Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'анђелима'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свети анђели су, браћо, пријатељи наши. Кад бисмо ми били чистији и праведнији него што смо, ми бисмо могли рећи чак да су анђели браћа наша. Тело наше смета нам да их видимо; греси наши спутавају нас да осетимо близину њихову. Но, ако нам је за сад ускраћено виђење анђела Божјих, наложена нам је вера у њих, прописано поштовање и препоручено слављење ових дивних славопојаца Творчевих. Кад смрт свуче с наше душе свој смртни телесни покров, ми ћемо се срести с њима лицем у лице, и место вере опет ће бити виђење. Но, за сада нам остаје вера. Вера пак наша у анђеле није основана на машти људској, него на сведочанству Божјем преко светих и праведних људи, којима је било дато од Бога да виде анђеле. Праведном Авраму јавила су се усред дана три анђела, кад су му објавили рођење сина Исака. Њих је видела и Сара, жена Аврамова, која их је и угостила. Па му се опет јавно показао анђео када га је одвратио да не приноси на жртву Богу свога јединца сина. Праведном Лоту јавила су се два анђела у Содому, и извели га из града пре него што је казна Божја пала на тај град. Јаков је у сну видео лествицу од земље до небеса, а анђеле како силазе и узлазе по тој лествици. Пророци Божји гледали су анђеле Божје и чули гласове њихове. Слепога Товију излечио је од слепила арханђел Рафаил. Ово су само неколики примери из Старога Завета Божјега. А шта да рекнемо за многобројне примере јављања анђела у Новом Завету Божјем? Ви који ревносно читате ову Књигу Живота сетићете се сами тих анђелских јављања. И заиста ни у један дан у години не приличи више да у памети својој пребројите сва та многобројна сведочанства о бићу и деловању ових бестелесних, високих умних сила, него када их празнујете и славите. Сетите се, дакле, како се анђео Божји јавио праведном Јосифу у сну. Како се арханђел Гаврил јавио првосвештенику Захарију у храму и објавио му рођење Светог Јована Крститеља. Како се исти арханђео јавио Светој Богородици и објавио јој најрадоснију вест, да ће родити Спаситеља света. Како су се многи анђели јавили пастирима у Витлејему и објавили им рођење Богочовека. Како се анђео Божји јавио у сну звездарима са истока и упутио их да се не враћају преко Јерусалима због зломисленог цара Ирода. Како се анђео Божји јављао у бањи Витезди једном годишње и чинио ту бању лековитом, из чега видимо да ни лековите воде не дејствују без силе и милости Божје. Како се анђео Божји јавио Спаситељу у Гетсиманском врту и тешио Га. Како су се анђели јавили женама Мироносицама и објавили им Васкрсење Господа. Како су се анђели јавили апостолима при Вазнесењу Христа и саопштили им да ће Господ опет доћи у сили и слави. Како су анђели руководили апостоле и избавили их из тамнице. И поврх свега, сетите се визија Светог Јована Јеванђелиста, описаних у Откровењу његовом, визија многих и многих анђелских кола у небесима, њихових молитава и њихове помоћи цркви Божјој на земљи. Свега се тога сетите, па још јаче утврдите себе и друге у вери да су анђели жива и моћна бића, која стоје пред Богом у невидљивом царству и служе народу Божјем на земљи према вољи и заповести Свевишњега Творца њиховог и нашег. А ја ћу вас подсетити на сведочанства о анђелима самога Господа Исуса. Он је рекао у причи о сејачу: а жетеоци су анђели (Мт.13,29). То јест анђели сабирају душе после телесне смрти људи и носе их у небеске пределе. Још је рекао: Гледајте да не презрете једнога од малијех овијех, јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мојега небеснога (Мт.18,10). Из овога се види да сваки богољубив човек има свога анђела чувара, који га руководи на свако добро уколико се сам човек томе не противи. Још је рекао да кад Он поново дође да суди свету јавиће се у сили својој и сви свети анђели с њим (Мт.25,13). Тада ће он послати анђеле своје с великијем гласом трубнијем, и сабраће изабране његове од четири вјетра, од краја до краја небеса. Још је рекао апостолу који Га је хтео бранити ножем од Јуде и Јудиних помоћника: Мислиш ти да ја не могу умолити сад Оца својега да ми пошаље више од дванаест легиона анђела (Мт.26,23)? Из овога се види како је велики број светих анђела. А још се види из тога како је велика власт Христова над анђелима, и како је велика љубав између Оца и Сина. Они којима је од Бога било дато виђење, да виде свете анђеле Божје, они су то посведочили, и сведочанство је њихово записано у Светоме писму. А круна свих сведочанстава јесте сведочанство Господа нашега и Спаса Исуса Христа. Али сва сведочанства о анђелима нису записана у два завета Светога Писма Божјега. Многа и многа сведочанства светитеља и мученика Христових кроз векове предата су нама од верних сведока. Неке од њих анђели су посећивали у тамницама. Другима су доносили храну у пустињама. Други опет чули су гласове анђелске, примили опомене, савете и поуке, било у сну или на јави. Неки опет уздизали су се духом у небеса и тамо општили са анђелима. Но, ако свима није дато виђење, свима је понуђена вера. А онима којима је дато виђење, дато им је зато да би се појачала вера код маловерних и слабоверних. Међутим, вера није мања ствар од виђења. Господ је похвалио веру изнад виђења, говорећи Томи: Благо онима који не видјеше а вјероваше (Јн.20,29). Овај век и није век виђења, но вере. А у другоме веку сви ћемо видети, само ако се удостојимо. Удостојиће се пак сваки који верује у своме веку. Вером ходимо, вером се спасавамо; према вери бићемо суђени. Вера је правило, виђење је изузетак у овоме животу. Ма колико да је драгоцено виђење невидљивих небесних бића, ипак је оно само слуга вере, потврда вере. Зато, браћо моја, да држимо веру у свете анђеле Божје онако како нам је то објављено од најпоузданијих сведока. Немојте се заносити лажним речима лажних сведока, који одричу све оно што нису у стању својим телесним очима видети. И разум је невидљива ствар. Питајте их да ли верују да постоји њихов разум, мада га не виде очима! Што искреније прослављате свете анђеле Божије, то ћете јаче осетити близину њихову. Вера је животни корен, из кога расте нада, љубав, смерност, милосрђе, правда и свака доброта, која је красила праведнике Божје од постања света. Ко нема вере, тај нема животног корена; из чега ће му онда израсти нада, и љубав, и свака остала врлина, која човека чини човеком, и која је многе хришћане начинила сличним с анђелима Божјим? https://mitropolija.com/2022/11/21/sveti-vladika-nikolaj-prica-o-andjelima/
  2. О љубави се највише говори тамо гдје је има најмање. Гдје је не опитујемо, вапијемо за њом, анксиозно посежући за разним мање или више блиским јој пројекцијама. О љубави су најузвишеније филозофирали и усмјеравали сав свој стваралачки потенцијал они који су за њом најстраственије трагали и најтрагичније доживљавали њен губитак. Савременост, у свом прагматичном духу, описује је, дефинише и обухвата, истовремено је, или агрeсивно разголићујући или покушавајући иза ње сакрити своје тамно наличје. Не недостаје је ни у црквеним проповиједима, заправо, увијек је има. Она је почетак и крај. Она је Бог. У потрази за њом и хрлимо на Сабрање. Али како то да је онда, тако често, не доживљавамо на тај начин. Шта јој фали? Зашто одслушамо бесједу о некој мистичној бестрасној љубави, крсту, одрицању и трпљењу и потпом похитамо да је тражимо, како наглашава Јулија Кристева, „на психоаналитичким диванима или у маргиналним заједницама које је траже као одпадници од морала“. Која је то љубав о којој нам говоре са амвона и разликује ли се од оног слатког узмнемирујућег динамичног стања које нас најлакше ослобађа окова наше објективне стварности? Има ли сличности између платоновског ероса, који је због своје нужне повезаности са добрим и лијепим тако озлоглашен и хришћанског агапе који нас слободно и неусловљено проналази и силази ка сваком недостојном (непривлачном) грешнику? Николај Берђајев у својој аутобиографији, у којој на један специфично интиман начин сумира своју филозофску мисао, када говори о љубави, најприје одриче да помиње било какво романтично – љубавно искуство. Недостојно је, сматра, откривање, па макар и у нечему тако личном као што је аутобиграфија, било каквог интимног дијела свога живота. Јер, иако ерос, како наглашава, почива на полу, он ипак не припада овоме свијету. Он