Prof. dr Darko Djogo - kratki zapisi i razmisljanja

[obi-wan]

Када сви што дијеле иконе Св. Луке и честитке за Лучиндан почну да читају једну главу Лукиног јеванђеља дневно, а затим, рецимо, и других Апостола, сва стварност ће или бити другачија или ћемо схватити да све сем Богочовјека и Његовог Царства није достојно толике посвећености. До тада: све је симулација, све јефтина лакоћа. Сва борба, искрена или не, замјена за унутрашњи преврат у животу. А Луки Апостолу нису потребни бранитељи који ће га игнорисати већ браћа и заједничари у Царству Христовом.

[obi-wan]

Можда је највећа лаж данашњице индустрија "аутентичности". Милијарде људи живе у увјерењу да су њихове мисли, хаљине, цитати, куће јединствени и аутентични. И исто то вријеме, када питаш сваког од њих зашто то носе или чине, зашто траже љубав у пролазним везама, поштовање у пролазним трендовима, срећу у јефтиним мислима, сви имају исти одговор: "тако сви раде".

И тако човјек мијења истинску непоновљивост са којом га је дао Бог за њен привид и тражи немогуће: да га као фабрички производ неко препозна као јединственог.

[obi-wan]

"И докле год се уједно не вратимо саборном и преумном/покајном (мета-ноетичком) етосу Цркве, докле год не оставимо стваран простор да се у догађају сусрета са браћом промијенимо, докле год не схватимо да подвиг савладавања воље за моћ и страсти стоји чак и пред највишим и најбољим од свих нас у Цркви (данас се чини да су га они највиши највише заборавили), докле год саборност не буде подразумијевала покајање/преумљење а преумљење не буде вапило за тим да бол браће свугдје у свијету буде наш саборни бол - дотле ће све институције, сви заводи, сабори, синоди, факултети, помјесни и свеправославни, бити само глуви сударачи слуђених самољубивих честица, празни од саборности, празни од преумљења, само поља сукоба и игре у којој на крају остаје само вјечита воља за моћ и ништа друго. Саборност без преумности/покајности је само колективитет неизлјечених а нежељних излјечења: преумност без саборности - само појединачна илузија која заборавља да се нико не спасава и не лијечи сам." (одломак из једног списа који пишем)

[obi-wan]

- И, шта мислиш, ко ће да побједи?
- Не знам. Није ни битно. Докле год и гдје год је то важно, Црква је на губитку.
- Па зар ниси баш ти заузимао став о свему томе?
- Јесам. Став. И сада га свједочим. Без мржње и жеље да наудим, трудећи се да не говорим језиком силе. Силу препуштам неистини. Јер када се укрсте моћи, углавном забораве смислове и разлоге и почиње рат у коме је касније тешко разазнати почетне позиције. А мени је стало до смисла и истине више него рата. Знам да ће ме и без илузије моћи пронаћи пут страдања због реченог, па бих радије да немам ни моћи ни интереса.

[obi-wan]

Дарко Ристов Ђого: Празна Црква • Фронтал.СРБ

WWW.FRONTAL.RS

---

У знаменитом Рилском манастиру није било монахâ. Комунистичка партија Бугарске владала је страхом, али и вјером просјечног Бугарина у нову религију – комунизам.

...

Па, ипак, када би страни посјетиоци долазили да посјете Манастир, остатке мрачног средњег вијека, државне власти би платиле глумцима-статистима да обуку мантије и прошетају се по манастиру. Држава би упризорила „цркву“.

Ова сцена је нешто најтужније и најпотресније што сам имао прилику да чујем у Бугарској. Држава је тада, нешто физички, још више идеолошки, склонила Цркву и на њено мјесто поставила позориште.

Међутим, данашње државе, али и структуре моћи које се користе државама, Црквама, војскама и медијима нису склоне само да физички униште Цркву, чак ни да се поставе као њени идеолошки противници. Трик јесте у томе да Црква „имплодира“. Да се уруши сама у себи. Христос Богочовјек је обећао да ће на вјери да Он јесте Син Бога живога саградити Цркву који ни врата паклена неће надвладати. Врата паклена неће надвладати. Ад је, изгледа, схватио да груби притисак не успијева. Да притискање и насиље рађају Мученике и Испоснике. У оквиру постмодерног концепта „испразнити све што има значење и свједочи смисао сваког значења и смисла“ данас је на ред дошао пројекат имплозије Цркве. Потребно је да се Она сама по себи потроши и постане излишна.

У тренутном суманутом сукобу који бјесни у Српској Православној Цркви сви се осјећамо као нијеми посматрачи нечега људског, одвећ људског. Проблем тога људског, одвећ људског јесте централни проблем цјелокупног Православља данас. Јер Православна Црква почива на два основна начела. Једно је начело саборности: Црква треба да се оствари као Царство Божије, као остварење Љубави која је начин постојања Оца и Сина и Светога Духа. Зато у Цркви нема суштински већих и мањих него оних који се више или мање дају да би се саборност остварила у овом свијету. Друго подједнако темељно начело јесте оно преумљења/покајања: знамо да је сваки човјек син Адамов: нешто темељно погрешно постоји у начину постојања човјека послије Пада. Склони смо да гријешимо и погријешимо, не просто да нам се „омакне“ него: позвани смо да се боримо са злом и агресијом који нису увијек и само ствар оног „другог“ него још више – нас самих.

Та два начела не функционишу одвојено. Заборав другог начела, смјештање аскетике, у једну велику фусноту у коју ју је смјестила православна теологија друге генерације „нео-патристичких“ аутора резултовала је потпуном себељубивошћу читавих генерација људи Цркве који би требало да живе саборност. У антрополошком смислу: данашњи „православни теолог“ је завршен иако ни изблиза савршен човјек. Чак и када је сасвим слаба личност, данашњи човјек – „православни“ ништа више ни мање него било који други – није у стању да преуми. Да доживи ограничења сопственог става. Сопственог бића.

И зато страда саборност. Сабори се данас не дешавају јер су по дефиницји бојна поља , пребројавања и самјеравања људи који су већ заузели став. Људи са „агендом“ који треба да одговоре на црквено-политичке и политичке „агенде“. То је суштински проблем Критског сабора, али не само његових организатора, који су га смислили тако да се њиме легализије замишљена моћ, него свих нас који се миримо са чудноватом ситуацијом у којој Сабор треба да буде пројекат. Сабори, они васељенски, били су најприје догађаји. На њима се могло догодити оно непредвидљиво: сва њихова историја није пријатна (далеко од пријатности!) али и пред-историја и историја Саборâ даје нам поглед у људе а не у пројекте. Халкидонски орос дугујемо Оцима сабора од којих нити један није супер-стар патристичке теологије. Данас живимо у доба супер-старова неопатристичке теологије од којих су се многи отворено ставили у службу једне погубне идеологије (попут Митрополита Зизјуласа) док се код нас највећи ауторитети и Оци троше у међусобном сукобу.

