Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос

[JESSY]

Неки се људи питају:

– Како је то могуће? Који је узрок том паду?

Све може бити узрок. Човек може да падне у амбис себичности из било ког разлога. Нико вам неће указати на безбедан пут. Проблеми могу доћи одасвуд. Као што се може десити да воз испадне из колосека лево или десно тако се дешава са нашом душом. Постоји изрека да у животу пролазимо кроз многе замке и зато певамо током поста: „Душо моја, душо моја устани! Што спаваш?“ Искушења долазе и увлаче нас у мрежу егоизма.

Ђаво највише жели да нас ухвати у замку себичности, као што је некада ухватио у ту замку наше прародитеље, присиливши их да себе вреднују више од свега и да своје мишљење сматрају једини исправним. Тако и ми понављамо после њих исто:

– Хоћу да буде како ја кажем! То како ја мислим то је исправно! Него шта него је тако! То је то! Нећу да се расправљам око тога више. Ја сам у праву и крај приче!

Сви ми, у ствари, патимо од сопственог егоизма, још више од потајне себичности, која је притајенија и опаснија, јер је невидљива. Прикривена гордост највише штети човеку. Чиме се грешник уопште горди? Чак и ако је себичан, ако схвати свој грех, то је као да каже: „Свима сам на подсмех. Сви ме у мом суседству знају. Сви знају да се свађамо у кући, да се дрогирам … Сви знају да сам лош човек“.

За разлику од једног таквог човека, тебе сматрају углађеним. Углађени људи поседују подмуклију врсту себичности, јер се она не испољава отворено. Човек који не може да се суздржи да греши пред свима, на крају завршава тако што га сви презиру и клоне га се, а ту је шанса тог који отворено греши. Јер кад се људи окрену од тебе, Бог те воли. Схваташ како то иде? Бог воли грешника од кога си ти окренуо главу.

Када видиш неког ко отворено греши на улици, ти се узнемириш и кажеш:

– Види до чега је ово дошло. Какво је ово друштво? Шта вам је људи?

Са тим својим осуђивањем, блатиш тог човека и тако га понижаваш. Ти си тиме на губитку али тај човек је победник. Губитник си јер се окрећеш од њега чији је егоизам видљив. Губиш зато што се клониш човека чија је гордост видљива. А када ћеш већ једном да увидиш своју прикривену гордост? Гордост коју нико други не види. Само ти знаш да она постоји. И Господ. Можда твој духовни отац зна; ако икада има времена да ти на њу укаже, тако што полагано, изокола додирује то што ти није по вољи, она болна места.

[JESSY]

Људи презиру грешника, склањају се од њега, и са тим презиром грешници перу са себе своје грехове. А знате ли од кога би требало да се прикривени егоисти – такозвани „добри људи“ – гнушају?

Самих себе, и то би било њихово чишћење од греха. Јер, ако се окрене од своје себичности, очистиће душу. Онда ће моћи себи да каже:

– Видиш, људи ме сматрају добрим човеком. Па ипак стидим се себе! Згрожен сам кад се погледам! Они ме зову „добрим“, али ја познајем себе да сам лажов и лицемер. Једноставно они не знају, не могу да знају моје страсти, моје слабости, моје пороке, мој тајни живот, моје речи, моје фантазије, о животу који проводим у свом дому и како се односим према најмилијима … Нисам такав каквим се представљам. Ја сам лош човек.

Ако се не стидите својих скривених дела пред људима у вашој околини, то значи да вам се та ваша дела допадају. Зато их понављате. Неки се жале свом духовном оцу:

– Знаш, оче, твоје речи су повредиле мој понос. Повредио си моје самољубље.

Међутим, нема ништа лоше у томе што су ти понос и самољубље повређени. Не брини за то. Када је твој брат увређен, иди и помози му. Али када је твој его повређен, заборави, пусти га.

– Али како то постигнем?

Пусти свој рањени „его“, оставите га нек умре. Нека цркне у потпуности и не покушавај да га касније вратиш у живот. Немој ићи свом духовнику да твој повређени его још више потхрањује, већ радије иди нека он тај твој его докрајчи. Немој се упињати да му објашњаваш како је други неправедан према теби, већ реци: „Ја сам погрешио!“

Јер ако тражиш самооправдање, како можеш да васкрснеш своју душу?

Из књиге „Када Христос постане твоје све“,

Превео Кирил Николаев.

http://www.pravmir.com/280420-2/ /

Сва права задржана ©Преводилачка радионица

[JESSY]

Кад читаш Јеванђеље, немој га читати формално, већ се стално питај: а где сам у ономе што је овде речено ја? Шта је повезано с мојим животом? Христос каже: «И као што желите да људи поступају према вама, тако и ви поступајте према њима» (Лк. 6: 31). Примени ову Христову истину на свој живот и размисли: да ли би ти се то свидело? Да ли би ти се свидело, на пример, да сваки пут кад идеш да прошеташ и да поразговараш с другом, да мало живиш својим животом, или кад идеш сам у шетњу, осећаш да те стално неко прати и за нешто сумњичи? Зашто идеш тамо? Зашто ме остављаш? Не говориш ми све... Зашто кришом разговараш телефоном? Зашто си се окренуо тамо? Зашто си прекинуо свој разговор? Сумње, сумње, сумње... Али на такав начин ништа нећеш постићи. Љубав и слобода увек иду заједно.

Реци: «Волим те и дајем ти слободу да радиш шта хоћеш.» И човек ће одговорити: «То је права љубав! Тако се односиш према мени да желим да будем с тобом, зато што ме поштујеш!»

У сваком случају, Бог поступа управо тако. Он нас поштује у сваком тренутку нашег живота. Даје нам слободу кретања. И не свети нам се. Дозвољава ти да учиниш свој грех, да се удаљиш од Њега, и шта ти каже? Сваког дана излази сунце и сија целом свету! Сунце је љубав – зар не? Сваког дана кад излази сунце Господ као да ти поново каже: «И данас сам испуњен љубављу према теби. Дарујем ти нови дан. Не просто зато да би ти појео свој доручак и да би започео дан у радости и тако даље, већ да би то прихватио и размислио: то што сам данас жив значи да ме Господ воли.» Мене. Мене, који сам јуче тонуо у свом егоизму, злоби, љубомори, осветољубивости, радозналости и осудама. Учинио сам много тога што је задовољило мој нарцизам, моје самољубље и моје пороке. И без обзира на то, Христос је поново извео Своје сунце и ја сам угледао светлост и нови дан!

