкретну личност. Дакле, Александар као личност не може постојати без своје душе и тела (људске природе). Такође, људска природа постоји само као ипостазирна у личности. И када ја умрем моја природа остаје везана за моју личност, иако сам мртав (личност чува Бог од заборава - "вечнаја памјат"). Дакле, како то каже Свети Максим, након моје смрти моје тело неће бити само тело, већ Александрово тело. Такође, ни моја душа неће бити само душа, већ Александрова душа. Закључак: делови (душа и тело) постоје захваљујући целини (човеку Александру).

Није контардикторно. Ако теби јесте, немам ништа против. Имаш право дати буде контардикторно. Мада моје скромно мишљење јесте да ти не би требало да се бавиш овим пиањима, барем не јавно. Ето, сад ћеш и +Игњатија да оптужиш како у једној књизи пише једно а у другој друго. .mislise. Но, добро. Навикао је мучени владика на то. Колико га нападају, интересантно датог човека никада нисам видео љутог. О његовој личности вероватно ће правилно расудити тек генерације после нас (како обично и бива са Божијим угодницима).

Александре, стварно си невероватно храбар кад имаш смелости не само да се јавиш, него да и даље држиш лекције. Најпре си из поруке у поруку бранио став да личност умире, а душа и тело постоје безлично:

"СМРТ=ПОСТОЈАТИ КАО АНОНИМНА ПРИРОДА, силом бесмртне душе, без заједнице са Богом, постојати без личносног идентитета ("Идите од мене проклети, НЕ ПОЗНАЈЕМ ВАС!")."

"Када бих покидао, заборавио све своје односе и када бих био заборављен од свих своји ближњих, био бих анонимус без свог идентитета - постојао бих као природа, душа и тело, али безлично, без оног "ја" које ме чини личношћу, које и ту моју природу чини постојећом."

"У ништавило, у нестанак, у смрт одлази личност, идентитет (изгубљени однос са Богом и ближњима) - иако природа (тело и душа) не одлазе у небиће (постоје као безлична природа..."

"Безлично постојање лишено је живота - лишено је идентитета: Александар, Јован, Марко...син, отац, брат... Остаје само безлична природа (душа и тело)."

"Постоји као обезличена природа, човек без идентитета, анонимус, без свога "ја" - али са природним епитетима и моћима."

Када сам послао текстове владике Игњатија где он тврди да природа не може постојати без личности, онда си направио "salto mortale" и добијамо твоју нову, потпуно супротну, ревидирану изјаву:

"Дакле, можда и мој израз да постоје као "безлична природа" није најпрецизнији. Јер, безлична природа (људска) не постоји нити може постојати."

И више од тога, сада крећеш у образложење супротног става, па кажеш:

"Такође, људска природа постоји само као ипостазирна у личности. И када ја умрем моја природа остаје везана за моју личност, иако сам мртав (личност чува Бог од заборава - "вечнаја памјат"). Дакле, како то каже Свети Максим, након моје смрти моје тело неће бити само тело, већ Александрово тело. Такође, ни моја душа неће бити само душа, већ Александрова душа. Закључак: делови (душа и тело) постоје захваљујући целини (човеку Александру)."

Једно је сигурно: човеку који тврди час једно, час друго, ја немам разлога да верујем ни када тврди једно ни када тврди друго, јер ће можда усдкоро поново тврдити оно прво или, ко зна, можда нешто треће.

Даље, ти тврдиш да владика Игњатије није контрадикторан сам себи и кажеш да се владикина најновија тврдња (смрћу једне  личности не престаје да постоји људска природа) односи на људску природу као такву, не на конкретну природу конкретног човека. Е стварно, тога се нико не би сетио да владика није рекао! Замисли, нико не зна да кад умре Петар, постоје душа и тело Драгана, Марка, Јелене...

Али неће бити да је владика то мислио, нити си ти најпре (када си поставио овај његов текст) сматрао да он тако мисли.

Наиме, ти си поставио текст овако:

"Смрћу тела јене личности нема више саме те личности, ИАКО ЉУДСКА ПРИРОДА И ДАЉЕ ПОСТОЈИ. (нека добро ово прочитају они који незналачки критикују владику!!!)"

