Prof. dr Darko Djogo - kratki zapisi i razmisljanja

[obi-wan]

Ako se slazete, mislim da bi ova tema mogla da bude zakacena (pinned, jel`te). Ubacicu ponekad i nesto od ranije, sto sam sakupio, osim onog sto trenutno naidje da se zapise.

Inace, sve je preuzeto sa https://www.facebook.com/ddjogo?hc_ref=NEWSFEED da ne ponavljam stalno link.

...

"Како смо се измјенили, заклети у традицију...

Двије реченице једног скорашњег родитељског разговора, карактеристичне за размишљање наше генерације родитеља: "ма што да се он/а мучи, ако сам ја морао/ла" и "шта мени фали, ријетко ћеш видјети бољег човјека/већег вјерника од мене". Заправо, наш народ, ми, живи(мо) у два темељна вјеровања: да је живот бесмислено и некако "намјерно нама" тежак и да је свако од нас, такав какав је, мјерило живота, доброте, вјере, етоса.

А наши стари нису тако. Претурали су преко главе теже, ратове и истински болне трагедије, тегобу сељачког дана и чиновничке неизвјесности, без роптања на живот као такав, без осјећаја завјере против "баш њих". О вјери и свом и туђем поштењу пуштали да говоре други, нерадо се дичили и оним што стварно јесу постигли. А у свему: поуздали се у Бога и Његов суд и знали да у тегоби, као и радости има Божије руке, а у скромности - нечег најхришћанскијег на свијету, онога што даје нашем тежаку да буде подвижник, попут сиријског мон

Ту, у тежини дана и ћутању о спственим постигнућима Духа, лежи скривена снага коју заборављамо."

[obi-wan]

"Једино што је бесмисао у стању да даде јесте више бесмисла. То ми прође кроз главу слушајући најтужнији облик савремене псеудо-музике: пјесму о проводу. Садржај дотичног жанра јесте бесадржајност, недостатак садржаја. Не, ни плитка физиолигија и еротска гимнастика. Ништа. Нема човјека, нема односа, догађај прожет бесмислом. Тужно. Претужно. Зато сам још увјеренији да нема важнијег градива које је данас потребније предавати него што су Тагоре, Пушкин, Шантић, Попа... Ако допустимо интелектуалну идиотизацију, тешко ћемо се извући. Ако допустимо емоционалну - спаса нам нема."

[obi-wan]

"Опет пред тајном Бога и човјека. Пред отвореношћу Богочовјека.

"Свијет", оно "caзријевање у њему" сугеришу нам, шапућу сваким даном да треба да будемо друштвене корњаче, оклопљени непробојним плочама лажних сигурности и имиџа а лабилни у идентитету - Христос: да будемо рањиви и осјетљиви, а постојани у сазнању да је све негдје другдје, у Његовом Царству, у Њему. И ја се зато батргам да останем рањив.

Зато никад не могу да вјерујем нерањивим, онима којима живот прође у убјеђивању свијета да је све увијек у реду, онима који не би заплакали. Мој Бог(очовјек) је плакао. (Јован 11,35). Мој Бог(очовјек) је рањив. Зато ми је тешко вјеровати човјеку који не може ићи стазама Његовим.

Рањивост. Пут којим је ишао Христос."

[obi-wan]

"Православни свештеник у одеждама које су саткале у свом стилу мајанске жене. Диван примјер универзалности и космополитизма Православља: ми нисмо византијски, руски или српски КУД, него Црква, обитавалиште Бога свих народа."

[obi-wan]

"Гледамо породично Господара прстенова. Лијепо искуство, као и свака велика прича, и Толкинов свијет увијек открије нешто ново... Заправо, уживам(о) у миту. Мит је сјајан, до великих истина се само причом може доћи. У нама увијек постоји потреба коју је немогуће рационализовати, да видимо борбу добра и зла и есхатолошку побједу добра.

Него, човјек гледајући Господара увиди оно архаично у себи. Стварно не могу да разумијем неког ко има потребу да "демитологизује", рецимо, косовски мит, а рецимо, "ложи се" на Господара прстенова. Сви смо некад бар били сатјерани у ћошак, надјачани и outnumbered, и знали да не мјеримо чин, наш или туђи, према резултату који очекујемо, него према ономе што бранимо. То је битна, суштинска лекција. Желим да моја дјеца упију мит, мит о части. То ће их у животу чекати неминовно. Хоћу да буду људи."

[JESSY]

пре 6 часа, obi-wan рече

zakacena

[obi-wan]

"Бен Хур. Увијек сам волио тај филм. Сматрао га једним од најбољих филмова о Христу. Пуно бољи од много ког "биографског" - Бен Хур казује причу о томе ко јесте Христос кроз причу о тиме каквим Он чини човјека којег се дотакне."

[АлександраВ]

Ово и јесу таква времена. Површна, маркетиншка. Спреј за фарбање и префарбавање - најзначајнија алакта. А да заиста нешто учинимо могли бисмо када нашу пажњу не би обузимали рјешаваоци проблема које су сами пројектовали и саботери свега доброг на чему није угравирано њихово име. Корак напријед, назад два. Бог дода један корак, па остајемо на нули.