И докле год се уједно не вратимо саборном и преумном/покајном (мета-ноетичком) етосу Цркве, докле год не оставимо стваран простор да се у догађају сусрета са браћом промијенимо, докле год не схватимо да подвиг савладавања воље за моћ и страсти стоји чак и пред највишим и најбољим од свих нас у Цркви (данас се чини да су га они највиши највише заборавили), докле год саборност не буде подразумијевала покајање/преумљење а преумљење не буде вапило за тим да бол браће свугдје у свијету буде наш саборни бол – дотле ће све институције, сви заводи, сабори, синоди, факултети, помјесни и свеправославни, бити само глуви сударачи слуђених самољубивих честица, празни од саборности, празни од преумљења, само поља сукоба и игре у којој на крају остаје само вјечита воља за моћ и ништа друго. Саборност без преумности/покајности је само колективитет неизлјечених а нежељних излјечења: преумност без саборности – само појединачна илузија која заборавља да се нико не спасава и не лијечи сам.

Свеправославни сабор, помјесни сабор, наставно-научно вијеће једног Богословског факултета имају смисла само ако су људи који им присуствују, који учествују у догађају заиста у стању да учине метанију једни пред другима и да је учине цијелим бићем. Докле год не дођемо до стања мета-ноије, све ће бити само питање организовања моћи, планирања стварности тако да одговара мојој/туђој агенди. А опет, Дух дише гдје хоће и не видиш дисање Његово. Не видиш нарочито ако све планираш у увјерењу да ће се Црква обрушити или опстати само ако си ти залог Њеног постојања. Зато иницијатива грчких епископа о сазивању све-православног Сабора има толику важност: по први пут можда видимо један Сабор из бића Цркве а не из комисијског пројектовања саборности.

Саборност и преумљење/покајање функционишу само заједно. Криза саборности, свеправославна, посљедица је систематске склоњености аскетског етоса из примарног фокуса савремене теологије. Међутим, етос преумљења не значи само сабирање сати на свеноћним бденијима, не значи нарочито аскетски миље, пустињски фолклор по себи. Све то може да нас удаљи и да легитимише нашу вољу за моћ. То се дешава чешће него што би се могло помислити. Докле год се не излијечимо од ње, лијечење од ма ког другог порока или страсти неће нас учинити безопасним за Цркву.

И зато смо тако лак плијен геополитичким и политичким бурама које дувају у ова времена. Испуњени собом, ми нисмо у стању да живимо садржај црквеног живота. А онда се све институције смишљене да Цркву као такву обесмисле, да је представе као само још једно поље сукоба, активирају да „помогну“ „нашу ствар“. Завршени човјек данашњице, непромјењивих пројекција моћи које често замјењује за „увјерења“ онда пристаје на ту игру јер живи у илузији да је његов ментални процес савршено једнак опстанку Цркве. Он учествује у борби свим средствима, водећи се логиком о дозвољености свих средстава ad maiorem Dei Gloriam. Као и свака игра, и она добија на жестини и интензитету док се на крају не удаљи сасвим од почетних намјера и позиција и остане само игра сама, лом, сучељавање у коме су већ одавно заборављене почетне позиције и разлози. А онај коме је потребна Црква-која-нема-свој-глас гледа и ужива. Он нема своје фаворите, иако може подржавати једну, другу или обје стране. Њему је потребна Црква која више у друштву и свијету нема симболички значај који по своме Бићу има. Празна Црква.

Он чека епилог у коме ће сви који остану на позорници бити они статисти-монаси из Рилског манастира.

 

[obi-wan]

Када бисмо већину данашњих Хришћана, одраслих на реторици неопатристичке теологије, питали "да ли сте у стању да попут Св. Исака Сирина волите свако биће укључујући демоне?", убједљива већина би, без трунке двоумљења рекла да може. Ствар је у томе да су се данашњи Хришћани свикли са једном "јефтином" љубави: за разлику од Отаца који су знали колико је труда потребно уложити у самоограничење и исправљање и очишћење себе да би се задобило бар мало љубави, реторика неопатристике, нарочито оне друге генерације, сугерисала је да је до савршене љубави могуће доскочити. Ни сам св. Исак не би вјеровао да је до савршене Љубави могуће доћи простом фантазијом, имагинативном тренутном емоцијом. Ту лежи суштински проблем данашње и академсје и аскетске теологије...

[obi-wan]

Иде сезона слава, па још један парохисјки текст

У ИМЕ ВИШЊЕ СЛАВЕ НЕБЕСКЕ...

Послије празника Св. великомученика Димитрија (Митровдана), почиње "сезона слава" тј. почиње онај период године када се прослављају најчешће славе код Срба (Митрпвдан, Аранђеловдан, Никољдан, Стјепањдан, Јовањдан итд све до Ђурђевдана). Слава је данас један од најбитнијих дана у свакој српској кући, па не чуди да су за њу везана многа схватања, од којих нека јесу у сагласности са учењем и животом Православне Цркве, а, на жалост, дешава се да многа и нису. Зато је врло корисно да се присјетимо смисла прослављања славе.

Поријекло и историја славе

Данас се може чути неколико верзија о поријеклу и историји прослављања одређених светитељских дана као породичне славе тј "славе дома". Једна од теорија, коју су пласирали наши етнолози (В. Чајкановић и други) говори да је слава својеврстан остатак паганског прослављања словенских божанстава која су приликом крштења замјењивања хришћанским светитељима. Ова теорија је нарочито била форсирана за вријеме комунистичког идеолошког притиска јер је, са једне стране, славу приписивала пред-хришћанском "слоју" нашег народног бића, а са друге стране, омогућавала је много којем патријархалном домаћину да нађе "рупу у закону" и образложи зашто наставља да слави славу иако је "раскрстио са Црквом". Друга теорија каже да се слава пренијела са саборног прослављања светитеља као храмовног и сеоског заштитника на породицу, дом као "малу Цркву". Како год да је било - слава данас постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених етнија чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан.
Слава је кроз вијекове била битан чинилац очувања нашег народног бића. Са временом је постајала централни годишњи догађај једног дома. Све се у једном дому пдређивало слави. Спремало се да се гости што боље дочекају, укућани су се мирили и сарађивали, све је постајало радосно и свечано. Слава је била и остала синоним за ријеч "дом", "породица". У много чему је тако и данас, или би требало да буде.

Шта су обиљежја славе?