трансцендентира, он надјачава свијет објективиране стварности и као основни доказ томе, Берђајев износи примат слободе у односу на ерос („Заљубљени је мање завистан од полних задовољења, он лакше може да се уздржава од њих, може чак да постане и аскета“). Оно што унижава и изопачује љубав и зашто је велики мислилац тако бојажљиво крије, јесте покушај инкорпорирања њене узвишености у свијет објеката. То претставља, према Берђајеву, „један од најодбојнијих процеса људске историје“. Социјализована љубав има мало везе са љубављу, а неупоредиво више са привредним уређењем. Љубав коју рекламирамо, о којој поучавамо на терапијским сеансама, па чак и о којој проповиједамо већ одавно нема скоро никакве везе са оним за чиме чезне божанско подобије у човјеу. Стари Завјет, наравно, познаје љубав у њеној изворности. Она је врло недвосмислено и надасве надахнуто описана у Пјесми над пјесмама, са којом се библијска егзегеза рве и до дана данашњег. У свом, како га назива, „онтолошком тумачењу Песме над песмама“ Михаил Епштајн љубав описану у тој, за многе тумаче, збуњујуће надахнутој књизи Старога Завјета, смјешта у Рај, у стање прије пада. Оно што је описано у Пјесми над пјесмама, над чиме је тешко не остати прикован, за Епштајна је нешто што се „у својој отмености и тактилности не може објаснити ни физиолошки, и психолошки, ни алегоријски, зато што превазилази људска мјерила“. Та суптилна страст између мушкарца и жене претставља повратак на почетак, створени свијет у својој непомућеној савршености у чијем центру стоји љубав ослобођена простора и времена тј. удаљености и пролазности. Рајско стање свијета и изворност љубави описане у Пјесми над пјесмама, на сличан начин препознаје још један њен предани тумач. Цистерцитски монах из 12. вијека Бернар из Клевоа у проповиједи о Пјесми над пјесмама говори овако: Какава је љубав, силна, , незасита, необуздана! Она мисли само на себе, и не занима се ни за шта друго. Презире све, задовољава се самом собом. Она мјеша друштвене положаје, пркоси обичајима, не познаје никакву мјеру. Прикладности, разум, стид, опрез, урачуњивост, савладани су и бачени у ропство! Св. Бернар љубав сврстава међу афектe, а афекат је тијесно повезан са жељом или непромишљеним дјеловањем срца. Жеља је жар, она је двиг ка Другоме, који нема ништа са умним или социјалним. Она је похлепна, одаје утисак немогућности и једино као таква бива отворена за Бога. Оно што је прља и искривљује јесте само и искључиво пад. Она је, дакле, првобитна и исконска и никако посљедица палог стања човјека која дјелује у правцу идеолошког укалупљивања. У двадесетом вијеку, филозоф француског говорног подручја и јеврејског поријекла, Емануел Левинас, такође сљедујући библијску традицију на којој заснива своју филозофску мисао, љубав поставља у епицентар своје филозофије посматрајући је као једину могућност избављења човјека од затворености бивствовања на коју је осуђен. Не мирећи се са традиционалном онтологијом која заборавља на Другога, он слободни љубавни однос види као једину могућност аутентичног односа са Другим и избављењем из онога што он назива субјективност или онтолошка самодовољност. Левинасова мисао имала је дугу путању усавршавања управо појма љубави. Она у себи садржи једну привидну еволуцију од чистог ероса до одговорности, са нагласком на „привиду“ јер се суштински ради о истој ствари. И ерос и одговорност су љубав са снажним етичким призвуком од самог почетка и увијек и неизоставно представљају излазак из монизма, затворености у себе и окретање за Другога кога је немогуће обухватити, оробити или разголити промишљањем и разумом. Љубав представља искључиво двиг који нема краја, који увијек остаје недовршен у својој жељи и чежњи, али истовремено и никада исцрпљен. Она је „ужитак трансценденције“ и „очекивање будућности без садржаја“. Ерос потреса мишљење субјекта и чини га вјечито рањивим за Другога, он је трагање без могућности проналажења и однос који задовољавајући потребу буди жељу која не престаје. И у тој тачки настаје асиметрија релације која је темељ Левинасове етичности. Други иде прије мене, Други је приоритет, и та жеља и вапај за њим који је немогуће умирити чине