Шта Христос говори свим овим? «И данас те поново волим. Нека си јуче био онакав какав си био. Али данас ти дајем могућност да поново начиниш свој избор.» Христос каже: «И кад пада киша, она не разликује и пада и на добре и на зле.» Она кваси све. Кваси све куће, све ливаде. Киша пада на све. Видиш ли? «Будите милосрдни као што је милосрдан и ваш Отац» (Лк. 6: 36). Односно, имај милосрђе, самилост и љубав према свему, доброту и разумевање. Како су то изванредне особине!

Андрејушка Конанос

[Anika]

https://svetosavlje.org/gde-ti-je-muz/

[JESSY]





1d

БОЖАНСКИ ЈЕ ВОЛЕТИ

Када те неко ражалости, призови тог човека који ти је нанео штету, у својој молитви - и замоли га за његове молитве, да се код тебе све среди ...

Учини оно, што је учинио свети Зосима, када је сазнао да га је један човек оптужио ...

А, знаш ли, да је онај, који га је оптужио, свега неколико дана пре тога, говорио: "Оче Зосима, веома те волим !"

А, отац Зосима му рече: "Сада ме волиш, зато што је између нас све у реду, а ако се деси нешто чудно, хоћеш ли ме и тада волети ?"

"У том случају, оче, не знам ..."

"А ја ћу те, чедо моје, волети, како год да поступиш самном ! И не само кад ме волиш и када те ја волим, већ и у будућности, ако се промениш према мени ... наставићу да те волим."

Тако се и десило. Овај човек је оклеветао светог Зосиму и говорио је рђаве ствари о њему.

Свети Зосима је сазнао за то, али се у његовом срцу није десила никаква промена ! Наставио је да га воли ...

И, знате ли шта је светац урадио једном када га је заболело око ?!

Закрстио је око и рекао: "Христе мој, по молитвама мога брата, који ме клевеће, исцели моје око !"

И ... ЉУБАВ је учинила чудо - око је оздравило !

И ти тако поступај и све ће ти бити добро ... Увек нас осветољубивост, мржња, кривоклетства и негодовања, воде у болест !

Архимандрит Андреј Конанос

[Ana B.]

пре 9 часа, JESSY рече





1d

БОЖАНСКИ ЈЕ ВОЛЕТИ

Када те неко ражалости, призови тог човека који ти је нанео штету, у својој молитви - и замоли га за његове молитве, да се код тебе све среди ...

Учини оно, што је учинио свети Зосима, када је сазнао да га је један човек оптужио ...

А, знаш ли, да је онај, који га је оптужио, свега неколико дана пре тога, говорио: "Оче Зосима, веома те волим !"

А, отац Зосима му рече: "Сада ме волиш, зато што је између нас све у реду, а ако се деси нешто чудно, хоћеш ли ме и тада волети ?"

"У том случају, оче, не знам ..."

"А ја ћу те, чедо моје, волети, како год да поступиш самном ! И не само кад ме волиш и када те ја волим, већ и у будућности, ако се промениш према мени ... наставићу да те волим."

Тако се и десило. Овај човек је оклеветао светог Зосиму и говорио је рђаве ствари о њему.

Свети Зосима је сазнао за то, али се у његовом срцу није десила никаква промена ! Наставио је да га воли ...

И, знате ли шта је светац урадио једном када га је заболело око ?!

Закрстио је око и рекао: "Христе мој, по молитвама мога брата, који ме клевеће, исцели моје око !"

И ... ЉУБАВ је учинила чудо - око је оздравило !

И ти тако поступај и све ће ти бити добро ... Увек нас осветољубивост, мржња, кривоклетства и негодовања, воде у болест !

Архимандрит Андреј Конанос

Ne treba ni o kome imati loše misli još manje suditi.. Kad nam krenu takve misli samo se treba kratko pomoliti Gospode pomiluj

[JESSY]

ПОУЧНА ПРИЧА СА СВЕТЕ ГОРЕ -Архимандрит Андреј Конанос

Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане:

- Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет?

Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио:

- Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам.

[JESSY]

Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега - то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.

Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто - живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му:

- Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!

Видите, он никога није узнемиравао, међутим, људи сада њега узнемиравају и траже. Зашто? Зато што он има нешто што они немају. Када ти узнемираваш друге људе и притискаш их, онда ниси у стању да умириш њихову душу, не можеш да их убедиш да измене свој живот. На силу не можеш да примораш човека да измени свој живот, не можеш да му наметнеш добро на силу. Могуће је изменити једино себе. Зато тако често наше речи не допиру до других, никога не убеђују и ни на који начин не утичу на друге људе. Нека твоје дете расте тихо и спокојно, остави га на миру, не држи му лекције. Пробај да измениш себе. Постани по мало пустињак, отшелник. Није важно што живиш у граду где је бука и лудачки ритам живота, живи макар мало као да си монах. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, сакупљај у њој спокојство, тишину и срећу и када она буде преиспуњена њима, ти ћеш бити у стању да сва та богатства предаш свом детету без много речи и строгог укоравања његовог понашања која једино могу да изнервирају.
 

[JESSY]

Притискајући некога, ми самим тим потврђујемо да се не осећамо срећни. Покушај да убедиш некога да си у праву на силу, означава да оно што ти радиш ни тебе самог не испуњава. Човек који је задовољан оним што ради не притиска остале. Он је срећан. Реци ми, да ли твоја деца, или твој муж, или твоја жена или остали људи виде да си срећан са оним што чиниш? Ето, ти идеш у храм - да ли тебе чини срећним живот у Цркви? Да ли те то испуњава миром? Ако си миран, онда се ти нећеш о томе распричати пред својим дететом, твоје спокојство је приметно само по себи и дете то схвата. Када си преиспуњен срећом, не осећаш жељу да кажеш: "Ти мораш да идеш у храм!" Не примораваш на силу, не раздражујеш, већ предлажеш, показујеш, просто се осећаш срећним и мислиш: "Мене не интересује да ли моји рођаци, комшије желе да иду у храм. За мене је суштина у другом: да ли сам ја који идем у храм, као свештеник, као обични хришћанин - срећан? Ако сам срећан онда ће они то видети, о томе ће им рећи моје лице, моје речи, моје понашање. Ја не могу никога да приморам да живи мојим животом. Чак и Бог то не жели, и Он сам то не ради".

Исус је ходао са Својим ученицима и у неком тренутку су Га неки од ученика (на почетку их је било више од 12) оставили, не желећи више да буду Његови ученици. У том тренутку Он се обратио Дванаесторици и поставио им питање које се ми, можда, не бисмо усудили да поставимо својој деци. Господ их је питао:

- Можда и ви желите да одете?

Тада Му је Петар одговорио:

- Господе, где да идемо, Ти си најбољи Учитељ! Ако се наша душа умирује, стишава поред Тебе, како да одемо?

Господ као да одговара на Његове речи:

- Ја желим да останете са Мном, али да останете по својој вољи. Не желим да вас приморавам на силу. (види Јн. 6: 67-69).