Значи, истакао си речи "иако људска природа и даље постоји" и ставио свој коментар. Нико није критиковао ни владику Игњатија ни митрополита да сматрају да када једна личност умре, умре и целокупна људска природа, него су критике биле у смислу да они сматрају да природа конкретног човека

(душа и тело) одлазе у небиће. А и ти сам си много пута бранио владике од таквих напада, тако да овај твој коментар сведочи да си, у тренутку постављања текста мислио нешто друго него сада.

Али да владика не мисли на целокупну људску природу, него на конкретну природу конкретног човека, имамо потврду у уџбенику за 3. разред средње школе, страна 35, где каже:

"Дакле, природа увек постоји у конкретној личности, не постоји сама за себе

безлична људска природа... Природа једино

постоји у једној конкретној личности."

Тако да нема логике да је владика у најновијем чланку говорио о људској природи као таквој, прво зато што нешто тако једноставно и општепознато (да иако умре Петар, остаје људска природа у Јанку и Јелени) нико не би истицао као неки специјалан и изузетан исказ, а друго зато што он сам увек говори да је природа везана за конкретну личност.

А контрадикторност је у томе што је раније тврдио да природа може да постоји само у личности, а сада тврди па природа може да постоји иако те лиичности нема.

А што се твоје најновије елаборације тиче, тек ту наступа галиматијас:

Кажеш

људска природа постоји само као ипостазирна у личности

А пошто тврдиш да људска конкретна природа постоји и после смрти, из овог горњег исказа нужно произилази да постоји и личност чија је то природа (јер природа, кажеш, мора бити ипостазирана у личности) а то значи да ни личност не умире. Да личност не умире произилази и из овога што кажеш

(личност чува Бог од заборава - "вечнаја памјат")

Дакле, прво је било да умире личност а постоји безлична природа. Па онда умире личност, а остаје конкретна људска природа, а сада не умире ни личност ни природа.

Шта је следеће?

[Александар Милојков]

Родољубе, не интересује ме твој "лов на контрадикторности". Ово пишем за људе отвореног срца и ума, а и у жељи да и сам, у дијалогу, искристалишем начин свог (прецизнијег) изражавања. Немам намеру да се овед теби правдам и да ти доказујем своју православност (или православност наших угледних епископа). Свој инквизиторски дух ћеш морати да празниш на неком другом месту.

Прилажем овај одличан клип (за оне са отвореним срцем и умом), који говори о суштини проблема о којем расправљамо:

[Родољуб Лазић]

Да, сада је "инквизиторски дух"... Кад не знаш шта да одговориш, онда крећеш са етикетама и дисквалификацијама. Претпостављам да сада следи опомена, па друга опомена и бановање.

[Александар Милојков]

А ово, Родољубе, схвати као упозорење (није опомена, не бој се): престани да моје речи кидаш из контекста, дајући им сасвим супротно значење од онога шта сам стварно мислио и рекао, правећи од мене будалу. Своје време на овом форуму трошим без икакве користи (материјалне, финансијске), све са жељом да разјаснимо спорна питања, на добро свих нас и на добро и јединство Цркве. Ово што овде радим жртва је не само моја (мог времена, кога немам пуно), већ и моје породице која ме дели са рачунаром. Зато нећу дозволити да неки лик који очигледно до подне мрзи себе а од подне цео свет пљује по мојој доброј вољи и труду да се реше нека спорна питања која уносе пометњу у Цркви.

Дакле, свако твоје будуће кидање мојих речи из контекста и секташку цитатологију, сматраћу личном увредом. Као администратор овог форума нећу према теби предузимати никаква овлашћења, обећавам ти (да не би наоколо кукумавчио). Оставићи водећим људима овог форума да промисле о теби и твом малициозном писању, а ја ћу да се повучем и да своје време посветим нечем за мене кориснијем.

[andrej]

Једно је сигурно: човеку који тврди час једно, час друго, ја немам разлога да верујем ни када тврди једно ни када тврди друго, јер ће можда усдкоро поново тврдити оно прво или, ко зна, можда нешто треће.

