Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[SHADOWS OF THE LIGHT]

@@SHADOWS OF THE LIGHT,

 

Човештво не даје идентитет Сину Божијем. Ми смо сада призвани да будемо учесници тог наднебесног идентитета, што се назива еклесијалном личности - тј. црквеном личности.

 

Ali daje novi identitet coveku.....kroz Bogocoveka....Isusa Hrista....

[Solomon Kane]

Тако што је узео људску природу. Личност је идентитет заснован на односу. Он је Син - личност у односу са Оцем. У томе и јесте тајна Оваплоћења - божанска личност се оваплоћује, узима људску природу. 

Покушаћу да допуним речено ,брате, па ако погрешим ти ме исправи.

 

Личностност јесте својеврсна сила, потенција(л) и процес оставрења животворно- обесмрћујућег односа са Богом и на тај начин, промисаоног овечностњења човека.

 

Вољни, љубавни и благодатни двиг душе ка Оваплоћеном и Васкрслом Богочовеку, Који је узимањем људске природе и њеним Васкрсењем учино циљним и смисленим похрањени личностни (релациони, односни) потенцијал у души, јесте иницијална каписла за покретање и актуализовање те исте силе смештене у њој... ипостасне силе. Тај потенцијал остварења личносности, тј, оставрења не само бићетворног већ и благодатно - бесмртног и животворног односа са својим Творцем се наставља, употпуњује и чини реалним на начин који сам укратко описао у претходном посту, те реализовање тог и таквог односа, представља истинску метафизичку егзистенцијалну категорију и омогућује пуно оставрење бића и истинску бесмртност.

[Milan Nikolic]

Milance gde gresim kad citam tvoje reci sve mi naginje da je covek nedeljiv od Boga?

Mi smo itekako deljivi. Prastaj. poz

 

Не могу да искалкулишем шта си хтео да питаш.

[grigorije22]

Ovde samo pominjemo ljudsku dusu, a sta je za zivotinjskom dusom?

[Презвитер Дарко Јелић]

Бескрајна и неутешна би била наша жалост за упокојеним ближњим да нам Господ није дао вечни живот. Наш живот би био бесциљан уколико би се завршавао смрћу. Која корист би била онда од врлина и добрих дела? Онда би они који кажу "да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети!" (1 Кор. 15, 32) били у праву. Али човек је створен за бесмртност и Христос је Својим васкрсењем отворио врата Царства Небеског, вечног блаженства онима који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, а та се припрема завршава смрћу. "Људима предстоји једанпут да умру, а онда суд Божији" (Јевр. 9, 27). Тад човек оставља све своје земаљске бриге; тело му се распада да би поново устало кад буде Опште Васкрсење.

Али душа његова наставља да живи не прекидајући своје постојање ни на тренутак. Многа јављања упокојених су нам дана да би делимично сазнали шта се дешава с душом кад напусти тело. Када престане гледање телесним очима, почиње гледање духовним. Обраћајући се у писму својој сестри на самрти, епископ Теофан Затворник пише: "Па ти нећеш умрети. Тело ће твоје умрети, а ти ћеш прећи у други свет, жива, свега свесна и препознаваћеш сав свет око себе" ("За душу корисно штиво", август 1894).

После смрти душа је жива и њена чула су изоштрена, а не ослабљена. Св. Амвросије Медиолански учи: "Пошто душа и даље живи после смрти, остаје добро које се не губи са смрћу, већ се увећава. Душу не задржавају никакве препреке које јој смрт поставља, она је још делатнија, јер делује у својој властитој сфери без икакве везе с телом, које јој је пре на терет, него на корист" (Св. Амвросије "Смрт као добро").

Преподобни авва Доротеј, Отац из 6. века, сажима учење раних Отаца у вези с овим питањем: "Јер душе све памте шта је било овде, како кажу Оци, и речи, и дела, и мисли, и ништа тада не забораве. У псалму је речено: "у тај дан ће пропасти све помисли његове" (Пс. 146, 4); то се каже о помислима овога века, тј. о кућама, имању, родитељима, деци, о пословима и заради. Све ово пропада чим душа изађе из тела... А шта је учинила од врлина или страсти све то памти и ништа не ишчезава за њу... И, како рекох, душа ништа не заборавља од оног што је чинила у овом свету, већ се свега сећа по изласку из тела, и то боље и јасније пошто се ослободила земаљског тела" (Авва Доротеј, Поука 12).

