Nespojivost ideala nebeskog carstva sa zemaljskom realnošću zla i patnje, naročito patnje dece

[Ayla]

Čitam i ne vjerujem. 

[Јелена011]

 

[Дијана.]

5 hours ago, zuti car рече

Ovoga ima i u budizmu , hinduizmu i drugim religijama. Neraspadnuta tela , mirotocenje i sl.

Dobro, razni duhovni putevi vode ka moralnom ociscenju koje ozdravljuje tijelo i dusu. Ima i cuda kod drugih.

Ostaje vjera u Hrista, obozenje koje jedino On nudi.

Nadam se brate da neces zaista izgubiti vjeru. 

Moramo razmisljati o ovakvim temama upravo da ne bismo izgubili vjeru. Jer Hristos nas je pozvao da budemo bolji, i sve osim djece rodjene bolesne bi time bilo ukinuto. Nismo poslusali, vecina nas. Obecao je i Carstvo onima koji pretrpe a dusu ne izgube. Jos vise je obecao onima koji pomazu da se smanji sveopsta patnja i trpljenje, milosrdnima.

[Дијана.]

Da, jos jedno filosofsko trabunjanje  Ali trabunjanje koje bi trebalo da pomogne mnogima da sacuvaju vjeru, ili da je steknu. Jer ovo je glavni kamen spoticanja (Ivan Karamazov, Boga prihvatam, ali svijeta njegovog ne prihvatam, patnja djece/nesumnjivo nevinih kao primjer). Jer mnogi su upravo intelektualnim putem i dosli do vjere, filosofskim promisljanjem. Ali ovo je mnogo veca prepreka.

Kordunov stav je stav onih utvrdjenih u vjeri. Imam i ja takav stav sada, ali prije 10 godina ne. Tad je mogla preteska licna i bezrazlozna patnja nevinih da me natjera da pohulim da Bog nije dobar. (posto sam dobila dar vjere i samu vjeru ne mogu vise da izgubim).

Jelenin stav je stav ucvrscenog u vjeri koji je itekako osjetio patnju na svojoj kozi, pa razumije, empatise kako je to.

Zuti car je primjer kako to ljulja vjeru. Nemam primjer ateiste koji postavlja ozbiljan ivanokaramazovski argument ovde. Ali licno znam takve ateiste. Jova koji nije nikad prihvatio vjeru. Smjelo tvrdim, nema boljih ljudi od njih... pali su pod krstom, nije tacno da ce svi i da mogu svi izdrzati. Mislim da to Gospod nije nigdje rekao, i da je u najbolju ruku to Pavle rekao, Mozda nije ni on nego tek neki sveti podviznik kasnije. Ili cak ne ni sveti. Ali jeste rekao o onima koji namecu drugima bremena koja ne mogu nositi, a sami takodje ne bi mogli... Samom Gospodu je pomogao Kirinejac, i brisali su mu krv i suze, i prebacio je svojim ucenicima sto zaspase i samog ga ostavise u teskom momentu pred stradanje, i na krstu je zavapio 'Oce zasto si me ostavio'?

Jer On nije bio farisej, jedini ljudi na koje je grmio i koje je osudio su oni, a oprostio je i muciteljima svojim;  i nije rekao raduj se trpljenju majko koja si izgubila sina, vec joj je sina vaskrsao. Nije rekao raduj se sestro sto ti brat umrije jer cu ja da ga vaskrsnem, negos se sazali na njihovu patnju i zaplaka.

Misliti treba o tome. I jos vise, saosjetiti... ne gadjati patnika floskulama, jer ce tad zbog nase farisejstine i nemilosrdja upravo da izgubi vjeru, ne zbog Boga koji ga je oslabio patnjom. 

A to sto je Dzu rekla je ok, s dopunom Nifadinom, ono sto je zapovjedio, DA POMAZEMO. dA OLAKSAVAMO PATNJU, SVEOPSTE STRADANJE.

Jer je znao da ga ljudi nece poslusati, i kakav ce svijet biti...

