Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос

[JESSY]

Једном приликом ми је једна жена рекла:

– Ухватила сам свог сина. Зар сам ја глупа, оче? Одмах сам схватила о чему се ради. Узела сам његове ствари, помирисала… Све се осећало на цигарете. Тада сам му рекла: „Шта радиш ти? Мислиш да ништа не видим?“, јер сам схватила да пуши! Не може да се сакрије од мене!

Одговорио сам јој:

– Браво за тебе, баш си паметна! А шта се десило онда?

– Наравно, направила сам скандал!

… Од тада син жваће жваке пре него што се врати кући, прска своју одећу парфемом, крије се и осећа се јако добро због тога. Његова мајка већ ништа не осећа. Ја јој говорим:

– И, шта мислиш, да ли си успела?

Зар је то успех? Ти се поносиш тиме што си тако домишљата, а не схваташ да права мудрост није у томе да глумиш да све схваташ, већ у умећу да сачекаш мало. Сачекаш да прође време. Мислиш да Бог не види то? Види. Али да ли се Он одмах меша у наш живот и кажњава? Не. И ти сачекај, остави га, он ће се изменити и схватити као што је схватио и Свети Силуан. Он је отишао до оца и питао га:

– Оче, реци ми, оног дана када сам ти припремио јело са месом, ти си знао да је тај дан петак?

– Како да не знам? Био је петак и ја сам се осећао као да једем леш, нисам се осећао добро.

– А зашто ми ништа ниси рекао? Ниси ме опоменуо, изгрдио, ниси ме натерао да се осећам лоше.

И Свети Силуан је схватио. На тај начин се мења човек.

[JESSY]

Једна жена се жалила Светом Пајсију на своју ћерку. Она је била лења, спавала је до касно, имала је 25 година и још није била удата. Мајка је говорила:

– Оче, па како ће се она удати ако по цео дан спава? Ништа је не занима, цео дан лежи или излази са својим другарицама. Притом је ужасна чистуница, све јој је прљаво, ништа не жели да додирне и зато ништа и не ради. Када се поздравља, обавезно пере руке алкохолним раствором. Цео дан шета са том флашицом. Шта да радим са њом? Како она мисли да створи породицу, како ће бринути о кући, како ће спремати јело – па она ништа не зна и не жели да зна? Очајна сам. Све време јој говорим о свему овоме, али се она не мења.

Старац Пајсије јој је одговорио:

– Твоја ћерка ће се променити само на један начин.

– Како?

– Трпљењем. Њој проповед није потребна. Ништа јој немој говорити. Покажи трпљење.

– И она ће се променити?

– Бог ће је изменити. Сачекај мало, научи се трпљењу, она више није дете, има 25 година, већ је формирана личност. А ако се не измени, значи да је достојна своје судбине. Остави је на миру.

Прошло је неко време, девојка је срела младог човека у кога се заљубила, удала се за њега и родила дете, научила рано да устаје, све стиже по кући, спрема и пере. Њен живот се изменио и натерао је да постане боља. У питању је био њен избор, нико је није приморао на то. Када је након неколико година жена поново отишла Старцу Пајсију, он је питао:

– Шта ради твоја ћерка?

– Оче, све се догодило како си и рекао. Удала се и тако изменила! Све је научила.

– А шта је са чистунством?

– О, превазишла је то. И дете купа и чисти га, спрема, све ради сама.

– Видиш како се променила? Да ли си јој нешто говорила?

– Не, оче, нисам, како си ми и рекао. Ћутала сам, предала је Богу и чекала.

Да ли је лако показати трпљење? Ми желимо да други буду онакви каквим ми желимо да их видимо. По људском схватању то је нормално, да и сам имам дете, ја бих то исто хтео. Међутим, ми не знамо Божији Промисао за свакога од нас. Нама је неопходно да се научимо смирењу, да можемо да кажемо: „Гоподе, предајем се Твом Промислу, не желим да се Ти равнаш у односу на мене, чини са мном шта желиш“. И онда ћемо чути одговор од Господа:

– Ја не желим да ти диктирам, не желим да те претварам у шаховску фигуру. Желим да будеш срећан.

Зато је неопходно потчинити се Божијој вољи и не инсистирати непрестано на испуњавању своје воље. Ово можемо достићи једино трпљењем и молитвом. Да ли се молимо за оне које волимо, да се измене? Да би променио човека, помоли се за њега. Моли Бога да га Он измени и видећеш како ће се твојом молитвом постепено изменити. Међутим, ми се не молимо.

[JESSY]

Испричаћу вам нешто. Једне вечери се један брачни пар свађао три сата, цела зграда их је чула. Свађали су се, свађали, затим су се уморили и сели да гледају телевизију. То јест, посвађали су се, вика је достигла врхунац, они су истрошили батерије и досадило им је. Онда је жена рекла:

– Дај да поједемо нешто!

Сели су да гледају телевизију, јели и помирили се. Рекао сам им:

– Три сата свађе. За пола сата сте могли да прочитате молбени канон Пресветој Богродици, само за пола сата. Да ли сте урадили то? Не, нисте могли то да урадите. Нисте научили да се молите. Лакше је свађати се.

Лакше је јер затим вам постаје лакше. „Моја крв се узбуди“, овим речима је то објаснио један човек. Међутим, молитва боље „узбуђује“ крв у твом срцу. Други човек ми је рекао:

– Ако се молиш заједно са својом женом или са својим дететом, зар можеш одмах након тога да се свађаш са њима? Не можеш. На пример, служимо неки молебан и заједно почињемо да певамо „Пресвета Богородице, спаси нас“, а затим ја изговарам „Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас“. Да ли можемо одмах након тога да се свађамо? Не, након молитве ти није до свађе.

На тај начин, сви проблеми у кући, сва напетост и раздражљивост потичу од тога што у дому нема духа молитве и мира. Молитва је најмоћније оружје, највећа помоћ, највећа подршка у нашем животу.

[JESSY]

Један момак ми је говорио:

– Оче, шта се ово дешава? Не могу да нађем девојку да учиним грех са њом. Како кренем да се спремам да учиним то, у последњем тренутку се обавезно нешто догоди и све пропадне! Неко ми смета!

Запрепастио сам се:

– Нисам те схватио? Шта ти смета?

– Сметају ми да учиним грех!

– И то те брине?

– Наравно да ме брине!

– Јел’ све у реду са тобом? Други се моле да не греше, а ти се жалиш због обрнутог?

– Али ја желим да учиним грех са девојком!

Погледај га. Хвала му и за то што је поштено признао… Након неког времена ми је дошла његова мајка и рекла:

– Оче, знам на шта се жали мој син и открићу ти тајну, али му је ти немој рећи. Ишла сам Светом Харалампију кога веома волим, однела сам му дар и замолила га:

„Свети Харалампије, молим те, помози. Нека мом сину, када пожели да учини било које лоше дело, пожели да учини грех, ништа не пође за руком. Али када наступи тренутак да створи породицу, када његова осећања буду озбиљна, помози му!“

И знаш оче, сада мирно спавам! Зато што раније целу ноћ нисам могла да спавам…

Узгред, ова жена је имала 12 деце, спавала је на поду, то јест, молила се и од умора би заспала на поду. Говорила ми је: „То је било мучење. Толико сам се бојала за децу, толико сам желела да остану добри, пратила сам их, звала их на телефон и они су ме лагали. Скоро да сам полудела, претворила сам се у детектива. То није био живот.

Тада сам рекла себи: „Ништа не могу сама да урадим. Ићи ћу Светитељма, молићу се и ако Богу буде угодно, све ће се променити. Почела сам да се молим: ‘Господе, знам да ћеш Ти све да уредиш!’ и умирила се. Свети Харалампије се веома добро сналази, ја сам мирна за своју децу.“

Тада сам схватио зашто млади човек није могао да нађе девојку да би учинио грех са њом. Сметала му је молитва мајке. Размисли, да ли можеш да се молиш тако?

[JESSY]

Други млади човек је молио да уверим његову вереницу да напусти посао у банци где је радила, јер су у истој канцеларији са њом радили и мушкарци. Он се бринуо да ће је они гледати. Рекао сам му:

– Слушај ме, она је део твог живота. Како ћеш живети са њом? Зар ћеш је бесконачно пратити да неко други случајно не погледа на њу? Зар је то љубав? Зар ће те она волети на силу? Ти треба да се молиш и немаш права да јој одузимаш слободу!

Једино љубав која је слободна има вредност. Волети не значи да те затворим у кући и не дозвољавам да се виђаш са другим људима да те не бих изгубио. Дужни смо да учимо да волимо онако како нас воли Господ. Када човек нема избора, он не може да каже да је изабрао онога кога је изабрао добровољно. Слобода значи да ја могу да бирам, поредим и изабирам тебе. Управо тако је било у случају са овим младићем. Његова вереница ми је рекла:

– Оче, што више гледам на друге мушкарце, то ми више недостаје мој вереник, јер га ја заиста волим.

Он је то схватио, умирио се, није се више нервирао због њеног посла. Неко може да каже: „Значи, предлажеш ми да оставим све како јесте, да се ни у шта не мешам, не бринем се уопште ни за шта и легнем да спавам мирно?“

Не. Уопште ти не предлажем да оставиш човека који се налази поред тебе и не бринеш, већ да промениш начин на који делујеш: буди стално са својим дететом, својом женом, својим мужем, са оним на кога желиш да утичеш, али изабери други, тихи, невидљиви и врло ефикасни начин – молитву, смирење, уважавање друге особе и рад на својој души.

[JESSY]

Једном су Старца Пајсија питали:

– Шта радиш оче, када твој парадајз тако расте?

– Подупирем их кочићима да не падну, јер је парадајзу неопходна подршка. Међутим, не везујем их жицом, већ влакнима тканине које узимам из неке од мајица и везујем их са бригом и прецизно.

Дакле, да, делуј на човека, али делуј брижљиво, не притискај га, да не осети твоје дејство и не помисли у себи: „Како да се избавим од њега, немам снаге да трпим више ово!“

Ми не можемо на силу да задржимо дете око себе. Некада ће он или она имати своју породицу, свој дом, своју децу.

Наше дете не припада нама, оно није наша својина.

Ми се рађамо у утроби мајке сами, растемо, одрастамо и Бог говори сваком од нас: „Узми себи сапутника да не будеш сам на путу живота и заједно идите ка Мени. Дајем ти друга, али не да би га ти мучио или се мучио сам, већ зато да тражиш и нађеш свог Бога и научиш се да волиш и уважаваш друге људе“. Затим ти Бог даје децу и говори: „Рађајте, будите велика породица и радујте се томе.“

Међутим, време пролази и породица се поново смањује. Жени се прво дете, одлази из куће, затим друго – и породица поново постаје мала. И у великим породицама када се сви ожене и удају, у дому поново остају само два човека. А затим наступа тренутак када поново постајеш усамљен јер један од двоје умире. Међутим, ако си на почетку свог пута чуо шта ти говори Господ, онда ћеш се учити томе, учити се да љубиш и научивши се, нећеш ни од кога ништа захтевати.

Нико мене на силу није натерао да будем свештеник као и све остале свештенике. У сваком занимању којим се принудно бавиш није могуће осетити радост. О овоме говорим и деци у школи: мени се допада оно што радим, ја предајем добровољно, допада ми се што ми мој посао доноси задовољство и ја желим тиме да се бавим. У противном, не бих издржао.

И Господ не принуђује никога од нас насилно. И ако ми себе принуђујемо на нешто, треба то да чинимо добровољно. На пример, пост представља самопринуђивање – ако желиш, онда пости. Ако не желиш то да радиш, немој да радиш, никакве користи нема у томе да постиш на силу и мучиш се, постиш и свађаш се са Богом. Тако нешто није правилно. Неопходно је радовати се што се трудиш за Бога, али никада не треба притискати и прекоревати остале због тога. Живи у духу хришћанске слободе и љубави.

И што се више будеш снажио у томе, то ће више други имати потребу за тобом. Када примораваш другог човека да ради нешто на силу, само га одгурујеш од себе. Дозволи му да оде и он ће се обавезно вратити да би нашао утеху у твом загрљају. Остави га на миру и он ће сам тражити да те поново сретне. Хајде да запамтимо то.

Наравно, лакше је говорити него пробати са применом овог принципа у животу јер смо сви склони да намећемо своју вољу осталима. Међутим, увек треба да памтимо да управо због тога наш живот постаје тежак и увидимо како се то одражава на нашим међуљудским односима – и са нашом децом и међу нама самима…

 

http://www.pravoslavniroditelj.org/ako-hoces-da-se-tvoj-bliznji-popravi/

[Драгана Милошевић]

Део 1. Волети значи желети добро другоме

 

 

 

Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970).

 

Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници.

 

Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја.

 

 

Волети значи желети добро другоме

 

 

Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако?

 

Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима.

 

Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав.

 

А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг.

Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао:

 

— Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе.

 

— Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо!

 

— Да, али сам јуче постао свестан нечега.

 

— Шта сте спознали, геронда? — упитали су.

 

— Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе.

 

— Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно?

 

— Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе.

 

И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све?

 

На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи».

 

Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.»

 

Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.»

 

Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли.

 

Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.»

 

Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо.

 

Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког.

 

 

Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду.

 

Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо.

 

Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник.

 

Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава.

 

У тим тренуцима упитај Бога:

 

— Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим?

 

И Христос ће ти рећи:

 

— Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим.

 

— Али како, Господе? Како можеш да га волиш?

 

А Бог ће ти одговорити:

 

— Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио

према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани.

 

— Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима...

 

— Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава.

 

Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе.

 

Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак:

 

— Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом.

 

— И шта предузимаш? — упитао сам га.

 

— Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања.

 

— Зашто?

 

— Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам.

 

Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње!

 

(Крај следи.)

 

Архимандрит Андрей (Конанос)
 

С новогрчког превела Александра Никифорова
Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника / С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015.

 

 

Са руског Марина Тодић

20 / 01 / 2016

[Драгана Милошевић]

Део 2: Љубав је превладавање себе

 

 

Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја.

 

 

Љубав и слобода су увек заједно

 

 

«Ја волим своје дете,» – каже једна мајка. И зове га петсто пута на дан. «То чиним из љубави, да видим како је и где је.» Међутим, није тако. У ствари, она једноставно не може да поднесе кад дете оде од ње. Не подноси кад дете нестаје из њеног видокруга и живи сопственим животом. «А с ким си? А зашто си се задржао? А какве гласове то чујем? Ко то прича? А ко је та девојка?» То је очигледна подозривост и болестан однос. И разуме се, нема ту никакве љубави. Зато што је љубав жртва. То је «желим да рашириш своја крила, желим ти добро».