Велики подвижник 5. века, преподобни Јован Касијан, јасно формулише активно стање душе после смрти у одговору јеретицима који верују да је душа после смрти несвесна: "Душе после растанка од тела нису празне, не остају без икаквих осећања; то доказује јеванђељска прича о Лазару и богаташу (Лука 16, 22-28)... Душе упокојених не само да се не лишавају својих осећања, већ не губе ни расположења своја, тј. наду и страх, радост и тугу, и нешто од оног што очекују на свеопштем Суду већ сад почињу да предосећају... оне постају још живље и још ревносније почињу да славе Бога. И заиста, ако размотримо сведочење Св. Писма о природи саме душе, неће ли бити крајња глупост или безумље - макар имало посумњати у то да најдрагоценији део човека (тј. душа), у којој су, по блаженом Апостолу, садржи лик и подобије Божије (1 Кор. 11,7; Кол. 3,10), после одвајања од телесне огрубелости у коме се налази у овом животу, постаје као несвесна она која садржи у себи сву силу разума, собом чак бесвесну и бесчувствену плот чини свесном и осећајном? Одавде следи и да својство самог разума тражи да дух, по одвајању од те плотске огрубелости која га слаби, своје разумне силе доведе у најбоље стање, прочисти их и учини финијим, а не да их се лиши" (стр. 178179).

Савремена "посмртна" искуства су на потресан начин открила људима истину о свесном стању душе после смрти, о већој оштрини и брзини душе после смрти, о томе да су њене умне способности тада још изоштреније и префињеније. Али те чињенице нису довољне да заштите човека у том стању од обмана у "вантелесној" сфери; треба до танчина познавати хришћанско учење о том питању.

[grigorije22]

Реч „душа“ („дух“) у Светом Писму има четири значења:

1. Човек: „Када се грађаше ковчег, у коме се мало, то јест, осам душа спасоше водом“ (1 Петр. 3:20; „Свака душа да се покорава властима које владају“ (Рим. 13-:1). „Додаде се у тај дан око три хиљаде душа“ (Дела ап. 2:41).

2. Живот: „Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10:39). „Живот свој положићу за тебе“ (Јн. 13:37).

3. Крв животиња: „Крв ни једног тела не једите, јер је душа сваког тела крв његова. Ко би је год јео, да се истреби“ (3 Мојс. 17:14).

4. Духовни део човека: Господ је „створио човеку дух који је у њему“ (Зах. 12:1).

[Vasa L.]

Ovde samo pominjemo ljudsku dusu, a sta je za zivotinjskom dusom?

 

 

jao nemoj sad to da otvaras, i sa ljudskom dusom jos nismo resili gde je i sta se desava pre i posle smrti,

a kamoli zivotinjska, samo bi se zapleli ko pile u kucine sa tom temom.

[Презвитер Дарко Јелић]

 Свети Јован Златоусти у "Беседама на јеванђелисту Матеја" сликовито описује шта се збива са обичним грешницима у време смрти: "Зато ћеш чути многа казивања о ужасима и страшним јављањима чији је и сам изглед неподносив за самртнике, због чега се они грчевито тресу у постељи на којој леже и унезверено гледају окупљене људе; тада душа није вољна да напусти тело, и упиње се да остане у њему, ужаснута виђењем долазећих Анђела. Јер, ако нас од погледа на страшне људе подилази језа, како ли је тек тешко гледати строге Анђеле и неумоливе силе које долазе да одведу душу, одвојивши је од тела. Тада ће она силно ридати, али узалуд" (Беседа 53)

[Milan Nikolic]

samo bi se zapleli ko pile u kucine sa tom temom.

 

Можда је моча прасећа душа.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Не могу да искалкулишем шта си хтео да питаш.

Не могу да искалкулишем шта си хтео да питаш.

Не могу да искалкулишем шта си хтео да питаш.

Nema veze verovatno je do mene dobio sam odgovor u kanetovom tekstu

[Vasa L.]

 Свети Јован Златоусти у "Беседама на јеванђелисту Матеја" сликовито описује шта се збива са обичним грешницима у време смрти: "Зато ћеш чути многа казивања о ужасима и страшним јављањима чији је и сам изглед неподносив за самртнике, због чега се они грчевито тресу у постељи на којој леже и унезверено гледају окупљене људе; тада душа није вољна да напусти тело, и упиње се да остане у њему, ужаснута виђењем долазећих Анђела. Јер, ако нас од погледа на страшне људе подилази језа, како ли је тек тешко гледати строге Анђеле и неумоливе силе које долазе да одведу душу, одвојивши је од тела. Тада ће она силно ридати, али узалуд" (Беседа 53)

 

 

Ti si svestenice mnogo bre zaostao covek, citiras nam Jovana Carigradskog Zlatousta ali to nije sad u trendu,

batali to i predji na proucavanje mozdanih elektro-stimulacija duse koja spava sto propagiraju ovi mladi teolozi!