да љубав као темељ познања опстаје. Ерос нема моћ, не жели ништа, нема пројекат план или циљ, он је само обузетост Другим у његовој рањивости недокучивости. Тако је и за Левинаса и за Св. Бернара, љубав једна дијалектика кидања, поприште борбе са собом за Другога. Она устрајава на жељи као приоритетном тјелесном у љубавном искуству, али истовремено наглашавајући да жељети не значи нужно и вољети, јер вољети подразумјева и откидање од себе у корист идеалне идентификације са вољеним. Откидање од себе као примарни постулат аскетског дјеловања подразумјева еросни подстицај. Жеља чини да заборавимо себе. Жеља, која се противи разуму, а самим тим и идеологији и моралу која из њега произилази. У моменту када љубав почнемо да доживљавамо као заповијест у строго легалистичко – моралистичком контексту, она престаје да буде оно што представља рајско стање и оно што једино може да нас избави из пале објективиране стварности. Хришћанство заповијести познаје искључиво кроз љубав и у самом њиховом садржају јасно је да трансцендентирају у односу на закон. Љубити „свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим“, недвосмислено упућује на превазилажење јасних разумских граница који чистотом своје рационалности захтјевају послушност. Љубљење које у себе укључује цјелокупног човјека претендујући првенствено на његово срце и душу, као епицентар његовог бића, претпоставља и све оно што из тог центра заједно са љубављу извире и прати је у стопу као њен неразвојни дио, а то су страст, жеља и чежња као вјечновапијући порив ка Другоме. И љубав према себи, из истог контекста, подразумјева сву ону стрепњу над прволиком у сопственом ја, ону жељу да расвјетлимо то што знамо да се негдје у дубинама крије, страх над оним што може да измигољи и бојазан да смо све угушили. Сопство, како сматра Јулија Кристева, у хришћанству, јесте референтни пол љубави само ако полазимо из позиције да је достојно Божије љубави тј. јер у себи носи Бога. Оно као носилац иконе скида кривицу љубави према себи, не претварајући је ни у нарцизам ни у егоизам. Вољети себе, значи вољети Другога у себи, или како Левинас слободно преводи заповијест – „љуби ближњега свога који је ти сам“ – указујући тако недвосмислено на Библију као књигу приоритета Другога у односу на мене. Љубав је бол. Пјесма над песмама, говори о њеној љепоти и боли коју вапај за том љепотом изазива. Она је тешка услијед подвојености између трансценденције којој припада и свијета који покушава да је разумије, докучи и затвори за себе. Она је слобода, која нас вуче да се са њом поистовјетимо или да је се одрекнемо у моменту када нас обузима у виду грознице. Бог је љубав, а љубав је афекат ка коме човјек недвосмислено тежи. Ego affectus est, каже свети Бернар. Љубав је обузетост, „миловање које иде са ону страну додира“, како је одређује Левинас. Она не напушта онога ко је њоме обузет и кроз огањ агоније те обузетости постаје бестрашће о коме у Главама о љубавиговори Св. Максим Исповједник, наглашавајући га као предуслов истинске љубави тј. односа са Богом. Бестрашће за Св. Максима не претставља одсуство чежње или афекта, већ претпоставља невезаност за свијет, за пролазност, тј. претпоставља исто оно што од љубави захтјева и Берђајев, трансценденцију и окренутост ка вјечности. „Јер ум“ – каже Св Максим Исповједник – „дуговременим заједничарењем у божанском просвјетљењу, поставши сав свјетозаран, и потчинивши себи свој страсни дио, преобраћа га, као што је речено у непроцјењиву Божанску чежњу и у непрестану љубав, свецело га преводећи од земних ствари ка божанском“. Ако је агапе љубав у њеном врхунцу, созерцању Онога који нас чини јединственим и непролазним, обузетост која не познаје ништа осим Љубљеног и бескрајне насладе Његове близине, онда је ерос екстатични слатко-горки трновити пут ка њој на који ступамо и на коме опстајемо дајући смисао цјелокупном постојању у тој кретњи на коју нас он нагони. Размишљајући да ли афекат о коме говори св. Бернар у тијелу чији ум дође до созерцања љубави престаје, или недокучива чежња која се умножава у својој бескрајности са близином вољеног остаје заувијек, како сматра Левинас, склонија сам приклањању