Јан Кертис (Џои Дивижн) - Бескрај говори

[Милан Ракић]

'Терет који носим, и поред унутрашњег склада,
прихватам као проклетство, несрећну погодбу...''

Већина људи зна како је тешко носити у себи бол због нечега. Свако је носи на свој начин и на различите начине се бори са њом. Ретко ко на крају из те борбе изађе као победник. Како је онда тешко носити у себи бол целог света?

Како је то када вашој личној патњи додате патњу сваког појединца на свету, када вашој личној борби додате борбу неког клинца са улице, особе из прихватилишта, радника треће смене, проститутке, затвореника...

Како је када вас поред личне немоћи да утичете на свој живота разара и немоћ да утичете на свет за који видите да ''у злу лежи''?

Како је када фанатично тражите љубав у свету из кога је она протерана? Такав је био Јан Кертис. Тако је настао ''Џои Дивижн''.

Ово није прича о обичном музичару, текстописцу, уметнику... Говорити о Јану Кертису само са те стране био би површан опис његове личности и потпуно промашена суштина.

Јан Кертис је много више од обичног музичара.

Он је жртва модерног света. У његовој личности садржи се сва трагедија модерне цивилизације. Његова смрт симбол је смрти западне цивилизације. Јан је пророк модерног доба, пророк читавог једног времена које долази, времена у коме ћемо живети у материјалном изобиљу и духовном сиромаштву. Времена у коме ће нам и поред централног грејања собе бити хладне, јер ћемо једни другима бити странци. Времена депресивних и очајних људи, који су изгубили осећај и жељу да се побуне против свог стања. Кертис је своју побуну изразио у стиховима који разарају људску душу. Заиста, да слика ''Крик'' Едварда Мунка може да говори, чуле би се песме ''Џои Дивижна''.

Личност Јана Кертиса изнедрило је из себе манчестерско предграђе Маклсфилд. Одрастао је у сивилу стамбених блокова, социјалних станова саграђених за радничку класу, близу велике метрополе, а ипак довољно укорењене у своју учмалост и свакодневницу. Упаво су деца из оваквих радничких породица у тим годинама широм Британије покренули бунт оличен у панк музици и навијачкој култури. Младог Кертиса панк култура лако је повела за собом. Од најраније младости одвајао се од своје околине, а своју различитост се није трудио да сакрије, већ је чудним понашањем и облачењем и наглашавао. Бег од монотоније предграђа Кертис није налазио само у књигама и музици. Током средње школе, кренуо је да експериментише са разним врстама наркотика. Из старачког дома, где је обављао неку врсту друштвено корисног рада, крао је лекове који су изазивали прекиде стварности и халуцинације. То су најчешће били лекови преписивани за шизофренију и остале врсте психичких обољења. У тим годинама кренуло је формирање Кертисове личности, настали су први његови стихови и сама жеља за писањем, али је кренуло и девијантно понашање које га је красило и наредних година. Кертис је већ тада био фасциниран појмом смрти и заокупиран питањем егзистенције.

Питање је када је Кертис почео да губи контролу над својим животом. Вероватно је то био период после средње школе, када би се просечном посматрачу учинило да је стабилизовао свој живот. Јан се оженио Дебором и добио ћерку Натали. Запослио се у служби за запошљавање инвалида. Иако тада није имао појма да ће кроз пар година и он сам постати епилептичар, питање је колики је утицај на његову осетљиву психу имао рад сад оваквим људима. Судбине оваквих људи остављају јак утисак и на много хладније људе него што је то био Јан. Иако је са Дебором био у вези од средње школе, брак и породични живот очигледно нису били нешто где би Јан остварио себе као личност.

