Prof. dr Darko Djogo - kratki zapisi i razmisljanja

[obi-wan]

Света три јерарха - јер без Цјелине врлина није врлина

 

Од када ме памћење служи празник света три јерарха у мени изазива извјесно чуђење. Наиме, чак и најкраћа верзија објашњења поријекла овог празника не може да нас бар помало не замисли: према њој у XI вијеку се у ромејском царству појавила расправа, тачније: подјела о томе који од три велика светитеља у нарочитом поштовању код вјерног народа заслужује посебан "статус" изнад тријаде. Парадокс ове ситуације се налази у мисаоној клопци која је подједнако логички бесмислена колико и животно свакидашња: присталице сваког од светитеља су наглашаве неку од његових врлина насупрот врлинама ове друге двојице иако би свака врлина - Василијева чистота, Григоријева богословска бриљантност и Златоустова краснорјечивост - у суштини била само један лични таленат умножен и актуелизован. Успут, свако ко је читао дјела и животе ових светитеља зна да су врлине које су нарочито истицане у спору василијана, григоријана и јованита несумњиво и нарочито присутне код све теојице Светитеља те бисмо сасвим оправдано могли рећи да су храброст, богословска дубина и краснорјечивост савшрен опис и сваког од њих и свих њих заједно.

Одакле онда расправа? Данас је тешко сасвим до краја уочити све њене узроке у историјском ткиву, али је несумњиво да се она дешава у вријеме када Источно Царство доживљава један од периода своје богословске стагнације, када се појављују гласови који су дочекали и Светог Симеона Новог Богослова: гласови о крају историје као божанског откривења, гласови који су уобличавали став да је доба Отаца неповратно готово па се још само може расправљати о старини. Иако ни тада није недостајало бљештавила, манастира и подвижника, сама тематика расправе - ко је од отаца већи? - осликава нам једну духовну стагнацију а духовна стагнација је само друго име за регресију...

Ако су и јованити и григоријани и василијани читали свете Оце - па чак и да су читали само дјела оног оца кога су нарочито поштовали - како је могуће да им је читање смирених подвижника и бриљантних охристовљених умова замућивало виђење не само на оне друге светитеље већ и на оног кога су наводно нарочито поштовали?

Кључ лежи у начину на који су приступали "своме" светом оцу. Људи су склони да изграде читаве системе темељних врлина и порока, читаву аксетску психологију, али да у тој конструкцији буду вођени поривом који стоји насупрот свакој ријечи коју слушају - гордошћу. Није то брутална, лако уочиљива, хвалисава гордост коју би свако од нас и свако од њих лако уочио и са њом се борио. По сриједи је један перфидни ток подсвијести, непримјетан за свијест, својеврсна "легитимна гордост", понекад "гордост због борбе са гордошћу". Гордост због нарочите љубави према Василију, Григорију, Златоусту.

А тада смо већ у једној ситуацији која је много чешћа него што се то мисли: врлина љубави рађа осјећај гордости а онда осјећај гордости рађа осјећај надмоћи. Осјећај надмоћи онда прави истинску подјелу на оне који "знају"и који су због своје лојалности неком светитељу "посебни" јер је њихов светитељ "већи" од других.

Нити једна врлина у Цркви и у животу не постоји изван Христа као Цјелине нашег постојања. Када год - из ма ког разлога - помислимо да је наш духовник "бољи од других", наша епархија "благословенија од других", нека света тајна "дејственија" на једном мјесту у односу на друго - на путу смо на коме су се налазили василијани, григоријани и јованити. У нашем српском завјетно-црквеном народу почесто су такви завичајни идентитети: дичимо се "војвођанском културом", "црногорском храброшћу", "шумадијском радиношћу", "херцеговачком памећу", "крајишком продорношћу", "босанском музикалношћу" и слично, иако је свака од ових врлина појединачно узета - само извор неоправдане гордости. Изван цјелине једне Цркве, народа, Завјета, изван Христа ка коме и из кога утиче све што нам је дато - наши дарови се закопавају као један таленат злог и поквареног слуге из приче о талентима. Још горе: они нас раздвајају и дијеле, фрагментишу Цјелину скупо плаћену Христовом Крвљу и посвједочену предачком жртвом.