Левинасовом ставу. Јер љубав без афекта, без опсједнутости Другим испада из контекста Тајне. Њен мистични садржај који произилази из самог њеног Бића из којега смо настали, њена вишезначност, необјашњивост престају да постоје и она подлеже рационализацији и принуди социјаних концепција. А онај који воли, како наглашава Берђајев, не само да на то не пристаје већ постаје „у највишем смислу те ријечи, непријатељ друштва“. Зато, за њега, као примјер преступне љубав није она Ане према Вронском, већ брачни однос Ане и Карењина. Присила објективиране љубави, тј. лажни однос који себе назива именом узвишености која са њим нема никакве везе. Ми смо вјечно позвани у Заједницу. А Онај који нас призива на наш одговор не чека у самодовољној равнодушности, већ у грозници и агонији надправичне љубави према блудном сину. Имајући то на уму, бива јасније да пакао није и не може бити патња због неузвраћене љубави или двиг ка Другоме који се опире сваком могућем окончању, већ само и искључиво љубав под маском објективности и закона, са својим лажним зовом на који је немогуће одговорити. http://teologija.net/o-ljubavi-i-drugim-andjelima/
  3. О љубави се највише говори тамо гдје је има најмање. Гдје је не опитујемо, вапијемо за њом, анксиозно посежући за разним мање или више блиским јој пројекцијама. О љубави су најузвишеније филозофирали и усмјеравали сав свој стваралачки потенцијал они који су за њом најстраственије трагали и најтрагичније доживљавали њен губитак. Савременост, у свом прагматичном духу, описује је, дефинише и обухвата, истовремено је, или агрeсивно разголићујући или покушавајући иза ње сакрити своје тамно наличје. Не недостаје је ни у црквеним проповиједима, заправо, увијек је има. Она је почетак и крај. Она је Бог. У потрази за њом и хрлимо на Сабрање. Али како то да је онда, тако често, не доживљавамо на тај начин. Шта јој фали? Зашто одслушамо бесједу о некој мистичној бестрасној љубави, крсту, одрицању и трпљењу и потпом похитамо да је тражимо, како наглашава Јулија Кристева, „на психоаналитичким диванима или у маргиналним заједницама које је траже као одпадници од морала“. Која је то љубав о којој нам говоре са амвона и разликује ли се од оног слатког узмнемирујућег динамичног стања које нас најлакше ослобађа окова наше објективне стварности? Има ли сличности између платоновског ероса, који је због своје нужне повезаности са добрим и лијепим тако озлоглашен и хришћанског агапе који нас слободно и неусловљено проналази и силази ка сваком недостојном (непривлачном) грешнику? Николај Берђајев у својој аутобиографији, у којој на један специфично интиман начин сумира своју филозофску мисао, када говори о љубави, најприје одриче да помиње било какво романтично – љубавно искуство. Недостојно је, сматра, откривање, па макар и у нечему тако личном као што је аутобиграфија, било каквог интимног дијела свога живота. Јер, иако ерос, како наглашава, почива на полу, он ипак не припада овоме свијету. Он трансцендентира, он надјачава свијет објективиране стварности и као основни доказ томе, Берђајев износи примат слободе у односу на ерос („Заљубљени је мање завистан од полних задовољења, он лакше може да се уздржава од њих, може чак да постане и аскета“). Оно што унижава и изопачује љубав и зашто је велики мислилац тако бојажљиво крије, јесте покушај инкорпорирања њене узвишености у свијет објеката. То претставља, према Берђајеву, „један од најодбојнијих процеса људске историје“. Социјализована љубав има мало везе са љубављу, а неупоредиво више са привредним уређењем. Љубав коју рекламирамо, о којој поучавамо на терапијским сеансама, па чак и о којој проповиједамо већ одавно нема скоро никакве везе са оним за чиме чезне божанско подобије у човјеу. Стари Завјет, наравно, познаје љубав у њеној изворности. Она је врло недвосмислено и надасве надахнуто описана у Пјесми над пјесмама, са којом се библијска егзегеза рве и до дана данашњег. У свом, како га назива, „онтолошком тумачењу Песме над песмама“ Михаил Епштајн љубав описану у тој, за многе тумаче, збуњујуће надахнутој књизи Старога Завјета, смјешта у Рај, у стање прије пада. Оно што је описано у Пјесми над пјесмама, над