 

Salim se, drago mi je da jos ima svestenika koji citiraju proverene vrednosti pravoslavne vaseljene.

Ostani mi i dalje uvek jerej po redu Melhisedekovom caru Salimskom svesteniku Boga visnjega!

[drvce]

То је виђење трика. Али, ја се и не позивам на "виђење очију" као доказ. Ти си се позвао, тврдећи да је поменуто искуство само илузија мозга, извлачећи из тога закључак да "такво место не постоји". Одакле ти такав закључак? Само зато што га ниси видео властитим очима? Када би, по твом мишљењу, такво место сигурно постојало?

Људска душа је велика тајна. Погрешно је мерити њена искуства (конкретно оваква и слична искуства које је отац Јелић поменуо) психосоматским опитом. Рећи "то је само илузија коју ствара мозак" доводи у питање не само поменута искуства већ и сва наша психосоматска искуства. Јер, сваки опажај неминовно ствара неки надражај и реакцију у неком делу мозга. И само због те реакције ми знамо да нешто видимо, да имамо искуство нечега.

Odmah  bih sa ovom argumentacijom uveo ruzicaste nosoroge u pricu, nepravedno zapostavljene samo zato sto ih niko nije video vlastitim ocinma... Samo zato sto je neko nakalemio postojece pojmove i dobio nekakvog krizanca, to jos ne znaci da on ne postoji... moramo da drzimo sve mogucnosti otvorene, od toga da su jednorozi postojeci magicni kopitari do toga da su tuneli ipak opsena... i da svako ima pravo da jedri izmedju svakakvih ekstrema i stavova.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Odmah  bih sa ovom argumentacijom uveo ruzicaste nosoroge u pricu, nepravedno zapostavljene samo zato sto ih niko nije video vlastitim ocinma... Samo zato sto je neko nakalemio postojece pojmove i dobio nekakvog krizanca, to jos ne znaci da on ne postoji... moramo da drzimo sve mogucnosti otvorene, od toga da su jednorozi postojeci magicni kopitari do toga da su tuneli ipak opsena... i da svako ima pravo da jedri izmedju svakakvih ekstrema i stavova.

Pa i treba da jedri sve sto raste i treba da raste...ovakva pitanja samo u zajednici mogu biti resena i prosvetljena svakim licnim iskustvom u ma kakvom smeru jer imamo Svetoga Duha koji upravlja i sudi.

Nista goreg djavolskog nema do zabrane ljudske reci i mutiranja slobode.

Nek svako govori ono sto mu se prica u mraku i nek se drzi zajednice u kojoj ne bi smeo da bude protivan ponajvise zbog sebe samog.

[Презвитер Дарко Јелић]

Једном су се два Ангела јавила преподобном Макарију Александријском, савременику и саподвижнику Макарија Великог, који је обиловао даровима Духа, и беседили с њим. У тој беседи један од Ангела је рекао: "Осматрај, Макарије, на који начин душе, како верних, тако и неверних, излазе из тела и одлазе, и тако ћеш знати да расуђујеш о небеском. Као када земаљски цар пошаље војнике по некога, а они га зграбе и ухапсе, без обзира на његово противљење, а заробљеник поражен страхом дрхти и ужасава се присуства оних који га немилосрдно одвлаче са собом; тако, када се пошаљу Ангели да изведу из тела нечију душу, свеједно да ли благочестивог човека или грешника, она се пренерази од страха када угледа страшне и претеће Ангеле. Тада, напокон, она увиђа да јој нема никакве користи ни помоћи од силног богатства, познаника и пријатеља; она чује и види сузе и ридања људи око ње, но не може да изговори ни једне речи, ни гласа да испусти, јер никада није испољила потребу за сазнањем о одласку. Њу застрашује неизмерно пространство пута и промена начина живота; ужасава се и изгледа оних у чијој се власти већ налази и који за њу немају никаквог осећаја ни самилости. А притом њу мучи жалост јер је везана за тело; она болује и тугује због раздвајања и разлучења с њим, као својим природним сажитељем. Њој не притиче у помоћ никаква утеха од савести, осим сазнања које душа има о својим добрим делима. На тај начин душа, и пре изрицања Врховног Судије, суди себи савешћу.[1]