Зато о света три јерарха ми немамо важније лекције од оне: врлина и Цјелина у Христу јер без цјелине нема ни врлине.

[obi-wan]

Sto bi rekli - tacno u centar.

...

"Фабрика не служи томе да радник пристојно живи. Капиталиста ју је смислио да би он купио јахту, а комуниста да би будућем пролетеру, негдашњем сељаку, уништио стари свијет из кога га је отео. Фабрика је била и остала - и некад и данас - најзначајнији начин и метод, Божанство и Тлачитељ човјека отргнутог од земље, коријена, човјека вјечито уморног, човјека чији је живот - од вртића до старачког дома - фабрика.

Да, та фабрика за којом данас плаче титоизам - она је била и остала разлог зашто нестајемо. То је просто тако: након два огромна страдања у два свјетска рата, Срби (и Руси) су коначно престали да буду витални народи када су се преселили у фабрику (да ствар није само у идеологији већ у духовном поријеклу и капитализма и комунизма у напуштању Смисла говори нам примјер Запада - подједнако невиталног, подједнако окренутог раду и бесмислу, ефикаснијег у управљању материјом и још изгубљенијег у стварима Духа).

Та фабрика и тај "фића" разлог је зашто смо од породице која је богатство мјерила у дјеци дошли до броја дјеце коју нам "дозвољава" наше сиромаштво или богатство. Та фабрика и то "благостање" су сломили кичму српског народа онако како Турци и Аустро-Угарска заједно са усташама нису успјели. Они су нас убијали и бацали по јамама - тек кад смо дошли до фабрике, почели смо сами да бацамо све низ ријеку и идемо у други свијет. Прађед који није знао за празник рада а није престајао да ради зато је посљедња генерација која је знала шта је живот који ти није дикктирала ни Партија, ни Тржиште, генерација без празних ходова и вишка фантазије, без сексуалних фантазија и експеримената али са пуном кућом дјеце, без осјећаја да му је свугдје лоше и недостојно њега, земља безврједна а сунце љепше негдје другдје. Када нисмо славили рад - радили смо. Када нисмо славили жену - поштовали смо је. Када нисмо живјели за забаву, имали смо радост.

Славити зато данас носталгично институцију због које нестајемо, ону у коју смо улазили као многобројан радостан народ а из ње излазили као уморни пролетери са максимално двоје дјеце - можда ништа не одсликава тако силно аутодеструктивну природу наше дезоријентисаности."

[Вукашин]

Немогуће је спровести "ресет" и ново обликовање света над сеоским становништвом, морају људи бити у градовима, у којима су зависни од безброј фактора. Лако их је контролисати.

[obi-wan]

пре 4 минута, Вукашин рече

Немогуће је спровести "ресет" и ново обликовање света над сеоским становништвом, морају људи бити у градовима, у којима су зависни од безброј фактора. Лако их је контролисати.

Tacno. Ni jedan okupator ili diktator nije voleo seljake, jer su oni nezavisni i neuslovljeni kao pojedinci.

[slovoA]

пре 4 часа, Вукашин рече

Немогуће је спровести "ресет" и ново обликовање света над сеоским становништвом, морају људи бити у градовима, у којима су зависни од безброј фактора. Лако их је контролисати.

Највећим дијелом је тачно то што пише о. Ђого. Али има ту један проблем. Нови (небески) Јерусалим је град, није село, па се иза читавог тог проблема са савременим градом, какав год да јесте, крије један дубљи проблем, саме те идеологије што од човјека прави пролетера.

Нпр. Само је дјелимично (код нас, у Русији, и сл.) та транзиција извршена насилно, а у већем дијелу свијета је човјек постао пролетер својом слободном вољом. Заслијепљен, наравно, том идеологијом, којој је град, као град, само послужио као средство.

Ако "ударимо" на град као проблем сам по себи, ударићемо и на небески Јерусалим. И умјесто те идеологије стварања пролетера, створићемо идеологију неког "природног" човјека, као готов апсурд. Нити ћемо знати шта смо и ко нам је непријатељ, нити да је свака идеологија, па и та "природна" - производ демона.