 

«Он треба да расте, а ја да се умањујем» (Јн. 3: 30), – рекао је свети Јован Крститељ кад је угледао Господа. Волим Господа. И пошто Га волим неће ме узнемиравати то што се налазим на извесној удаљености од њега. Јер куд год да кренем Он зрачи таквом светлошћу да нема више ни раздаљине, ни сенке. И док Га волим увек ћу бити у светлости. Зато сам спреман да идем било куда и да будем тамо где ме Он одведе. Радујем се Ономе Кога волим. Волим Га и нека изгледа да се гасим и нестајем. Волим Га и издалека, осећам то својим срцем. Остављам место за другог да би могао да дише, да би могао да се креће и да се осећа слободно. Не повређује ме ако он разговара с другим. Не гуши ме то, не узнемирава ме, нисам љубоморан и не мучим се.

 

А да ли знаш како то делује на човека? Он ће те више заволети и неће се удаљити од тебе. Зашто? Па зато што му дозвољаваш да то учини. А кад човеку даш могућност да се удаљи од тебе, он то не чини. Кад га вучеш себи на силу, кад инсистираш, постижеш супротно. Разумеш ли? То се дешава у нашим односима с разним људима. Видиш то на примеру својих односа. Кажеш: «Љубоморна сам због мужа, не могу, патим...» Али ако га волиш, погледај себе. И прво стекни сопствену лепоту која ће те испунити осећајем сигурности и мира. А онда научи да истински волиш свог мужа, да се молиш за њега и да осећаш оно што он осећа. Односно, да се стално питаш: «Да ли му прија оно што сад радим? Ево ово, досађујем му, замарам га, вршим притисак на њега, да ли му то прија? Односно, да ли је мом мужу (или мојој жени) пријатно то што сад приморавам његову (њену) душу на нешто?»

 

Кад читаш Јеванђеље, немој га читати формално, већ се стално питај: а где сам у ономе што је овде речено ја? Шта је повезано с мојим животом? Христос каже: «И као што желите да људи поступају према вама, тако и ви поступајте према њима» (Лк. 6: 31). Примени ову Христову истину на свој живот и размисли: да ли би ти се то свидело? Да ли би ти се свидело, на пример, да сваки пут кад идеш да прошеташ и да поразговараш с другом, да мало живиш својим животом, или кад идеш сам у шетњу, осећаш да те стално неко прати и за нешто сумњичи? Зашто идеш тамо? Зашто ме остављаш? Не говориш ми све... Зашто кришом разговараш телефоном? Зашто си се окренуо тамо? Зашто си прекинуо свој разговор? Сумње, сумње, сумње... Али на такав начин ништа нећеш постићи. Љубав и слобода увек иду заједно.

 

Реци: «Волим те и дајем ти слободу да радиш шта хоћеш.» И човек ће одговорити: «То је права љубав! Тако се односиш према мени да желим да будем с тобом, зато што ме поштујеш!»

 

У сваком случају, Бог поступа управо тако. Он нас поштује у сваком тренутку нашег живота. Даје нам слободу кретања. И не свети нам се. Дозвољава ти да учиниш свој грех, да се удаљиш од Њега, и шта ти каже? Сваког дана излази сунце и сија целом свету! Сунце је љубав – зар не? Сваког дана кад излази сунце Господ као да ти поново каже: «И данас сам испуњен љубављу према теби. Дарујем ти нови дан. Не просто зато да би ти појео свој доручак и да би започео дан у радости и тако даље, већ да би то прихватио и размислио: то што сам данас жив значи да ме Господ воли.» Мене. Мене, који сам јуче тонуо у свом егоизму, злоби, љубомори, осветољубивости, радозналости и осудама. Учинио сам много тога што је задовољило мој нарцизам, моје самољубље и моје пороке. И без обзира на то, Христос је поново извео Своје сунце и ја сам угледао светлост и нови дан!

 

Шта Христос говори свим овим? «И данас те поново волим. Нека си јуче био онакав какав си био. Али данас ти дајем могућност да поново начиниш свој избор.» Христос каже: «И кад пада киша, она не разликује и пада и на добре и на зле.» Она кваси све. Кваси све куће, све ливаде. Киша пада на све. Видиш ли? «Будите милосрдни као што је милосрдан и ваш Отац» (Лк. 6: 36). Односно, имај милосрђе, самилост и љубав према свему, доброту и разумевање. Како су то изванредне особине!

 

Љубав никад не рањава

 

 

 

Једном си ми рекао: «Ранила ме је љубав. Заволео сам и био сам рањен.» Не знам сећаш ли се шта сам ти одговорио? Не у своје име, већ на основу свог животног искуства и онога што сам прочитао и видео: љубав сама по себи никад не рањава. Љубав је живот. Љубав је светлост и дах нашег срца. То је снажна циркулација крви. Кад волиш осећаш како крв стиже у твој мозак, у твоје срце, у твоје ћелије. Кад волиш испуњава те живот. Љубав те не рањава. И без обзира на то верујем ти кад кажеш да си «рањен». Али не љубављу. Ранила те је неостварена нада у то да ћеш и ти бити завољен као што си заволео, и да ћеш заузврат бити награђен љубављу. Зато си био рањен очекујући оно што ниси добио. То те је ранило.

 

А кад схватиш да љубав, истинска љубав, не моли, не очекује ништа заузврат, нећеш се толико жалостити. Бићеш миран и у случају да добијеш награду, и да је не добијеш. Ако се испостави да ти је љубав узвраћена, сигурно ћеш бити радостан и биће ти добро (разуме се, то је најбоља варијанта!). Али ако остане неузвраћена, нећеш патити. Немам у виду да треба да будеш бестрастан, равнодушан и тврд као камен. Не желим да те буде баш брига да ли те људи воле или не. Човек си, а за човека је природно да се радује кад га воле. На пример, спремио си укусну храну и желиш да ти кажу: «Како је укусно!» Не радујеш се само због тога што су те похвалили за спремљено јело, већ осећаш да те осим овог разлога – захвалности за храну – још и воле. Кроз храну молиш за љубав, желиш да даш како би добио. И не добијајући захвалност патиш. То се дешава често и многим поводима. «Видиш, није ме погледао! Гледај, није чак ни попричао са мном! Жао ми је што није одговорио, значи да ме не воли!»

 

Шта се дешава? Зашто те толико јако боли кад те нико не воли? Мислим да је то зато што још нисмо осетили да нас Бог воли. Кад бисмо стално осећали Христову нежност и то да Он додирује наше срце, све би било другачије. Замисли сад у уму, у срцу, извесну мислену шему како Христос држи твоје срце у Својим рукама. Или да те Христос додирује Својим рукама, да додирује твоје срце и непрекидно га милује. Нежно га мази и каже: «Ту сам, ту сам. Волим те, волим. Прихватам те. Кажем ти да си Ми драгоцен, зато што ти Ја дајем ту вредност, јер Ја сам те створио. Ја се бринем за тебе. Веома те волим и од свег срца желим да те подржим у животу, да ти и даље дајем све оне дарове које ти дајем. Стално сам с тобом, стално.»

 

Можеш ли то да осетиш? Кад осетиш да све то потиче од Христа и храни твоју душу, да си човек којег Он воли, вољено створење Божије, много више ће те хранити љубав, твоја душа ће бити испуњена, а суд твог срца ће се преливати! И више те неће бити брига да ли ти други дарују љубав и признање како би тиме испунио душу. Твоја душа ће већ бити пуна. А кад људи почну да показују љубав према теби, рећи ћеш: «Веома сам вам захвалан», биће ти драго због братске љубави и општења с другима. Наслађиваћеш се општењем, топлим погледом и пољупцем другог, његовим загрљајем. Радоваћеш се свему томе, зато што си човек. Али ћеш добити чудесну могућност и привилегију да се не узнемираваш кад ти не дају љубав. Зато што ће твоје срце и твој ум бити приковани за искључиву вредност коју ти даје Христос! И чућеш у себи глас Христа Који ти каже: «Волим те. Волим те.» Твој Творац, твој Саздатељ, Бог, Који је апсолутно несебичан, Христос, Чија су искреност у односу према нама несумњиви, Који може да нас спаси и да одржава живот у нама!

 

Желиш да те људи воле зато што си човек. Праведно је то што желиш. Али не очекуј много од њихове љубави, зато што ће она у извесном тренутку нестати. У извесном тренутку други човек ће се уморити. Твој муж устаје ујутру, иде на посао, и губиш га на дуги низ сати. Једни млади људи који су се недавно венчали рекли су ми: «Ах, како нам недостаје љубав! Растајемо се, срећемо се касно увече, цео дан смо одвојени.» Видиш ли? Волети и осећати љубав другог је, разуме се, могуће, али без Бога није могуће непрестано осећати заједништво које ти даје вредност. А овде је Сам Бог цео дан и целу ноћ поред тебе и даје ти живот. И кад се ноћу пробудиш и жудиш за нежношћу и топлином, кад желиш да поразговраш, видиш поред себе свог мужа, видиш своју жену, али не можеш да поделиш своја осећања с блиским човеком зато што он или она спава. Али пролазе тренуци и ти одлучујеш да пробудиш онога кога волиш. Питаш: «Реци ми да ли ме волиш?» И чујеш у одговор: «Јеси ли полудела, погледај на сат! Погледај колико је сати, а ти ме питаш да ли те волим! Па добро, волим, волим, само хајде да већ једном спавамо! Треба да устанем у седам ујутру!»

 

Видиш? Он те воли, али не може то да ти каже ако га пробудиш у два или три сата после поноћи. А Господ ти о Својој љубави говори увек. Љубав Божија је она љубав која ти даје вредност, она је стално присутна у твом животу.

 

Кад се залупе врата, кад ти муж каже: «Здраво!» и одлази, или кад се опрашташ од њега, затвараш за собом врата и одлазиш из куће, и идеш на посао, и шаљеш децу у школу, ова љубав и ова нежност су све време с тобом.

 

Кад би то осећао, осећао би се као цар. Богати владар и важан човек, изузетна личност. Не егоистички, већ с осећањем да сам «дете Небеског Цара! Ја сам дете Бога и дело Христове љубави. Имам вредност. И ако ме људи све време буду пљували, ако ме буду мрзели, ако ми буду желели зло мој Бог ме свеједно воли. Воли ме Онај Ко је достојан да ме воли. Онај Чија је љубав несумњива и истинита, она ме држи у овом животу и даје ми живот.» Ако то схватиш, нећеш бити тако лако рањив, нећеш се секирати узалуд. Усмерићеш свој ум ка вољеном Господу, вољеном Христу. Осетићеш Христову љубав у свом срцу и никаква људска љубав те неће збунити. Ако ти је дају и ако ти је не дају. Заш како је то дивно! И тада ће се десити чудо: почећеш да привлачиш и људску љубав. Зато што ћеш постати слободан човек. Нећеш више бити нервозан и досадан, напет и потиштен. Бићеш пријатан свима.

[Драгана Милошевић]

Нема љубави без ризика

 

 

 

Познајем једну мајку која веома воли своју децу. Толико јој недостају кад нису поред ње! Али један има мотор и све време је ван куће, касно се враћа. Други путује. Трећи иде на ходочашћа. Још једна кћерка жели једно, други син ради друго... Ова мајка толико воли своју децу и толико би желела да бескрајно буде поред њих! Може толико много да им да, да им исприча. Али даје предност томе да их воли и поштује. Она дубоко цени њихов избор! Њена свеобухватна љубав ме је многоме научила.

 

Све си добро схватила – говорим управо о теби. Да, сад разговарам с тобом. Немој сумњати и немој се питати. Понекад ме слушаш и падају ти на памет мисли: зар он то о мени говори? И сама себи одговараш: «Ма не, нема у виду мене, зато што нисам толико добра, нисам тако смирена...» Да, имам у виду управо тебе! Овај твој дар ме је веома дотакао и многоме научио. Сећам се како си дозволила свом детету да купи мотор, мада у души то нимало ниси желела. Све време се бринеш да му се нешто не деси, али схваташ да је љубав превладавање. Нема љубави без ризика. Не дешава се да је у животу све прорачунато и познато.

 

Љубав је скок у непознато. То је кад кажеш: «Па шта да се ради! Стално му причам, а он неће да ме слуша! Шта могу да учиним за своје дете? Једино што могу јесте да наставим да га волим! Не могу да вршим притисак на своје дете и да га прогањам. Једноставно ћу наставити да га волим!» И то је попут невидљивог покрова љубави, попут топлог покривача деликатне бриге. Он је невидљив, али суштински покрива душу детета. И дете то осећа. Оно осећа љубав. Љубав, коју му ти дарујеш. То је најбоља инвестиција и најбоља тактика.

 

Ја не подносим притисак. Не могу да притискам људе и не подносим кад ме притискају. Не могу да гледам на то како људи са стране врше пресинг. То ме веома узнемирава. «Сви смо, оче били у цркви.» Родитељи ове речи изговарају с поносом, али ако се пажљиво загледаш у лица чланова те породице видиш да је половина задовољна, а остали су потиштени и нервозни. Зато што су дошли у храм на силу. А то већ није љубав. «Али, оче, зашто то кажете? Одлазак у храм је света ствар, а ви кажете да не доводим децу у цркву!» Да, кажем, али Сам Господ поштује човеков избор због бескрајне љубави према њему.

 

Кад осване недељно јутро и нико из велике вишеспратнице не оде у цркву Господ не оставља без струје овај квартал града. Он поново даје људима светлост. Поново им даје кишу. Његови дарови не престају. Бог се не свети, Он воли. Зато што и ови људи остају с Богом. Обратите пажњу на оно што ћу вам сад рећи: Бог нема проблам с људима. Он има више проблема са мном, с тобом, с нашим међусобним жалбама, притиском и досађивањем.

 

«Али то сам му рекла за његово добро! Али за његово добро му кажем да пости и тајно му доливам свету воду, и кришом сам му ставила нафору, а он ју је одгурнуо и рекао: ‘Узми, не подносим то!’ Шта сам лоше учинила? Све је то из љубави!» Да ли си то учинила из љубави? Зашто је онда сва та граја у кући ако си учинила због љубави?! А да ли си размишљала: можда се твоја љубав само зове љубав, али нема њене особине? Није довољно држати у рукама таблицу с натписом «љубав». Љубав треба да потиче из срца. А чини се да из твог срца исходи само равнодушност. Љубав није равнодушност. Љубав је поштовање и слобода.

 

Већ сам говорио о мајци која је дозволила свом детету да купи мотор. Ова мајка није раводушна, не! Она веома воли свог сина и покрива га својом молитвом. Дозвољава му да оде, али га покрива својом молитвом. Обавија га својом молитвом. Заодева га својом молитвом и љубављу. И у тренутку кад му каже: «Иди!», од ње исходе таласи. Таласи љубави, топлине, доброте и молитве. Она то чини, дозволите ми да кажем, као Бог. Зато што је њено понашање божанско. Управо такви су обичаји Бога. Одлазиш од Њега, али сунце Божије почиње да светли у твом срцу.