[Презвитер Дарко Јелић]

Митрополит Венијамин (Федченков)

ПОСТОЈЕ ЛИ АДСКЕ МУКЕ?
(свједочење Н. А. Мотовилова)

 

 

Н. А. Мотовилов, "слуга Серафимов", како је он сам себе волeо да назива, онај који се удостојио чудесног исцељења, а касније да и сопственим очима, лицем у лице, види просветљење преподобног Серафима Таворском светлошђу благодати Светога Духа, човек горућег и искреног срца, да би стварно послужио спомену оца Серафима, решио се да лично отпутује у постојбину великог старца, у Курск, да сабере сећања о детињству и младости његовој, а такође и да посјети Кијево-Флоровски манастир.

То путовање је имало веома тешке последице за Николаја Александровича: он се, по допуштењу Божијем, разболео од врага, који је излио на њега своју освету за труд који је Мотовилов уложио за прослављење угодника Божијег, оца Серафима. Околности које су претходиле болести Мотовилова и које објашњавају њен настанак су следеће.

Једном, у беседи са преподобним Серафимом, пошао је разговор о демонским нападима на човјека. Свјетски образовани Мотовилов није, наравно, пропустио да посумња у реалност зле силе. Тада му је преподобни испричао о својој страшној борби са бесовима у току хиљаду и једне ноћи и хиљаду и једног дана и силом своје речи, ауторитетом своје светости, у којој није могло бити ни трунке лажи и преувеличавања, убедио Мотовилова у постојање бесова не у виђењима или маштањима, већ у самој истинитој и горкој стварности.

Ватрени Мотовилов се тако одушевио повешћу старца да је из све душе ускликнуо :

- Баћушка, како бих ја желио да се борим са бесовима!

Баћушка Серафим га је преплашено прекинуо :

- Шта то причате, шта то причате, ваше Богољубље! Ви не знате шта говорите. Када бисте знали да најмањи од њих својом канџом може преврнути сву земљу, не бисте их изазивали на борбу.

- А зар, Баћушка, бјесови имају канџе?

- Ех, ваше Богољубље, ваше Богољубље, а чему вас само на универзитету уче! Не знате да бесови немају канџе?! Изображавају их са копитама, роговима, реповима - зато што је људској уобразиљи немогуће да замисли нешто гнусније. Такви у гнусоби својој они и јесу, јер је самовољно отпадништво од Бога и њихово добровољно противљење Божијој благодати од светлих анђела, какви су били пре пада, начинило анђелима такве таме и мрзости, да се не могу описати никаквим људским обликом, а облик је нужан, па их и изображавају црним и безличним. Али будући створени са силом и својствима анђела, они поседују такву силу, за човјека и све земно необориву, да најмањи од њих, како сам вам и рекао, може својим ноктом преврнути сву земљу. Једино Божанствена благодат Свесветога Духа, која је нама православним хришћанима бесплатно дарована за божанствене заслуге Богочовјека Господа нашега Исуса Христа, једино она чини ништавном сва лукавства и подмуклости вражије.

Страшно је тада постало Мотовилову. Раније, под заштитом преподобнога, он се није бојао сатанске злобе. Али, лакомислено-дрски изазов, по допуштењу Божијем, није остао без последица, он је био прихваћен.

Кад је Мотовилов послије кончине старца Серафима отпутовао у Курск, успео је да сабере само мало сведочанстава о детињству и младости преподобнога. Блиски рођаци, који су могли памтити оца Серафима у младости, или су помрли или су све заборавили. Чак је и кућа у којој се родио и био васпитан преподобни, била разрушена, а на њеном месту су биле саграђене нове зграде. Нашао се тек један старац, вршњак баћушке, који је и дао Мотовилову податке који су сада ушли у сва издања житија преподобнога. Пут у Курск и боравак у њему били су сасвим мирни. Опасност је чекала на повратном путу за Вороњеж. На на једној од поштанских станица на путу из Курска, Мотовилова је затекла ноћ - морао је ту преноћити. Оставши сасвим сам у соби за путнике, он је из торбе извадио своје рукописе и почео да их разврстава при слабој светлости једне једине свеће, која је једва осветљавала пространу собу. Међу првима му је у руке дошао запис о исцељењу ђавоимане дјевице Еропкине, дворјанке, код гроба светитеља Митрофана Вороњежскога.