У периоду Наталиног одрастања, Јан је био посвећен стварању бенда. Били су то почеци ''Џои Дивижна''. После свирке ''Секс Пистолса'' у Манчестеру, Јан упознаје људе са којима 1977. године оснива бенд, који у почетку носи назив ''Варшава'', по песми Дејвида Боувија. Кертис подиже кредит, који не улаже у кућу, већ у снимање првог ЕП-а. Његова јака посвећеност овом пројекту није била чудна. Заправо, он је целог себе рефлектовао у своје стихове. Поезија и музика били су једини начин на који је могао да се оствари у свету и искаже своју дубоку тугу. Већ 1979. снимају први албум ''Unknown Pleasures''. Бенд мења име у ''Joy Division''.

Ово је био назив посебног одељања у нацистичким логорима, у којима су биле одвојене младе девојке које су силом морале да се баве проституцијом и задовољавају нацистичке официре. Већ сам назив показивао је правац којим ће ићи бенд. Заборављене проститутке у нацистичким логорима биле су симбол за просечног човека модерне цивилизације. Заборављен, понижен, онемогућен да се побуни, немо прихвата своју реалност и понизно прожживљава остатак свог живота.

''Ка центру града где се сви путеви срећу,
чекајући тебе,
У дубине океана где све наде тону,
чекајући тебе,
Кретао сам се кроз мук без покрета,
чекајући тебе,
истину нађох крај прозора, у самом углу собе...''

''Unknown Pleasures'' није био карактеристичан панк албум тог доба. Он је поседовао себи својствен стил и атмосферу и није се могао класификовати ни у један до тада створени музички правац. Текстови су били позив на побуну, али не социјални бунт, већ бунт против чамотиње која је у нама. Албум је био потпуна потрага за Истином, тежња за буђењем човека из сна, али истинског, унутрашњег буђења. Овај албум није имао ни једну песму са социјалном тематиком, иако је настао на подручју сиромашног радничког предграђа. Са дубоком тугом и меланхолијом, у последњој песми на албуму, чује се Кертисов вапај да смо предуго једни другима били странци. Упозоравао је на раздор, не између класа, нација или идеологија, већ раздор између појединаца. Дубоко га је потресао индивидуализам и отуђеност, коју су у деценијама након његове смрти људи само још више унапредили. Остали су глуви за његов вапај.

Искреност и дубина Кертисових песама лако су дошле до срца младих људи широм Британије. Бенд је јако брзо напредовао, што је био мач са две оштрице. Кренули су на турнеју, имали су наступе широм земље, а касније и Европе, Кертис је могао да се увери да његове речи заиста допиру до људи. Ипак, успех бенда стигао је и до халапљивих грабљиваца у музичкој индустрији. Ту су кренули проблеми. Кертис је доживљавао лично своје песме, и није желео никакву комерцијализацију својих осећања које излива у стихове. На све то, добија епилепсију, што у многоме утиче на његово психичко растројство. У то време бенд је јако често имао наступе, на којима се дешавало да Кертис на бини добије напад. Кертис је имао и специфичне покрете приликом извођења песама, за које се неретко није знало да ли су последица напада или транса у који пада. Било је очигледно да је пред њега стављен притисак који није ни желео ни могао да издржи - то је чињеница да је постао позната личност. Његова жеља није била да заради од музике, већ да својим песмама искаже себе, да се пронађе у свету.

Јанов породични живот упао је у кризу јако рано. Било је јасно да је више посвећен својим стиховима него томе да ли су купљене намирнице за ручак. Расејан, меланхоличан, одсутан, Јан свакако није био способан да одговори на породичне обавезе. Током европске турнеје, улази у љубавну везу са белгијском новинарком Аник Хонор, која додатно утиче на хаос у његовој глави, оставивши га разапетог између породице и јаких емоција према Аник. У том периоду створио је једно од највећих достигноћа рок културе - албум ''Closer''.