Даље, ти тврдиш да владика Игњатије није контрадикторан сам себи и кажеш да се владикина најновија тврдња (смрћу једне  личности не престаје да постоји људска природа) односи на људску природу као такву, не на конкретну природу конкретног човека. Е стварно, тога се нико не би сетио да владика није рекао! Замисли, нико не зна да кад умре Петар, постоје душа и тело Драгана, Марка, Јелене...

Али неће бити да је владика то мислио, нити си ти најпре (када си поставио овај његов текст) сматрао да он тако мисли.

Господине Лазићу, ја се у ову расправу до сада нисам много мешао пошто знам да брат Александар са ретком умешношћу и великим знањем уме да представи мисао савремених православних богослова по овим питањима на далеко бољи и прецизнији начин од већина нас осталих на форуму. Па ипак, морао бих да реагујем на овај део Вашег поста који сам цитирао.

Дакле, сама суштина православне догматике је у антиномијама (јединствима супротности које нису "хегелијанске" синтезе него задржавају свој идентитет у јединству целине: најочигледнији пример је догмат о Светој Тројици). Даље, функција православног богословља је пре и изнад свега сотириолошка, односно пастирска. Богословствовање нема функцију осим у икономији спасења. Оно у чему је Црква потпуно сагласна и јединствена јесте Символ Вере - оно што сваки верник треба да прихвати, чак и уколико не разуме.

Међутим, расправа на овој теми је одавно превазишла сигурне границе Символа. Овде сви заједнички покушавамо да проникнемо у тајну начина постојања природа и личности. Такво богословље не може да донесе ништа "ново" до једне ствари - језика. И заиста, богословске недоумице (као на неки сличан, али и суштински потпуно другачији начин, правне) јесу проблем семантике - начина на који схватамо значења речи. Отуд, неке ствари ће бити и у несагласју, неке изјаве ће се чинити контрадикторнима. Срећом, православна духовност не робује схоластичкој казуистици. Самим тиме, управо у контрадикцијама светоотачких ставова ми морамо да богословствујемо и тражимо ону целину која супротности спаја. А та целина је управо икономија спасења.

Стога, мислим да би читав наш дијалог био знатно конструктивнији када бисмо га издигли изнад казуистичких категорија и поверовали у међусобну добронамерност. Вас изузетно ценим као умереног и, искрено у то верујем, добронамерног саговорника. Наш драги брат Александар овде пише врло искрено и с великом љубављу и верујем да би и Вама много тога што каже могло да буде корисно, ако бисте за почетак прихватили да је његово писање последица искрене и беневолентне добронамерности а не последица "новотарске" таштине и жеље за препирком.

Тако, неке ствари можда и делују контрадикторно, али, само до тренутка док не дефинишемо појмове попут: природе, бића, личности, постојања... Мислим да је још хајдегер убедиво доказао да различити људи под овим појмовима подразумевају потпуно различита значења. Свако богословље ће, као и већина других друштвених наука, увек бити језички детерминисано и значења термина ће одредити и правац аргументације.

[Ведран*]

Јао, брате Александре, ја сам таман помслио да сам почео да схватам то што ти говориш и почео сам да читам онај твој чланак, а сада ми се чини да се срушило све оно што сам успео да схватим. Ево зашто.

Ти кажеш да „Смрћу једне људске личности не престаје да постоји људска природа“. Дакле постоји људска природа која конкретно наставља да се пројављује у Петру и Јанку када умре Марко. Значи природа и даље постоји али не више као Маркова природа јер је он умро него као нека „људска“ природа, а то знамо зато што су Петар и Јанко још живи.

Значи Марко је умро. Будући да је Марко умро и да „смрћу тела једне личности нема више саме те личности“ то значи да Марка више нема али људска природа је и даље жива то јест Петар и Јанко су живи.