Често се чује да "слава није јело и пиће, него колач и свијећа". Тако и јесте, али морамо да знамо зашто јесте тако.
Најприје, слава је дан када себе подсјећамо на хришћанске светитеље, наше Оце. Сваки од њих говори нам и данас да је хришћански живот - стални труд да будемо људи врлине, па је потпуно бесмислено славити врлину - фештом некултурног преждеравања и пијанчења. 
Међутим, подједнако је битно не само да слава није "јело и пиће", него да је "свијећа и колач". Свијећа и колач су кроз вијекове сачували самосвијест Срба, чак и оних у најудаљенијим и најзабаченијим крајевима, да припадају православној Цркви. Зато је бесмислено, штавише, противрјечно самом карактеру славе да, на примјер, на дан славе нико од укућана не оде у Цркву, на литургију. Слава је за дуге вијекове турског ропства била сјећање на литургију. Отуда "колач" (хљеб) и вино, као подсјећање на причешће, кум (негдје домаћин, негдје "долибаша") који колач "ломи" и прелива вином - као подсјећање да то чини свештеник на Евхаристији. Чак је и први назив са хришћанску литургију, у Дјелима Апостолским "ломљење хљеба" - баш како то данас каже и српски домаћин у Херцеговини и на Романији. Ипак, ПОДСЈЕЋАЊЕ НИЈЕ ЗАМЈЕНА. Ако смо кроз вијекове ропства морали да се подјећамо, по нашим шумарцима и планинским селима да јесмо Православни, данас нам је одлазак у Цркву доступнији и слободнији. Зато можемо да се подсјетимо и да не заборавимо старе обичаје, али то не значи да не треба да одемо у Цркву на дан на који се подсјећамо да припадамо Цркви.
Многи се данас питају да ли је "правилније" да се колач "носи у Цркву" и тамо "пререже" са свештенством (и окупљеним народом, браћом и сестрама по Богу и Цркви!) или да се "однесе прекадња" у цркву, а сам "колач" "ломи" на обичајни начин. Ни једно ни друго није неправилно: суштина јесте да слава треба да нас повеже са нашим црквеним и народним бићем. На жалост код нашег народа се уврежио читав ноз сујевјерја по питању самог славског обреда, на примјер оно да "не ваља" да се колач "сијече" ножем - иако свештенство сваке недјеље Свето Причешће припрема управо тако што ножићем у облику копља исјеца онај дио хљеба (просфоре) који касније постаје Тијело и Крв Христова! Страх од ножева има упориште у старим митолошким слојевима и никако не може бити одлика православног хришћанина, управо као ни било који други облик ситничарења (о чему ће још бити ријечи).
Много су лијепе старе "славарице" које се и данас дају чути у појединим нашим крајевима. Многе од њих су управо забиљежиле старе проте, што говори да засигурно нису "анти-црквени" чин. Напротив, свака славарица у суштини јесте сажета литургијска молитва "проскомидије", коју свештеник говори када припрема Хљеб и Вино за Свету Литургију. Кроз славарицу је народ сачувао памћење и на такве битне догађаје напе црквене историје као што је Први васељенски сабор, који се на Романији помиње тако што "читач" говори да се слави и "ва славу и чест 318 богоносних отаца штоно у Нићеји сабор сабороваше, Арлију (=Арија) безумног осудише, вјеру православну утврдише и нама у аманет оставише, да и ми вјерујемо".
Управо зато је битно да се на слави чују и црквене молитве, у најмању руку Молитва Господња ("Оче наш"), а добро је да се полако каже и Никејско-цариградски Символ вјере и то са једним посебним разлогом: наиме, често се чује, приликом "наздрављања" једна реченица која се одомаћила у Херцеговини и на Романији, а то је "у име Бога И Свете Тројице". Како Хришћани вјерују у Бога који јесте Света Тројица, треба да се подсјетимо Никејске цјере и да кажемо У ИМЕ БОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (дакле: без "и"!) Слава треба да буде празник хришћанства које се чува КРОЗ преношење, а не "традиције" која негира хришћанство.

Шта се доноси за славу?

Данас је постало модерно да се на славу доносе читаве кесе пуно "милсти" или "милоштва", како кажу у Крајини. Старији свијет се сигурно сјећа да се на славу носила наранца, чоколада, а у Старој Херцеговини посебан хљеб са коцком шећера у средини ("гурабија"). Обичај ношења "кеса" усталио се због преношења славе из старе родитељске куће у стан, па се на славу иде као "у госте", а ионако се ријетко виђамо, од славе на славу. Није да је носити кесу за славу јерес, али јесте један од облика тужног малограђанског менталитета у коме се касније "мјери" и одмјерава ко је, колико, коме и шта донио за славу. То је већ противно духу и смислу славе која треба да нас обједињује у великоме, а не да раздјељује у ситницама. 
Такође, вријеме празновања славе није означено никаквим каноном, као ни дужина празновања. Код нас се, као и у свему, претјерује, па једни славе "Ивкову славу" од три дана, док нас понеко суздржано позове "на ручак, у 14.ч, молимо будите тачни". Ни једно ни друго није баш примјерно и показује или разметање или суздржаност. Колико ћемо бити некоме на слави и када ћемо доћи зависи од могућности домаћина (треба бити обзиран и оставити простора у кући и снаге код домаћина и за друге госте!), али и од наших обавеза. Слава не треба да буде повод за кафанско понашање, али свакако да са блиским људима треба да подијелимо много радости, смијеха, а, ако је обичај, и пјесму и шалу, све са мјером, и све са осјећањем да суштина славе јесте прослава хришћанске саборности, а не боемског живота.

"Чији је обичај старији?"/"исправнији"?

Једна од чешћих расправа на нашим славама јесте она о "исправнпсти обичаја". Иако је и сама народна мудрост одавно постала свјесна да "колико села - толико је и обичаја", то не спрјечава нашег човјека да кори и прекорава друго село да "мјењају обичаје" и да "не славе по најстаријем = нашем обичају". Чак постоје и колективни прекори, па се, рецимо, Срби из Херцеговине често "саблазне" када оду на славу у централну Србију (а вјероватно да важи и обратно). Наши људи се бескрајно расправљају "да ли се за Аранђеловдан прави жито?", а на Романији да ли се каже "за раја и покоја" или "Бог да прости душе проставуше" (престављене, упокојене душе), а, ако се добро сјећам, у Боки Которској спрема се "кршњак", али не и жито (нико се и не сјећа да се икад спремало.)
Сама расправа тј свађа о "обичајима" супротна је духу славе као празника саборности и јединства "браће Срба". Дакле, једино што може бити проблематично јесу они облици пренаглашњеног понашања (пијанчење, неумјесна и вулгарна шала, свађа, итд). Ако се домаћин напије за сопствену славу или му се свађају гости - ниједан "правилан" обичај неће га опрати пред лицем Бога и рода, као што и удовица која слави са сином и кћерком, све са пет гостију и скромном трпезом, може да "не проведе све по обичају" па да њена жртва буде велика пред Господом. Начело "милост хоћу, а не жртвоприношење" важи и овдје, баш као и заповјест Христова да оставимо дар на улазу у храм и да одемо да се најприје помиримо са братом својим, па да онда приступимо са даром. Тако је и са славом: најприје да се помиримо и живимо као браћа, па као браћа можемо говорити. Све што нас раздваја, укључујући и лажну ревност - није од Бога.
То важи и за теме на слави. Уколико смо добри домаћини - треба да пазимо да не дође до огорчених расправа, најчешће политичких и спортских, наријетко личних и породичних. На славу зовемо кумове, пријатеље, родбину. Треба да водимо рачуна о томе да одемо на славу код оних које и сами зовемо на славу. Ту треба расуђивати разумно: без болесне ситничавости ("нећу му на славу, није ни он нама био"), али треба да његујемо реалан однос љубави и поштовања.