[Јелена011]

2 minutes ago, Дијана. рече

Jelenin stav je stav ucvrscenog u vjeri koji je itekako osjetio patnju na svojoj kozi, pa razumije, empatise kako je to.

 

Daleko od toga da sam ja osetila patnju Diksi...

Mislim, nije da nisam ponesto, ok je to...ali toliko je strasnih stvari, toliko je patnje, bola, nesrece, toliko toga sto nasem malom mozgu i nasem uskom srcu prosto je nepojmivo. 

Da ne pricam o onoj unutrasnoj patnji, koja ostaje skrivena...

Jelena samo misli o tome, da mi ne mozemo ni fizicki ni ikako osetiti svu patnju jer bismo se raspukli od bola, od osecaja nemoci, od osecaja "aman Boze za koji andrak si nas stvorio i sto koji moj vec jdnom ne uradis nesto"...

I ne pokusavam da merim i da sudim, jer znam da ne poznajem, znam da je moj svet samo ogranicen na moje iskustvo, ali da bas zato dopustam drugima njihovo drugacije iskustvo. Jer mi ne znamo sta coveka lomi i sta ga sustinski muci...

Ja sam zivela godinama ubedjena da imam jedan problem, bukvalno ne jedan, ali da mi jedna stvar pricinjava problem. Onda se na nekoj drugoj strani nesto resilo, za sta sam ja mislila da sam odavno prevazisla i odjednom kao da sam progledala. Ono sto sam ja mislila i iskreno osecala da me muci je u stvari bila samo maska, a pravi problem se krio u svom uglu i jeo iznutra... Ni sami sa sobom cesto ne znamo niti mozemo tako olako donositi sudove, kamoli za drugog.

I bas zbog svega toga nama je potrebno ljudsko razumevanje, samilost, podrska. Ne davanje saveta, ne ono odma inzinjerski sad cu ja da ti resim problem. 

I rekoh na drugoj temi, mene i dalje sablaznjava nas odnos prema patnji jer nismo sposobni reci coveku u lice - ne, ne postoje utesne reci, ne postoji carobni stapic koji brise bol, ne postoji bog takav koji ce sad sici i vaskrsnuti ti recimo umrlo dete, ne postoji pravda niti ce ti ona pomoci u bilo cemu, ja sam nemocan da ti pomognem i mozda premali da stojim tu pored, ali sam tu, takav, ogranicen, tvrd, neosetljiv nikakav i nemocan i necu ti davati odgovore na tvoja pitanja jer nisu moja da imam na to pravo, jednostavno ti mogu ponuditi moju ruku kao covek. I to od ljudi neces cuti. A svi oni "preosetljivi" na tudju bol, koji kao ne mogu da podnesu da je cuju, su u stvari samo egomanijaci i nista vise, jer je njihov sebicluk toliko veliki da oni ne mogu da podnesu osecaj sopstvene nemoci po cenu toga da se drugi muci. I sve  ce uraditi samo da se ne bi osetili maleno i nemocno.

Ali ne, Jelena je osetila nesto...a patnje u svetu je bezgranicno puno i nikad nece nestati.

Samo Jelena nema poriv da ide i ne znam sta radi, jer zna da ne moze da je ukloni, Jelena je pozvana da bude tu za one ljude koje joj je Bog dao u neposredno okruzenje. Tolicno malo.

[obi-wan]

Kod ovakvih tema i pitanja uvek se - svesno ili nesvesno, ne znam - direktno zanemaruje jedna izuzetno vazna stvar, daleko najvaznija od svih: Bog je svevideca i apsolutna Ljubav, koja ne moze da se iskaze recima. Nema nikog i niceg u ovoj prostranoj vasioni ko ili sto bi uopste moglo i da se uporedi sa Njegovom dobrotom. Njegovoj paznji nista nikad ne moze da izmakne, niti Njegovoj ljubavi prema svima i svemu moze da ima i slicne, a kamoli vece.