[obi-wan]

"Ма колико да сам бивао и јесам критичан према монументалном стадионском Православљу с временом сам заволио Храм Светог Саве. Кад год путујем у Београд, као сад, он ми је оријентир и добродошлица. Заволио сам га и због људи, оца Радивоја, Вулета, Владику Арсенија јако цијеним... А драго ми је да мој главни град има једну такву тачку, путоказ ка Царству Будућег Вијека, Небеском Београду, без магле, незалазног Сунца над Храмом и Калемегданом...

А ове женице - шта рећи? Да се чак разбјесним не могу. Јер кад сведеш себе на "тело" и материцу, сведеш на физиологију све што међу људима бива,чаролију љубави, додир, стрепњу, потврду, давање, живот - зар већи јад још постоји? Христос је рекао за живот и душу, а односи се и на Љубав и "тело" и све остало: ко буде чувао, грчевито, узеће му се и изгубиће. Ко себе дадне Другоме и зa Другог - наћи ће и даће му се. Грч је довољно тешко стање.

Само радости! Само неко да шири наш свијет, душу!"

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10210803635502517&set=pcb.10210803656943053&type=3&theater

[obi-wan]

Ко зна који пут о "народу најстаријем..."

Искрено, мени је апсолутно небитно да ли смо и кад и одакле дошли (сви су однекле некад дошли). Знам да смо материјалном и духовном културом и свиме блиски, рецимо, Румунима и не мислим да су расистички критеријуми "чисте крви" битни за било шта. И у простору и времену сматрам најприснијим, својим оно што је припадало и припада хришћанској, првенствено православној Цркви и култури. Значи, за мене је само битно да је Павле проповиједао Васкрслога Христа, Јелинима лудост, Јеврејима саблазан. Од њега и ми вјеру преко Солуна добисмо. Сви ти Перуни, санскрти и храстови, стари коријени ријечи и дрвета, за мене су само стара сјенка коју смо одбацили. Кад кажем "моја предисторија" - то је историја Хришћанства у Мезији и Далматији, моје је свако старо црквиште, крстионица из првих вјекова, то је моје, имао 3% или 97% њихове крви. Шта би нам вриједило да знамо да је цијело човјечанство од нас, а да за Богочовјека нисмо чули? Не би ли нам било по оној о човјеку (и народу) који читав свијет стече, а душу изгуби? Нека, нисам ја из Индије ни Индија из мене. Ми смо преко Солуна дошли из Јерусалима, пасхалним јутром од народа (На)род Његов постали.

https://www.facebook.com/ddjogo?hc_ref=NEWSFEED&fref=nf

[obi-wan]

NIje bas kratko, ali da ne otvaramo novu temu...

...

 

[Панарет]

Предавање је одлично, заиста нестереотипно! Обавезно погледајте! 

[obi-wan]

Када смо већ код књиге и књига: Ридигер Зафрански, негдје у "Времену", чини ми се, говори о сувишку времена који се људима са краја XIX в. открио када су почели да путују возом умјесто запрегом и пјешице. Попуњавали су га џепним издањима која су могли да купе на станицама. Наравно, нису читали сви Љескова, Честертона или Чехова, али свијет у коме људи откривају да не постоји досада јер постоји књига и даље дјелује као мој свијет. Двоструко путовање - радост по себи.

Није питање само да ли се данас чита мање или више већ да ли човјек вјерује да докле постоји књига, не може ти бити досадно. Досада, засићеност свиме и сваким осим самим собом - од тога болује данашњи човјек. Нису књиге досадне, није се обрушила књижевност већ се прекинула чежња за другим и Другим.

...

https://www.facebook.com/ddjogo?__tn__=%2CdC-R-R&eid=ARBxl9gkKYv9K

[obi-wan]

Идентитет је најзначајнији изговор за опстајање у ономе што сада јеси. Неомарксисти ће кривити за све непожељне идентитете ("национализам је уточиште хуља"), обоготворавајуће оне пожељне (рецимо сексуалне). Приврженици опстанка идентитета по себи још се нису запитали зашто се сва снага троши на игру у којој мораш да доказујеш да су сви идентитети такви да могу бити и добри и лоши. Међутим, у питању је једна пост-модернистичка игра у којој су правила таква да човјек никада не може поставити питање о животу. Једном када га постави, када се запита: шта значи припадати, шта значи бити исти ( = имати идентитет), мораће да постави питање: на који начин сада живјети? И онда ћемо знати да наш проблем није ни мањак ни вишак идентитета већ свеопшти мањак потребе да суспендујемо своје прохтијеве, да се, ријечником хришћанске (аск)етике боримо са гријехом и са собом. Нија наш проблем идентитет него гријех.

...

https://www.facebook.com/ddjogo?__tn__=%2CdC-R-R&eid=ARBxl9gkKYv9K

[obi-wan]

... А о смрти човјек нема шта да напише. Изгледа једино да смрт узима драге људе и тако са сваким од њих један комад нашег срца и душе, тако да, када пођемо и сами тамо, већ се један дио нас налази са те друге стране границе. И то заиста бољи дио нас, онај који живи са погледом и од погледа драгих људи који нас тамо чекају.