Славити посебно или са оцем?

Често питање које се појављује јесте "да ли син слави док му је отац жив?" или, у другом облику "може ли син славити ако му отац не "преда" славу?" 
Одговор није увијек једноставан. Данас људи живе у становима више него у сеоским кућама, а готово нико не живи у старој сеоској задрузи гдје је "домаћин" био апсолутни ауторитет и господар укућана. Колико је то добро или лоше - посебна је прича, али тако јесте. У начелу не постоји правило које би ријешило ствар једнозначно. Сваки пунољетан човјек, способан да има и храни породицу, већ јесте "домаћин" и могао би да слави славу. Похвално је да синови воде рачуна о родитељима, али, уколико постоји добра воља и сагласност, није проблематично (штавише, препоручљиво је) да син слави код себе, а отац код себе. Сваки родитељ настоји да његово дијете буде у свему способно да живи и напредује - то је наш животни успјех - па нема разлога да тако и не размишљамо када говоримо о прослављању Светитеља. И поред везаности за родну кућу и земљу, свака наша породица се сјећа да се некад "старином" доселила однекле и да је са собом понијела и крсну славу. Зато је боље да млади људи од почетка имају осјећај да славе свога заштитника. Ако већ постоји јасна одлучност да отац и син заједно славе, онда је с годинама син дужан да преузме све више обавеза, а не да се понаша (како често бива!) као почасни гост на својој слави.

Мрсна или посна слава?

Такође, врло је често питање да ли се слава прославља са посном или мрсном трпезом. По овом питању су црквени канони јасни: постоје славе које су увијек "посне" славе (нпр. Никољдан или Лазарева субота), постоје оне "мрсне" (Стјепањдан), док већина наших слава може "пасти" у сриједу или петак када се прослављају са посном трпезом или у неки други дан (када се прослављају са мрсном трпезом). Оно што је битно јесте да, било да је посна или мрсна, слава треба да буде спремљена са љубављу, без разметања, без претјеривања у количини и избору хране. 
Међутим, овдје се увијек чује неколико типских "контрааргумената" од стране оних којима је "деда увијек имао прасе за Никољдан, па ћу, вала и ја!" или је "поп благословио моме дједу да може да има брава (= овна) за славу". Најприје: поклоњење свачијем дједу, али ничији дјед није важнији ни битнији од Светих Отаца Цркве, ако се дједом користимо да бисмо оправдали сопствену нецрквеност - онда смо на погрешном путу на коме дјед сигурно није желио да нас види. На крају, свака од тих "традиција" и "обичаја" сигурно нису старији од Цркве Божије. Такође, уколико се заиста десило да је некада некоме (што је данас тешко провјерљиво) неки свештеник благословио да може те године, због суше или немаштине, да прослави славу са месом (кога је на селу било више него рибе) то не значи да је то правило, него невоља. Само да напоменемпо да је Св. Патријарх Павле врло често скретао пажњу да се славска трпеза припреми достојанствено и према црквеном канону.
Желио бих, ипак, да скренем пажњу и вјерујућим хришћанима да, када се већ заподјене расправа о начину прослављања славе, сваку ријеч треба вагати и додатно поразмислити. Управо је Св. Патријарх Павле говорио да "аргументи треба да су нам јаки, а ријечи слабе" а не обратно - ријечи пуне горчине, а аргументи слаби. Понекад је потребно годинама са љубављу причати са човјеком. Скренути пажњу је похвално, али свађати се и лупати некога канонима по глави - контрапродуктивно, а тиме и лоше.

[obi-wan]

Размишљао сам дуго о неколицини случајева када је било потребно да савјетом и бригом помогнем људима а у којима то нисам могао. Оставили бисмо то за који дан и ја просто нисам налазио начина, Господ није отварао пут. И ево, можда бих могао да кажем да бар један дио проблема лежи у чињеници да ти људи, трагични људи, људи који су понекад нешто ситно доживјели као трагедију - од реда су жељели помоћ од Бога преко мене, али никада не прихвативши сасвим да је све од вјере и живота Цркве истинито и спасоносно. Врло често човјек тражи помоћ, али не и рјешење, а то двоје понекад нису исто. А да би добио рјешење које је увијек далекосежно помоћ (док помоћ није увијек рјешење), човјек мора пригрлити цјелину Живота Цркве, сваки древни отачки уздах и прекор, да би задобио сваку утјешну ријеч и лијек. Понекад људи сасвим јасно изађу из блата јер им је одувијек било јасно да тону, а понекад се гријех тако вјешто "оплемени" да не можеш ни да почнеш да помажеш. И онда је битно само једно: пажњом и љубављу указати да још нисмо на Путу и да се на свјетлост Христову може изаћи само ако схватимо да морамо напустити шуму сопствених пројекција: "шта ја очекујем од Цркве."

[obi-wan]

7:20 јутрос.

Погледам кроз прозор капеле Св. Јована у Казнено-поправном заводу Фоча. Кађење између проскомидије и "Благословено Царство". Поглед напоље. Са прозора се види Студентски дом Фоча. Слобода и затвореност. Колико ће људи бити слободно литургијом? Колико младих људи ће проживјети заробљено баналношћу? Ништа није како се чини, "све је негдје другдје"...

Јеванђеље, предивно: о исцјељењу жене са крвоточењем. "Неко ме се дотаче". У гужви, у гомили, међу хиљадама, милионима, милијардама нас који гурамо Бога тражећи Га, који смо прислонили Бога тражећи помоћ, само га се једна жена дотакла. Разлика између додира и грабљења. Само за њу није био Црни петак благодати већ Додир ненаметљиви.