 

Бог каже: «Иди! Ја ћу ти давати топлоту како би стекао умиљење и престао да се опиреш као пастир у причи о Бореју 1) и Сунцу.» Сећаш ли се како су се Сунце и Бореј кладили ко је од њих јачи и ко може да скине сако патиру? Бореј је почео да дува и што је јаче дувао, тим више се скупљао пастир и све више се ушушкавао у своју одећу. Опирао се. Јер што је већа хладноћа коју ствараш у души другог човека, тим више се он брани, супротставља и чини теби за инат. А кад зрачиш љубављу све се мења. Шта се даље каже у причи? Да је после Бореја дошло и засијало Сунце! Пастир се опустио, загрејао се и скинуо је свој сако.

 

Заволи себе и заволећеш брата

 

 

Таква је љубав. Тешка је то ствар. Дакле, чуј сад шта ти је чинити, па да завршимо. Шта да радиш? Да ме заволиш! Пре свега. Знаш ли зашто? Зато што осећам да данашњу емисију нисам добро водио. Али ако будем знао да ме волиш смирићу се. Јер знаш да и у мени постоји несигурност. Она постоји у сваком од нас. Стално се питамо разноразним поводима. «А да ли нас воле? А да ли је с нама све у реду? А да ли ће нас похвалити или неће?» Сви ми заувек остајемо деца у души.

 

Чак и свештеник, ако је добро обрадио иверје и некоме га је показао, жели да чује лепу реч: «Како ти је то добро испало, оче! Баш лепо, много ми се свидело!» То се назива охрабривањем. То није егоизам. Нежност није егоизам, нежност, коју дајеш души неког другог. Понекад замењујемо појмове и постајемо тврдокорни. И ову тврдокорност називамо аскезом. Понашамо се неприступачно и ову неприступачност називамо стражењем. Ми смо «само стражење и молитва», а у ствари смо неприступачни и тврдокорни. Човек долази код нас, жели да нас дотакне, али је то исто што и дотаћи бодље кактуса. И он одлази. Знај да су наш изглед и понашање попут бодљи кактуса. А ми сматрамо да нас то чини великим аскетама и старцима данашњице. Не, то није љубав. И није аскеза.

 

Аскета је сладак човек. Према себи има аскетски приступ, али истовремено воли себе. «Воли ближњег свог као себе самог» (Мт. 22: 39), – каже Христос. Заволи ближњег свог као себе самог. Ту нема глагола, али се он подразумева. О чему говоре ове речи? Заволи свог брата исто онако као што волиш самог себе. Да ли си обратио пажњу на то? Бог жели да заволиш себе самог. На другом месту, Он наравно, каже да треба омрзнути своју душу. Шта се тамо има и виду? Да треба да омрзнеш страсти свог срца, злобу која живи у теби. Односно, да увидиш свој егоизам и да га омрзнеш. Али то не значи да треба да мрзиш самог себе, зато што твој егоизам није исто што и ти. Ти си оно што је Бог створио. А Бог није створио егоизам. Бог ти није дао зло. Бог ти није дао твоје слабости. Оне су се појавиле за време твог одрастања, твог васпитања, твог идења кроз живот, израсле су из свега што си доживео. Другим речима, да би умео да заволиш свог брата као самог себе прво треба да заволиш себе.

 

Сад још нешто и завршавам. Размисли о оним људима које због нечега не волиш довољно, за које нема посебног места у твом срцу. Понекад ми кажеш: овај се лоше понашао према мени и зато ме је наљутио. Размисли о таквим људима у твом животу: о родбини, о ташти која је била брбљива, која се мешала у твој породични живот и није испуњавала своја обећања. Или размисли о својој заови која те је оговарала. Размисли о њима. Јер има и таквих, зар не? Можда су то једно, двоје, троје људи. Размисли о њима и смести их у своје срце. И осећај како их својим срцем грлиш, како их примаш дубоко, како их чиниш својим друштвом, доводиш до Бога и остављаш их у Његовом присуству и светлости и кажеш: «Господе, ове људе, овог човека...» Не можеш то да изговориш, а? Тешко ти је. Али не одбијаш. Потруди се да учиниш то ма колико да ти је тешко. Узми овог човека и реци Богу: «Боже мој, смилуј му се, помози му. А прво помози мени, безосећајном човеку.» Тако реци: «Не могу да га заволим! Реци ми, Христе, шта осећаш према њему? Помози ми, Христе мој, да га заволим као што га Ти волиш! Зато што га Ти, Господе, волиш, зар не?»

 

Христос поново не изговара ни реч. Дира ме ово Христово ћутање. Христос ћути, зато што је поново на Крсту, ћутке нас гледа. Сад Христос не говори, али се сећам као је тада на Крсту рекао: «Оче, опрости им» (в.: Лк. 23: 34). И на Крсту је зрачио љубављу. У последњим тренуцима Његовог живота сва наша злоба је била усмерена на Њега. Донели смо Му сву нашу злобу, а Христос је и на њу одговорио љубављу, опраштањем, добротом и милосрђем. Тако и ти поступај. Реци: «Христе мој, онај ко ми је нанео зло, она која ме је увредила, онај ко ме је раставио, она која ми је нанела бол – шта год да ми учине, чак и најстрашније, молим Те, помози и да моје срце постане попут Твог. И дај свима онима који су ми задали бол и који су ми причинили штету, дарове Твоје љубави. Дај им здравље, дај им радост, дај им доброту, дај им другове и другарице, дај им диван живот. Немој се никоме светити, Господе. И ако сам проклео онога ко ми жели зло и ако сам пожелео да му се деси нешто рђаво, и ако сам сазнао да му се нешто десило, па сам се обрадовао у души, све то, Господе, промени! Промени ме, Господе, учини моје срце попут Твог, научи ме да волим тако као што Ти волиш. Иначе нисам хришћани. Иначе, чак и ако све испуним, ако о свему могу да разговарам, да размотрим црквене теме, догматске, светоотачке, монашке, ако дивно говорим, али то не чиним, – како ћу стати пред Тобом? Шта ћу рећи? Шта ћу рећи ако не научим да волим?»

Учини још нешто. Кад те неко ражалости, призови човека који ти је нанео штету у својој молитви и замоли га за молитве да се код тебе све среди. Учини оно што је учинио свети Зосима кад је сазнао да га је један човек оптужио. А знаш ли да је онај који га је оптужио свега неколико дана пре то га говорио: «Оче Зосимо, веома те волим.» А отац Зосима му рече:

 

– Сад ме волиш зато што је између нас све у реду. А ако се деси нешто чудно, хоћеш ли ме и тада волети?

 

– У том случају, оче, не знам.

 

– А ја ћу те, чедо моје, волети како год да поступиш са мном! И не само сад, кад ме волиш и кад те ја волим, већ и у будућности, ако се промениш према мени, наставићу да те волим.

 

Тако се и десило. Овај човек је оклеветао светог Зосиму и говорио је рђаве ствари о њему. Свети Зосима је сазнао за то, али се у његовом срцу није десила никаква промена. Наставио је да га воли. И знате ли шта је светац урадио једном кад га је заболело око? Закрстио је око и рекао: «Христе моје, по молитвама мог брата, који ме клевеће, исцели моје око.» И љубав је учинила чудо: око је оздравило.

 

И ти тако поступај и све ће ти бити добро. Зато што нас понекад осветољубивост, мржња, проклетства и негодовање понекад воде у болест. Лекари нам стално говоре о томе да рак и разне друге болести: чиреви, крварење желуца, хипертонија, притисак – изазива душевна напетост. Шта је душевна напетост? Њен корен је у недостатку љубави. Осећаш у другом свог непријатеља. Не осећаш да сте једно, да смо сви једно. Нисмо непријатељи. Зашто да се растајемо? Чему поделе? Где ћеш за сто година бити ти, и где ћу бити ја? Где ћемо сви бити пред Богом? Зашто онда да се свађамо? Зашто да се не волимо? Зашто да не опраштамо? Просто смо глупаци! Глупост је не волети другог. А волети – значи имати велику памет, мудрост и светост. Божански је волети.

 

Архимандрит Андреј (Конанос)
С новогрчког превела Александра Никифорова
Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника /

С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015.

 

 

Са руског Марина Тодић

 

 

25 / 01 / 2016

1) Бореј – северац.

[Драгана Милошевић]

Искрено,  топло препоручујем свима ове одломке.

[БанеЛ]

Искрено,  топло препоручујем свима ове одломке.

 

  

[Јелена011]

Sjajno kao i obicno! Otac Andrej je cudo, odavno ne citah nekog monaha sa tako zdravim i jasnim stavovima, ma koliko dugi tekstovi bili, on tako divno besedi da ga je milina slusati

Prelepo!

 

Jel moze link ka ovome? Htela bih da podelim al nema ga na pocetnoj kao ona prethodna dva teksta...

[Djolo]

Архимандрит АНДРЕЈ Конанос
„ГДЕ ТИ ЈЕ МУЖ?ˮ

 

 

На почетку бих се обратио људима који се већ налазе у браку, а затим ћу рећи и неколико речи онима који још нису учинили тај корак.

У наше време ништа не представља обавезу. Раније су људи говорили: "Да, сада смо у браку! Сада је то заувек!" Знали су да након венчања нема пута назад: брак се не распада. Не треба мислити да је брачни живот тада био лакши него сада. Једноставно се оно што се догађало у породици није износило ван куће - људи су такође страдали, супружници су имали исте проблеме као и сада, али о томе никоме нису говорили. Многе жене су саме са собом пролазиле кроз то, осећале бол, плакале, догађало се да су их чак и тукли њихови мужеви...

Данас се много тога изменило, да би данас супружници били у стању да остану срећни и вољени, неопходно је да сачувају своје односе кроз лично саосећање. Другим речима, да би се данас сачувао брак неопходно је да се ради на њему, да се помогне браку, јер само по себи ништа не представља објективну реалност. Брак се може упоредити са великим кандилом - ако не будеш доливао уља, пламен ће врло брзо почети да се смањује и на крају дa се угаси. А за то заправо и није потребно много труда. Зато ми је жао када видим хришћане који су разочарани у свој брак. Они ме гледају и постављају питање, не знајући да сам архимандрит[1]:

- Да ли си ожењен?

- Нисам.

- Значи да си јако срећан!

- Зашто тако говориш?

- Јако је тешко бити ожењен, баћушка, јако тешко. Мене задивљују подвижници, са дивљењем размишљам о Светогорцима.

- То није добро.

- Зашто?

- Црква није осветила твој брак да би ти завидео другима, онима који нису у браку. Они имају свој пут. Једно је када се дивиш и мислиш: "Какав је овај подвижник!" и потпуно друго када говориш: "Шта ми је уопште требало да се оженим?"

Није случајно што сте ожењени. Бог вам је тиме указао част, то вам је Он Сам пожелео. Он има добар циљ и сигурно нешто добро треба да се догоди у вашем животу. Зато сте дужни да достигнете тајну срећних односа и потрага за њима представља циљ вашег живота. Зато што Господ тако жели. Тешко је живети 50-60 година заједно. Ако се човек оженио са рецимо 25 година и до саме смрти живи са својом "половином" - шта рећи, то није лак подвиг.

Данас сте сви заједно дошли, лепо изгледате и говорите:

- Слава Богу! Код нас је све у реду!

Међутим, када се вратите кући и затворите врата, почиње реални живот. И ви сте спремни да се поубијате међусобно. Где је отишло "код нас је све у реду" о чему сте говорили? "Све је у реду" - постоји само на улици или у гостима, а живот је оно што се догађа код куће. Хероји - то су они међу вама који су у браку и заиста имају породицу.

 

Један човек ме је неко време након свадбе питао:

- Оче, реци ми молим те, зар ја треба до своје смрти да живим само са њом?

- Тако и јесте, живећеш само са њом.

- То је јако тешко - рекао ми је он - разумеш ме, као млад сам живео другачије. Мислио да ће мој живот бити лак, да ће бити онако како желим. А сада? Понекада ми се чини да ћу пасти под том тежином. Променио ми се карактер, навике, не могу себе да препознам.

Одговорио сам му:

- То што те плаши, у себи крије лепоту. Ако стално будете заједно и будете у стању да уочите све добро што је у вама, ваши односи ће ојачати и почети да доносе плод. И тада ће неминовно из тога произаћи нешто добро. Опасно је цео живот се веселити, то не доноси плода. Ако се цветић не посади негде да пусти корен, неће моћи да порасте, неће почети да цвета. Брак има своју лепоту, али се та лепота показује кроз тешкоће заједничког живота, различите карактере, проблематично понашање.

 

Неки човек ми се након десет година брака пожалио:

- Жена коју сам оженио је некада била потпуно другачија, не као што је сада. Нисам се оженио овом женом.

- Зашто? Знаш, желео бих да ти кажем нешто. Само немој ништа њој да кажеш о томе - и она исто то говори о теби. И твоја жена мисли да се није удала за човека који је сада поред ње, јер је на почетку њен муж био другачији, а сада се показао као други човек.

- Зашто се тако догађа? - питао ме је.

Све је прилично једноставно. За време заједничког живота нестају формалности, љубазност, добри манири одлазе и ми показујемо своје право "ја". То је истина.

У једној књизи младићима дају следећи савет: ако након упознавања са девојком пожелиш да сазнаш да ли те она воли, спроведи једноставан експеримент: у кафићу или ресторану "случајно" проспи на њену одећу чашу воде и погледај каква ће бити њена реакција. Један младић је тако и поступио и био одушевљен резултатом. Чим се вода из бокала просула девојци на хаљину, он је рекао:

- Јао, извини молим те, упропастио сам ти одећу!

Девојка му је одговорила:

- Не, љубави, не брини се, све је у реду!

Није је наљутило што је бацио на њу бокал воде. Није јој било жао хаљине. Међутим, ускоро након венчања, ушавши у кућу, већ са прага он чује:

- Је л' си се вратио коначно? Где си се скитао свe време?

Када седне да руча, жена не престаје:

- Седи како треба! Једи нормално, мрвице лете на све стране!

Шта мислите, шта је нервирало ову жену? Питао сам је:

- Шта тебе толико нервира у твом мужу?

Да ли знате шта ми је одговорила:

- Када чујем како све време док једе мљацка, мене то ужасно нервира. Он мљацка, а ја то слушам.

Онда сам је питао:

- Шта, зар си то тек сада схватила?

- Не, али је сада то почело да ме нервира!

Наравно, то је нервира, јер се већ на почетку заједничког живота открива карактер, открива карактер људске душе - како добре, тако и лоше стране. Добро је и правилно показивати своје право "ја".