"Ја сам се замислио" - пише Мотовилов - како се то може десити, да православна хришћанка, која се причешћивала Пречистим и Животворним Тајнама Господњим, одједном буде поседнута демоном, и при том тако дуго време, преко тридесет година. И помислио сам: "Свашта. То не може бити! Баш да видим како би смео да се усели у мене бес, с обзиром да ја често прибегавам Тајинству Светог Причешћа".

И у том истом тренутку страшни, хладни, злосмрадни облак га је окружио и почео полако улазити у његова грчевито стиснута уста. Колико год да се борио несрећни Мотовилов, колико год се трудио да заштити себе од леда и смрада облака који се увлачио у њега, то је ушло све, успркос његовим надчовечанским напорима. Руке су му биле као парализоване, и нису могле сатворити крснога знамења. Обамрла од ужаса мисао није се могла сетити спаситељног имена Исусовог. Одвратни ужас се свршио и за Николаја Александровича наступио је период најтежег мучења. Његови својеручни записи дају овакву слику мука које је искусио :

"Господ ми је дао да на самом себи испитам истинито, а не у сну или привиђењу, три адске муке.

Прва - огањ несветлећи и неугасиви ничим, осим једино благодаћу Пресветога Духа. Трајало је то мучење три дана и три ноћи тако, да сам ја осећао да горим, али да не сагоревам. Са читавог мене су по 10 или по 17 пута у току једног дана и ноћи скидали тај геенски чађ, што је било видљиво свима. Те су муке престале тек после исповести и причешћа Светим Тајнама Господњим, молитвама архиепископа Вороњежског Антонија и молебенима за здравље болесног бојарина, слуге Божијег Николаја, који су одржани у свих 47 цркава Вороњежских и у свим манастирима.

Друга мука - у трајању два дана и две ноћи, био је татар љути геенски, тако да не само да ме ватра није пекла, него ме чак ни угрејати није могла. По жељи његовог високопреосвештенства, архиепископа Вороњежског Антонија, ја сам пола сата држао руку над свећом, и она је сва сасвим зачадила, али се ни угрејала није. Овај јако уверљиви експеримент ја сам описао на целом листу, и том опису приложио отисак моје чађаве руке. Али, при свим тим мукама ипак сам, након Причешћа, могао јести и пити и по мало спавати. И видљиве су оне биле за све.

Али је трећа мука била заиста - паклена, иако је за пола дана била мања од претходне, јер је трајала само дан и по, или можда мало дуже, али је зато велики то био ужас и страдање од нечега што се нити описати нити појмити може. Како сам само жив остао од ње! Ишчезла је она такође од исповести и Причешћа Светим Тајнама Господњим. Тог пута ме је сам архиеписком Антоније из својих руку причешћивао Њима. Та је мука била - црв неуспављиви геенски, који никоме осим мени и архиепискпу Антонију није био видљив. Али ја сам сав био преиспуњен тим најзлобнијим црвом, који је пузао у мени свуда, и неисказиво ужасно гризао сву моју утробу, а и испузавши кроз уста, уши и нос, опет се враћао у моју унутрашњост. Бог ми је био дао силу на њега, те сам га могао узимати у руке и растезати.

По неопходности објављујем све ово, јер ми није узалуд предано свише од Бога виђење, да не може помислити нико, да сам се дрзнуо узалуд име Господње призивати. Не! У дан Страшнога Суда Господњег, Сам Он - Бог, Помоћник и Покровитељ мој посведочиће да нисам лагао о Њему, Господу, и о делу Његовог Божанственог Промисла које се на мени савршило."

Ускоро послије тог страшног и за обичног човека недоступног испита, Мотовилов је имао виђење свог покровитеља, преподобног Серафима, који је утешио страдалника обећањем да ће му бити дано исцељење при откривању моштију светитеља Тихона Задонског и да га до тада бес, који се уселио у њега, неће тако жестоко мучити.

Стварно, кроз тридесет и нешто година десио се тај случај, и Мотовилов га је дочекао, дочекао и исцелио се по великој вери својој.

У дан откривања моштију светог Тихона Задонског (1861. год.) Мотовилов је стајао у олтару, молио се и горко плакао због тога што му Господ не шаље исцељење, које је по обећању преподобног Серафима Саровског, чекала његова измучена душа. За време певања Херувимске песме он је погледао на горње место и угледао на њему светитеља Тихона. Светитељ је благословио уплаканог Мотовилова и постао невидљив.

Мотовилов се одмах осетио исцељеним.*

 

*"Православнаja Карпатскаja Рус", 2.јануар 1933.