[slovoA]

Уосталом, јапији су савршен примјер те идеологије. Као пролетери, раде у граду; као сасвим природна бића, живе по селима на периферији; а као конкретне личности уопште немају јасну представу о животу изван те идеолошке матрице. Сви односи су им унутар ње, чак и кад газе преко лешева.

Прије неколико мјесеци, у центру Париза, на сред улице је умро један фотограф, од срчаног удара. Пао на сред улице, и цијеле те ноћи су га пролазници уредно заобилазили, ником није пало на памет бар да позове хитну. Тек ујутро су је чистачи позвали, кад је већ било касно, да просто покупе то тијело човјека којег су толики, а вјероватно и ти чистачи, видјели само као неко потпуно безвриједно биће.

Е, то је та идеологија о којој причам и због које ми свијет све више изгледа као Матрикс.

[obi-wan]

Kompletno predavanje o. Darka Djoga na temu "Radjanje Ukrajine?", odrzano 29. aprila u velikoj sali Andricevog instituta.
...

 

[obi-wan]

https://www.pecat.co.rs/2022/06/teopolis-smrti-ima-raznih-a-mrtvilo-je-jedno/

...

ТЕОПОЛИС – СМРТИ ИМА РАЗНИХ, А МРТВИЛО ЈЕ ЈЕДНО

Једна од реченица које су нас често пратиле на богословским студијама гласила би отприлике овако: Црква је Тијело Христово, заједница живих и упокојених. То је даље значило да је свака подјела на прве и друге сасвим условна

Као што пише на српском мраморју по западним крајевима: „Ја бих како ви јесте, ви ћете бити како ја јесам.“ Зато и није толико важно да ли ћете свијећу запалити „горе“ или „доле“ – прије или касније сви ћемо бити једно. Ова реченица није за мене, међутим, била тек тако изговорена. Искуство смрти блиских људи чинило ме и тада и данас пријемчивим за осјећање јединства живих и мртвих. Када сам постао свештеник, када год бих служио литургију, на проскомидији (припреми хљеба и вина за литургију), спомињао бих бескрајна имена блиских људи, живих и упокојених, вадећи „честице“ (комадиће просфоре, литургијског хљеба) докле год би то било могуће. Дискос – метални „тањир“ на коме се припремају комади хљеба који ће постати Тијело Христово – брзо би постао затрпан не само именима светитеља које је сваки свештеник дужан да помене већ „честицама“ дугачког списка живих и упокојених који су у мом животу оставили траг. Дискос и јесте замишљен помало као слика Небеског Јерусалима. На њему се налазе „Агнец“ с натписом ИС ХС НИ КА, честица у част Пресвете Богородице, девет светитељских чинова и непрекидна гомилица живих и упокојених.
Можда је чудно, али с временом ми се чинило да већина људи, укључујући и многе хришћане, ипак више пажње посвећују живим него упокојеним. Није у питању само нека разумљива укотвљеност у свакодневицу. Више се чини да је феномен покоравања садашњем тренутку некако продро и тамо гдје му је најмање мјесто – у Тијело онога који је Исти јуче, данас и сутра. Чак се и та толико наглашена потреба за рушењем баријере између некада присутних и нас показује пре као жеља за обједињавањем него као стање ума и душе: колико људи данас када шета Београдом мисли на оно што нас очекује данас, а колико нас сваки пут заболи успомена на упокојене пријатеље и тренутке проведене с њима? Јер у Београду не само да живи највише Срба од оних који данас удишу његов ваздух – Београд је пун наших народних светиња, наших личних светиња, наших сусрета на размеђу живота и смрти и вјечнога живота. Ходам тако Београдом, на размеђу успомена и пролазника. И једни и други имају шта да ми кажу, док се подрасник натапа знојем.