На пример, ако кренеш у манастир тамо ће ти се на почетку све чинити савршеним. Тако заиста и јесте, али ускоро почињеш и тамо да се свађаш са другим људима. Зашто? Зато што је такав наш људски карактер. Ми људи смо јако компликована бића, имамо различите недостатке, нервозе, агресију, љубомору, мржњу. Зашто је Каин убио Авеља? Ова братоубилачка осећања постоје у мањој или већој мери у души сваког човека, показују се такође и у браку. Потражи их у себи и наћи ћеш их, а затим захвали Богу због тога што ти жена која је поред тебе, или мушкарац који се налази са тобом, помажу да увидиш свој сопствени карактер. Како би га у супротном ти могао видети? На тај начин помажеш себи у разумевању онога што је скривено у теби. Решење проблема није у бекству, решење је у томе да останеш и потрудиш се, измениш се и измениш свој "его". Најважније међутим јесте да исправиш себе. Већина људи улази у брак да би изменила другу особу. Ово је лажна мисао, истина је у супротном: уђи у брак да би изменио себе самога! Када се ти будеш изменио сам, тада ће се и други променити.

 

Једна жена је, разматрајући са свештеником своју брзу удају, изјавила:

- Добро, удаћу се за њега, али након тога тешко њему. Натераћу га да се промени!

Тада је свештеник одговорио:

- Зар сматраш да си ти у праву? Зар се грбав може исправити?

Жена је била неумољива:

- Учинићу све да буде добар!

Поменуо сам овај разговор да бих показао да је улазак у брак са оваквим одлукама апсолутно неправилан. Добро је ако свако буде видео себе, своје грешке и проблеме, ако буде у стању да се приближи души вољене особе и заиста буде у контакту са њом.

 

Размислите, да ли волите оне са којима живите?

Једном приликом сам питао једног мушкарца:

- Да ли волиш своју жену?

- Да, волим је!

- Како би то показао?

- Волим је, шта још треба да урадим?

- Одлично. На који начин то показујеш? Навешћу ти пример: реци ми, на пример, да ли знаш које је њено омиљено јело?

- Какве везе има јело са тим да ли ја волим своју жену или не?

- Па, одговорио сам, једноставно је: ако некога волиш, знаш о тој особи све, све њене особине, све што воли.

Други човек је знао све детаље свакодневице своје жене, он је њу волео тако јако да је знао све тајне њеног живота. Питао сам га:

- Шта јој се свиђа више од свега?

- Њој се све допада, све може да једе, али када јој купим сладолед од ваниле, њена душа пева! Освојио сам је сладоледом од ваниле!

Његова супруга је волела сладолед и он је знао за то. Други пак ништа не зна о својој жени. Да ли ти познајеш своју жену? Да ли ти познајеш свога мужа? Да ли заиста познајеш његов карактер, душу, понашање? Постоје супружници који живе заједно и не знају ништа једно о другом. Рађају децу и не знају ништа једно о другом. Грле се и не знају ништа једно о другом, спавају у истој постељи и не знају ништа једно о другом. Један не осећа душу оног другог. И колико често чујем:

- Мене муж не разуме, не осећа, не примећује.

Међутим, исто то може рећи и муж за своју жену. То је јако жалосно, живети много, много година заједно и толико мало се познавати међусобно да на крају нисте у стању ни да познате лепоту људских односа. И како је предивно заиста познавати блиску особу. Ако је знаш, осећаш, онда ћеш схватати и многе друге људе који су налик на њу. Ако будеш упознао своју жену, знаћеш и многе друге и то је оно што је предивно. Зато се брините једно о другом, трудите се да разговарате међусобно, говорите и гледате једно у друго чак и када се свађате. Свађа није лоша ствар ако потом из ње буде произашло нешто добро. Сви смо ми људи.

Неки супружници ми говоре:

- Ми се никада не свађамо!

- Браво за вас, одговарам им ја и додајем: Али не мислим да је то баш толико предивно јер је свађа нормална појава. Ако се не свађате, значи да немате шта да кажете једно другом?

Наравно, није ствар само у свађи. Ствар је у томе да почнеш снажно да волиш другу особу као резултат свађе. Рећи јој истину, осетити је, осетити пулс њене душе, постати свестан шта она жели, шта јој недостаје.

 

Један човек је о томе рекао јако лепо:

- Идем на посао и желим да осетим да из дома излазим сит - у јелу, топлини, љубави. Јер онда моје очи неће желети, нити се моје руке пружати ка ономе што ми предлаже свет око мене.

Када дете излази из дома гладно онда оно једе што му дају други људи, оно нема други начин. Исто то се догађа и у људским односима. И супружници који се разводе јесу супружници који не могу да се насите својим односима код куће.

Једном приликом ме је из иностранства звала млада жена са троје деце, глас јој је дрхтао. Одавно је познајем, она је јако добра жена и мајка. Питао сам је:

- Зашто си толико узнемирена?

Одговорила ми је:

- Оче, имам јако велики проблем: не верујем себи, плаши ме оно што ми се догађа. На послу постоји један мушкарац који је освојио моју душу, дотакао ме, допада ми се и ја се због тога осећам ужасно, осећам недостојном, јако, јако грешном.

Рекао сам јој:

- Чекај, знам те дуго, то уопште не личи на тебе. Испричај ми детаљније зашто се тако осећаш и како се тако нешто догодило?

Ево шта ми је испричала:

- Баћушка, знаш колико сам година удата. Ево већ годину дана говорим свом мужу: "Хајде да се прошетамо негде!", и као одговор стално чујем: "Не могу, немам времена!"; "Дај, макар једном дођи по мене на посао и идемо негде, у позориште, кафић, појешћемо по парче торте и затим се вратити кући." - "Не могу, морамо да платимо кредит, морам много да радим, остаћу на послу!" Направила сам нову фризуру а он то чак није ни приметио. Купила нове ствари, а он није обратио на то ни најмању пажњу. Ништа. А када дођем на посао, гледа ме тај мушкарац који ради преко пута мене и примећује све што се променило на мени, обраћа пажњу на начин на који сам обучена, указује пажњу, цени ме и говори ми пријатне речи - оно што већ годину дана не ради мој муж. Испоставља се да ми други човек даје оно што је дужан да ми пружи мој муж који то не ради, не жели. Оче, да ли сам ја крива за ово?

Схватате, она осећа своју кривицу. Али ја сам осетио да није крива она, већ њен муж јер јој није давао ни мрвице, док је странац пришао и дао јој парче хлеба. Ако у браку не будеш наситио своју душу срећом и љубављу, једино ћеш насиљем над собом бити у стању да се у њему задржиш и мучићеш се цео свој живот.

- Сладолед, наставила је она, сама сам направила, ћевапе сам ишла да купим, све што сам заправо желела је да ми муж покаже да ме цени, да ме уважава, воли као и раније, када смо се узели. Тада сам за њега била краљица, најлепша, једина, а сада... сада ме једноставно не примећује.

Знајте да је велики грех када сами не чинећи грех, другога провоцирате на грех. Зато се осврните на свој брак, да ли сте задовољни? Да ли си задовољан својом половином? Да ли је она задовољна са тобом?

 

Једном приликом сам са једним мушкарцем имао следећи дијалог:

- Шта ти пружаш својој жени?

- Дајем новац. Сваке недеље!

- Извини, зар брак представља просто економски договор? Ти јој дајеш новац и на томе се све завршава? Зар само то? Можда твоја жена жели нешто друго? Можда жели да се ти интересујеш за њу? Да поразговарате међусобно?

 

Једна жена ми је једном приликом испричала:

- Када покушавам да поразговарам са мужем, он чита спортске часописе или гледа телевизију. Говорим са њим, а он гледа телевизију. Ја не могу да издржим и молим га: "Дај, угаси ТВ, дај да мало попричамо!" - "Слушам те ја, одговара ми он, хајде, кажи шта си хтела, уморан сам!" И тако сваки пут... Већ одавно не говоримо међусобно са љубављу, од срца. Оче, не могу да издржим то. Желим да живим свој живот и да се скрасим некако.

 

Размислите шта ви сами пружате другима, и не мислите да су ваша жена или муж неко коме је већ прошло време избора и да више нема опасности да их изгубите. У групи ризика се налазе породице у којој један од супружника не "насићује" оног другог. На жалост, многи не примећују знаке које шаље друга особа. Ниједан развод се не догађа неочекивано. Само се чини да је бомба експлодирала неочекивано и ми онда говоримо другим људима: "Готово је! Развели смо се!" Заправо, бомба не експлодира изненада, ту се таложило, гомилало. Жена говори једном, други пут, на различите начине даје мужу до знања да није задовољна ситуацијом, да је то мучно за њу. Пролази неколико месеци, година, али муж ништа не схвата. Или ако и разуме, говори:

- Стварно, не обраћам пажњу на њу, није ми до тога. Али шта ће она да ради без мене? Сав новац је код мене, сва имовина је на моје име!

Шта рећи, таква зависност се сусреће често. Али ако жена буде добила могућност да се ослободи? Шта ће се онда догодити?

Зато пружите особи поред вас оно што јој је потребно, да би затим могла да каже:

- Хвала ти, узећу само мало!

Ово је одличан начин да задржите своју половину. Јер тада колега на послу, комшија или ко год ко искушава особу која вам је блиска различитим привлачним предлозима - неће имати шансе.

Ако су душа, тело, осећања, пуноћа карактера и личности друге особе задовољни тобом, можете бити сигурни да ће увек бити поред вас. Тада нећете морати да тајно претражујете мобилни телефон свог супружника, нећете бринути и приморавати друге људе да их прате или приређивати љубоморне сцене. Да би неко отишао, мора да буде гладан и жедан.

Зато вам још једном говорим: будите јако пажљиви једно према другом. И опростите ми за ово што ћу сада рећи - не говорим то као осуду - посебно треба жене да пазе, јер су у њиховим рукама кључеви људских односа. Жена може да чини са мужем све што жели, може да учини да буде јагње, може да учини да поремети због ње, може да га освоји али и изгуби.

У нашем животу се догађају такви тренуци када, уместо да се трудимо да исправимо наше односе, користимо различите алибије, понекада и духовни, црквени алиби, да се не бисмо фокусирали на оно што нам је неопходно. Долазимо у храм на службу да не бисмо приметили празнину која постоји у нашем животу, у области породичних односа и у љубави. Много пута сам могао да посматрам како се то догађа. Жена је стално у храму, а не труди се да разуме свог мужа. Зар јој Христос неће рећи:

- Прво се помири са мужем, а затим дођи да Ми служиш? Врати се кући, учини све да се зближите и опет заволите међусобно, пружи му оно што му недостаје, а затим дођи и принеси Ми своје усрдне молитве!

Пазите на ово. Не инсистирајте стално на својим правима. Човек се не спасава тиме што је одбранио своја права. Није ствар у томе да се избориш за своје, већ у томе да сачуваш брак.

 

 

Једно дете ме је питало:

- Објасните ми зашто су се моји родитељи развели? Да ли можете да ми помогнете и објасните ми то? Док су се свађали, обоје су говорили да су у праву. Моја мама је викала: "Ја сам у праву!", моја отац је понављао то исто. Обоје су викали: "у праву сам!". Зашто су се онда развели, ако су обоје били у праву?

Знај да нећеш успети да добијеш своја права, намећући их, урлајући и свађајући се. Христос нам је показао други пут, Он нам је рекао:

- Остави то што је за тебе, дај га, принеси себе добровољно на жртву, ради љубави и јединства као што сам Ја учинио.

Зар Христос није био Онај Ко је имао највећа права? Ипак, Он је рекао:

- Узимам на Себе ваше неправде. Постаћу "Лош", распните Мене и ви ћете постати добри.

У питању је највећа тајна. Овом тајном Христос је освојио наше срце и зато Га ми волимо. И ми смо дужни макар да покушамо да се приближимо овој тајни.

Ја радим ове радио-емисије да би свако од нас схватио своје грешке.[2] Први у томе треба да будем ја сам, ја сам дужан да схватим своје сопствене грешке. Да схватимо да се не сме наметати сопствена воља другој особи. Свако то треба сам да схвати! Постане свестан свог егоизма, своје хировитости, своје високе захтевности и одсуства жеље да се прилагодимо.

Једна девојка ми се пожалила:

- Оче, код куће сви патимо због мајке.

- Зашто? Зар је толико лоша?

- Не! Она је јако добра, чак исувише, и ми не можемо, нисмо у стању да испунимо њене захтеве. Она је веома црквена и ми не можемо да издржимо.

- Је л' си ти озбиљна? питао сам запрепашћено, она је црквена и ви то нисте у стању да издржите?

- Оче, она нас не доживљава као живе људе, она нас види као војнике. Она је веома црквена особа.

О овоме је потребно посебно да се замислимо. Ми немамо права да користимо Христово име да бисмо правили свађе код куће, не можемо да се позивамо на то да је нешто одређено Уставом Цркве, независно од тога о чему говоримо - да ли о посту или о начину нашег живота, да бисмо на тај начин исправили насилно другу особу. Људи се не мењају на тај начин. На тај начин се неће исправити ни особа коју волиш. Знао сам једну жену светог живота, удату, са децом, која је држала цео пост на води и притом је својој деци пржила шницле јер није желела да она посте против своје жеље. Уважавала је њихово мишљење и мишљење свог мужа.

Понекада духовност и светост нису само нешто што одише тамјаном, већ и оно што не изгледа веома црквено, а што опет може бити црквено на крају. Да не одеш ово вече на свеноћно бдење као што си планирала, већ да седнеш поред мужа, попијеш са њим мало вина, поразговараш са њим, саслушаш га. Сетиш се како ти је недавно рекао:

- Доста више. Извини, али ти си стално у храму, скоро и да ниси код куће, ја те уопште не виђам.

 

Знао сам једну жену која је непрестано била на вечерњим службама и Литургији. Једном сам је питао:

- Где ти је муж?

То јест, рекао сам јој исте оне речи које је Христос рекао Светој Фотини, Самарјанки: "Где ти је муж?".

Она ми је одговорила:

- Оче, он се не интересује за ово, он је на другом месту.

- Ко је он? Удала си се за муслимана?

- Не, једноставно он није религиозан. Њему се не допадају такве ствари.

- Разумем. А када идеш у храм, шта ти он говори?

- Ми се увек свађамо пре него што ја одем у храм, али ја ипак одлазим јер желим да будем поред вас, драги мој оче!

И осмехнула ми се. Помислила је да ћу је похвалити. Међутим, ја сам јој рекао:

- Слушај ме, ми не можемо служити бдење када знамо да твој муж жели да си код куће. Уопште није потребно да се он нервира и због мене и због тебе.

- Баћушка, он се на Бога љути! рекла ми је тада, а затим тријумфално додала:

- Ја знам да ће нас Христос развести!

Послушајте ове речи: "Христос ће нас развести!"

Христос ни за шта није крив, међутим, наше понашање, начин живота на који понекада доживљавамо Христа приморава људе да мисле да Он може бити узрок нечијег развода. Рекао сам јој:

- Слушај ме! Остави своју нафору и иди кући, доћи ћеш у храм ујутру. Ујутро ти дозвољава да долазиш на службу?