И непрекидни позив на литургије: "и сав живот свој Христу Богу предајмо... " Зашто толико волим ове људе? Зато што је овај хор покајника, људи који су сазнали "во преисподњих" цијену живота и потребу за руком Христовом себе предао, сав живот свој. На крају и почетку, само је оно што чини живот мјера предавања Богочовјеку.

Тако је, у служењу, једном од најдражих, у КПЗ Фоча, започела још једна година Присуства Христовог.

Не говорим о ендорфину. Био сам срећан.

[obi-wan]

Звао сам тог дана мајку, на Пале, картицом, мобилни телефон нисам имао. Био је новембар 2002. Посудио сам из библиотеке ПБФ Св. Василија Острошког, тадашње Духовне академије, копију "Дела апостослких ученика". Превод Владике Атанасија.

- Иди, мама, купи!
- Сине, имамо још 20 марака.
- Мама, купи!
- Шта. сине?
- "Дела Апостолских Ученика"
- Гдје, сине?
- Код Риста, у "Огњишту". Рече ми Зока да тамо може да се купи.

Купила је. Дала је наше посљедње новце.

Морао сам да их прочитам. Дјела Св. Игњатија Богоносца.
Не причам често о томе, али ријетко ко је на мане утицао као Свети Игњатије. Обично сви причају о његовом учењу о Цркви (еклисиологији). Оно је значајно. Он види Цркву онаквом каквом је ми данас видимо: Епископ на мјесту Христовом (али не Христос!), ми презвитери на мјесту Апостола, народ окупљен у Царству.

Мене је поразила једна друга реченица.

И ЕРОС СЕ МОЈ РАЗАПЕ.

Да, Ерос. Можеш превести као "Љубав". Као "Чежња". Као "Жудња". Можеш - и толико пута смо сви то учинили - замијенити "Ерос" са "еросом". Али то није исто. Ерос са великим "Е" је само онај ка Царству Божијем. Ерос неодољиви. Вјечити. Чежња за небом. Жудња за непролазним. Све остало је фројдовска жеља за посједовањем.

Можемо ли ми схватити да се неко радовао да му лавови одгризу гркљан? Да је "Ерос" такав да желиш да будеш пшеница коју ће самљети да би био Хљеб Христов? Да ВОЛИШ, ЛУДО, БЕЗУМНО ВОЛИШ, Толико да ти и Жртва, истинско страдање, не бљутави сентиментализам, него кости самљевене - постану Радост?
Не знам. Нико сам. Знам само: када сам пошао, био сам начисто да, и да ми пендрек разбије главу и метак пробије лобању, Ерос се мој разапе.

[obi-wan]

Народ, народ је Црква. Црква је народ.

То ми је некако најведрије, без претјеривања најдубље, догођено искуство ових дана. Јесте, учили смо то у школи, а онда само гледаш и питаш ко још стварно тражи то "амин" из уџбеника историје Цркве. Почесто тај исти народ ти и делегира чак и то његово "амин" и "аѯиосъ", да не мисли о томе. Понекад живи ту своју борбу са свакодневицом, у мјешавини неосвјешћене инерције коју мијеша са "предањем" и неосвјешћеног препуштања савремености.

Али, ето, када треба, интуитивно, он, тај Народ-Црква зна, осјећа, да не постоје Српска Православна Црква и њени вјерници (што би рекли наши новинари) већ да они јесу Црква. И то не само у Црној Гори. Свугдје.

[obi-wan]

Црњански - биографија једног изопштења

Крајичком ока посматрам све осим Црне Горе: она је крвотоку, па су очи широм отворене. И можда једина ствар која ми у тој нетренутости измиче јесте борба за карактер (Хераклитовим језиком: етос) НИНове награде. Понешто сам прочитао, али недовољно знам.

У тој духовној стражи зближио сам се са Никшићем. Наиђем тако, управо у Оногошту (случајности не постоје!), књигу коју одавно тражим: Црњански – биографија једног осећања. Мило се Милом избија. Контаминација агресивном баналношћу којом сам, пратећи догађаје и људе у Црној Гори/Montenegru изложен захтијева опоравак, терапију стилски савршеном и у том савршенству савшрено ненаметљивом Ломпаревом мишљу и реченицом. Црњански је таква књига. Ако нећете читати, немојте ни завиривати. Када завирите, већ је касно. Чита се, макар се не спавало ноћима. Јер у њој – усудио бих се рећи – можда чак и више него у Духу самопорицања расплетена је читава драма једног народа, његове културе и језика, књижевности и трагичне историје.

Није никакво чудо да је питање колонизаторске заузетости НИНове награде први јавно проблематизовао један писац из Херцег Новог, човјек који на својој кожи и у својим костима истовремено осјећа да је питање окупираности српске књижевности уједно питање смислене егзистенције српског народа и његове књижевности управо као што је исто то питање стављено у темеље данашње борбе за очување светиња у Црној Гори/Montenegru. Заправо, читајући Црњанског, остајемо вишеструко запањени: ако смо и знали и слутили да су оптужбе на његов рачун од стране комесара за стрељање у култури Марка Ристића биле плод идеолошке неподобности највећег српског писца ХХ вијека, сукоб између Црњанског и широко оформљене коалиције лијево оријентисаног и „пристојног“ грађанског свијета открива нам ужасавајуће размјере „невидљивог континуитета“ који не започиње тек 1945. већ 1932. године.

„Ми постајемо колонија стране књиге“ – констатовао је већ тада, 87 година прије Николе Маловића, Табашевића и Кецмановића Милош Црњански. Али, ако је у његовој полемици са Богдановићем и „Нолитом“ тема још увијек била колонијални однос према литератури кроз издавачку политику, можемо видјети да су његови увиди савршено тачни, иако се данас они потпуно слободно могу примијенити на унутрашњу колонизованост књижевност: позиција колонизатора је поунутрашњена до самоидентификације. Зато се перспективе и онда и данас лако изврћу: иако Црњански тражи де-колонизацију не само због културне политике, већ да би без притиска једног наметнутог културног обрасца књижевност могла дисати естетским и поетички критеријумима, и њему је и лијеви и грађански „фини свет“ преметнуо перспекртиву те га, очекивано, оптужио за гушење слободе мишљења и својеврсну идеологизацију књижевности. Звучи познато? Година је 1932. Црњански, изопштеник, не налази савезника у своме ставу. Јавно против њега иступају и Десанка Максимовић, Вељко Петровић, али и Владимир Вујић и 27.новембра 1944.стрељани Светислав Стефановић. Не сумњам да међу мојим београдским пријатељима из књижевних кругова, чија имена и ставове не видим јавно експониране у ставовима подршке Кецмановићу, Маловићу и другима има људи унутар којих је свијест о тачности њихових увида успавана или потиснута једном непатвореном грађанском и хуманистичком визијом имагинарне отворености књижевности за сваку књижевну, културну, па и издавачку политику коју ће тек естетски критеријум некако да разложи на добру и лошу књижевност. И зато је Ломпарова књига исконски потресна. Она нам не оцртава само јасни опортунизам једног Андрића, већ и трагичну наивност Вујића и Стефановића. Поље чисто естетског може важити само под условом да је једна књижевност деколонизована или унутар надмоћних колонијалних књижевности: нису вељи наративи за мале народе, осим ако у њима не учествују некритичком рецепцијом.