Drugim recima, ovakva i sva druga slicna pitanja - neka se niko ne naljuti, pricam uopsteno i ni na koga ne upirem prstom - direktni su proizvod nedostatka vere i nemanja bodrosti da se vera (kao stav i paradigma zivljenja i bivstvovanja) stekne i produbi do kraja. Kad nedostane zive i zivotvorece vere, u coveku se vrlo brzo zacari suvi i bezivotni racionalizam, te covekova samoumisljenost da o necemu zna toliko dobro da - eto - ni sam Bog ne zna bolje od njega. U korenu ovakvog stanja je - treba li to da se uopste i naglasava - pritajena gordost/sujeta i samomnjenje (= preveliko uvazavanje samog sebe i svoje "nepogresivosti"), a sve to skupa vremenom nagriza i podriva sve ostale njegove napore i dela, vodeci coveka polako u zatvorenost i licni bezizlaz ocajanja.

Jer kad neko kaze "ako ikad postanem ateista... to je onda zbog toga-i-toga" (opet ponavljam - bilo ko da je to, mnogo puta smo, na zalost, videli takva razmisljanja), to znaci da taj covek nikad nije stekao u Boga poverenje kao u Roditelja, niti je zaista zaziveo punim hriscanskim zivotom. Stavise, takva rec - oprostite - zvuci doslovno kao ucena i ruganje.

Zar ce nebeski Roditelj da pusti da ista biva na ovom svetu tek tako, bez Njegovog dopustenja? Ko od Njega moze bolje da izmeri i da na dobro usmeri sve nase patnje? "Ne prodaju li se tri vrapca za dva asa? A nijedan od njih ne padne na zemlju bez znanja Oca vaseg, a vasa je i sva kosa na glavi izbrojana"... itd, itd...

Dakle, sve ono sto mi ljudi vidimo, vidimo nasim ljudiskim ocima i poimamo nasim ljudskim umom, obadvoma ogranicenim i kratkovidim. Sve ono sto nama ovde izgleda cudovisno, strasno i nelogicno poravnava se na nekom visem planu, mimo naseg vidokruga, a pod uvek budnim okom Roditelja.

Ne zaboravite: nas krajnji cilj nije blagostanje na ovom svetu, nego Carstvo Nebesko i vecno. Hristos je i dosao medju ljude da bas to objavi, to je Njegova Blagovest ljudskom rodu. On nije dosao da uspostavi zemaljsko nego Nebesko Carstvo, u tome se vrlo cesto i sami hriscani varaju i isto tako cesto kukaju i vicu na Njega zbog nevolja i patnji, a sve to sasvim neopravdano. I sta god je svrsishodno i korisno tom krajnjem cilju On ce kao brizni Roditelj da upotrebi, e da bi samo sto vise ljudi na kraju krajeva blagovalo i uzivalo u onom vecnom i nezalaznom zivotu i uzivanju, kome smo svi mi samim svojim bicem i postojanjem i namenjeni.

I svako stradanje, pa i stradanje dece, ima svog smisla i razresenja u vecnosti. Jedni npr. trpljenjem stradanja ociscuju svoje bice od naslaga samoobmane i greha, a drugi - kao recimo deca - dobijaju stradanjima neiskazane vence nebeske slave i nezamislivu slobodu pred Bogom. O tome su Oci mnogo puta govorili i pisali, naci cete takvih pouka i svedocanstava u mnogo knjiga, i od drevnih i od savremenih Otaca.

I da se razumemo - niko ko ima i miligram covecnosti u sebi, ni najmanje ne moze da bude ravnodusan na stradanje bilo kog nevinog coveka, u bilo koje vreme ove nase istorije, a narocito dece. Ali to ne znaci da treba da hulimo svojim maloverjem na Boga kao da je tu nesto On kriv. Ako je nama tesko sto ljudi stradaju, Njemu je jos teze. Ako mi brinemo o stradajucim, On brine jos mnogo vise. To nemojte nikad da zaboravljate.