 

http://manastirseljani.blogspot.com/2017/11/blog-post_22.html

[JESSY]

Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао

 

 

Подвизавајте се, јер пропадосмо!

Старац Пајсије прича да до окупације Грчке, у Другом светском рату, људи често нису постили. Без обзира на јасно јеванђељско сведочанство Бога о посту. Притом, Господ од нас не захтева да се одрекнемо од мрсне хране све време, већ је одредио да не једемо одређене производе у одређене дане. Ми се, свеједно, противимо: „Па шта има везе шта пише у Јеванђељу? Јешћемо шта хоћемо.“

 

– Када смо имали све нисмо постили, – говори старац. – Али чим је почела окупација били смо принуђени да постимо. Хтели не хтели. Било је људи – присећа се старац Пајсије – који су јели смеће, а не посну храну. Својим очима сам видео људе како копају по ђубрету не би ли нашли остатке било какве хране. Док нам је Бог давао све, презирали смо подвиг, међутим, наступило је време када смо морали да постанемо аскете, упркос нашим жељама. Тада смо разумели да нисмо никакви богови и да не можемо да радимо шта год нам се прохте. Ми нисмо тако важни и свемогући. И смирили смо се са тиме.

 

Ето, лежиш у болници где је храна обично безукусна и пресна. И ти све то једеш и не буниш се. Дају ти избор из пар јела и ти то прихваташ. Али чим Црква жели да ти се обрати, ти истог трена то одбацујеш. А Црква није пуки стицај околности, она је Христос и њене заповести доносе велико благо и корист човеку.

 

Када је старац Пајсије био мали, устајао је ноћу, читао Псалтир и молио се. Једном приликом су му браћа, чак наредила да се врати на спавање. Причам вам ово да бисте схватили каквим путем иду свеци. Јер до нас дође глас о неком високо духовном човеку и ми помислимо: „Ох, како је то високо!“ – и изгледа нам као да је њему било лако да достигне тај ниво. Али да би достигао те висине, светац је страдао, подвизавао се, трпео муке ради Бога. Он се жртвовао и примио благодат Светог Духа у своје срце.

 

Али није довољно само сакупити те дарове, треба их још и задржати. Ако Бог пружа Свој дар некоме, то значи да је он достојан и да га задржи.

 

Када је старац Пајсије био дечак и слушао речи Јеванђеља, никада у тим тренуцима није седео. Говорио је себи: „Како могу да слушам Христа, а да седим?“ Ко му је рекао да се тако понаша? Ко га је просветио да слуша реч Божију стојећи и повремено клечећи?

 

Па чак га је и његова мајка упитала: „А зашто ти устајеш када читаш Јеванђеље?“ А он јој је одговарао, да не види добро и да мора да буде ближе петролејки док чита. Он је изрекао малу неистину да би могао да настави свој труд.

 

Нама је све тешко, а он није осећао умор. Ми бисмо се обрадовали, ако би нам допустили да слушамо Јеванђеље лежећи.

Једном је старцу пришао младић да му нешто каже, а старац је видео да је старији човек, излазећи из храма, заборавио кишобран. Он је рекао младићу да потрчи и однесе кишобран деди. А овај му је одговорио: „Оче, па зар се он сам неће вратити по кишобран?“

Било му је тешко да некоме однесе кишобран! Он није хтео да се макне с места. Нешто се догодило са нашим измученим душама...

У Кападокији, завичају старца Пајсија, било је много строгих подвижника и они су брижљиво чували традиције Цркве. Мајка је Пајсију, док је био сасвим мали, спремала јела без уља, а он ју је питао где све то кува:

– Па ти си јуче у том лонцу кувала на уљу!

– Да, али сам га опрала.

– Не, ако је јело из тог лонца, нећу то да једем и ништа ми неће бити.

 

Док слушаш моју причу, вероватно мислиш: „То су крајности!“ Да, само што је он након тога чинио и „крајња“ чуда. И када је старцу Пајсију долазио болесник од кога су лекари већ дигли руке, он се молио са свом својом „крајношћу“ и дешавало се чудо. Или, на пример, дође му нека жена, која не може да има деце и тај „фанатични екстремиста“, кога ти окривљујеш да не зна меру, моли се за њу и жена зачне!

Он очигледно није био обичан човек. Помоли се и жена роди дете! Или исцели болесног од неизлечиве бољке. Све му је то дао Господ. Он слуша молитве слугу Својих, као што је слушао пророка Илију и Мојсија. Он слуша молитве светаца, а да би чуо твоје вапаје, мораш Му показати да се заиста молиш. Да би Господ чуо твоју молитву мораш се потрудити. Он види како ти опуштено лежиш на троседу и каже:

– Чекам да устанеш са тог троседа! И када будеш озбиљно приступио томе што желиш и Ја ћу те озбиљно погледати, јер не желим никакав површни одноос. Ја се према теби односим са озбиљношћу и желим да учиним чудо у твом животу. А ти говориш: „И ја то хоћу!“ – , само притом настављаш да лежиш. Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао на дивану.

Када желиш, на пример, да купиш кола, спреман си да пређеш седам мора и седам гора, само да би нашао она која ти се највише свиђају. Тражиш одговарајући модел на интеренту сатима, посећујеш сајмове. Колико времена трошиш само да би нашао аутомобил, који ти одговара?

 

Тојест ради аутомобила се активираш и упрегнеш све своје снаге, а зарад своје душе не можеш то да учиниш? Да би се десило то чудо које очекујеш? Ти желиш да се оно једноставно деси, а да ти ни прстом не макнеш? Или мислиш да си урадио све убацивши 20 динара у кутију, поред иконе у цркви? Не, мораш се потрудити из све душе, мораш начинити духовни, унутрашњи напор. Мораш разнети камен, који притиска твоју душу и наћи у себи снаге за духовни раст. Управо тако и делује аскеза, она скида камен са твоје душе, да би ту могао да се усели Бог.

 

Говоре да је старац Пајсије током целих ноћи стајао и молио се, чак и док је био дете и да је наставио то да чини и на Синају, и на Светој Гори и у Коници, свуда. А шта је он то радио, па му се није спавало? Управо супротно од онога што ја чиним да се ослободим умора. Тада загревам воду, додајем со из Мртвог мора и држим ноге у лавору око пола сата. А старац Пајсије је наливао ледену воду, да се његове ноге не би опустиле и да не би заспао.

 

Он се сву ноћ, на ногама, молио Господу, Кога је волео изнад свега. Он се није бавио којекаквом јогом, није то радио како би другима поручио: „Погледајте ме, видите шта сам све постигао!“ – није се трудио због неке непојмљиве космичке силе. Он се трудио у име Оца и Сина и Светога Духа.