''Ово је пут, закорачи унутра'' - песмом ''Изложба Грозота'' отворен је овај мрачни и меланхолични албум. За разлику од првог албума, овде више нема позива за буђење. ''Closer'' је слика пораженог света и пораженог човека у њему, слика очаја, празнине, немоћи. Овај албум је вапај оних који су ''куцали на врата најмрачнијих одаја пакла''. Он више није потрага за Истином, већ вапај Истини да нас ослободи. Он је слика човека кога је свет дотерао до крајњих граница издржљивости. Док је као средњошколац узимао таблете, под њиховим утицајем Јан је волео да експериментише жаром цигарете колики је последњи праг бола који може да издржи. ''Closer'' је она последња секунда пре него што склони жар са руке и врисне од бола. Већ довољно разочаран у устројство света у коме живи, притиснут потпуним неразумевањем, Јан у песми ''Colony'' очајнички понавља да је ''Бог у својој мудрости једини који може да те разуме''. ''Colony'' је вероватно песма која најјасније наглашава његову жељу да оде са света коме не припада.

Највећу бол коју свет задаво Кертису заправо је била - безосећајност. Кертис је био човек јаких осећања, а век у коме је живео био је почетак борбе против осећања у човеку. Свет је тада почео, а данас усепо, да нас убеди да су осећања срамота за разумног човека, да је срамота волети, плакати, патити, веровати... ''Кад рутина шчепа а тежње су мале, огорчење расте а осећања не.'' Кертис није могао да се снађе у материјалистичком свету, какав је тих година наметнут западној цивилизацији, чији део данас и ми постајемо. Он није био човек формалних, већ искрених односа. Пркосио је правилима света, и она су добила борбу са њим.

Албум ''Closer'' прошао изврсно. Постао је одлична прилика за зараду, до које Кертису није стало. Менаџер уговара турнеју по САД-у, која би осим невероватне зараде претворила ''Џои Дивижн'' у најпознатији бенд света у том тренутку. Кертисов приватни живот се распада, депресија је све јача, а контролу над својим животом је у потпуности изгубио. Трудио се, покушавао, писао, све да би пронашао сврху своје егзистенције. Није успео, није нашао одговор на најважније питање - ''како проживети живот''.

Тражио је безусловну љубав од људи, а такав однос на овом свету може да нам пружи једино - Бог. Кертис зато и није желео да остане овде. Изгубио је битку са светом. Дан пред одлазак на америчку турнеју, 18. маја 1980. пронађен је обешен у кући својих родитеља.

Јан Кертис је био својеврсни пример модерног мученика. Он није мучен физички, није затваран, каменован, изгладњиван, али његове муке биле су много теже. Душевна бол увек је јача од физичке, а количина његовог бола осећа се у песмама ''Џои Дивижна''.

Он је живео кратко, иза себе оставио доста грешака и погрешних одлука. Иза себе је оставио и породицу.

За узврат, он је себи на терет ставио патњу читавог света, а иза себе оставио песме због којих га владика Јован Ћулибрк с правом назива пророком и последњим боготражитељем западног света.

http://smrt-svetu.blogspot.rs/2016/08/blog-post_23.html?m=1

 

 

 

[Светислав Павловић]

Одличан текст

[АлександраВ]

 

54 minutes ago, Милан Ракић рече

Дубоко га је потресао индивидуализам и отуђеност, коју су у деценијама након његове смрти људи само још више унапредили. Остали су глуви за његов вапај.

Хвала за тему.

Someone take these dreams away,
That point me to another day,
A duel of personalities,
That stretch all true realities.

That keep calling me,
They keep calling me,
Keep on calling me,
They keep calling me.

Where figures from the past stand tall,
And mocking voices ring the halls.
Imperialistic house of prayer,
Conquistadors who took their share.

That keep calling me,
They keep calling me,
Keep on calling me,
They keep calling me.

Calling me, calling me, calling me, calling me.

They keep calling me,
Keep on calling me,
They keep calling me,
They keep calling me.

[Баба]

Ne znam zašto ali uvek brkam Depeche Mode i Joy Division.

Tek sam sad skontao da će biti da su ovi prvi pomenuti zapravo na neki način nastavljači ovih drugopomenutih.