[Кратос]

Pored toga što je svevideća i aposlutna Ljubav on je i svemoćna i svepristna Ljubav.E pa baš ti atributi predstavljaju veliki problem jer se postavja logično pitanje šta Bog čini sa tom svojom svemoći i sveprisutnošću?Zašto ćuti,ili ajde dopušta toliko zla i patnja naročito mislim na malu decu koja se recimo rode sa rakom na primer? Bog je po definiciji omniprezentan,omnipotentan i omniscientan kao Biće.Dakle on vidi sve šta se dešava,svuda je prisutan,znači da je prisutan i na mestima patnje i zla,i još je uz to i svemoćan ali ništa ne čini po tom pitanju da se nešto promeni.Gde je danas demonstracija Božije svemoćne Ljubavi?Daleko sam od ateiste,verujem u Boga kao stvoritelja sveta al mi iskreno ne deluje da njemu baš previše stalo do ovog sveta i nas kao bića.

 

[obi-wan]

1 hour ago, Kratos рече

Pored toga što je svevideća i aposlutna Ljubav on je i svemoćna i svepristna Ljubav.E pa baš ti atributi predstavljaju veliki problem jer se postavja logično pitanje šta Bog čini sa tom svojom svemoći i sveprisutnošću?Zašto ćuti,ili ajde dopušta toliko zla i patnja naročito mislim na malu decu koja se recimo rode sa rakom na primer? Bog je po definiciji omniprezentan,omnipotentan i omniscientan kao Biće.Dakle on vidi sve šta se dešava,svuda je prisutan,znači da je prisutan i na mestima patnje i zla,i još je uz to i svemoćan ali ništa ne čini po tom pitanju da se nešto promeni.Gde je danas demonstracija Božije svemoćne Ljubavi?Daleko sam od ateiste,verujem u Boga kao stvoritelja sveta al mi iskreno ne deluje da njemu baš previše stalo do ovog sveta i nas kao bića.

 

Pa upravo sam to i napisao - ljudi svojim ljudskim razumom bukvalno mere ponasanje samoga Bozanstva, i to tako kao da u najmanju ruku vide isto sto i On. Molim te pazljivo procitaj napisano, narocito onaj deo o krajnjem cilju naseg postojanja. Neverovatno mi je da tako ocigledne stvari vecina ljudi prosto zaobilazi.

Ali zato treba citati i proucavati Oce, i drevne i savremene. Samo kod jednog starca Pajsija, na primer, ima sijaset sjajnih beseda na ovakva i slicna pitanja. Ocima, i uopste svetima, obracamo se upravo da potpomognu nase duhovno uzrastanje i zdravu rasudljivost, jer se stalno i iznova pokazuje da sami ne umemo napred, nego jednostavno lutamo.

[Broken]

Da, kad se gleda iz perspektive Carstva Bozijeg onda sva ovozemaljska stradanja, pa i stradanja dece, ima nekog smisla. Ja jedino tako uspevam da izadjem na kraj sa tom "nepravdom". Tu mislim na bolesti dece.

Manje mi tesko izgleda stradanje nekog ko je npr. bolestan a okruzen ljubavlju nego deteta koje je fizicki zdravo a neko ga maltretira svakodnevno na razne nacine.

[Јелена011]

3 hours ago, obi-wan рече

I svako stradanje, pa i stradanje dece, ima svog smisla i razresenja u vecnosti. Jedni npr. trpljenjem stradanja ociscuju svoje bice od naslaga samoobmane i greha, a drugi - kao recimo deca - dobijaju stradanjima neiskazane vence nebeske slave i nezamislivu slobodu pred Bogom. O tome su Oci mnogo puta govorili i pisali, naci cete takvih pouka i svedocanstava u mnogo knjiga, i od drevnih i od savremenih Otaca.

 

Ovakvo tumacenje ne da me sablaznjava, nego me izuva iz cipela.

Stradanje apsolutno nema nikakve ama nikakve veze sa Bogom. 

Nije Bog nas, sadista i ponavljam sadista ili neki hindu bogic koji je eto stvorio svet pa mu treba patnja nemocnih kojom se on hrani. Kakvi venci kakvi bakraci. 