Ми се обраћамо Богу, Који има личност и име. Тог Бога је волео старац Пајсије. Пошто је он био истински повезан са Њим, Христос је испуњавао његов живот, Христос је у њему изменио све, а заузврат је Пајсије давао све од себе, он је жртвовао своју телесност у пламеној љубави према Богу. Напослетку када је узимао бројаницу, његове молитве су биле чудотворне. Када је он подизао руке ка небесима и говорио: „Господе пожури, помози овоме човеку“, – Бог га је слушао, јер је и старац слушао Бога. Он је на озбиљан начин схватао своју везу са Богом и Господ му је узвраћао даром чудотворства.

Када је старац Пајсије био у светогорском манастиру Есфигмен, спавао је само по пола сата и то на поду! Да ли се то, Боже мој, уопште и може назвати сном? Зашто на поду, када је мени доступан добар кревет и мека постеља? Но, старац је хтео да се успне на небо, а његов пут достизања Бога је почињао од пода. Коме је дато да разуме те тајне?

Не причам вам све ово, како бисте ви њега буквално опонашали, већ да би схватили какви су људи живели на овој земљи. У коликој мери су озбиљно схватали љубав према Господу. Христос им је дао толики подстицај да су они били спремни да изврше гигантске духовне напоре! Наш дух обузима радост, само док слушамо о њима. А они су уживали у свом духовном труду, као акробата који скаче у висине. И ти говориш себи: „Ах, како он то успева?“ – а њему тај напор причињава задовољство. Тако се свеци, кроз испосништво, приближавају Богу.

 

У другом периоду свог живота, старац Пајсије се пред Причешће подвизавао на следећи начин: 33 часа пред Свету Тајну, није ни јео ни пио. То ти је као када волиш и желиш да испуниш сваку њену жељу. Довољно је да она нешто зажели, а ти одмах скоком!

 

Седиш тако за трпезом и видиш како човек посматра парче пите, на пример, и на лицу му јасно пише да он жели то парче. Узмеш комад и даш му, а он ти захваљује и пита:

– А откуд ти знаш, да ја то хоћу?

И ти одговараш:

– Просто сам те посматрао.

 

Када волиш, проналазиш и измишљаш све могуће начине да би учинио нешто за онога кога волиш. Воли Христа и Он ће те просветлити. Није неопходан пост од 33 часа, можеш да се уздржиш од пушења цигарета барем 3 сата. Или покушај да 3 дана не упаднеш у оне грехе, који ти задају највише мука.

Наравно, све то треба да радиш уз благослов духовника, у духу послушања Цркви. Духовник мора да зна шта ти радиш на духовном плану. Једном ми је неко рекао да спава на поду. Ја сам га упитао:

– А ко ти је рекао, да то радиш?

Таква дејства су израз наше себичности, радимо оно што нам се свиђа и шта нам се прохте. А исправан пут је само онај када наш свештеник зна шта ми предузимамо. Ја се такође подвижем и трудим се да учиним нешто за Бога, али само у духу покајања: „жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће понизити.“

 

Суштина жртве Богу није спавати на поду или држати ноге у леденој води, већ скрушено срце. Само што се срце не може само од себе скрушити, већ искључиво кроз таква дела. Зашто се библијски порезник био у прса? Када се стављамо у тешкоће, скрушавамо своје срце. Телесно утиче на духовно. Тело и душа су увек повезани. Наша борба је усмерена против страсти, а она се води кроз нашу телесност, кроз аскезу.

 

Упамтио сам једног дечака из другог разреда: дошао је на бденије и рекао ми да од петка није јео ни пио ништа, јер се с неким посвађао и нешто ружно урадио. Питао сам га да ли говори истину. Он је одговорио:

– Да! Јел могу да се причестим?

Рекао сам му:

– Наравно да можеш.

 

Он је то урадио јер је његова душа била одиста повезана са Богом, не само на речима, већ и на делима. Када волиш ти то и показујеш: „Господе шта ти могу дати осим своје воље? Све остало је – Твоје од Твојих Теби приносећи. Шта могу да Ти дам, а да није већ Твоје? Новац – он је Твој, цвеће – оно је Твоје. Све је Твоје, осим воље моје, која у потпуности припада мени и ја је Теби предајем! То је моје приношење и жртва Теби. Дајем Ти моју благодарност, жртвујем своје задовољство – ето шта ја Теби приносим.“

 

Бог Свети Дух и малишана и подвишника подстиче на исто – на жртву, пост и труд.

Када би се неко разболео или упао у велико искушење старац Пајсије три дана ништа не би јео, и све време би се молио! Ни мрвицу хлеба не би окусио. И није то радио да би други рекли: „Види ти њега!“, напротив, у његовој аскези је била скривена љубав, он је све то чинио за другог, који се мучио. Тада човек има право да каже Богу: „Господе, ја чиним то ради тога и тога, који је у муци, његово дете очекује операција.“

 

Да би неко достигао подвиг аскезе, он мора да буде чврст, смирен и човекољубив. Тада постајеш свим људима драг. Постајеш човек који је чврст у борби, јер мораш да извучеш све из себе, не можеш да будеш опуштен и распуштен. Али ту чврстину коју имаш за себе, не усмераваш на друге, већ њима показујеш само своју доброту, љубав, човекољубље и милост. Бог те благословљава и ти осећаш Христа у себи.

 

Када је старац Пајсије улазио у храм, није седао на црквену клупицу, већ је стајао, прав као свећа, као жртва Богу.

 

Шта год да радиш, мораш да се повежеш са Христом, то је питање љубави. Ако то схватиш, сам Господ ће ти показати како да изразиш своју љубав. То није неки кратак изазов као кад ронилац изрони из воде и каже: „Био сам на дну 4 минута и нисам дисао“. Наш подвиг није за хвалисање, већ за Христа. Он не служи томе да бисмо оборили рекорде, да бисмо најдуже задржали дах. Ми смо повезани са Личношћу.

Када твоје дете схвати зашто се ти подвизаваш, да је разлог томе тај што постоји Христос, Коме ти идеш у сусрет, тада ће твој подвиг за њега бити светионик. Зато је и старац био испуњен толиком љубављу да се он свуда истицао. Старац Тихон га је звао: „Мили Пајсије“, он је био мио, добар, осећало се да он зрачи благодаћу Светога Духа.

 

Уз помоћ аскезе ми се боримо да подчинимо своје „ја“ Богу, да скрушимо наш егоизам. Морамо да потиснемо своју себичност и страсти зарад нашег Господа. Тада ћемо и ми бити вољени, постаћемо као светитељи: људи су хтели само да их дотакну, загрле, да се изљубе са њима, да буду у њиховој близини и све то мимо воље самих светаца. Колико су они били строги према себи, толико су их људи волели и хтели да буду у њиховом друштву. То је велика тајна.