 

 

[Драшко]

Управо сада, Жељко рече

Ne znam zašto ali uvek brkam Depeche Mode i Joy Division.

Tek sam sad skontao da će biti da su ovi prvi pomenuti zapravo na neki način nastavljači ovih drugopomenutih.

 

 

mmmm možda po zvuku ali po sadržaju a-a

[Баба]

Ljudi, naučite pisati čistim srcem na internetu i drugi će početi da vas čitaju.

To je veoma prosto.

Nemojte pisati ono što i sami znate da će izazvati gorčinu kod onih koji vas budu čitali.

 

[Драшко]

1 minute ago, Жељко рече

Ljudi, naučite pisati čistim srcem na internetu i drugi će početi da vas čitaju.

To je veoma prosto.

Nemojte pisati ono što i sami znate da će izazvati gorčinu kod onih koji vas budu čitali.

 

Prvo da vidim gde mi je srce i šta je u njemu 

Pa onda da vidim de su mi muda da to i napišem

A onda će me ....manje biti briga dal će me čitaju ili ne

Iskrenost je kao višnja sakrivena u kapri sladoledu

[Баба]

3 minutes ago, Драшко рече

mmmm možda po zvuku ali po sadržaju a-a

O zvuku i govorim. To je taj stil. A što se tiče sadržaja, ja svakako ne divanim engleski tako je meni to sve isto ako se ne udubljujem. A ko se još udubljuje u reči muzike?

 

[Милан Ракић]

 

[елТорнеро]

On 23.8.2016. at 22:19, Драшко рече

Iskrenost je kao višnja sakrivena u kapri sladoledu...

...када је откријем, доле на дну, каже ми : "То што си мислио да је живот је прошло, да прошло."...

[Јелена011]

On 23. 8. 2016. at 21:23, verum est in beer рече

Сјајна музика, многи од нас су их слушали, али су ми овакви текстови по мало дегутантни, поготово да један владика таквог лика назива пророком и боготражитељем.

Прво човек је био болестан, а од његове болести су направили нешто "свето", затим је лик преварио жену и на крају се обесио, све оно што Хришћанство не допушта и са чиме се не слаже.

Није он једини, има много примера где су правили свеце од тако неких музичара који су умрли од дрозе или узели себи живот.

Ово је чисто моје мишљење што се тиче њега и сличних, а за музику немам шта да кажем, одлична.

Slazem se bas. 

Meni je otuzna citava ta plejada antiheroja, ljudi koji jesu fakat stvarali fenomenalnu muziku, ali koji su u svakom drugom pogledu bili promasenih zivota, teskih sudbina.

I sad da je neki obican covek on bi bio samo pijanica, narkoman, razvratnik ili slicno, al odjednom posto je bio umetnik onda je stradao za citav svet i bio bogotrazitelj.

Za svakog se moze reci da je uslovno bogotrazitelj, ali cemu to velicanje coveka nesumnjivih kvaliteta sa jedne strane i nesposobnosti da izadje na kraj sa sobom i sopstvenim zivotom sa druge strane. Kao da cemo uniziti velicinu njihovog doprinosa ako kazemo istinu. Muzika da, ali zivot jok.

Ne postoje tako romantizirani bogotrazitelji koji su eto slucajno zalutali pa slucajno se drogirali pa eto slucajno ostavili zenu decu porodicu pa slucajno se ubili...nego postoje ljudi koji cine ovakva ili onakva dela. Makar hriscani bi trebalo da budu realni.

Ali valjda je popularno ne leciti sopstvenu depresiju i proglasavati je za saosecanje sa patnjom citavog sveta.

 

[Партибрејкер]

Ево још једног сличне тематике. 
http://smrt-svetu.blogspot.rs/2016/08/blog-post.html

[Ivan Marković]

On 8/23/2016 at 22:15, Драшко рече

mmmm možda po zvuku ali po sadržaju a-a

Pa da, mada se meni nekako Dipeš sviđa više od Divižna...