Међутим, изгледа да Марко ипак још некако постоји и да смрћу тела те личности, личност Марка ипак не нестаје (што је контрадикторно са горњим цитатом) јер Марко може да постоји у Божијем сећању све до оног тренутка док Господ не каже „не познајем вас“. Тада коначно престаје да постоји Марко али Петар и Јанко постоје под условом да је њих Господ препознао као своје. Ово значи да је Марко потпуно враћен у небиће и то Божијим словом, што је благо речено врло проблематично.

То горе што си навео је само објашњење +Игњатијевих речи, њихово уклапање у контекст целе студије, немој да те буни. Шта ћу, морам и то да радим јер овде имамо "ловца на грешне епископе".

Природа конкретног човека, како сам ниже објаснио, Александрово тело и Александрова душа не прастају да постоје ни након Александрове смрти. Наиме, постоје као делови човека Александра: душа и тело. Ти делови постоје само као делови целине - човека, то су НЕЧИЈИ душа и тело и тај неко је ЛИЧНОСТ. Тако разграђен човек на душу и тело значи: мртав човек.

Ево сада и примера колико личност значи самом идентитету и постојању делова (душе и тела). Рецимо, пронађу египтолози мумију у некој пирамиди. По свом облику (природним карактеристикама тела) та мумија сведочи да је људска природа (људско тело). Из те људске природе можемо да дознамо и неке њене природне карактеристике: висину, пол, старост, чак и узрок смрти, итд. И сад оно најважније: за нас та мумија, то људско тело остаје само људско тело све док не добијемо одговор ЧИЈЕ је то тело - тражимо идентитет личности којој припада то тело. Уколико та личност постоји у нечијем сећању (није отргнута из нечијег односа, па макар то били и писци уџбеника историје), онда добијамо конкретну личност која ипостазира наведено тело. Уколико је та личност непозната, ишчезла из било чијег односа и сећања, онда то тело биваа само људска природа, људско тело. Чак и да некако дођемо до душе која је оживотовравало наведено тело, да је сместимо у неку бочицу, ми опет имамо само други део људске природе. Чак и да сјединимо све делове тог мртваца, да душу вратимо у тело, да поново имамо биолошки живо  психосоматско јединство, ми заправо имамо само ЖИВОГ МРТВАЦА - немамо личност, човека са идентитетом, већ имамо биолошки, природно живог човека без свога "ја". То је постојање у смрти, каково ће, по мом разумевању, бити након Другог доласка Христовог, за оне који ће чути оне страшне речи: "Не познајем вас."

Разумем шта кажеш, и ја се не противим томе што кажеш да је разграђен човек, мртав човек, да се разумемо. Ово друго што пишеш је такође разумљиво, али то је ипак мало удаљавање од онога што сам конкретно рекао у горњем писму. Суштина је била у следећем проблему.

Ако „смрћу једне људске личности не престаје да постоји људска природа“ и ако свака људска природа припада конкретној личности, онда овоме никако не може да буде аналоган пример да када Марко умре (смрт једне људске личности) не престаје да постоји Јанкова и Петрова природа, јер оне немају везе са Марком, нити на њих Маркова смрт утиче. Да ли примећујеш проблем? И проблем се, наравно, не завршава само на томе него има и одређене импликације. Немој да се љутиш, али мислим да ти и Родољуб на то указује.

Постоје још неки питања која траже разјашњење, али можда да се сада задржимо само на овоме?

[bradzorf]

Постоје још неки питања која траже разјашњење, али можда да се сада задржимо само на овоме?

Na primer, prirodno svojstvo gume, plastike i slicnih materijala je elektricna provodljivost, ali blagodacu majstora - elektroinstalatera ovi materijali postaju izolatori.

[bradzorf]

S druge strane, bakar, aluminijum, srebro su po prirodi izolatori, ali zahvaljujuci blagodati koju na ove izliva gore pomenuti majstor oni postaju provodnici.

[Дејан]

Да, сада је "инквизиторски дух"... Кад не знаш шта да одговориш, онда крећеш са етикетама и дисквалификацијама. Претпостављам да сада следи опомена, па друга опомена и бановање.

Дакле ми смо инквизиција а испада да вама лепимо етикете.

Нема потребе господине Лазићу да на овакав начин дискутујемо.

Брате Александар са вама веома аргументовано дискутује.