Морамо да преобразимо своју душу, да је начинимо добром и лепом, да у себи изградимо велелепни храм за Христа, да би Он обитавао у нама. И видећеш да ће из тебе потећи благоуханије, и сви око тебе ће говорити:

 

– Какав добар човек! Он има неку блажену привлачност.

Јер смо ми већ уложили одговарајући труд: пост, ћутање, молитву, трпљење, жртву, праштање. То су све добре одлике, плод борбе Господа ради.

 

Старац Јосиф Исихаста се молио по 8 сати свако вече, и старац Јефрем Катунакијски је такође непрестано узносио своје молитве, док га једанпут није заболело грло и крв му потекла у уста. Он је отишао старцу Јосифу, а тај му није рекао: „Чедо моје одмори се“, већ напротив:

– Пусти нека тече крв, само настави молитву.

Одбаци своје „ја“, не тетоши себе, јер ако га одбациш, нећеш га наћи на ђубришту, него у наручју Господа. Када одбацујеш свој его, Бог га узима и полаже у Своје срце, преображава га и освећује, чува га и воли, пружа му првобитну лепоту. Бог ће ти вратити лепоту, која се налазила у нама, пре него што смо изашли из раја.

 

И тако, подвизавајте се, јер пропадосмо! Хајде да се молимо Богу да нас Он пробуди, да нам пљусне воду у лице како бисмо били спремни на борбу за подвиг. Нека почнемо и видећемо чудеса. Нећеш то осетити, док год у руци будеш држао хамбургер, кока-колу или даљински управљач. То не бива.

 

На нама је избор. Свеци су изабрали Христа. Морамо да урадимо било шта, ма како мало се то нама чинило. Наравно, нисмо довољно јаки да целу ноћ простојимо без сна, јер нас следећег дана чека посао, ми живимо у другим околностима. Али без обзира на то, можемо бар нешто постићи. Бог ће примити и наш мали труд и оценити га како доликује.

 

Истину вам говорим, можете постати велики подвижници и мученици нашег доба – и ти, и ја, и сви ми заједно. Свима нам је доступан подвиг стрпљења, молитве и љубави.

 

Архимандрит Андреј (Конанос)

[Ana B.]

пре 6 часа, JESSY рече

Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао

 

 

Подвизавајте се, јер пропадосмо!

Старац Пајсије прича да до окупације Грчке, у Другом светском рату, људи често нису постили. Без обзира на јасно јеванђељско сведочанство Бога о посту. Притом, Господ од нас не захтева да се одрекнемо од мрсне хране све време, већ је одредио да не једемо одређене производе у одређене дане. Ми се, свеједно, противимо: „Па шта има везе шта пише у Јеванђељу? Јешћемо шта хоћемо.“

 

– Када смо имали све нисмо постили, – говори старац. – Али чим је почела окупација били смо принуђени да постимо. Хтели не хтели. Било је људи – присећа се старац Пајсије – који су јели смеће, а не посну храну. Својим очима сам видео људе како копају по ђубрету не би ли нашли остатке било какве хране. Док нам је Бог давао све, презирали смо подвиг, међутим, наступило је време када смо морали да постанемо аскете, упркос нашим жељама. Тада смо разумели да нисмо никакви богови и да не можемо да радимо шта год нам се прохте. Ми нисмо тако важни и свемогући. И смирили смо се са тиме.

 

Ето, лежиш у болници где је храна обично безукусна и пресна. И ти све то једеш и не буниш се. Дају ти избор из пар јела и ти то прихваташ. Али чим Црква жели да ти се обрати, ти истог трена то одбацујеш. А Црква није пуки стицај околности, она је Христос и њене заповести доносе велико благо и корист човеку.

 

Када је старац Пајсије био мали, устајао је ноћу, читао Псалтир и молио се. Једном приликом су му браћа, чак наредила да се врати на спавање. Причам вам ово да бисте схватили каквим путем иду свеци. Јер до нас дође глас о неком високо духовном човеку и ми помислимо: „Ох, како је то високо!“ – и изгледа нам као да је њему било лако да достигне тај ниво. Али да би достигао те висине, светац је страдао, подвизавао се, трпео муке ради Бога. Он се жртвовао и примио благодат Светог Духа у своје срце.

 

Али није довољно само сакупити те дарове, треба их још и задржати. Ако Бог пружа Свој дар некоме, то значи да је он достојан и да га задржи.

 

Када је старац Пајсије био дечак и слушао речи Јеванђеља, никада у тим тренуцима није седео. Говорио је себи: „Како могу да слушам Христа, а да седим?“ Ко му је рекао да се тако понаша? Ко га је просветио да слуша реч Божију стојећи и повремено клечећи?

 

Па чак га је и његова мајка упитала: „А зашто ти устајеш када читаш Јеванђеље?“ А он јој је одговарао, да не види добро и да мора да буде ближе петролејки док чита. Он је изрекао малу неистину да би могао да настави свој труд.

 

Нама је све тешко, а он није осећао умор. Ми бисмо се обрадовали, ако би нам допустили да слушамо Јеванђеље лежећи.

Једном је старцу пришао младић да му нешто каже, а старац је видео да је старији човек, излазећи из храма, заборавио кишобран. Он је рекао младићу да потрчи и однесе кишобран деди. А овај му је одговорио: „Оче, па зар се он сам неће вратити по кишобран?“

Било му је тешко да некоме однесе кишобран! Он није хтео да се макне с места. Нешто се догодило са нашим измученим душама...

У Кападокији, завичају старца Пајсија, било је много строгих подвижника и они су брижљиво чували традиције Цркве. Мајка је Пајсију, док је био сасвим мали, спремала јела без уља, а он ју је питао где све то кува:

– Па ти си јуче у том лонцу кувала на уљу!

– Да, али сам га опрала.

– Не, ако је јело из тог лонца, нећу то да једем и ништа ми неће бити.

 

Док слушаш моју причу, вероватно мислиш: „То су крајности!“ Да, само што је он након тога чинио и „крајња“ чуда. И када је старцу Пајсију долазио болесник од кога су лекари већ дигли руке, он се молио са свом својом „крајношћу“ и дешавало се чудо. Или, на пример, дође му нека жена, која не може да има деце и тај „фанатични екстремиста“, кога ти окривљујеш да не зна меру, моли се за њу и жена зачне!

Он очигледно није био обичан човек. Помоли се и жена роди дете! Или исцели болесног од неизлечиве бољке. Све му је то дао Господ. Он слуша молитве слугу Својих, као што је слушао пророка Илију и Мојсија. Он слуша молитве светаца, а да би чуо твоје вапаје, мораш Му показати да се заиста молиш. Да би Господ чуо твоју молитву мораш се потрудити. Он види како ти опуштено лежиш на троседу и каже:

– Чекам да устанеш са тог троседа! И када будеш озбиљно приступио томе што желиш и Ја ћу те озбиљно погледати, јер не желим никакав површни одноос. Ја се према теби односим са озбиљношћу и желим да учиним чудо у твом животу. А ти говориш: „И ја то хоћу!“ – , само притом настављаш да лежиш. Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао на дивану.