СМРТ У МЕГАЛОПОЛИСУ

Мегалополиси струје животом, али и умртвљују човјека. Да је смрт и трагедија и радост, вишезначна ријеч која упућује и на болни растанак и на коначност тог растанка – то свако од нас који смо губили и који не престајемо да очекујемо лица драгих људи зна и осјећа. Зато је мртвило за живота теже од смрти: смрти има разних – јуначких и кукавичких, достојних и срамних, епохалних и усамљених, док мртвило постоји само као мртвило – не постоји достојно, јуначко и епохално мртвило. Ово осјећање које настоји да надвлада, осјећање свеопште умртвљености и изгубљености, дезоријентисаности теже је од сваког фронта и глади, за које су нас спремали досадашњи живот и предачко памћење. Као када дуге и тешке кише расквасе црну руску степу, па се сви путеви, којих и иначе у равници није много, претворе у каљугу, тако дођу времена „распутице“ када само предачко свјетло иза и Христово лице испред држе оно зажижено у нама да се на вјетрометини надреалне свакодневице не угаси. Савременици нас гледају зачуђени. И они траже да разазнају знакове времена, да нађу трачак свјетла.
Оче, шта се ово дешава? Оче, шта ће ово бити?
Јављају се пролазници на београдским улицама док се спотичем успоменама на људе којих више нема, или пријатељства која су се угасила, питајући се како сада људи које не могу да призовем гледају свијет око мене данас. У џепу су ми иконице светих сурдуличких мученика које ми Милош даде да раздијелим народу, као и оне Св. Василија Острошког, које ми даде о. Сергије. Све што и сам могу и умијем да кажем себи јесте: Молимо се, брате и сестро, да крв мученика и благослов Светог Василија сачувају овај народ, ову цркву, од мртвила горег од смрти. Јер докле год наш поглед био само на хоризонту данашњег дана, докле год наше биће буде окренуто само савременицима, докле овај тренутак који живимо и људи који су око нас буду синоним за „живот“ и „живе“, а сви прије и послије нас – далеки одјеци без тежине, лутаћемо у баналности, дезоријентисани, без свјетла. Докле год за наш доживљај стварности: народа, предјела, здања које затичемо буде важније оно што видимо и чујемо сада него сјеме свјетлости које је неко прије нас ту похранио својом жртвом да би нама свјетлило, никада неће спознати разлику између Београда и Брисела, Цркве Светог Марка и Катедрале у Келну.
Боли нас Македонија – па, опет: колико нас размишља о Прилепу Краљевића Марка, а колико о музици Влатка Стефановског? Није ли још Арчибалд Рајс примјетио да је одмах након ослобођења старе и јужне Србије нама постало важније да се становништво интегрише у политички живот, а не у брисано им завјетно памћење? Јер политика је поље садашњег, употребљивог, Лиотар ју је чак назвао „једним од имена бића које није“. Наша страст ка политичком – којом правдамо, себи и другима, толико тога у животу – није ли најјаснији показатељ те опсједнутости садашњошћу у којој прошлост има декоративну улогу, а будућност такође више стоји као хоризонт бриге него надања? „Политика је то, оче“ – то значи да прошлост нема шта да тражи ту, да је чистота смисла живота принуђена на капитулацију пред обзиром без обзира.