- Да, дозвољава. Њему се не допадају вечерње службе јер жели да будем код куће, са њим.

- Па онда остани код куће!

- Добро, али он не говори на духовне теме.

- А да ли ти говориш о духовном, на исповести, на пример? Пробај, седи поред мужа, обрати пажњу на оно што ће ти рећи, послушај га. Буди стрпљива да освојиш његово срце, да га заволиш, дотакнеш својом жртвом. Веруј ми, то је веома духовни поступак и веома тежак, буди сигурна у то!

Поступила је као што сам је саветовао али по цену великих духовних напора. Затим сам је замолио:

- Пренеси свом мужу да га молим за опроштај јер толико времена нисам знао да ти не дозвољава да долазиш на вечерње службе.

Ту није издржала и рекла ми је:

- Ја то не могу да кажем! Доста ми га је! Ја и онако сада већ чиним и више од онога што је желео!

Шта мислите, драги моји, шта овде недостаје? У овим речима има много егоизма, нема расуђивања. А неопходно је да имамо расуђивање. Не рушити све на свом путу, већ размислити: "Па добро, остаћу ове суботе код куће, а у недељу ћу ићи у храм. То ће бити моја жртва. Тако ћу сачувати блиске односе са мужем, освојићу његово срце. Поступићу тако да би могао да каже: "Погледајте шта је Христос учинио са мојом женом - она је постала пажљива, нежна, снисходљива, добра, саосећајна, са разумевањем".

У противном, може да каже:

- Ето! Почела си да идеш у цркву и види шта се догодило!

То је страшно, када о нама који се налазимо близу Бога, који припадамо Цркви, говоре: "Погледај овог чудака у храму!" Зашто нас називају чудацима? Па наш карактер, наша доброта, саосећање и уважавање људи би требало да нас учине најпривлачнијим људима на свету. Све је тако, али ипак, ми то уважавање нисмо стекли.

Када други пожели да води своју борбу, ти ћеш то видети. Када буде пожелео онда ће постити, одлазиће у храм, исповедаће се... Онда када га Бог буде просветио.

- Па шта онда оче, да ништа не говорим свом мужу?

- Говори му обавезно, али... ћутањем и добрим примером.

Једном ми је један мушкарац рекао:

- Оче, тебе слуша моја жена, реци јој!

- Шта да јој кажем?

- Реци јој да ме не уништава! Не могу да издржим! Сигуран сам да шницла коју једем петком, након њене придике, постаје посна, ја сам у то сигуран! Ја једем а она кружи око стола и звоца, звоца и чека ме на вратима трпезарије да би ми поново одржала лекцију. То просто није могуће!

Ја познајем ту жену. Она не пропушта могућност да дође у храм, долази на библијске беседе, а код куће јој сви говоре:

- Ми ово не можемо да издржимо!

Ово ме тера да се замислим: зар је могуће да поставимо Бога испред себе, а да иза себе стварамо проблеме? Узгред и она девојка о којој сам говорио, о свом оцу је рекла:

- Мој отац је бољи од маме, иако он ретко одлази у храм. Када чује за неки проблем, труди се да помогне, дели милостињу. Када чује за неку трагедију, он тугује и плаче.

Шта ово значи? Значи да је саосећајан и осетљив човек. И још - подсећа нас на оно што је Христос рекао: "Милости хоћу, а не жртве".

А да ли се твоје срце смекшава поред Христа? Када бисмо ми били прави, када бисмо изменили себе, пре или касније бисмо успели да изменимо све људе - и своју децу и свог мужа и своју жену...

Бити духован човек не значи много говорити о Богу. То значи - умети доживети Бога. А другима говорити оно што ће им помоћи да учине један корак напред, да би им мало помогли. То сам схватио на Светој Гори, где је у јако строгом манастиру Дионисијату живео један старац, јеромонах. Једном му је пришла група поклоника међу којима су били отац и два сина. Деца су била живахна и одбијала су да пођу говорећи:

- Нећемо сада да слушамо проповеди.

- Идемо, овај свештеник је јако добар! Послушајмо шта ће нам рећи, наговарао их је отац.

Треба рећи да је овај јеромонах био истински подвижник. Ретко је јео, био веома строг према себи, а према другима - само онолико колико су били у стању да издрже. Ми смо пришли и очекивали да ће почети да говори на духовне теме, међутим, он је почео да говори о резултатима последњих фудбалских мечева Олимпијакоса, Панатанаикоса, АЕК-а... Све ово се догађало у порти светогорског манастира! Питао је поклонике:

- Људи, шта ће бити ове године, да ли ћемо освојити титулу?

Посматрао сам га и у себи говорио: "Пресвета Богородице! Господе Исусе Христе! Уместо да им каже нешто духовно, нешто што би их узвисило, он прича о фудбалу!" Поклоници су га замолили:

- Старче, реците нам нешто духовно.

- Када сте последњи пут водили своју децу на стадион?, одговорио им је он.

Тада су дечаци који су били близу рекли оцу:

- Тата, овај старац је јако добар, он није као сви, не проповеда све време. Он је јако добар!

Мало касније је млађи дечак питао старца:

- Оче, да ли Ви исповедате?

- Да, исповедам. Хоћеш да се исповедиш?

- Да, желим, чуло се као одговор.

Зашто је дете пожелело да се исповеди код тог монаха који је говорио о темама које немају везе са вером? Он им ништа није говорио о Богу, али је целокупан његов спољашњи изглед - у мантији, са брадом, са осмехом, са добрим осећајем за хумор - привлачио људе њему. Обратите пажњу: он се осмехивао, није се смејао. Да ли се ви осмехујете код куће? Да ли сте задовољни? Радосни? Да ли прихватате свој живот онаквим какав јесте? Или вам је стално лоше и ви, без престанка, упадате у меланхолију и депресију? Будимо се ујутру и све нам се чини трагичним. Будиш дете и изговараш:

- О, какав је ово живот... Брзо устани, треба да се спремимо за школу, опет у школу!

Као да му говориш:

- Хајде и ти у тежак живот, да живиш као и ја.

Дете има пуно право да се побуни:

- А где ме зовеш, у какво друштво?

Ми, хришћани, ми смо Христови, али у нама нема радости, док људи који су у свету имају радост иако је она лажна. Где је истина? Када ћемо научити да будемо срећни? Након смрти? Ова радост треба да буде присутна у нашем животу, нашој породици, сада, овде, да бисмо оснажили међусобне односе, наше односе са децом. Хришћанин мора имати ту радост, неопходно је да има храброст да са надом гледа унапред и верује да ће се ситуација поправити.

Када је један човек добио отказ, он је отишао у продавницу, купио доста хране и кренуо кући. Зашто је то урадио? Зато што је себи рекао: "Нећу дозволити да се моје расположење пренесе на моју породицу, да они почну све да гледају у мрачним бојама". Када се вратио кући, рекао је својој жени:

- Где су деца? Зови их. Донео сам укусну храну, хајде да заједно лепо проведемо време!

- Зашто, љубави, добио си повишицу?

- Не, добио сам отказ.

- Зар ћеш нас почастити због отказа?

- Да, одговорио је он, зато што се нећемо предати, верујемо у Бога и наша нада да ће бити боље је доказ томе!

Добро је када постоји оваква породица! Дете види како се родитељи понашају, шта говоре и мисли: "Види како је Христос изменио моје родитеље: они верују и јаки су." А ако стално буде видео чамотињу и очајање, зашто би требало да буде хришћанин? Зашто да буде члан Цркве?

Један мали дечак ми је о томе и говорио:

- Зашто треба да будем као моји родитељи? Да, они су црквени, али шта у њима има добро да би их подражавао? Шта? Видим само негодовање, прекоре, хирове, све је код њих црно, све их доводи до очајања.

Мислим да су ово биле веома важне речи.

Осмехујте се, волите и показујте то. Сећате се, поменуо сам вам жену која је одлазила у храм на све вечерње службе? Ето, недавно је поново дошла на службу. Није хтела да сагледа своје грешке, схвати да јој је неопходно да поправи своје односе са мужем, постане му ближа. Не! Уместо тога, са радошћу ми је рекла:

- Оче, пронашла сам изузетне духовне књиге, донећу ти их! Нашла сам "Подвижничка слова" авве Исаије Отшелника.

Погледао сам је, она ме је такође посматрала, очекујући моју реакцију. Рекао сам јој:

- Слушај ме што ћу ти рећи. Ти читаш авву Исаију, али шта ће бити са "плесом Исаије" ако си разорила сопствени дом?[3] Ти рушиш свој дом, зар не схваташ то? Мислиш да поступаш добро? Знаш са чиме бих поредио твоје речи? Ти говориш о духовним стварима које се налазе високо, на петом спрату, а ти сама чак ниси ни ушла у улаз те зграде. Зар оно што ти саветујем није духовно? Међутим, твој егоизам ти смета да то разумеш. Ти не желиш ништа да чујеш и једино си у стању да понављаш: "радићу оно што сам наумила!". Завршило се тиме што је дошла следећи пут и рекла ми за своју "још духовнију" одлуку:

- Мислим да је неопходно да се разведем од мужа и водим подвижнички живот!

Одговорио сам јој:

- Наравно, па и сама пословица каже: "Ко не жели да меси тесто, десет дана просејава брашно".

Схватате, ова жена не жели да се бори са собом да би сачувала сопствену породицу и тражи могућност да побегне. Међутим, потребно је да знате да онај ко бежи од нечега, у будућности ће се сударити поново са тим. Особа која мисли да је развод лакше решење од очувања породице касније ће се опет сусрести са тим истим проблемима. Јер је особа која се лакше прилагођава увек таква, док човек са тешким и хировитим карактером и у будућности остаје такав. И нема никаквих гаранција да ће се у будућности твој живот изменити на боље јер се ти сам не мењаш. Зато остани и бори се тамо где се налазиш да би изменио ситуацију. Није решење у томе да побегнеш, већ да седнеш и разговараш. Да разговарате не као непријатељи, не као на суду, не да бисте видели ко је бољи и ко је у праву, већ да бисте сјединили и сачували свој дом.

Када су се моји родитељи свађали, свако од њих би тврдио да је у праву. Зар је главно питање у браку у томе ко је у праву? Не! Питање је у томе како се брак чува. Али, хајде, нека ти буде, нека си у праву! Реци ми, шта ћеш радити са тим правом? Сачувати свој брак је велико дело. И он се чува захваљујући једноставним стварима - осмеху, поклону, добром разговору, молитви, укусном јелу које можеш да припремиш за вољену особу.

Да ли се обраћаш особи крај тебе речима "љубави моја"? Један човек је на ту тему рекао својој жени:

- Шта ће нам то, да говоримо једно другом глупости? Па нисмо деца!

Погледај, ми јесмо деца! Када се свађамо због неких ситница, типа: "она ми је рекла, а ја сам јој одговорио" - зар ово није детињасто? У дубини душе си дете али заборављаш на то. Зато, сада, док смо живи, говорите једно другом лепе речи - када сте заједно можете то да учините. Запамтите да живот на земљи није бесконачан. Колико сте година у браку? Допустимо да ћете бити још пуно и пуно година у браку, али ће и оне протећи јако брзо. На почетку си сам, затим улазиш у брак и има вас двоје; затим се појављује прво дете и има вас троје, затим четворо... Затим одрасла деца почињу да живе самостално и породица се поново умањује, родитељи поново остају удвоје и на крају живота поново остајеш сам. Тада ћеш питати себе: "Шта сам урадио у свом животу? Шта сам постигао за све ове године? Живели смо заједно, али да ли смо заволели једно друго? Да ли смо се упознали? Да ли се међу нама родило осећање које је било вредно да заједно проживимо цео живот?" Реците топле, нежне речи сада, док смо живи, јер нам је време овде ограничено. Наступиће тренутак када ћете рећи:

- Ах, колико бих ти сада лепих речи рекао! Али шта мртвом да кажеш?

 

Умро је муж једне баке. Обоје су имали 80 година. Био сам на тој сахрани где је она до суза дотакла све: говорила је дирљиве ствари о свом мужу:

- Мој јаблане! Мој предивни! Љубави моја!

Сви су плакали у храму. Ништа нисам знао о њиховим породичним односима. Затим се испоставило да док је упокојени био жив није му било лако да живи са овом баком. Ниједну добру реч му није рекла.

Дакле, хајде да љубимо једно друго сада, док смо живи и живимо заједно. Говорите добре речи особи која се налази поред вас. Ово ће вам рећи мужеви који су сахрањивали своје жене, или жене које одлазе на гробове својих упокојених мужева и изговарају речи које им никада нису говориле док су били живи...

Затим реците свом мужу шта желите да чујете од њега:

- Желим да ме уважаваш, да ми говориш да ме волиш. Да то говориш стално.

Тако је човек створен. Он жели да чује ту реч, жели да зна да га неко воли, штити, налази се поред њега. То је заједничка потреба свих нас. Нема човека коме то не би било потребно. Неопходно нам је да се научимо да волимо јер бити човек Божији значи - научити се да осећаш потребе и бол друге особе.

Добро је имати породицу. Тајна је у томе да нама пре свега не недостаје новац, нама недостаје блискост и љубав.

Ако видиш да се твоје дете код куће смеје, радује, пева, онда твој дом представља рај. Независно да ли имаш новца или не, то је нешто изузетно. Стављаш кључ у браву и мислиш: "Кући ме чека жена која је створена за мене, која ме воли и мисли на мене". А жена говори у себи: "На послу сам, али знам да муж мисли о мени, нашем детету и породици". У томе је срећа.

Економска криза у Грчкој је показала да осим економског, нама недостаје и душевног "сувишка". Немамо снаге, немамо међусобне љубави, узајамне блискости. Зато се веома снажно мучимо.

Верујте ми, изузетна је ствар што сте у браку. Не гледајте на то што ни ја, нити многи други нисмо ожењени. Нас је Бог призвао за нешто друго, ми имамо други пут. Никада не мислите да сте учинили погрешан корак када сте склопили брак. Неће пропасти оно што чините.

Онима који још увек нису у браку желим да кажем: на почетку добро размислите о свом избору. На шта мислим? Две ствари: особа коју си изабрао за породичан живот треба да буде чистог срца и доброг карактера.

 

Једном ми је једна девојка рекла:

- Упознала сам се са мушкарцем, али он није много религиозан. Да ли да се виђам са њим?

Питао сам је:

- Да ли си ти веома религиозна?

- Наравно! Зар нисам?

- Не мислим тако. Твоја исповест не показује да водиш савршен црквени живот, да се снажно бориш.

- Можда је и тако, али он ни то не ради...