Када желиш, на пример, да купиш кола, спреман си да пређеш седам мора и седам гора, само да би нашао она која ти се највише свиђају. Тражиш одговарајући модел на интеренту сатима, посећујеш сајмове. Колико времена трошиш само да би нашао аутомобил, који ти одговара?

 

Тојест ради аутомобила се активираш и упрегнеш све своје снаге, а зарад своје душе не можеш то да учиниш? Да би се десило то чудо које очекујеш? Ти желиш да се оно једноставно деси, а да ти ни прстом не макнеш? Или мислиш да си урадио све убацивши 20 динара у кутију, поред иконе у цркви? Не, мораш се потрудити из све душе, мораш начинити духовни, унутрашњи напор. Мораш разнети камен, који притиска твоју душу и наћи у себи снаге за духовни раст. Управо тако и делује аскеза, она скида камен са твоје душе, да би ту могао да се усели Бог.

 

Говоре да је старац Пајсије током целих ноћи стајао и молио се, чак и док је био дете и да је наставио то да чини и на Синају, и на Светој Гори и у Коници, свуда. А шта је он то радио, па му се није спавало? Управо супротно од онога што ја чиним да се ослободим умора. Тада загревам воду, додајем со из Мртвог мора и држим ноге у лавору око пола сата. А старац Пајсије је наливао ледену воду, да се његове ноге не би опустиле и да не би заспао.

 

Он се сву ноћ, на ногама, молио Господу, Кога је волео изнад свега. Он се није бавио којекаквом јогом, није то радио како би другима поручио: „Погледајте ме, видите шта сам све постигао!“ – није се трудио због неке непојмљиве космичке силе. Он се трудио у име Оца и Сина и Светога Духа.

Ми се обраћамо Богу, Који има личност и име. Тог Бога је волео старац Пајсије. Пошто је он био истински повезан са Њим, Христос је испуњавао његов живот, Христос је у њему изменио све, а заузврат је Пајсије давао све од себе, он је жртвовао своју телесност у пламеној љубави према Богу. Напослетку када је узимао бројаницу, његове молитве су биле чудотворне. Када је он подизао руке ка небесима и говорио: „Господе пожури, помози овоме човеку“, – Бог га је слушао, јер је и старац слушао Бога. Он је на озбиљан начин схватао своју везу са Богом и Господ му је узвраћао даром чудотворства.

Када је старац Пајсије био у светогорском манастиру Есфигмен, спавао је само по пола сата и то на поду! Да ли се то, Боже мој, уопште и може назвати сном? Зашто на поду, када је мени доступан добар кревет и мека постеља? Но, старац је хтео да се успне на небо, а његов пут достизања Бога је почињао од пода. Коме је дато да разуме те тајне?

Не причам вам све ово, како бисте ви њега буквално опонашали, већ да би схватили какви су људи живели на овој земљи. У коликој мери су озбиљно схватали љубав према Господу. Христос им је дао толики подстицај да су они били спремни да изврше гигантске духовне напоре! Наш дух обузима радост, само док слушамо о њима. А они су уживали у свом духовном труду, као акробата који скаче у висине. И ти говориш себи: „Ах, како он то успева?“ – а њему тај напор причињава задовољство. Тако се свеци, кроз испосништво, приближавају Богу.

 

У другом периоду свог живота, старац Пајсије се пред Причешће подвизавао на следећи начин: 33 часа пред Свету Тајну, није ни јео ни пио. То ти је као када волиш и желиш да испуниш сваку њену жељу. Довољно је да она нешто зажели, а ти одмах скоком!

 

Седиш тако за трпезом и видиш како човек посматра парче пите, на пример, и на лицу му јасно пише да он жели то парче. Узмеш комад и даш му, а он ти захваљује и пита:

– А откуд ти знаш, да ја то хоћу?

И ти одговараш:

– Просто сам те посматрао.

 

Када волиш, проналазиш и измишљаш све могуће начине да би учинио нешто за онога кога волиш. Воли Христа и Он ће те просветлити. Није неопходан пост од 33 часа, можеш да се уздржиш од пушења цигарета барем 3 сата. Или покушај да 3 дана не упаднеш у оне грехе, који ти задају највише мука.

Наравно, све то треба да радиш уз благослов духовника, у духу послушања Цркви. Духовник мора да зна шта ти радиш на духовном плану. Једном ми је неко рекао да спава на поду. Ја сам га упитао:

– А ко ти је рекао, да то радиш?

Таква дејства су израз наше себичности, радимо оно што нам се свиђа и шта нам се прохте. А исправан пут је само онај када наш свештеник зна шта ми предузимамо. Ја се такође подвижем и трудим се да учиним нешто за Бога, али само у духу покајања: „жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће понизити.“

 

Суштина жртве Богу није спавати на поду или држати ноге у леденој води, већ скрушено срце. Само што се срце не може само од себе скрушити, већ искључиво кроз таква дела. Зашто се библијски порезник био у прса? Када се стављамо у тешкоће, скрушавамо своје срце. Телесно утиче на духовно. Тело и душа су увек повезани. Наша борба је усмерена против страсти, а она се води кроз нашу телесност, кроз аскезу.

 

Упамтио сам једног дечака из другог разреда: дошао је на бденије и рекао ми да од петка није јео ни пио ништа, јер се с неким посвађао и нешто ружно урадио. Питао сам га да ли говори истину. Он је одговорио:

– Да! Јел могу да се причестим?

Рекао сам му:

– Наравно да можеш.

 

Он је то урадио јер је његова душа била одиста повезана са Богом, не само на речима, већ и на делима. Када волиш ти то и показујеш: „Господе шта ти могу дати осим своје воље? Све остало је – Твоје од Твојих Теби приносећи. Шта могу да Ти дам, а да није већ Твоје? Новац – он је Твој, цвеће – оно је Твоје. Све је Твоје, осим воље моје, која у потпуности припада мени и ја је Теби предајем! То је моје приношење и жртва Теби. Дајем Ти моју благодарност, жртвујем своје задовољство – ето шта ја Теби приносим.“

 

Бог Свети Дух и малишана и подвишника подстиче на исто – на жртву, пост и труд.