чиме је тешко не остати прикован, за Епштајна је нешто што се „у својој отмености и тактилности не може објаснити ни физиолошки, и психолошки, ни алегоријски, зато што превазилази људска мјерила“. Та суптилна страст између мушкарца и жене претставља повратак на почетак, створени свијет у својој непомућеној савршености у чијем центру стоји љубав ослобођена простора и времена тј. удаљености и пролазности. Рајско стање свијета и изворност љубави описане у Пјесми над пјесмама, на сличан начин препознаје још један њен предани тумач. Цистерцитски монах из 12. вијека Бернар из Клевоа у проповиједи о Пјесми над пјесмама говори овако: Какава је љубав, силна, , незасита, необуздана! Она мисли само на себе, и не занима се ни за шта друго. Презире све, задовољава се самом собом. Она мјеша друштвене положаје, пркоси обичајима, не познаје никакву мјеру. Прикладности, разум, стид, опрез, урачуњивост, савладани су и бачени у ропство! Св. Бернар љубав сврстава међу афектe, а афекат је тијесно повезан са жељом или непромишљеним дјеловањем срца. Жеља је жар, она је двиг ка Другоме, који нема ништа са умним или социјалним. Она је похлепна, одаје утисак немогућности и једино као таква бива отворена за Бога. Оно што је прља и искривљује јесте само и искључиво пад. Она је, дакле, првобитна и исконска и никако посљедица палог стања човјека која дјелује у правцу идеолошког укалупљивања. У двадесетом вијеку, филозоф француског говорног подручја и јеврејског поријекла, Емануел Левинас, такође сљедујући библијску традицију на којој заснива своју филозофску мисао, љубав поставља у епицентар своје филозофије посматрајући је као једину могућност избављења човјека од затворености бивствовања на коју је осуђен. Не мирећи се са традиционалном онтологијом која заборавља на Другога, он слободни љубавни однос види као једину могућност аутентичног односа са Другим и избављењем из онога што он назива субјективност или онтолошка самодовољност. Левинасова мисао имала је дугу путању усавршавања управо појма љубави. Она у себи садржи једну привидну еволуцију од чистог ероса до одговорности, са нагласком на „привиду“ јер се суштински ради о истој ствари. И ерос и одговорност су љубав са снажним етичким призвуком од самог почетка и увијек и неизоставно представљају излазак из монизма, затворености у себе и окретање за Другога кога је немогуће обухватити, оробити или разголити промишљањем и разумом. Љубав представља искључиво двиг који нема краја, који увијек остаје недовршен у својој жељи и чежњи, али истовремено и никада исцрпљен. Она је „ужитак трансценденције“ и „очекивање будућности без садржаја“. Ерос потреса мишљење субјекта и чини га вјечито рањивим за Другога, он је трагање без могућности проналажења и однос који задовољавајући потребу буди жељу која не престаје. И у тој тачки настаје асиметрија релације која је темељ Левинасове етичности. Други иде прије мене, Други је приоритет, и та жеља и вапај за њим који је немогуће умирити чине да љубав као темељ познања опстаје. Ерос нема моћ, не жели ништа, нема пројекат план или циљ, он је само обузетост Другим у његовој рањивости недокучивости. Тако је и за Левинаса и за Св. Бернара, љубав једна дијалектика кидања, поприште борбе са собом за Другога. Она устрајава на жељи као приоритетном тјелесном у љубавном искуству, али истовремено наглашавајући да жељети не значи нужно и вољети, јер вољети подразумјева и откидање од себе у корист идеалне идентификације са вољеним. Откидање од себе као примарни постулат аскетског дјеловања подразумјева еросни подстицај. Жеља чини да заборавимо себе. Жеља, која се противи разуму, а самим тим и идеологији и моралу која из њега произилази. У моменту када љубав почнемо да доживљавамо као заповијест у строго легалистичко – моралистичком контексту, она престаје да буде оно што представља рајско стање и оно што једино може да нас избави из пале објективиране стварности. Хришћанство заповијести познаје искључиво кроз љубав и у самом њиховом садржају јасно је да трансцендентирају у односу на закон. Љубити „свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим“, недвосмислено упућује на превазилажење јасних разумских