 

То све није тако важно. Важно је да је твој изабраник добар, да има добру наклоност и да ваши карактери буду слични. Да вас међусобно не оптерећује присуство оног другог, да не можете да се заситите да се слушате, мислите, будете заједно. То је критеријум по коме се може судити да ли сте једно за друго. Тада ће Бог благословити ваш савез. Није довољно бити хришћанин да би оженио хришћанку. Ми можемо бити хришћани али не одговарати једно другом. Дешава се тако. Понекада саветујем младима:

- Погледај ову девојку, добра је, црквена!

- А шта ако не одговарамо једно другом?

- Па, она је добра хришћанка!

- Не, не могу: гледам је и не осећам ништа!

- Дете, али њен деда је свештеник!

- Шта ме брига што је њен деда свештеник? Какве везе то има?

 

Најважније је да се душе сједине и да људи могу да опште. Зато је неопходна пажња и према деци: не смеју се приморавати на нешто што због чега ћете се касније жалити и кајати се, плакати и цела ваша породица се мучити. Неопходно је да имате молитву у срцу, огромно уважавање једно према другом као и према свему ономе што се односи на брак.

Желим вам да се увек радујете томе што имате породицу, јер је у питању велика част. Ако имате једно дете, ако имате много деце, ако немате децу - све што је Бог дао свакоме и што сада даје, све што сада осећате - у питању је велика част, велики дар. Како је радосно знати да постоји особа која живи и постоји за тебе, да је у питању вољени који мисли на тебе, уважава те, да се ти налазиш поред њега, како је све то предивно! Велика је част то што вас је Бог оженио и поставио венце на вас: "Венчава се слуга Божији слушкињом Божијом". То јест, твоја жена је твој венац. Твоја слава је твој муж. Како је то предивно! Желим вам да се радујете томе, желим вам дуге године породичног живота где ће све постојати ради добра: и разлике у мишљењима ради добра, и свађе ради добра, да се на крају душа смекша. Тако ће и бити, потребно је само време.

Живот треба да кипи и да кључа. Нека тако и буде, али вас Бог неће оставити. Када остаримо, постајемо мекши. То ми је рекао један дека. На исповести сам му рекао:

- Ви сте прилично духовно напредовали деко. Ви ми одавно нисте говорили да сте се свађали са женом.

- Ох, сада већ нисам у стању, тешко ми је, остарио сам, одговорио ми је он.

Уморио се и не може више да се свађа. Његово тело му такође сада не помаже и ако је у младости био темпераментан, сада седи и пристојно замоли:

- Молим те, донеси ми шољу чаја.

Значи да је смекшао.

Овај живот ће проћи и ти ћеш схватити да је твоја жена била твој највећи добротвор и да је твој муж био твој највећи добротвор. Захваљујући њему или њој ми ћемо доспети у рај, јер се заједно учимо трпљењу, смирењу, праштању. Учимо се да саслушамо, а не да говоримо. Учимо се да волимо. Где ћеш се још научити томе? Зар можеш сам да научиш то?

Једном се један брачни пар обратио Старцу Пајсију са питањем:

- Оче, када се свађамо, ко од нас треба да попусти?, питао је супруг, Свето Писмо говори да жена треба да се боји свог мужа и да му се у свему потчињава. Реци оче, ко треба да уступи?

Старац Пајсије је одговорио:

- Слушајте децо, када се свађате, нека паметнији попусти! Ко је паметнији, нека попусти. Прекидаш свађу и питање је завршено.

 

Када говори "прекидаш свађу" мисли да је потребно да се свађа заустави, да се заборави, да се не измишљају танане методе да се она продуби. То је горе него свађа. Једна жена ми је рекла:

- Када се свађам са мужем, користим једно јако добро средство. Не разговарам са њим.

- Мислиш на то да показујеш спокој и смирење за време свађе?

- Не, оче! Просто не разговарам са њим! Правим се да не постоји, да га једноставно нема у кући!

- Да ли ти то мени озбиљно говориш?

- Да.

- Колико дуго све то траје?

- Три дана.

- Три дана?

- Да, толико дуго не разговарам са њим, мора да научи лекцију! Иначе, волим ја њега, оче, не брини се, волим га, него га уразумљујем на тај начин.

- Добро. А ако почнеш да разговараш са њим, зар он неће бити устању да схвати шта ти од њега желиш?

- Не разговарам са њим, јер ако будем разговарала, он ће се погордити!

Послушајте на који начин људи говоре једно са другим у породици! "Да се не би погордио, да не би имао много власти" - какви су то односи када један другом намеће своју власт? Ми нисмо противници, не треба говорити: "Успећу да те победим" - "Не, ја ћу те победити". Љубав мора да победи. Христос треба да победи и јединство супружника треба да победи да би деца која гледају у вас са поносом могла да кажу:

- Хвала Богу што имам такве родитеље!

 

Једном сам питао једног малишана:

- Да ли волиш Бога?

Одговорио ми је:

- А какав је Он, Бог?

Рекао сам му:

- Бог те воли као што те воли твој тата. Бог је Отац! Као твој отац...

Малишан ме је прекинуо:

- Мој отац ме не воли пуно, он се развео од маме, одавно не обраћа пажњу на мене и одавно није разговарао са мном.

На који начин таквом детету објаснити да је Бог Отац, ако отац није пример за њега, ако му мајка није пример. Наравно, Црква се гради на дому у коме постоји снажан породични живот, тако да се може рећи детету:

- Чедо моје, Бог је као твој отац са срцем твоје маме која те воли.

Како то рећи тамо где нису добре породице?

Немој поредити своју жену са другом, свог мужа са другим мушкарцем, своје дете са другим дететом. У питању је твоја жена, твоје дете и тачка! Не смеш се стидети свог детета, свог мужа или жене.

Запамти: имаш добро дете, ти си добра, твој муж је добар и дужни сте да се сви заједно потрудите да урадите нешто добро у свом животу!

 

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Један од степена у монаштву - прим.прев.
2. О. Андреј Конанос у Грчкој води радио емисије у којима обрађује актуелна питања савремености кроз призму православне духовности - прим. прев.
3. Игра речи, јер се за време црквеног венчања пева песма "Исаије, ликуј!" - прим. прев.

[Djolo]

Архимандрит АНДРЕЈ Конанос

ПОКАЈАЊЕ ЈЕ СЛАТКИ БОЛ ДУШЕ

 

 

Највеће знање

 

Да имамо покајање све би било потпуно другачије. Шта је заправо покајање, шта значи спознати своје грехове? Шта значи туговати због својих грешака? У храму се стално молимо да нам Христос дарује да преостало време свог живота проведемо у миру и покајању. Стално се молимо за то, али нам то увек измиче. Измиче нам покајање!

«Покајање — како је то лепа реч! Промениће се мој ум (грчка реч μετάνοια се преводи на два начина: као «кајање» и као «промена ума» — прим. прев.), мењам свој поглед на ствари, мењам свој начин размишљња, своје расположење, срце и однос према животу, другачије гледам на свет и на живот, постајем нови човек. Покајање значи препород, обнављање моје душе, као да враћам време уназад и започињем изнова, постајем нов човек, поново постајем дете и окрећем нови лист у свом животу, сасвим нов. Да бих на њему написао нешто ново бришем старо, избацујем то из свог живота и почињем живот испочетка.

Тежимо покајању, захтевамо од себе покајање. Господ нас је молио да имамо покајање, Он нам каже: «Покајте се!» (Мт. 4: 17). О покајању је говорио и свети Јован Претеча: «Покајте се!» — звучи глас вапијућег у пустињи. Овај пустињак, подвижник, ова пустинољубива грлица, овај цвет пустиње, овај пустињски крин је све време говорио: «Покајте се, јер се приближило Царство Небеско» (Мт. 3: 2). Промените се, поправите се, схватите своје грешке, признајте да сте грешни људи, прихватите оно што је очигледно — да је покајање неопходно.

То је рекао и Сам Господ. Свети Јован Претеча одлази с историјске сцене и у наш живот улази Господ и каже нам исто то.

Али у нама нема покајања! Немамо покајања, и чак сад, док слушаш ово, кажеш себи: «Шта, баш сад ћеш ми причати о покајању? Па имам толико посла, треба да трчим по децу, да их узмем из школе, треба да спремам, да идем набавку, да идем по продавницама, треба да одем код лекара, и уопште имам толико посла да не знам где ми је глава! Времена имамо врло мало, недостаје нам, толико тога треба да урадимо, а не стижемо да обавимо чак ни најнеопходније. А ти кажеш да се покајемо! Шта да радимо како бисмо се покајали? Не стижемо још и да се кајемо. Не разумемо о чему причаш.» Шта онда значи покајање?

Присећам се речи светог Јована Лествичника који каже да је оно што све време не стижеш да учиниш, оно за шта никад немаш времена — управо она једина ствар за коју ће те Христос питати да ли си је учинио; једино за шта ћеш одговарати пред Богом; једино што ће Христос тражити од твоје душе на Судњи дан. Заједно с љубављу, заједно са свим оним добрим што Господ жели од нас: смирењем, добротом, милостињом, са свим врлинама, које красе душу и животворе наше биће, — заједно са свим тим питаће нас да ли смо имали покајање.

Након што си учинио мноштво грешака, након што си претрпео неуспех у свему што си желео да постигнеш (а сви ми, наравно, трпимо неуспехе, нико не постиже у савршеном облику оно што је желео, нико не осваја врх на који је жалео да се попне. Нико не може да има савршену љубав, савршено смирење, потпуно и несебично самопожртвовање, чистоту срца, нико не може то имати у савршеној мери, као што то Бог жели), Господ каже:

«Ако ниси могао да оствариш сва она добра која си желео у животу, пошто си био немоћан; а ако си и достигао нешто, сам си то покварио својом злобом и егоизмом, да ли се бар кајеш за све то? Да ли је стид покајања покрио све стране твог живота, све тренутке твог живота? Да ли их је покајање украсило, да ли их је поправило? Да ли си био грешан? Нећу ти судити због тог што си био грешан, зато што као Бог знам да си грешан. Знам да си глина, знам да си прашина, и не очекујем од тебе ништа више — знам да сам ништа не можеш да учиниш! Јер без Мене ништа не можете учинити (В.: Јн. 15: 5)! Ништа не можеш да учиниш, знам то и нећу негодовати кад видим твоје немоћи, зато што знам да си потпуно немоћан, сав си у чиревима.»

Човек је велики чир васељене. Бог то зна и зато нам неће судити и неће нас грдити због тога што смо грешни, неће нас прекоревати због тога што нисмо остварили велике животне циљеве. А ми ни не можемо да постигнемо велике циљеве, зато што смо људи — мали и немоћни. Све велико што може да се достигне припада Њему и као све велико, што се дешава кроз нас, такође припада Њему. Он нам даје снагу, благодат и снагу и делује кроз нас.

Бог нам неће судити због тога што нисмо обишли све крајеве васељене мисионарећи ако нас Сам не позове да то чинимо. Бог ми неће судити због тога што нисам васкрсао ниједног мртваца, зато што није моје да то чиним. Нисам ја ни Живот, ни Пут, ни Истина. Нисам ја рекао: «Онај ко верује у Мене, ако и умре, оживеће» (Јн. 11: 25). Христос је то рекао. Христос може да васкрсне мртвог, а ја не могу. Неће ми за то судити. Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним све сиромахе на свету, јер не могу то сам да учиним.

«Знам, дете Моје, да си човек, да си глина; да се испод одеће коју носиш, испод расе коју носиш, крије тело, и ово тело је прашина, глина, прах и пепео и тражи себи слично, и Ја знам ко си. Али постоји нешто што сам очекивао од тебе, — рећи ће нам Христос, — постоји нешто што си и ти — глина и прах, Моје створење — могао да учиниш и што је требало да учиниш и што сам очекивао од тебе целог твог живота. Чекао сам да то учиниш. А шта је то? Да се покајеш! Да се макар покајеш. Ниси светац, знам то, али нисам чак видео ни да то признајеш. Нисам видео да тугујеш због самог себе, да си схватио своју меру, да схватиш оно што се може схватити. Шта се то може схватити? Да си безначајан, мали и немоћан. Нисам видео, — рећи ће Христос, — да си се сложио с тим, дете Моје. Видео сам да си крајње себичан, да си потпуно непоправљив, да нећеш да попустиш, да си потпуно тврдоглав, да постоји велики пркос у ономе што си говорио, у ономе што си мислио, у ономе што си радио. Инсистирао си да буде по твом, ниси се кајао, твоје срце није то прихватало, увек је било тврдокорно, увек је остало непоколебљиво у твојим трагањима, одлукама и покретима. Нисам видео сласт покајања у твом срцу. Желим да видим да то признајеш, желим да тугујеш, да видим да си се спустио с неба на земљу и да улазиш у своју меру, да схваташ своју меру. Желим да је схватиш и да кажеш:

‘Господе, то сам ја. Тако сам мали, тако сам немоћан, тако сам грешан. Имам много грехова, и знам их, размишљам о њима, тугујем, моја душа је рањена, очи ми лију сузе, плаче и моја душа. А ако у мојим очима нема суза, јер су и оне дар од Бога, у мојој души има много суза. И ако у мојим очима нема суза, бар уздишем, мучим се због тога, признајем и кажем. Слажем се и кажем: ах, Боже мој, нисам онакав каквог си ме створио. Нисам онакав какав би требало да будем да можеш да ме погледаш и да се обрадујеш. Кад си ме стварао, кад си ме вајао у рају, кад си ми Својим пречистим рукама давао живот, кад си узео глину и вајао дело руку Својих — човека, мене, цео свет — ниси имао замисао да паднем до те мере. Ти ниси желео да толико паднем. А пао сам. Признајем то, уздишем, тугујем и мучим се.’»

Покајање значи управо то — бол душе, али сладак бол. Бол који прати нада — нада у Христу. Бол, који је праћен осећајем да постоји Неко, Ко је пред тобом.

Само признај своју грешку, своју немоћ и буди спреман да заплачеш, да се разочараш, а Он ти неће дати да се разочараш. Увек ће те подржати, подићи ће поглед и рећи ће ти:

«Види, дођи овамо. Довољно ми је то што си признао, довољно је што си схватио, довољно је што си спознао истину, — а то знање је највеће. Највеће знање, дете Моје, јесте оно што си сад схватио. Шта заправо? То да си немоћно створење, да си грешен. Да ли си схватио? Схватио си! А пошто си схватио, ништа друго не желим од тебе. Желим да прихватиш то, да твоја душа омекша, да твоје срце испуни сласт, да сузе потеку из твог срца. Да почнеш да Ме тражиш као потребу своје душе, да кажеш у себи, да шапнеш наглас и запеваш: ‘Господи, помилуј! Господе смилуј ми се већ једном. Не могу, веома сам слаб.’ И кад то кажеш, даћу ти све остало! Али признај, покај се, прихвати да си онај ко јеси.»

Ово покајање је туга повезана с надом, бол, дрхтај наше душе, нашег срца због онога што јесмо, брига због нашег проклетог стања, због онога што је свако учинио: због малих и великих грешака.