Када би се неко разболео или упао у велико искушење старац Пајсије три дана ништа не би јео, и све време би се молио! Ни мрвицу хлеба не би окусио. И није то радио да би други рекли: „Види ти њега!“, напротив, у његовој аскези је била скривена љубав, он је све то чинио за другог, који се мучио. Тада човек има право да каже Богу: „Господе, ја чиним то ради тога и тога, који је у муци, његово дете очекује операција.“

 

Да би неко достигао подвиг аскезе, он мора да буде чврст, смирен и човекољубив. Тада постајеш свим људима драг. Постајеш човек који је чврст у борби, јер мораш да извучеш све из себе, не можеш да будеш опуштен и распуштен. Али ту чврстину коју имаш за себе, не усмераваш на друге, већ њима показујеш само своју доброту, љубав, човекољубље и милост. Бог те благословљава и ти осећаш Христа у себи.

 

Када је старац Пајсије улазио у храм, није седао на црквену клупицу, већ је стајао, прав као свећа, као жртва Богу.

 

Шта год да радиш, мораш да се повежеш са Христом, то је питање љубави. Ако то схватиш, сам Господ ће ти показати како да изразиш своју љубав. То није неки кратак изазов као кад ронилац изрони из воде и каже: „Био сам на дну 4 минута и нисам дисао“. Наш подвиг није за хвалисање, већ за Христа. Он не служи томе да бисмо оборили рекорде, да бисмо најдуже задржали дах. Ми смо повезани са Личношћу.

Када твоје дете схвати зашто се ти подвизаваш, да је разлог томе тај што постоји Христос, Коме ти идеш у сусрет, тада ће твој подвиг за њега бити светионик. Зато је и старац био испуњен толиком љубављу да се он свуда истицао. Старац Тихон га је звао: „Мили Пајсије“, он је био мио, добар, осећало се да он зрачи благодаћу Светога Духа.

 

Уз помоћ аскезе ми се боримо да подчинимо своје „ја“ Богу, да скрушимо наш егоизам. Морамо да потиснемо своју себичност и страсти зарад нашег Господа. Тада ћемо и ми бити вољени, постаћемо као светитељи: људи су хтели само да их дотакну, загрле, да се изљубе са њима, да буду у њиховој близини и све то мимо воље самих светаца. Колико су они били строги према себи, толико су их људи волели и хтели да буду у њиховом друштву. То је велика тајна.

Морамо да преобразимо своју душу, да је начинимо добром и лепом, да у себи изградимо велелепни храм за Христа, да би Он обитавао у нама. И видећеш да ће из тебе потећи благоуханије, и сви око тебе ће говорити:

 

– Какав добар човек! Он има неку блажену привлачност.

Јер смо ми већ уложили одговарајући труд: пост, ћутање, молитву, трпљење, жртву, праштање. То су све добре одлике, плод борбе Господа ради.

 

Старац Јосиф Исихаста се молио по 8 сати свако вече, и старац Јефрем Катунакијски је такође непрестано узносио своје молитве, док га једанпут није заболело грло и крв му потекла у уста. Он је отишао старцу Јосифу, а тај му није рекао: „Чедо моје одмори се“, већ напротив:

– Пусти нека тече крв, само настави молитву.

Одбаци своје „ја“, не тетоши себе, јер ако га одбациш, нећеш га наћи на ђубришту, него у наручју Господа. Када одбацујеш свој его, Бог га узима и полаже у Своје срце, преображава га и освећује, чува га и воли, пружа му првобитну лепоту. Бог ће ти вратити лепоту, која се налазила у нама, пре него што смо изашли из раја.

 

И тако, подвизавајте се, јер пропадосмо! Хајде да се молимо Богу да нас Он пробуди, да нам пљусне воду у лице како бисмо били спремни на борбу за подвиг. Нека почнемо и видећемо чудеса. Нећеш то осетити, док год у руци будеш држао хамбургер, кока-колу или даљински управљач. То не бива.

 

На нама је избор. Свеци су изабрали Христа. Морамо да урадимо било шта, ма како мало се то нама чинило. Наравно, нисмо довољно јаки да целу ноћ простојимо без сна, јер нас следећег дана чека посао, ми живимо у другим околностима. Али без обзира на то, можемо бар нешто постићи. Бог ће примити и наш мали труд и оценити га како доликује.

 

Истину вам говорим, можете постати велики подвижници и мученици нашег доба – и ти, и ја, и сви ми заједно. Свима нам је доступан подвиг стрпљења, молитве и љубави.

 

Архимандрит Андреј (Конанос)

"Ne brinite se šta ćete jesti i šta ćete obući..."

[Јелена М.]

On 5.2.2016. at 1:37, Djolo рече

Старац Пајсије је говорио да га је мајка од малих ногу научила да се моли, не говорећи му никада о молитви. "Када смо били мали", сећао се он, "говорили смо у себи: 'Господе Исусе Христе, помилуј ме!'. Наша мама нас никада није приморавала да то изговарамо, није захтевала да се помолимо. Ми смо једноставно слушали како је она изговарала: 'Господе Исусе Христе, помилуј ме!' док је месила тесто за хлеб".

Тако је и потребно живети. Ради свој посао, а другога остави на миру. Не оптерећуј се њиме. Брини се за спокој у својој души, а он ће осетити леп мирис твоје душе, он ће га схватити. Мајка Старца Пајсија им је додавала јело из пећи и изговарала молитву, падала би виљушка на под, она се није нервирала, разбијала се чаша, његова мајка се молила. "То нам је она предала, осећали смо се као у Рају, волели смо да остајемо код куће и то је била утеха за наше родитеље".

Овај цитат бих да посветим мојој баки.    

[JESSY]

Архимандрит Андреј (Конанос) о томе у које најчешће замке ђаво хоће да нас намами

 

Одакле долазе све болести и патње?

 

Неки човек рече старцу Пјасију:

- Спавам по цео дан.

На шта је Старац одговорио:

- Нема ништа лоше у томе, док спаваш, не грешиш.

Како су величанствени ови свети људи: чак и када им откријемо своје грехове, грешке и разне лудости, они све то претворе у добру мисао, јер су скромни. Смирење им омогућава да на све гледају на благодатан начин, да приклоне главу и да се не понашају арогантно, као што то ми чинимо и кажемо:

- Слушај шта ћу ти рећи! Остави то! Поправи то на овај начин!

Не, свети људи не говоре такве ствари, нити било шта траже, нити су захтевни према другом, већ само према себи. Они себе укоревају, кажњавају и боре се против себе. Воле све друге људе и обожавају све и свја. Био сам задивљен речима св. Нифонта Константинопољског: "Кад видиш човека, падни у свом уму пред њим и поклони му се." Можеш ли се поклонити другом? Можеш ли да повијеш главу као кад се савија класје пшенице? Када пшеница порасте и у њој се налази зрно, клас постаје тежак и савија се. Када приметиш такву појаву кажеш себи:

- Ту је зрно, ту је садржај.