Ovaj svet u zlu lezi i samo odatle i idu stradanja. Svet lezi u zlu, u smrti. Tacka. Ok, zovite vi to Bozije dopustenje, ali to nije u bukvalnom znacenju da Bog dopusta, kao da se pa pita nesto...On nas je stvorio za vecnost ali sad vec ide istorija, eto nas u ovom svetu u dolini placa i smrti i ovde je stradanje neminovno i nema veze sa "pravednoscu", valjda smo za tolicno iskoracili iz misli starog zaveta gde je onima kojima dobro ide na njima boziji blagoslov, a na onima koji stradaju bozija kazna. Stradamo svi, neko vako neko nako, ali nema "pravde", niti ima pravila pa da kazemo - aha, ti stradas zato ti zato. Stradamo jer zivimo u palom svetu i tu nema pravde, nema nekog dubljeg znacenja. Kao eto ti stradas da bi dobio ovo il ono.

To kako se mi nosimo sa stradanjem, nas samih, a pogotovo nasih bliznjih vec itekako ima veze sa Bogom i nase trpljenje stradanja i nase nosenje sa krstom ovog zlog sveta moze kako ti Obi kazes da nam "podari vence", ali nije Bog seo jednog dana i rekao e ajde, ovih hiljadu dece sad lepo rak, ovih hiljadu nek siluju i muce do smrti, ove da razapinju na krst, ove da prodaju u belo roblje. Ili jos gore da se On prepire sa Satanom, pa lepo ovaj da mu donese spisak, a Bog to "dopusti" tako sto sta, potpise dozvolu?!

To sta cemo mi uraditi sa patnjom bliznjih nas priblizava Bogu i bliznjem, mi dajemo smisao toj besmislenoj patnji, osmisljavamo je, mozda nije dobar bogoslovski termin, obozujemo je. Jer usled patnje mozemo postati kruti, zatvoreni, ocajni, a mozemo se i otvoriti za bliznjeg, pomoci njemu, razumeti njega u njegovoj patnji i tome slicno. I taj smisao, sta cemo mi uraditi sa tim moze biti blize ili dalje Bogu. Ali ni Hristos nije dosao da ukine zlo, niti zlo ima ikakve veze sa Bogom. Ono postoji pa postoji u ovom svetu i kao sto pakosni i zli ljudi rade, jednostavno su takvi, kod njih nema puno filozofije o smislu nego su jednostavno zli. Tako je i u svetu, nema tu puno dubljeg znacenja, jednostavno je ovaj svet svet bolesti, patnje, smrti. A na nama je da damo odgovor na to sta s tim i kako s tim.

["Tamo daleko"]

3 hours ago, obi-wan рече

Kod ovakvih tema i pitanja uvek se - svesno ili nesvesno, ne znam - direktno zanemaruje jedna izuzetno vazna stvar, daleko najvaznija od svih: Bog je svevideca i apsolutna Ljubav, koja ne moze da se iskaze recima. Nema nikog i niceg u ovoj prostranoj vasioni ko ili sto bi uopste moglo i da se uporedi sa Njegovom dobrotom. Njegovoj paznji nista nikad ne moze da izmakne, niti Njegovoj ljubavi prema svima i svemu moze da ima i slicne, a kamoli vece.

Drugim recima, ovakva i sva druga slicna pitanja - neka se niko ne naljuti, pricam uopsteno i ni na koga ne upirem prstom - direktni su proizvod nedostatka vere i nemanja bodrosti da se vera (kao stav i paradigma zivljenja i bivstvovanja) stekne i produbi do kraja. Kad nedostane zive i zivotvorece vere, u coveku se vrlo brzo zacari suvi i bezivotni racionalizam, te covekova samoumisljenost da o necemu zna toliko dobro da - eto - ni sam Bog ne zna bolje od njega. U korenu ovakvog stanja je - treba li to da se uopste i naglasava - pritajena gordost/sujeta i samomnjenje (= preveliko uvazavanje samog sebe i svoje "nepogresivosti"), a sve to skupa vremenom nagriza i podriva sve ostale njegove napore i dela, vodeci coveka polako u zatvorenost i licni bezizlaz ocajanja.