— Нека не прође ниједан дан у твом животу, — рекао ми је једном један Светогорац, — а да увече, пре него што заспиш, не кажеш Богу: «Господе, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам данас учинио!» Никад то немој заборавити. Немој ниједан дан заборавити да си грешан, да си несавршен, да си учинио много грешака и да их знаш. А неке ни не знаш, неке ти се не откривају. То су грешке којих ниси био свестан, али које су изашле из твоје душе — као атмосфера коју си створио око себе, као поглед којим си некога ражалостио, као речи које си изговорио и ниси схватио како су одјекнуле у другом.

Починио си много грехова, малих и великих. Сваке вечери пре него што одеш на починак признај то и немој осећати да си безгрешан, немој осећати да си савршен, значајан, велик, страшан, нерањив и јединствен. Не! Човек си, а то значи да си немоћнно створење. Велико си створење, највеличанственије створење у васељени, дело руку Божијих, префињено створење у васељени, мали космос. Јер, у човеку постоји читава васељена — наше срце, наша душа. И премда је космос тако велик, истовремено је и врло мали, немоћан и безначајан. А покајање нам помаже да то схватимо. Управо је то дело које покајање чини кад нас се Бог дотакне...

Међутим, људи се данас не кају, не могу да схвате своје грешке. Осећамо да смо врло узвишени, да смо врло јаки, судећи по вестима и филмовима, и по томе како говоримо и по томе како се свађамо с другима. Плашимо се да признамо да смо криви и говоримо:

— Ако признам, шта ће рећи други? Ако кажем, покварићу свој имиџ. Данас је свет такав да човек да би напредовао треба да буде најбољи, никад не сме да призна да је погрешио, а ако то учини, појешће га.

Људи кажу:

— Не говори да си немоћан, не признај то!

— А шта ако је тако?

— Не! Чак и ако је тако! Немој да признаш! Не говори какав си у ствари, довољно је да оставиш утисак на околину!

— Али како да помогнем себи? Како да се променим? Јер овде се не ради о неком послу који треба да добијем, па треба да кажем да имам особине које немам да моје место не би дали другом. Овде говоримо о односима с људима, о вези с Богом, о вези са самим собом, о томе да треба да признам да ми је нешто потребно, да сам немоћан, да чиним грешке и да имам мана.

— Не, не признај! То ће бити твој минус. То је ниско мишљење о себи, — тако ће ти рећи, — Видеће те други и престаће да те цене по заслузи. Лоше ће мислити о теби!

— Да, али ако не признам да сам немоћан, ако не прихватим своје грешке, стално ћу живети у лажи...

Јуче сам размишљао о грешкама које сам учинио у току само јучерашњег дана, од ујутру до увече, и сетио сам се шта каже праведни Јов у Старом Завету. Односно, чак и ако човек проживи само један дан (кад наш живот не би трајао 90 година, или 80, или 70, или колико већ, него само један дан, као што неки лептири живе само један дан), — чак и ако би наш живот био тако кратак, свеједно бисмо имали грехова. Нешто бисмо урадили. Нешто бисмо рекли. Јер човек је немоћан, грешан, у њему је квасац беспомоћности, нужде, несавршенства — нисмо савршени.

Кад размишљаш о својим греховима, кажи: «Како да не затражим опроштај, како да не признам? Јер стојим пред Богом кајући се за грехове које сам учинио у току недеље, месеца, деценије, живота.»    

Сагрешења и грешке које стално сакупљамо и сакупљамо, скривени су од нас. Таложе се, а ми их никад не видимо, никад не размишљамо о њима. Дотерујемо се, улепшавамо се и цифрамо се, миришемо се и упадљиво се облачимо. Забављамо се, плешемо, слушамо музику, гледамо филмове. Али у нама постоји овај свет, скривени свет, свет душе, свет лепоте — али заједно с ужасом који се у нама накупио. И ако никад не угледамо овај ужас, ако га не дотакнемо, ако ову мочвару, ову жабокречину, никад не избацимо из себе како би се видела сва лепота наше душе, ако не нестане ова прљавштина како би се појавио цвет љубави, свет душе, сав онај лепи свет који постоји у нама, шта ће бити? Дозволићемо смећу да се сакупља у нама...

Сећам се да сам једном дошавши кући заборавио да бацим смеће. Заборавио сам и сутрадан. Због мноштва својих послова заборавио сам га и кад сам ушао у кућу, овај смрад ми је ударио у нос. Такав је задах, смрад смрти који се осећа из наше душе.

Оставио сам смеће код куће, два дана га нисам бацио и цела соба се усмрдела. Сад размисли: има људи, има наше браће, то смо ти или ја, који по читаве године остављају у себи све и свашта да се гомила: стања, тајне, скривене догађаје, за које не зна нико осим њих и Бога; нешто што су учинили или рекли, и за то знају само они и Бог. Они и Бог, или они и њихово «ја».

Има речи које нас муче чим помислимо на њих и осећамо да чинимо грех. Има таквих ствари, а ми их остављамо и кажемо: «Ма нема везе, пусти то!» Гурамо их као одећу у ормар коју немамо времена да преберемо, бацамо их са себе и притискамо одозго било како.

Велика је ствар увести ред у своју душу, очистити је, погледати шта то има у њој. И ако видиш шта у њој има, обузеће те ужас, нећеш издржати, пашћеш у чамотињу, почеће депресија, разочараћеш се. Али тада долази Христос и каже: «Не, немој бити разочаран, само мало тугуј» — то је туга за Богом, којом у нама почиње покајање, истинско покајање, покајање које води у радост. То је туга, али ће те она извести на пољану среће. Човек треба мало да тугује како би покренуо своју душу. Ова туга постоји као покретач, као подстрекач, бол који приморава душу да се прене из летаргије. Упрво ову тугу треба да осетиш, само њу, не тугу очајања, безнадежности, разочрења и панике која често доводи до самоубиства.

 

 

Земља нашег срца је жедна суза

 

Неки виде своје грешке и кажу: «Не могу више. Потресло ме је оно што сам видео. Не могу више да се поправим. Никако више не могу да се спасим. Немам баш ничему да се надам. Боље да се убијем, да окончам овај свој живот!»

Не, не та туга! То је већ друга крајност. За нас је важно оно што нам говори Господ, а то није крајност, већ средина и равнотежа: треба се ражалостити и пробудити, треба да се ражалостимо како бисмо кренули напред, треба да погурамо своју душу како би се приближила Богу. И онда нам више ништа неће бити потребно.

Бог жели управо да ово признамо, да сагнемо главу и кажемо: «Да, грешан сам! Човек сам и грешим.»

«Да, рекао сам тешку реч, опрости ми. Ниси ти крив, ја сам крив. Опрости ми што сам те ражалостио ових дана. Имао сам проблема на послу, допустио сам да ме савлада егоизам. Безосећајан сам, не умем да волим, да опраштам и да те прихватам онаквог какав јеси, да будем стрпљив. Такав сам, и не говорим то хладно, али истовремено ни очајнички, кажем то мирно, са смирењем, једноставношћу и добротом у срцу и очекујем разумевање од тебе.» Сад, Господе, кад сам признао своје грехове, своје немоћи, кад се кајем пред Тобом, спреман сам на све. И Твоја доброта, Твоје признање ће највише утешити моју душу. Свака душа то чека.

То треба да очекујеш од другог. Кад се покајеш, кад се заиста смириш и кажеш: «Опрости ми, згрешио сам, кајем се,» — нико неће бити тако окрутан и тако немилосрдан да те удари, да се са још већом снагом баци на тебе. Кад види твој чист поглед, твоје очи које се кају и плачу, и другог ће напустити страст. Попустиће и рећи: «Ма добро. Нема проблема, ништа страшно се није десило, рекао си то, али си само човек, све је прошло!» Смирење, покајање и признање ће отопити гвожђе, оно ће отопити и демоне, парализоваће зло.

Али у мени нема овог покајања, нема овог смирења. Чинимо тако много грешака, повређујемо толико много људи, рањавамо толико душа, презиремо толике људе, заобилазимо их, равнодушни смо, чинимо толико злочина, толико грехова. Не говорим о другима, сад говорим на основу свог искуства. Али не само на основу свог искуства, већ и из искуства других. Јер човек све зна кад је свештеник: зна своје грехове, зна и грехове другог, слуша грехове свих људи и види да има много грехова на свету за које неко треба да се покаје. 

Има много грехова које чинимо, а да чак ни не размишљамо о њима: протраћени сати, безброј издангубљених тренутака, и за то нас нимало не гризе савест. Губимо толико сати у свом животу које бескорисно проводимо и због којих ћемо једном горко плакати. Плакаћемо, али ће бити касно. Плакаћемо с онима који су убијали бесконачно много сати испред телевизора или компјутера због глупости — док је требало да читају о искушењима.

Прошли су читави сати у току којих се уопште нисмо молили и нисмо ништа прочитали. То су дани беспослености у којима нисмо научили да волимо и да опраштамо. А после ћемо рећи: «Како је пролетео мој живот? Кад су протутњале ове године? Како сам напунио 80 или 90 година, а шта сам учинио у свом животу? Па ништа! Зашто, зашто ништа? Христос каже да човек може да се покаје за тренутак, али док је разбојник за трен ушао у рај, ја нисам изгубио само минут, већ хиљаде, милионе минута и нисам учинио ништа за своју душу. Страхота! Како је пролетело време мог живота?»

Наступиће час кад ћемо се кајати због изгубљеног времена. Наступиће час кад ћемо се кајати због речи које смо изговорили. Речи... Колико се односа покварило због горких, увредљивих, злобних, саркастичних и ироничних речи којима смо понизили другог! Затим се чаша изненада прелила — због само једне речи, једне увреде, и тако се распадају читаве породице.

Наступиће час... О, кад би то било сад кад суза покајања још увек може да кане из наших очију и кад можемо рећи Богу: «Господе, како могу тако да причам, како могу тако да рањавам друге? Шта то причам, шта то изговарају моја уста?! Не, не псовке или рђаве речи — ја просто тако разговарам с другима! Увек вређам, иронишем, не поштујем — шта је то, то што излази из мојих уста? Колико пута сам осуђивао, колико пута сам се наслађивао животом неког другог! Оговарам људе, блатим њихов живот, тумачим њихове поступке, иако не знам да ли је истина оно што говорим пошто нисам срцезналац. Колико пута сам, Господе, приписивао себи Твоју власт. Одузимао сам Ти право које је само Твоје. Које право? Да судиш другима. Колико пута сам чинио овај грех, а ретко сам се кајао. И уопште се нисам покајао, јер да јесам, зауставио бих се. Да сам се покајао, не бих то више понављао. Да ми се није свиђало, престао бих.»

Кад ти се неко јело не свиђа, кад је горко и неукусно, не једеш га више. Не спремаш га више, не желиш чак ни да га окусиш — не свиђа ти се. А ми увек чинимо исте грехове и никад се не кајемо. Зашто? Зато што нам се свиђају. Свиђа нам се оно што радимо. Навикли смо, свиђа нам се порок. Свиђају нам се егоизам, наше страсти, свиђа нам се да забадамо нос у туђа посла, да видимо да други нешто губе и да се разилазе, сплеткаримо о томе, зато што нам се свиђа.

Ако се на телевизији приказује документарни филм о некој научној или философској теми, на пример, о историји уметности, пребацујемо канал. Али ко пронађемо канал на којем се приказује нешто о животу људи: ко се развео, зашто се развео, како су се посвађали, — седамо и гледамо. Свиђа нам се, нешто нам се дешава и наслађујемо се неуспесима других. Не плачемо због њих, не кајемо се — ни због себе, ни због њих, ни због невоља у свету, већ се радујемо кад чујемо да негде експлодирају бомбе, што су тамо бол, искушења и проблеми. То нам причињава скривену насладу зато што се, хвала Богу, није десило нама, него другима.

— Причај, шта је било? И шта му је рекао на крају? Да ли си сазнао детаље?

Свиђа нам се све то и не кајемо се. Наслађујемо се чинећи грех.

Шта свеци кажу ако желимо да се покајемо, ако желимо да плачемо? «Ако ваше очи пролију воде свих река, и мора, и океана, наш плач неће бити довољан.» Да бисмо исплакали своје и туђе грехове. Да бисмо признали да с нама није све у реду.

Блажени који плачу, јер ће бити помиловани, јер ће се утешити (Уп.: Мт. 5: 4, 7). Они који плачу јесу они који тугују, у којима има покајања, који жале због свог греха и због греха света, који жале због својих грешака, због људских брига, због проблема других, због своје непокајане браће и који преузимају на себе њихово покајање говорећи: «Господе, кајем се и за оне који се не кају! Молим Те: пожали их!» А ми? Ми — ништа, у нама нема ничега ни налик на то.  

Колико нерођене деце чека да се појаве сузе у очима њихових родитеља, а суза још нема! Колико се абортуса учини на основу само једног потписа: лекари, уговори, документа, сва ова формалност! Кажеш себи да многи то чине, да многе жене и мушкарци чине абортусе. Они чине убиство, а ти још ниси заплакао!

Често долазе жене и исповедају се — као и мушкарци, зато што они одговарају за оно што се десило њиховим женама — и не говоре ништа о абортусима. Питам их кратко:

— Да ли сте некад починили абортус?

— Да, два пута.

— И тако једноставно говорите о томе?

Отац си, спреман си да плачеш због двоје деце којих више нема међу живима, и да још више плачеш због њихових живих, али мртвих родитеља? Овде се чак не поставља питање о томе да су згрешили, јер су људи: и ја бих могао то да учиним, и свако би могао због своје немоћи и непажње, због различитих разлога. Али да нема ниједне сузе? Чак ни не жалиш због онога што си учинио?

Зар ниси свестан тога? Зар не схваташ да за то треба нешто да даш? Коме? Не мени, не Богу, већ овим душама, овој деци, која се нису порадовала овом свету, која нису поживела. Чак и ако немате новца, нека би она просила у метроу. Али никога ниси упитао шта да радиш с овом децом. И ниси их погубио да не би лоше живела. Једноставно си узео и сам донео одлуку. Просто си себе још једном прогласио за бога и рекао: «Ја ћу да одлучим, ја ћу да одређујем свој живот, ја ћу да кажем да ли ће они живети или неће!»

Још увек ниси схватио да те је твоје «ја» уништило и ниси плакао због тога. Извршио си абортус или то намераваш, али ниси схватио своју грешку и ниси пролио ниједну сузу покајања. Зар то није страшно? А где је покајање? Нема покајања. Колико хиљада абортуса се обави у Грчкој? Око 350–400 хиљада годишње, по званичној статистици (чуо сам то неколико пута). То су они који се уписују у документа у болницама, а колико их се још чини тајно, о чему се не говори због различитих разлога: породичних, да човек не би изгубио углед, да не би покварио свој имиџ у породици, свету и друштву.