Ако имаш садржај, савијаш се. Ако не, онда те ништа не вуче на земљу и параш облаке. Али желиш да сагледаш себе, желиш да будеш другачији, попут класа на почетку свог раста, рецимо тако, у његовом детињству. Такав је, на пример, младић који је згодан, али себичан, који не жели да се помири са другим, јер има високо мишљење о себи, он се кочопери, и жели да буде примећен и да се његов глас чује ...

Због тога је величанствено имати смирење, тражити од Господа смирење, поклонити се Господу, како би нас затекао понизнима и благословио нас. Будимо изузетно пажљиви, јер гордост је,у ствари, наш највећи проблем.

Највећи мој проблем је моја себичност. Шта то причаш? Јел и код тебе исто тако? Да, знам то. Схватам да се гордост односи и на вас. Ако заиста размислимо о мојим и вашим проблемима, видећемо да је себичност у суштини највећи кривац, буквално.. Можда ћете уложити приговор:

- Добро, онда шта сам згрешила да се разболим? Могу ли стварно да се разболим због своје себичности?

Не. Можда ниси болесна због своје себичности, иако себичност утиче и на тело, али тај протест против болести која је у теби је опет манифестација себичности. Да си се смирила, ти би на прави начин сагледала своју болест. Јел` разумеш? Јер није проблем у самој болести; питање је како болест сагледавамо, како се болест тумачи и да ли човек то тумачење прихвата.

Твој "его" је увек крив. Ако у свему проналазиш замерку, стално кукаш, ако си незадовољан, ако гунђаш на свој живот, ако ти нешто недостаје и ти се жалостиш, то се све догађа јер ти недостаје Христос и смирење. Недостаје ти смирење, али зато си пун самољубља (егоизма).

Неки се људи питају:

- Како се то могло догодити? Одакле та невоља?

Одасвуда. У амбис себичности се може упасти одакле било. Нико вам неће указати на безбедан пут. Проблеми могу доћи одасвуд. Као што се може десити да воз испадне из колосека лево или десно тако се дешава са нашом душом. Постоји изрека да у животу пролазимо кроз многе замке и зато певамо током поста: "Душо моја душо моја устани! Што спаваш? " Искушења долазе и увлаче нас у мрежу егоизма.

Ђаво највише жели да нас ухвати у замку себичности, као што је некада ухватио у ту замку наше прародитеље, присиливши их да себе вреднују више од свега и да своје мишљење сматрају једини истинским.Тако и ми понављамо после њих исто:

- Хоћу да буде како ја кажем!То како ја мислим то је исправно! Требало би да буде тако! То је то! Нећу да се расправљам око тога више. Инсистирам на свом мишљењу - крај приче!

Сви ми заправо патимо од сопственог егоизма, још више од тајне себичности, која је притајенија и опаснија, јер је невидљива. Прикирвена гордост највише штети човеку. Чиме се грешник уопште горди? Чак и ако је себичан, ако схвати свој грех, то је као да каже: "Свима сам на подсмех. Сви ме у мом суседству познају. Сви знају да се свађамо кући, да се дрогирам ... Сви знају колико сам лош човек. "

За разлику од таквог човека, тебе сматрају финим. Фини људи поседују подмуклију себичност, јер се она не манифестује отворено. Човек који не може да се суздржи да греши пред свима, на крају завршава тако што га сви презиру и клоне га се, а ту је њихова шанса. Јер кад се људи окрену од тебе, Бог те воли. Да ли разумеш ово? Бог воли грешника од кога си ти окренуо главу.

Када видиш неког ко отворено греши на улици, ти се узнемириш и кажеш:

- Види до чега је ово дошло. Какво је ово друштво? Шта је људи са вама?

Са тим твојим осуђивањем, посипаш блатом тог човека и тако га понижаваш. Ти си губитник али тај човек је победник. Губиш зато што се окрећеш од њега чији је егоизам видљив. Губиш зато што се клониш човека коме је гордост видљива. А када ћеш видети своју скривену гордост? Гордост коју нико други не види. Само ти знаш да она постоји. И Господ. Можда твој духовни отац зна; ако икада има времена да ти укаже, полагано додирујући оно што ти се не свиђа, она подручја где боли.

Људи презиру грешнике, склањају се од њих, и са оваквим презиром грешници перу себе од својих грехова. Да ли знате, кога би требало да се прикривени егоисти - такозвани "добри људи" - клоне?

Сами себе, и то ће бити њихово чишћење од греха. Јер, ако одустане од своје себичности, очистиће душу. Онда ћете моћи себи рећи:

- Видиш, људи ме сматрају добрим човеком. Па ипак стидим се себе! Згрожен сам гледајући себе! Они ме зову "добрим", али ја знам за себе да сам лажов и лицемер. Једноставно они не знају, не могу да знају моје страсти, моје слабости, моје пороке, мој тајни живот, моје речи, моје фантазије, о животу како живим у свом дому и како се односим према најмилијима ... Нисам такав каквим се представљам.Ја сам лош човек.

Ако се не стидите својих скривених дела пред људима у вашој околини, то значи да вам се та ваша дела допадају. Зато их понављате. Неки се жале свом духовном оцу:

- Знаш, оче, твоје речи су повредиле мој понос.Повредио си моје самољубље.

Међутим, нема ништа лоше у томе што су ти понос и самољубље повређени. Не брини за то. Када је твој брат увређен, иди и помози му. Али када је твој егоизам повређен, заборави, пусти то.

- Али како то да успем?

Пусти свој рањени "его", оставите га нек умре. Нека цркне у потпуности и не покушавај да га касније реанимираш. Немој ићи свом духовнику да твој рањени егоизам још потхрањује, већ радије иди да он тај твој егоизам доврши.Немој се упињати да му објасниш како се други неправедно односе према теби, већ реци: "Ја сам погрешио!"

Јер ако тражиш самооправдање, како можеш да васкрснеш своју душу?

[JESSY]

ПУТОВАЛА САМ У ЈЕРУСАЛИМ И ТАМО ВИДЕЛА СТАРЦА

Архимандрит Андреј (Конанос)

 

    

 

Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима:

– Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила!

Питам их:

– Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»?

– Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом...

– И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу?

– Па ништа…

Једном су ми испричали:

– Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца!

– Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца?

– Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио!

– Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!».

Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима.

Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.

Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру?

– Хајде за Мном (Јн. 21, 19).

Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара:

– Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном?

Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже:

– Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила?

Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао:

– Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток?

Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам:

– У праву си, опрости ми.

Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?».

Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те.

Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку.

 

http://www.pravoslavie.ru/102989.html

[Veliki Marko]

пре 4 минута, JESSY рече

Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и тада ће и други то схватити без речи.

Мислим да је сва бит објашњена у овом делу.