ОДСУСТВО У ПРИСУСТВУ

И док се и тако и сам молим, сабирајући мисли и осјећања, прилази ми познаник и прекорно оцјењује: „Оштро, брате, преоштро. Оно што ти изађе у ’Печату’. О Васељенској патријаршији. Знаш ли ти да је патријарх Вартоломеј био пријатељ са митрополитом Амфилохијем кога, наводно, толико поштујеш? Замисли шта би ти митрополит рекао да је жив.“ „Вјероватно би рекао да га је пријатељ још више разочарао од хладноће посљедњег пријема у Фанару“, одговорио сам, присјећајући се казивања митрополитовог о тој посљедњој његовој посјети некадашњем школском другу. Бољело ме је опет и старчево разочарање да човјек кога је познавао не жели да чује његове ријечи уразумљења (у вези са интервенцијом Цркве Турске у Украјини).
Бољело је и ово „да је жив“. Жив је, присутан. То што нас гледа кроз њему прозирно а нама непрозирно стакло стварности – наша је трагедија. Суштина те трагедија и јесте у томе што је након његове смрти толико тога постало могуће, јер њега нема тјелесно ту. Одсуство у присуству би требало да обавезује да живимо као да разлике нема да ли је Христос ту са нама, да ли је Свети Сава или Свети Василије са нама. Јер јесте. И кад ћути и гледа.
Прошло је само неколико сати и стигли су кадрови и вијести: поглавар Цркве Турске примио је у званичну посјету Мила Ђукановића. Политика – вјештина ништења трајних обзира зарад онога „сада“ – показала је своје право лице. Док сједим у возу за Сремске Карловце, питам се: шта ли сада мисли и осјећа о свему овоме митрополит? Мој познаник ми не рече ништа шта би било да је „митрополит жив“. Није ни важно. Паралелне историје су занимљиве само као мисаони експерименти. Духовно мртвило претпоставља смрт као престанак обзира (сјетимо се само како је „суптилни хришћанин“ Басара испратио митрополита). Старац сада нешто сигурно мисли и осјећа. Да ли је и он на кољенима у небеској литургији? Види ли крај насртајима некадашњих пријатеља на биће народа који том хеленском народу није учинио зла? Цијепа ли се и у њему нешто када види посједнутог прогонитеља Цркве и исмјевача Светог Василија и некадашњег школског пријатеља како сједе и разговарају?
Мртвила у људима има. Оно је опасније од смрти. Јер смрти нема. Да би се живјело, мора се одупријети мртвилу. Спомињањем оних некада присутних тијелом. Очекивањем оних који треба да наставе Завјет. Непристанком да су неприсутни – сасвим одсутни. Нису. Јер Христос је и Тишина и Ријеч. И Живот и Жртва и Почетак и Крај.
И када се питамо Богочовјек гдје је – није све пропало кад пропало све је.

[Dragi]

On 2.5.2022. at 20:43, obi-wan рече

Sto bi rekli - tacno u centar.

...

"Фабрика не служи томе да радник пристојно живи. Капиталиста ју је смислио да би он купио јахту, а комуниста да би будућем пролетеру, негдашњем сељаку, уништио стари свијет из кога га је отео. Фабрика је била и остала - и некад и данас - најзначајнији начин и метод, Божанство и Тлачитељ човјека отргнутог од земље, коријена, човјека вјечито уморног, човјека чији је живот - од вртића до старачког дома - фабрика.

Да, та фабрика за којом данас плаче титоизам - она је била и остала разлог зашто нестајемо. То је просто тако: након два огромна страдања у два свјетска рата, Срби (и Руси) су коначно престали да буду витални народи када су се преселили у фабрику (да ствар није само у идеологији већ у духовном поријеклу и капитализма и комунизма у напуштању Смисла говори нам примјер Запада - подједнако невиталног, подједнако окренутог раду и бесмислу, ефикаснијег у управљању материјом и још изгубљенијег у стварима Духа).

Та фабрика и тај "фића" разлог је зашто смо од породице која је богатство мјерила у дјеци дошли до броја дјеце коју нам "дозвољава" наше сиромаштво или богатство. Та фабрика и то "благостање" су сломили кичму српског народа онако како Турци и Аустро-Угарска заједно са усташама нису успјели. Они су нас убијали и бацали по јамама - тек кад смо дошли до фабрике, почели смо сами да бацамо све низ ријеку и идемо у други свијет. Прађед који није знао за празник рада а није престајао да ради зато је посљедња генерација која је знала шта је живот који ти није дикктирала ни Партија, ни Тржиште, генерација без празних ходова и вишка фантазије, без сексуалних фантазија и експеримената али са пуном кућом дјеце, без осјећаја да му је свугдје лоше и недостојно њега, земља безврједна а сунце љепше негдје другдје. Када нисмо славили рад - радили смо. Када нисмо славили жену - поштовали смо је. Када нисмо живјели за забаву, имали смо радост.

Славити зато данас носталгично институцију због које нестајемо, ону у коју смо улазили као многобројан радостан народ а из ње излазили као уморни пролетери са максимално двоје дјеце - можда ништа не одсликава тако силно аутодеструктивну природу наше дезоријентисаности."

Cenim Darka, ali u vezi fabrike se ne slažem sa njim.

Fabrika je najviše uređeniji vid produktivnog rada. Nigde radnik nema više prava, niti bolje zarade, nego u fabrici. Cena za ovo je možda da sam samo statistički broj; u redi, s time moram da živim. Imam najviše radnička prava i radničku platu, ali sam anoniman.