Али ствар се заправо увијек премеће тако да узвик отпора жртве мора бити проглашен агресијом надмоћног. А то је оно што непогрјешиво спаја другосрбијанске књижевно-политичке кругове, актуелни режим у Црној Гори, као и њихове идеолошке, али и биолошке претке и претходнике у буржоаско-љевичарским али и „пристојним“ грађанским круговима некада и данас. Никада закинути за било коју привилегију, слободни да денунцирају, селектују, дају врједносне судове о свему и свачему, генерални дистрибутери европског хуманизма заувијек кивни на „народ“ чије га condition humane излуђује и плаши, представници културне и „грађанске“ елите бранили су књижевност некада од Црњанског, а данас од Николе Маловића и Владимира Кецмановића, некада од са универзитета прогнаног Јустина Поповића а данас од Амфилохија Радовића, некада од великосрпског југословенства, а данас југословенством од великоспрства. Није у питању само једна културна идеологија. У питању је једна метафизика егзистенцијалног тоталитаризма, један у суштини препотентан став који само на изглед себе представља као пост-модернистички. У суштини, нико од судија васељене, било да је у питању другосрбијански самопромовисани књижевни ауторитет, анонимни монтенегрински писац, сарајевски себеглумећи глумац или било који свезнајући експонент „отвореног друштва“ неће дозволити пукотину, макар најмању у свом наративу. Свијет је пун пукотина, (Леонард Коен би рекао да кроз њих и долази свјетлост), осим ако сте заточник књижевног колинијализма, затуцаности српског народа, провинцијалности српске културе и агресивности великосрпске политике. То су аксиоми. Пукотине не постоје у бедемима са којима се Црњански сусрео јео 1932, а Кецмановић и Маловић 2018.

Та ужасавајућа тоталитарност колонијалне културне (квази)елите и раније је знала да покаже своје опортуно лице и агресивно наличје. Шампиони себе-виктимизације, поред недодирљивости на културној сцени (а дјелимично управо захваљујући њој), држачи акција предузећа „Књижевност у Србији“ а.д.увијек су били и остали спремни да своје услуге изнајме младим „културама у повоју“, било за конкретну, било за тек у будућности конкретизовану привилегију, било за већ по себи инхерентну привилегију: да у дехуманизованим нарартивима о сопственом народу, они буду „човјек“, pars contra totum. И управо овај тоталитарни захват стварности који књижевна и културна елита у Србији носи у џеповима и са кога наступа одаје једну непрекидну агресивност, и то агресивност метафизичких размјера. Наравно, да бисте могли да уживате у њеним благодетима, не морате бити припадник те елите. Њу подједнако имате и међу сасвим непросвјећеним испијачима кафа на сарајевским улицама, код људи који ће као залог сопствене доброте и космололитизма реченицу започети са „не мрзим ја Србе“ или „има и вас добрих“. Та ужасавајућа нормативност мене, тај порив да се свијет, чак и онај интимни микрокосмос једног пријатељства трајно армира на основана мојих културних и политичких пројекција и то пројекција које нису аутентично моје већ одјеци једног глобалног културно-полоитички колонизјућег пројекта – истовремена је основа и узрок преплетености свих србофобних квази-елита на крхотинама Југославије. Њих, архитеката културе и њихових културних иргета.

Црњански је био и остао изопштеник. Ломпар маестрално указује позицију човјека који не може рачунати на савезништво ни у једном кругу, човјека чији су ставови својом радикалношћу претплаћени на бескорисност скореним књижевним и политичким круговима. Данас бар знамо да Никола Маловић и други нису изопштеници из културе, макар то били из ортачког удружења „Издаваштво и култура у Србији“ а.д.

Толико смо напредовали.

Дарко Ристов Ђого

[obi-wan]

Дарко Ђого: Паралеле, паралеле

Ми Срби смо ту. Неће нас нестати. Зато је и за Црну Гору и за БиХ једино могуће, али и на дневном нивоу здравије да рачуна са тиме да Срби постоје, а у Црној Гори да постоје и они Црногорци који имају специфичан поглед на однос Српства и Црногорства и који говоре српским језиком и који схватају да су Црна Гора и Србија – једна фамилија.

Приликом уручења свечаног томоса „поглавару“ тзв „Православне Цркве Украјине“ Епифанију Думенку, могли смо да видимо један замиљив и индикативан детаљ: наиме, у моменту када је неопоходно да „новоустоличени“ „Митрополит“ помене патријарха Кирила, он то није учинио, иако је, према тумачењу које и сам Фанар даје за своје потезе у Украјини, поента „легализације“ неканонских структура управо „повратак у јединство са свима“ укључујући, неминовно, и Москву. Тај детаљ, као и детаљ да је Епифаније Думенко наставио да из политичких разлога игнорише постојање Московске Патријаршије и њеног предстојатеља најбоље говори да се проблеми црквеног сепаратизма не рјешавају једноставно – легализацијом. Може Епифаније Думенко добити „томос“, али њиме се не лијечи русофобија, а, гле, у Православној Цркви мораћете да волите браћу и коју најрадије не бисте вољели. Не можете побјећи од Москве. Не можете створити Цркву у којој Свети Сава није „црвено слово“.

Зашто све ово пишем?

Када сам видио, само летимице, јучерашњи текст оца Гојка Перовића под називом „Онуфрије“, који су објавиле vijesti.me, знао сам да ће се наћи неки „добри полицајац“ (или пајац, било шта, било шта, било штаааа) који ће „поентирати“ на „паралелама“ између Црне Горе и Украјине.