Jer kad neko kaze "ako ikad postanem ateista... to je onda zbog toga-i-toga" (opet ponavljam - bilo ko da je to, mnogo puta smo, na zalost, videli takva razmisljanja), to znaci da taj covek nikad nije stekao u Boga poverenje kao u Roditelja, niti je zaista zaziveo punim hriscanskim zivotom. Stavise, takva rec - oprostite - zvuci doslovno kao ucena i ruganje.

Zar ce nebeski Roditelj da pusti da ista biva na ovom svetu tek tako, bez Njegovog dopustenja? Ko od Njega moze bolje da izmeri i da na dobro usmeri sve nase patnje? "Ne prodaju li se tri vrapca za dva asa? A nijedan od njih ne padne na zemlju bez znanja Oca vaseg, a vasa je i sva kosa na glavi izbrojana"... itd, itd...

Dakle, sve ono sto mi ljudi vidimo, vidimo nasim ljudiskim ocima i poimamo nasim ljudskim umom, obadvoma ogranicenim i kratkovidim. Sve ono sto nama ovde izgleda cudovisno, strasno i nelogicno poravnava se na nekom visem planu, mimo naseg vidokruga, a pod uvek budnim okom Roditelja.

Ne zaboravite: nas krajnji cilj nije blagostanje na ovom svetu, nego Carstvo Nebesko i vecno. Hristos je i dosao medju ljude da bas to objavi, to je Njegova Blagovest ljudskom rodu. On nije dosao da uspostavi zemaljsko nego Nebesko Carstvo, u tome se vrlo cesto i sami hriscani varaju i isto tako cesto kukaju i vicu na Njega zbog nevolja i patnji, a sve to sasvim neopravdano. I sta god je svrsishodno i korisno tom krajnjem cilju On ce kao brizni Roditelj da upotrebi, e da bi samo sto vise ljudi na kraju krajeva blagovalo i uzivalo u onom vecnom i nezalaznom zivotu i uzivanju, kome smo svi mi samim svojim bicem i postojanjem i namenjeni.

I svako stradanje, pa i stradanje dece, ima svog smisla i razresenja u vecnosti. Jedni npr. trpljenjem stradanja ociscuju svoje bice od naslaga samoobmane i greha, a drugi - kao recimo deca - dobijaju stradanjima neiskazane vence nebeske slave i nezamislivu slobodu pred Bogom. O tome su Oci mnogo puta govorili i pisali, naci cete takvih pouka i svedocanstava u mnogo knjiga, i od drevnih i od savremenih Otaca.

I da se razumemo - niko ko ima i miligram covecnosti u sebi, ni najmanje ne moze da bude ravnodusan na stradanje bilo kog nevinog coveka, u bilo koje vreme ove nase istorije, a narocito dece. Ali to ne znaci da treba da hulimo svojim maloverjem na Boga kao da je tu nesto On kriv. Ako je nama tesko sto ljudi stradaju, Njemu je jos teze. Ako mi brinemo o stradajucim, On brine jos mnogo vise. To nemojte nikad da zaboravljate.

Svaka rec Vam je na mestu, prosto zlata vredna! S obzirom da Humanizam kojim se bavi ostali svet, bilo da je hriscanski ili ne, toliko snazno utice na sve ljude, otuda nije cudo sto pribegavamo gledanju na nepojmljive tragedije kroz prizmu etickih pojmova I merenjem svetovnim ocima jer je to najizrazenije I naravno najrealnije u datim prilikama. Teskoca je sto tada, dakle u sredistu dozivljavanja teske patnje drugoga, koji strada, a mi osetimo nemoc da stradalniku ulijemo dozu vere I poverenja prema Roditelju, tada I mi pod pritiskom maloverja prenebregavamo (po)znanje I uverenje  na ontoloskoj ravni, tu sve-ljubecu Boziju Promisao. Jer nam se tada cini neprimerno tesiti coveka nekim drugim jezikom, osim njegovim koji razume, ne shvatajuci da se Blaga Vest projavljuje Duhom Svetim a ne nasim ogranicenim jezikom I (ne)mocima. Sve su to krajnje osetljive I delikatne stvari koje cesto prevazilaze nase sposobnosti da rasudimo duhovnim ocima, ali zato upucivanje na Oce jeste prava stvar I velika pomoc onima koji je traze. Hvala Bogu te nam je ostavio u nasledje Svete Oce  kojima treba pribegavati za posrednistvo u svakom pogledu, molitvenom, pisanim riznicama itd