Šta li je alternativa fabrici? Poljoprivreda? Seljak najbolje znade, koliko od poljoprivrede može da živi. A poljoprivreda nije da radim u fabrici a pored nje da gajim moju njivu, kao što mnogi Srbi to rade; nego da živim samo od moje njive, bez fabrike, bez radionice, bez prodavnice ili jednog drugog posla.

Gostoprimstvo? Neka, hvala. Ja sam radnik. U životu, počevši sa petnaest godina u fabrici za vozove, mnogo sam šta radio, od radionice do obezbeženja. Ali nikad nisam bio konobar, prodavač i slično. Ovo zadnje ne mogu da zamislim. Nije da ne poštujem ljude koji tu rade, ali za mene je to brrr.

Trgovina? Mi smo Srbi, mi nismo Jevreji. Mi Srbi smo ili vojnici, ili radnici. A i radnik je vojnik na svoj način, on stvara i održava društvo, državu i njezin sistem, koje vojnik onda mora da brani. Mi Srbi smo radnici, ratnici i filozofi (uračunajući i popove), ovo troje - ovo nam je priroda, i ovo trojstvo mora da nam bude u harmoniji kao Sveta Trojica, jedni druge da poštujemo i za njih da radimo, inače propadamo. Ako postoji neki vid jerarhije, neka budu filozofi (stručnjaci, učenjaci itd.), radnici, i tek onda ratnici, vojska.

I najzad: Gde se prave tenkovi, gde puške? Vidimo da ako želimo carstvo zemaljsko, da moramo u fabrike. Suprotno nestajemo - super, dospeli smo carstvo nebesko, ali dotle smo nestali ovde na zemlji! - ili opstajemo jedino kao jedno izolovano i unazadno pleme, kao što ih ima dosta po Aziji, prastara plemena par hiljadu godina stara, ali mala, i slaba, i bez ikakvog prava nad svojoj sudbini.

PS: I da imamo možda malo više frabrika, možda bi se i manje selili u inostranstvo? Ako nam opada demografski broj, to nije što ne rađamo; plodni smo mi i te kako, vidim ja moje Srbe ovde u Austriji; nego što se selimo u inostranstvo! U Beču nas ima 200.000, to je ceo Novi Sad. U dijaspori ima nas barem dva miliona, koji još neguju srpski identitet. Inače nas je trećina srpskog naroda ovde u dijaspori. I napustili smo domovinu u poslednjih pedesetak godina! Ovo je ustvari katastrofalno...
 

[obi-wan]

"Херојска, жртвена и смислотворећа погибија мајора Милана Тепића свједочи нам и данас да су стварност и идеали српске епске поезије живи и надахњујући. Рођен у страдалом Поткозарју, Милан Тепић кроз школовање и одрастање у другој Југославији не заборавља трајне вертикале српског идентитета: непоколебиво поимање части и дужности као и схватање жртвености „једног за многе” које ће преточити у херојски чин управо на данашњи дан, 29.9.1991, у бјеловарској касарни.

Након што се побринуо да његови војници, колико је у ратним околнистима могуће, безбједно напусте касарну, мајор Тепић је остао да припреми минирање преостале војне опреме, наоружања и муниције. Његова одлука, испуњена бригом за ближње и свијешћу о дужности супротстављања агресивном злу носи не само ехо Синђелићевог подвига, жртвених похода српских војски Србије и Црне Горе у ослободилачким ратовима XIX и XХ вијека већ и Христових ријечи да „од ове љубави нема веће него да неко положи живот за вољене своје”(Јован 15,13).

Дан мајорове славне погибије, достојне низа српских војника и војсковођа, подсјећа нас да припадамо народу чији идентитет, осјећај за ријеч и жртву, спремност на отпор и данас нису угасли и престали да постоје. Када се у расулу сецесионистичких агресија и унутрашњих противрјечности гасила СФРЈ, а бројни официри ЈНА губили и храброст и оријентире, епски примјер Милана Тепића расвјетљава вјечиту силу српског непобједивог човјека.

`Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази...`"