граница који чистотом своје рационалности захтјевају послушност. Љубљење које у себе укључује цјелокупног човјека претендујући првенствено на његово срце и душу, као епицентар његовог бића, претпоставља и све оно што из тог центра заједно са љубављу извире и прати је у стопу као њен неразвојни дио, а то су страст, жеља и чежња као вјечновапијући порив ка Другоме. И љубав према себи, из истог контекста, подразумјева сву ону стрепњу над прволиком у сопственом ја, ону жељу да расвјетлимо то што знамо да се негдје у дубинама крије, страх над оним што може да измигољи и бојазан да смо све угушили. Сопство, како сматра Јулија Кристева, у хришћанству, јесте референтни пол љубави само ако полазимо из позиције да је достојно Божије љубави тј. јер у себи носи Бога. Оно као носилац иконе скида кривицу љубави према себи, не претварајући је ни у нарцизам ни у егоизам. Вољети себе, значи вољети Другога у себи, или како Левинас слободно преводи заповијест – „љуби ближњега свога који је ти сам“ – указујући тако недвосмислено на Библију као књигу приоритета Другога у односу на мене. Љубав је бол. Пјесма над песмама, говори о њеној љепоти и боли коју вапај за том љепотом изазива. Она је тешка услијед подвојености између трансценденције којој припада и свијета који покушава да је разумије, докучи и затвори за себе. Она је слобода, која нас вуче да се са њом поистовјетимо или да је се одрекнемо у моменту када нас обузима у виду грознице. Бог је љубав, а љубав је афекат ка коме човјек недвосмислено тежи. Ego affectus est, каже свети Бернар. Љубав је обузетост, „миловање које иде са ону страну додира“, како је одређује Левинас. Она не напушта онога ко је њоме обузет и кроз огањ агоније те обузетости постаје бестрашће о коме у Главама о љубавиговори Св. Максим Исповједник, наглашавајући га као предуслов истинске љубави тј. односа са Богом. Бестрашће за Св. Максима не претставља одсуство чежње или афекта, већ претпоставља невезаност за свијет, за пролазност, тј. претпоставља исто оно што од љубави захтјева и Берђајев, трансценденцију и окренутост ка вјечности. „Јер ум“ – каже Св Максим Исповједник – „дуговременим заједничарењем у божанском просвјетљењу, поставши сав свјетозаран, и потчинивши себи свој страсни дио, преобраћа га, као што је речено у непроцјењиву Божанску чежњу и у непрестану љубав, свецело га преводећи од земних ствари ка божанском“. Ако је агапе љубав у њеном врхунцу, созерцању Онога који нас чини јединственим и непролазним, обузетост која не познаје ништа осим Љубљеног и бескрајне насладе Његове близине, онда је ерос екстатични слатко-горки трновити пут ка њој на који ступамо и на коме опстајемо дајући смисао цјелокупном постојању у тој кретњи на коју нас он нагони. Размишљајући да ли афекат о коме говори св. Бернар у тијелу чији ум дође до созерцања љубави престаје, или недокучива чежња која се умножава у својој бескрајности са близином вољеног остаје заувијек, како сматра Левинас, склонија сам приклањању Левинасовом ставу. Јер љубав без афекта, без опсједнутости Другим испада из контекста Тајне. Њен мистични садржај који произилази из самог њеног Бића из којега смо настали, њена вишезначност, необјашњивост престају да постоје и она подлеже рационализацији и принуди социјаних концепција. А онај који воли, како наглашава Берђајев, не само да на то не пристаје већ постаје „у највишем смислу те ријечи, непријатељ друштва“. Зато, за њега, као примјер преступне љубав није она Ане према Вронском, већ брачни однос Ане и Карењина. Присила објективиране љубави, тј. лажни однос који себе назива именом узвишености која са њим нема никакве везе. Ми смо вјечно позвани у Заједницу. А Онај који нас призива на наш одговор не чека у самодовољној равнодушности, већ у грозници и агонији надправичне љубави према блудном сину. Имајући то на уму, бива јасније да пакао није и не може бити патња због неузвраћене љубави или двиг ка Другоме који се опире сваком могућем окончању, већ само и искључиво љубав под маском објективности и закона, са својим лажним зовом на који је немогуће одговорити. http://teologija.net/o-ljubavi-i-drugim-andjelima/ View full Странице
×
×
  • Креирај ново...