Да ли је свака од ових породица макар сузу пролила? Нисам срцезналац и не судим им, не кривим их, само објашњавам зашто је земља нашег срца жедна суза, јер је веома сува, земља наше планете жели сузе, јер је пресушила.

Грешни смо, али у нама нема покајања, и наша трагедија се састоји у томе, управо у томе што живимо у греховно доба. Сва времена су била греховна, али је садашње време у невиђеној мери лишено покајања, окрутно је, непопустљиво и надмено пред Богом. То је стални устанак и бунт против Бога, а дрскост је најтрагичнија од свега тога. Није трагично то што грешимо, већ што имамо дрскост и што претварамо грех у начин живота. Уместо да признамо и кажемо: «Господе, опрости нам. Преклињем Те да ми помогнеш да се извучем из мочваре!» — кажемо: «Лепо поступам, тако сви раде, свиђа ми се то. Хоћу то да радим!»

То више није људско. То је сатанско: «Ја хоћу, мени се свиђа, нећу да се мењам,» — то је већ сатанско размишљање. Нисам то чуо од стараца или из књига. Да вам кажемо од кога сам то чуо? Од самог ђавола сам чуо. Нисам лично видео ђавола, али сам се једном случајно обрео на истеривању злог духа. Тада је све трајало пола сата, толико тога сам чуо и после тога сам се врло добро замислио.

У извесном тренуку свештеник је упитао лукавог духа:

— Ко је јачи? Знаш зашто то кажем: зато што је Христос јачи од тебе. Признај то! Да ли је тако?

— Нећу да ти кажем!

— Ко је јачи: ти или Господ?

— Нећу да ти кажем!

И на крају му је свештеник рекао:

— Заклињем те именом Господа да ми кажеш!

А кушач му одговара:

— Ако не знаш да је Назарећанин јачи од мене, зашто питаш?

Свештеник одговори:

— Да би ти то рекао!

Ово сам чуо својим ушима, и не само ја, већ и много људи, и то образованих људи. Тако да то није неки фолклор да можеш да кажеш: ма то су само бапске приче. Тамо је био чак и један новинар, видео сам да је држао касетофон и снимао. Не знам шта је хтео — да ли да напише репортажу или нешто друго, не знам.    

Свештеник је наставио:

— Знаш да ће те Бог поново примити кад се покајеш? Поново ће те примити као светлог анђела, поново ће те примити у Своје окружење, знаш ли то? Као вољено дете, блудно, које се враћа. Знаш да ће те Бог примити у Своје наручје ако се покајеш?

Кушач је одговорио:

— Знам. Знам и то.

Свештеник му је рекао:

— Зашто се онда не кајеш, безумниче? Глуп си ако се не кајеш.

У тај час се разлегао крик по целом храму, од којег су се сви укопали на месту, зато што је глас био дивљи и продоран, али истовремено веома јасан и сигуран, врло сигуран:

— Зато што НЕЋУ!

Не могу да га опишем. Овај глас је дуго одзвањао, чуо се само крик: «Нећу! Нећу!» Ђаво не жели да се каје.

Сваки пут кад кажеш: «Нећу да се мењам, нећу да признам своју грешку, нећу. Пусти ме на миру! Желим да пијем, желим да пушим, желим да грешим, да се одајем разврату. Желим, свиђа ми се то, пријатно ми је, пусти ме!» — то већ изазива забринутост.

Кад би рекао да грешиш, јер си човек, као што и ја чиним грехове, као што и сви чине грехове, — само Господ није учинио грех, зато што нико није без греха (В.: Јн. 8: 7). Сви смо ми грешни, у најмању руку пред Тобом, Јединим, грешимо, али и пред Тобом, Јединим, падамо ничице. Не престајем да грешим, али поново долазим код Тебе, падам пред Твоје ноге, молим за Твоју милост, кажем Ти да сам згрешио и Ти ме поново примаш.

У томе је разлика између човека који се каје и онога ко се не каје: човек који се каје греши и каје се. А непокајани чини грех и тврдоглав је у томе, чини грех и задовољан је због тога. Чини грех и радује се, култивише га, развија, гаји га у себи и живи у паклу и сатанској атмосфери још у овом животу, у свом срцу. Немаш разлога да питаш куда ћеш отићи, нема разлога да питаш да ли ћеш отићи у рај или у пакао: већ овде осећеш рај или пакао. Онај ко се каје још овде осећа рај, плаче, признаје да је крив, али се радује, зато што види Христов загрљај, види прстен који у на руку ставља Небески Отац, царски прстен, прстен усиновљења, нове промене и Он му каже:

— Дете, волим те!

— Грешан сам.

— Волим те.

А ти кажеш:

— Христе мој, каква је радост коју ми дарујеш! Грешан сам, а ти ме волиш? Како ме волиш с овим грехом, који чиним?

А Господ ти каже:

— Не волим те због онога што си учинио, већ те волим због онога што Ми сад дајеш. Због твог срца које Ми поново дајеш, због тога што опет долазиш код Мене, пружаш Ми руку, поново ме волиш, — ето шта волим. Твој повратак! 

Ова лепота постоји у Цркви. Кајемо се, враћамо се, падамо и устајемо — неописив је осећај повратка! Тешко је осећати пад, горчину у души, обузимају нас туга и чамотиња, али се с друге стране радујемо, јер имамо Оца, нашли смо Месију, нашли смо Избавитеља. «Радуј се, Ти Која си родила Наставника заблуделима, радуј се, Ти Која си у утроби носила Избавитеља заробљених!» Он је наш Избавитељ. Заробљени смо и заблудели, али долази наш Избавитељ, имамо Путовођу, и због тога се радујемо, а не због тога што смо лоши, — то је тужно.

У Цркви има много наде, много оптимизма. Квасац покајања је суза која се чим почне туга претвара у радост. И више не знаш зашто плачеш: да ли зато што тугујеш или зато што се радујеш.

Има људи који на исповести само плачу, видео сам људе који плачу, па сам их питао:

— А зашто сад плачеш? Па Бог ти опрашта!

А они кажу:

— Не знам. Плачем и због онога што сам учинио и зато што осећам опроштај, што ме Господ испуњава Својом љубављу. Мене, гнусног, грешног и непотребног слугу Свог — како ме воли у овом смраду? Како ме грли неопраног?

А како је отац блудног сина пољубио своје дете које је било у ритама, које се читаве недеље није купало и које је било прљаво? Како га је дотакао овај пречисти отац кад је његов син био презрен у људским очима?

И Отац каже:

— Ако тако говориш, то значи да Ме још не познајеш. Ако Ме називаш Оцем, а сматраш Ме таквим, још увек ниси схватио какав је Бог. Још увек ниси схватио океан Моје љубави, Мог човекољубља, Моје доброте, Моје неправедности. Ја сам неправедан Бог, зато што немам твоју праведност, твоју вагу, већ Свој опроштај дајем онако како хоћу.

И док на твоју вагу треба ставити одређени тег како би се успоставила равнотежа Господ балансира како хоће. Он раднику који ради само последњи сат плаћа исто као и ономе који је радио од ујутру до увече. А овај други негодује и каже:

— Господе, али зашто тако? Ја радим од ујутру до увече и Ти ми дајеш плату, а овај је дошао и почео да ради тек предвече, а плата му је иста! Зар није неправедно то што радиш?

А Бог му каже:

— Шта те брига за то? Зашто те то љути? Љубав је неправедна.

Љубав је неправедна. За ову неправду и треба да се ухватимо и да се уздамо да ћемо се спасти. Ако ми Бог буде судио по правди, нећу се спасти, а ако ми не буде судио по правди, односно, ако ми буде судио с љубављу, милосрђем и опраштањем, Божански, има наде за моје спасење.

«Господе, ако будеш обраћао пажњу на безакоња, ко ће опстати, Господе?» (уп.: Пс. 129: 3). Ко ће издржати, ко ће претрпети овај суд? Ако будеш примећивао моје грехове, за мене је немогуће да се спасем. Али ће Твоја милост превагнути, превагнуће једна суза.

А имаш ли једну сузу? Оно што називамо Божијом благодаћу, оно што називамо Христовим додиром наше душе, јесте плод Светог Духа. Плод Светог Духа је пун суза. О овом дару нам пише Свето Писмо, зато што овај скривени и неочекивани дар избија као врело и долази од Бога по Његовој вољи, и тиме нас Бог изненађује. Свети Дух има много дарова, не само овај, Он има бескрајне дарове: Божански смисао, предивне мисли, јединствене доживљаје, Божански сјај око нас, Христову благодат, сузе, много тога нам даје.

Дакле, имамо ли ову сузу? Ако је имамо, имамо и наду да ћемо бити у рају.

Дивна је ова суза кад се котрља и Бог је узима, узима је наш анђео, а ти мислиш да нестаје. Бог је узима и односи у рај, где се она претвара у дијамант. И анђели на небу изненада виде снажну светлост и кажу Богу:

— Шта је ово заискрило, шта то блешти међу нама у овом светом сабрању? Шта тако јако светли данас, Господе?

А Он им одговара:

— То је суза једног човека који се каје: једно Моје чедо се покајало. Једно Моје створење је данас плакало, горко је плакало. Узео сам његове сузе и претворио их у дијаманте који ће га чекати како би украсили његов венац кад дође у Моје Царство.

Ови дијаманти ће нам створити лепоту. Тада ће ове сузе украсити нашу душу и у нама више неће бити суза — «идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја». Бесконачни живот. Али за то треба да постоји суза, макар једна суза.

Старац Јероним Егински (постоји књига о њему коју је написало његово духовно чедо) каже: «Суза има много, али су очи мале и не могу да их приме. Нису довољне очи моје, Господе, да бих исплакао сузе које имам због љубави према Теби, због кајања за моје грехове и за грехове људи!»

Како је дивно имати покајање! Увек, а не само за време Великог поста. Увек треба да имамо покајање, зато што и на Васкрс чинимо грешке, на Васкрс или на Успење Пресвете Богородице могу се десити неспоразуми: колико свађа бива због хране, због породичних проблема, а празник је у току!

Неко може да се не сложи и да каже да су празници време радости: Божић, Васкрс, само лето кад одлазимо на море, путујемо, проводимо свој одмор — да то није време за покајање. Али гледај, и тамо где идеш деца ће те замолити за сладолед, почећеш да се нервираш што немаш пара, и да се љутиш на жену зато што је хтела да станете, и одавде почињу неспоразуми. Ето вам поново повод за покајање! Како ћете се помирити? Па кад се покајете!

И за време одмора, и у најбољем кампу, и на најбољем мору, и на најлепшој плажи ће се појавити повод за покајње. Куд год да кренеш треба да понесеш покајање да увек буде с тобом. Оно је врло корисно, врло је неопходно, где год да си, као кутија за хитну помоћ. Оно ће исцелити свакодневне ране и повреде — мале и велике. Оно може да исцели све велике трауме.

Кад се нађемо пред Богом сви они који су се кајали имаће велику наду на спасење. А шта ћемо радити ми остали? Ми остали, који се никад нисмо кајали, шта ћемо радити?

Сећам се приче из «Евергетиноса», у њој се говори о једном лењом и нерадном хришћанину, који је немарно проводио свој живот, никад се не кајући за оно што је урадио. Стално је грешио. И наступио је његов последњи час и видео је да ће Бог судити његовој души. Ту је био и анђео-чувар који му је био дат на Крштењу и који се трудио да нађе нешто добро за шта би могао да каже: «Господе, ово је урадио.» Али анђео није видео ништа добро у његовом животу, већ само егоизам, нервозу, каприце, гнев и удаљеност од Бога.

Шта човек сад да ради, шта да каже Богу? Види да су реалност све оне ствари којима се смејао. Шта ће овај човек рећи Богу? Ево, наступио је крај лажима, крај шалама. А он је мислио да је вечни живот шала и говорио је да је само овај живот стваран. «Хајде да једемо и да пијемо, да узимамо оно што постоји на овом свету, а све остало је мит.» И шта сад види? Види да је оно што је називао митом — стварност, и да је оно што је сматрао стварношћу — мит.

И завршио се роман! У романима људи на крају обично почињу да живе боље... а ми ћемо живети још боље! Да, али сад не види да уопште није боље, већ напротив, горе, да се уопште није припремио за оно друго што га сад очекује. Ништа није стекао. И онда почиње да размишља о свом животу. Види како на ваги претежу његови грехови.

Анђео је био веома тужан и плакао је, а ђаво се радовао. И тада је одједном и сам заплакао — он, немоћан, на умору, одједном је почео да плаче и да говори:

— Шта сам учинио, Боже! Цео мој живот је прошао у разврату, цео живот у грешкама, цео живот је протекао далеко од Тебе — и то је најгоре, то је моја највећа грешка! Мој највећи грех. Нисам спознао Бога! Живео сам као пси, па чак и горе од њих, зато што се они за својим инстинктима поводе с мером, а ја... Поводио сам се за својим животним инстинктима и страстима и ништа више. Нисам мислио да Бог постоји! Нисам размишљао о томе да ли постоји душа. А сад све видим...

Овај човек је видео цео свој живот као на филмској траци. Никад пре није плакао. Али тада је и он, тако окорелог срца, заплакао, узео је марамицу и обрисао је очи. Претезао је тас с његовим пороцима и зауставио се на самом дну. И одједном је у последњем тренутку анђео нешто смислио. Јер, љубав увек нешто смисли. Љубав је бистра и домишљата. Шта је то анђео учинио?

Зграбио је марамицу — ону марамицу мокру од суза — и ставио ју је на други тас говорећи: «Господе, Господе! Пре него што донесеш коначну одлуку, погледај ову марамицу, ове сузе. Зар оне не могу да учине чудо? Погледај његово покајање макар сад, у последњем часу, два минута пре него што ће умрети! Милосрдан си, Господе, и пре си то чинио. Господе, Ти си на Крсту спасао разбојника у последњи час.»

Ставио је сузом наквашену марамицу и тас је превагнуо на другу страну, Господ му је опростио!

Ова суза — суза покајања је свемогућа! Али имамо ли таквих суза? О, кад бисмо нашли времена у свом животу, данас, сутра, прекосустра; о, кад бисмо се помало кајали због онога што смо учинили и због онога што намеравамо да учинимо. Због онога што чине наши ближњи и због чега се никад нисмо кајали, као и због чега се они никад нису кајали.

Хајде да молимо Бога да нас дотакне оним жезлом којим је Мојсије дотакао стену кад је потекла вода у пустињи. Да Господ дотакне стену нашег срца, које је тврдо као камен и да потече ова животворна суза.

Молим вас, помолите се за мене, а ја ћу се молити за вас!

 

С бугарског и руског: Станка Косова и Марина Тодић

[Дијана.]

Htela bih da podelim

Slobodno podijeli cijelu temu...  Tekstovi zbilja oduševljavaju.