Паралеле

Паралела, заиста, има, и можда није згорег почети од њих. Најприје, и када су у питању Украјина и данашња Русија (Россија), историјска чињеница јесте да су обје потекле од једне државе. или можда једног културно-цивилизацијског оквира са полицентричним државама који се назива Русь, а који је са временом и услијед различитих историјских околности диверговао тако да двије данашње државе имају право да се позивају на своје коријене у старој Руси: Росијска Федерација и Украјина. С тим што је у данашњој Украјини апсолутну превагу однио назив „Украјина“ и „Украјинци“, називи који су по историјском происхођењу много каснији од назива „русин“ и „руська мова“, које је становништво данашње Украјине бар до XVII вијека користило да означи себе и свој језик. Иначе, сама ријеч „Украјина“ врло вјероватно у значењу „крајина“, „гранична област“ (ѹкраина», «въкраина) или у значењу „земља“, „покрајина“, први пут се појављује 1187, мада ће проћи вијекови док сама не добије значење једне, одређене „украјине“. Како год да стоје ствари, ако изузмемо данашње шовинистичке фантазере, које древне „Укре“ виде као ствараоце огромног Царства од Кине до царства Александра Македонског, чак и савремена украјинска историографија не може да лако ријеши накнадно пројектовање једног модерног националног идентитета какав је украјински назад у средњи вијек. Али то што је неко затро и заборавио своје име – које га је непријатно обједињавало са омраженом Москвом и „москаљима“ – не значи да сада тај нови идентитет неће устврдити да је заправо он, такав какав јесте, вјечан и исконски, а сви историјски споменици који га негирају – лажни или непостојећи.

Коначно утемељење украјинског политичког и националног идентитета, ипак, доноси 1917.година када власти КП СССР одлучују да се обрачунају са „великоросијским империјализмом“, тиме што ће свим етничким и националним идентитетима подарити подршку у новоствореној Империји пролетеријата. Није био мали ни војни и политички удио Њемачке и Аустро-Угарске, које су све до слома централних сила држале огроман дио источнословенског становништва под својом директном окупацијом, и које су и саме жељеле да подршком једном таквом пројекту ослабе конкуретнску Росијску Империју. Када се, ипак, увидјело да национализми који су се успоставили или конструисали нијесу корисни ни СССРу (показало се то у току Великог отаџбинског рата!), одустало се од насилне украјинизације, мада ни тада ниијесу недостајале фазе меког пројектовања једног совјетског украинског идентиета за све житеље СР Украјине. Звучи познато? Звучи ли вам познато и то да данашња Украјина и Украјинци нијесу јединствен политички, етнички и државни идентиетет? Знате ли да огроман број Украјинаца говори „русский язык“ (иако је разлика између књижевног украјинског и књижевног руског отприлике као она између словеначког и српског)? Ствар је једноставна: русский и украјински идентитети су асиметрични, управо као српски и црногорски: ви можете бити и Србин и Црногорац (у смислу који сваки човјек сам изабира, најчешће идентификујући Српство као шири идентитет, а Црногорство као ознаку за интимну везаност за слободарску традицију старе Црне Горе, Брда, Херцеговине и других крајева које је Црна Гора кроз XVII – XX ослобађала), ви можете бити и Украинец и „русский человек“. Само на једном, крајњем шовинистичком крају спектра односа између тих идентитета, свака веза између прошлости и садашњице, Москве и Кијева, Цетиња и Београда сама по себи је негативна и априори (по)грешна.Само тамо се врши она „истрага предака“ (Д. Станић), установљује да ли су нам и ђедови и мраморови браћа (Р. П. Ного), бришу натписи сопственим ђедовима са споменика.

Или можда ни ту није крај паралелама? Постоји још једна битна паралела између Црне Горе и Украјине. То је она оличена у „олигархији“, како сви источнословенски језици називају наше „контроверзне бизнисмен“, чија су прћија већ 30 година и Украјина и Црна Гора (и Россија и Србија). За три деценије ширења радиоактивног инхерентног фашизма и шовинизма, за три деценије мржње према Москви и Москаљима, супротстављања „великосрпској“ и „великоросијској агресији“, олигархије у Кијеву и Москви су изградиле пословно царство не само у увијек угроженој Украјини и Црној Гори већ и у омраженој Росијској Федерацији и Србији. Сви бранитељи Црне Горе од душмана рачунају на проврелу крв залуђених поданика, али и нико од њих не истиче своје пословне везе са Москвом и Београдом, нико од њих не допушта да се присјетимо њихових четничких фаза и кумстава са људима од којих „бране“ Кијев и Подгорицу. Додуше, мора се признати да то лицемјерије није само њихово. Сретао сам у Кијеву младе украјинске шовинисте који сасвим свјесно желе каријеру у Москви, као што чак и најљући србофорбни Монтенегрини желе стан на Врачару и да се лијече на ВМА. Макар била негативно оријентисана, у тој мржњи постоји и даље она самосвијест да Украјинци и Руси, Срби и Црногорци темељно јесу један народ.

Срби су ту

Срби су ту. Да, да, Срби. Оно што можда највише данас зачуђује све људе код којих је српство схваћено као гријех по себи јесте да нас има и да нас је остало. Није никакво чудо да су се на почетку окупљања људи на литије у Црној Гори србофоби одмах сјетили „Олује“ и слика Срба који на тракторима напуштају Крајину. То је била визуелна парадигма поражености српског народа са којим се у политичком животу Хрватске, али и Црне Горе па чак и БиХ некако рачунало.

Да, литије су вратиле присуство људи којима Београд није синоним за зло већ за пријатеље, родбину, кумове опет у први план. И, када смо већ код геополитичких по(р)ука: ваљда је свима јасно да исте силе које су обликовале архитектуру постјугословенског простора неће дозволити нове „Олује“. Нити ће бити нових граница на Балкану, нити нове „Олује“.

И да: ми Срби смо ту. Неће нас нестати. Зато је и за Црну Гору и за БиХ једино могуће, али и на дневном нивоу здравије да рачуна са тиме да Срби постоје, а у Црној Гори да постоје и они Црногорци који имају специфичан поглед на однос Српства и Црногорства и који говоре српским језиком и који схватају да су Црна Гора и Србија – једна фамилија. Да, не тако давно, ви сте имали 44,7% популације која је жељела да живи у заједничкој држави са Србијом. За дуготрајан политички консензус БиХ и Црне Горе неопходно је да и ти људи не осјећају да је власт ту само да од њих начини непожељне и маргинализоване. Ми Срби волимо исте ријеке и исте градове које воле наши земљаци Бошњаци и Хрвати и Црногорци у БиХ и Црној Гори и Србији. Ми са поносом истичемо да је наш краљ Твртко, како сам за себе пише, „Србије и Босне и поморских страна“, краљ-оснивач (Херцег) Новог. Зато је за дугорочно оздрављење јавног дискурса у БиХ и Црној Гори неопходно непустити тај шовинизам пријетње од „великосрпске агресије“. Олигархија га неће напустити, јер јој је користан. Али зато је битно да „обичан“ човјек схвати да нам је живјети заједно и да је битније да Немањиће, Котроманиће и Петровиће волимо, него да се мрзимо због њиховог наслијеђа.