[Рапсоди]

Етички сценарио / Уподобљавање /

Бог је Љубав. Он даје вечни живот излазећи из Своје оностраности у овај свет. Не коригује историјско зло насилно као што ни добро не даје насилно. Бог се креће у светости а не у законским пропорцијама. Зараћене стране овога света Бог једнако воли на нивоу онтологије, (није пасиван навијач) зато и нема етичког решења у историји. Есхатон продире у садашњост љубећи све али не мењајући насилно све. Бог се не меша у сукобе да се Сам не би сукобио са људском слободом, него је ту да би обе стране дошле разуму кроз Њега. Трагичност историје је што увек једна страна слободе човекове испашта на рачун друге слободе човекове а Бог воли једнако обе. Када би Бог насилно помогао или одмогао само једном човеку у историји, то би имало ланчане реакције по цео свет. Зато се етика у историји не мења. Јер је етика у руке слободе човека дата а не да човек очекује поредак и правду од стране неког другог или Трећег. Бог се не расправља са сваким новим нараштајем изнова него даје благодат без мере, немо и ненаметљиво, сакривен да не би утицао на слободу човека. Ако милост дара (пневме) не уразуми – ништа неће.

[obi-wan]

1 hour ago, Јелена011 рече

Nije Bog nas, sadista i ponavljam sadista ili neki hindu bogic koji je eto stvorio svet pa mu treba patnja nemocnih kojom se on hrani. Kakvi venci kakvi bakraci. 

Najpre, moram da zamolim - a i ostale, inace - da mi ne ucitavas nesto sto ne samo da nisam napisao, nego nisam ni pomislio.

Lepo sam napisao - Bog dopusta stradanja, pa i stradanja dece, i to sa sasvim jasnim ciljem - vecnim Nebeskim Carstvom. Nigde, i bas nigde nisam ni napisao, niti sam daleko bilo pomislio da se On icim uopste hrani, a kamoli ljudskom patnjom. Ne znam sta si tacno mislila dok si pisala ovaj odgovor, ali si citirala moju poruku vrlo jasno i usmereno, a skroz i na skroz si je protumacila naopako.

Dakle, biraj/te reci kad nesto zelite da kazete, jer ovo su vec pogrde, a bez ikakve osnove.

1 hour ago, Јелена011 рече

Ovakvo tumacenje ne da me sablaznjava, nego me izuva iz cipela.

Zao mi je, ali to je vec problem tvoje percepcije, jer ocigledno imas unapred postavljene konstrukcije o datom pitanju kad nesto citas. Drukcije iz ovog sad vidjenog ne mogu da zakljucim. Dakle, jos jednom da te zamolim da pazljivo procitas napisano, tamo nigde nema niceg slicnog ovome sto si ti videla.

 

[Рапсоди]

3 hours ago, Kratos рече

ajde dopušta toliko zla i patnja naročito mislim na malu decu koja se recimo rode sa rakom na primer?

Из искуства мени блиских. Дете им је рођено са једним обликом аутизма. До тада нису били верници/ литургијски, црквени људи /. Управо то дете им је открило Бога, постали су верујући, црквени њуди захваљујући детету. Они то јавно причају и не стиде се тога, да их је управо дете приближило Богу.Можда је то био једини начин  да поверују, да   осете веру и Бога ... можда, ми то не знамо, то зна само Бог,  а они сведоче.   

[zuti car]

Ono ,kad ti kazu ne mozes svojom pamecu da mislis ,jer ako to uradis drzak si i bezobrazan...pa kojom cu da mislim? ja drugu nemam ...