И за крај бих додао још један битан осврт на текст Ж. Ивановића, а то је једна „цака“ која се константно провлачи у црногорским медијима. У питању је неразликовање уређивања односа Цркве и државе од уређивања устројства Цркве од стране државе. Рећи ћу једну бласфемију за многе црногорске уши: ниједна држава, звала се она Србија или Црна Гора, њен краљ Милан или Никола, њен данашњи владар овако или онако, нема право да уређује устројство Цркве. О историји би се могло расправљати колико хоћете, али, видите, ништа, укључујући и устав Краљевине Црне Горе или Краљевине Србије није могло ни да успостави неку цркву као „аутокефалну“, нити да је укине, нити је то данас било какав закон. Држава, ма која, не одређује устројство Цркве. Ако погледамо текст оца Гојка Перовића, управо ћемо видјети супротно од онога што се Ж. Ивановићу привиђа: не „набацивање лопте“ за аутономију Цркве у Црној Гори (Ж. Ивановић опет вербализује мисли М. Ђукановића) већ јасну лекцију о томе да се једна мржња – према Москви или Београду – не лијечи попуштањем пред мржњом, макар највећим снисхођењем.

Зато: престаните да пројектујете Цркве по мјери мржње.

Протопрезвитер ставрофор Дарко Ристов Ђого, ванредни професор на Богословском факултету у Фочи

[obi-wan]

https://www.facebook.com/ddjogo?__tn__=%2CdC-R-R&eid=ARA8

"Сад из Цркве.
Теодорова субота. Човјек, Хришћанин, свештеник, требало би да се радује стотинама људи који су дошли да се причесте.
Па, опет, као и толико пута, у мени је утисак тежак, некако промашен.
Нервоза, она ужасна нервоза реда за причешће. Непрекидно лактање, људи који гледају ко ће прије и ко им је "украо предност". Један дух касе у супермаркету. Једном ми је жена и рекла (не данас): оче, ајде ме причести, па да идем на пијацу. Знам ја да треба отићи на пијацу. Али, видите: литургија је баш тај наш застој Вјечности у животу. Престанак служења пијаци.Чему ово, пита се човјек? Чему та симулација доласка Царства Божијег у нашем животу ако не престанемо да живимо потпуно по диктату овог свијета који у злу лежи? Чему нервоза, чему тај ужасни напор да се "и то обави", чему тих седам дана "поста" у којима се само шкргуће зубима, загледа у туђи тањир, броје туђи гријехови, у којима бубри у нама гордост? Пост који ће се код огромног броја данас "причешћених" завршити или можда никада није ни почео?
Понекад ми дође, да као на опијелу, завапим: како се са смрћу здружисмо? Јер та нервоза у догађају Царства Божијег - то је смрт литургије. Како се дошло до тога да је све инстант и све очекивано на инстант? Наравно, нијесмо ни ми свештеници неки изузетак. Од архијерејских литургија препуних нервозе до заједничких служења са журбом и фуртутмом.
И једина стварност, мени позната, у којој те "православне" нервозе и "благочестивог" гурања нема и није било јесу ови крсни ходови у Црној Гори.

[Golub]

Darko Djogo:

Нијесам изненађен.
Само толико могу да кажем.
Ових дана по штампи у Црној Гори, из разних намјера (не увијек добрих, на жалост), пишу аутори како их, ето, изнанађује млада генерација наших свештеника у Црној Гори. Изненадили се, ето, људи, мојим Шћепом, изненадили оцем Гојком (иако су њега знали - изненадили се васељенским дометима њговим), изненадили оцем Николом, оцем Слободаном. Можда ово изненађење више говори о тој ужасној паралелној стварности у којој су изненађени писци до сада живјели.
Ја, опет, нијесам изнанеђен.Нијесам, зато што их све познајем. Са некима од њих сам студирао, некима сам био професор, некима сам и даље. Мене је до сада изенађивало да људи у Црној Гори, у друштву, не познају какве људе имају. Или можда људи и познају. Ето их, иду за и са Шћепом, машу му кад им ноге не дају да иду. Ето их са о. Борисом библијски уздишу. Са Николом држе лекције о новинарству, са о. Душаном о демократији. Ето их, човјече, Гојка воле.Да, воле га. Јер је, онакав какав је, мудров, духовит, добар, топао човјек. Не притворна лисица него у стању да свима буде све, попут Павла. И Катуњанима Катуњанин и Црногорцима Црногорац и Србима Србин, без тих ваших шкргутања зубима. Ја их познајем, па нијесам изененађен. Нијесам ни предобрим Остојом Кнежевићем, који није жалио труда и пута да ми дође баки на опијело. Не знате ви какве свештенике имате (није свЈети Василије па није ни свЈештеник!) А ко не зна њих, сам је на губитку. Мени су браћа, ја их знам.
И да: нијесам изенанђен јер смо, колико смо икако могли, на његовим бескрајним неуморним путовањима, сви грабили од Митрополита Амфилохија ту топлину. Диван је то човјек. Видиш му по грешкама које је у животу направио да је емотивна душа, дивна. Од њега смо учили, њиме смо постали овакви какви јесмо. Да, од њега: мудров морачки, најслабији је и најсмотанији кад мудријаши и прави компромисе, али ајде му ти то објасни. А најбољи, дивни старац, топлина људска. Сви смо га вољели, а и он је нас, своје студенте. И није злопамтило и нечовјек, као ви, што га очима не можете. Знали смо се споречнути, да ватра сијева и сјутра дан без иједне грке служити литургију, без сијенке у срцу. Џаба разликујете Амфилохија од Јоаникија, Гојка од Амфилохија, Шћепа од не знам ни сам кога. Није исто Петар и Павле, ни Андрија и Јован, али не тражите међу њима Јуде, џаба их тражите.
Е, да: само још то да вам кажем: џаба забијате клин. Ништа од тога. Џаба се чудите како, ето, воле они Црну Гору, а, као Амфилохије је не воли. Не, не: воле они Црну Гору (као што је и ми Херцеговци волимо), али не воле оно што сви око вас не воле, макар вам и не рекли: не воле партијску државу која усваја бесрамне законе. Црну Гору у којој сте неметнули или бар покушавате да наметнете осјећај да је срамно рећи и помислити да си Србин. Не воле управо оно што покушавате и даље да гурате: друштвени консензус у коме су сви који нијесу вама по мјери "непријатељи". Ту, одмах да вам олакшам, нема ништа ни од ваше похвале Гојку или Шћепу. Воли свако од нас да чује лијепу ријеч о себи, али,да сте имали више контакта са нама "поповима", мимо комунистичке кинематографије, знали бисте да вам је свештеник зналац људских срдаца и да одмах препознамо када нас хвале да нас од Отаца раздијеле и у своје блато баце. Е тај филм, да ви речем, нећете гледати.
Нијесам изненађен Гојком и Шћепом и Николом и Борисом, ни честитим Бранком Тапушковићем. То су ми браћа.
Није изненађено ни 100.000 људи. што би рекао Шћепо: минимум.