Права мера подвига - царски пут

[Иван Ивковић]

"Заповести Христове су као лековито биље. Када благодат Свесветога Духа дође у човека, она искорењује и уништава страсти једну за другом, док не ослободи сву душу од њих. На тај начин благодат обнавља човека и по души и по телу. И човек, напредујући у врлинама, расте, „у меру раста висине Христове". И уколико више успева у вршењу заповести Божјих, он се утолико више очишћује, просветљује, просвећује, и удостојава видети откривења великих тајни. Просвећиван Духом Светим, такав човек стиче нове очи, и нове уши, и на све гледа духовно. Такав човек види Бога, уколико је то могуће за људску природу, и уколико је то благоугодно Богу. Благодат Светога Духа чини човека пријатељем Божјим и Богом по благодати - Οεόν κατά хάριν."

св. Симеон Нови Богослов

 

Видимо колики је значај подвига у животу Цркве. Подвиг заправо није ништа друго до труд у испуњавању Христових заповести. Свако од верних се на путу обожења неизбежно сусреће са питањем мере подвига. Колико строг пост узети на себе (у телесном смислу), какав пост (у душевно-духовном), колико обимно молитвено правило, како се поставити у разним ситуацијама у односу према ближњима...? Може ли се дати неки образац по којем би свако могао проценити своју меру подвига, начин хођења царским путем без да се падне у лењост или преоптерећење?

 

Предлажем да овде поделимо лична искуства и мишљења о овим питањима. Могу послужити и савети искусних, трезвеноумних људи које сматрате корисним и сваки користан материјал који је у складу са темом.

 

За почетак ево неколико речи старца Клеопе у којима нема конкретног одговора на постављена питања али које носе довољно јак "благодатни импулс" за даље истраживање.

 

 

И неколико сродних и препоручених тема:

 

Страсти и борба са њима

Наш опит молитве

Ревност и ревнитељи

Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила

Чување од познанстава са супротним полом

Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?)

 

Дакле, овде се не доводи у питање неопходност подвига већ је сврха теме изналажење најприкладнијег начина за примену истог.

[Иван Ивковић]

Један отац је причао: „У Келијама беше неки духовни старац који се одевао у рогозину плетену од трске. Једном он дође код аве Амона. Кад виде старца обученог у рогозину, ава рече: ‘То ти неће донети никакву корист.’ А старац (који је тражио духовни савет) упита аву: ‘Три помисли ме доводе у забуну: једна ме наговара да (сво) време проводим у пустињи, друга да одем у туђину, где ме нико не зна, и трећа да се затворим у келију, никога не видим и да једем сваког трећег дана.’ Ава Амон одговори: ‘Не треба да чиниш ништа од тога: боље седи у својој келији, једи помало сваког дана, а у срцу свом имај цариникове речи (в. Лк 18, 13) – тада ћеш моћи да се спасеш.'“

 

По чему је ава Амон знао да ништа од наведеног неће користити брату?

[Zero]

Iskren da budem, strah me je promene, ma bila ona na bolje ili gore... Podvig valjda znači pokret, pa je i čovek stoga "biće pokreta, biće podviga" kako reče vladika Atanasije. Često uhvatim sebe da se krećem između dve krajnosti, koje si Ivane, gore pomenuo (preterana lenjost, popuštanje sebi ili strogost koja brzo umori, mada više ovo prvo). Volim da se sećam onih reči koje je patrijarh Pavle govorio, "biti strog prema sebi, a blag prema drugima". Ja sam uglavnom blag i prema sebi i drugima, što ne valja... Apostola Pavla sam zavoleo, njega zovu apostol ljubavi, najomiljeniji deo Svetog Pisma (Novog Zaveta bar) mi je Himna Ljubavi, gde je (bar mi se čini) dat taj obrazac (ako tako može da se kaže) kako živeti i kako poznati da li uopšte imamo ljubavi, kako se podvizavati, u kom smeru se kretati... Što reče starac Pajsije (čini mi se, parafraziraću): postoji lakši put, ja sam njime izabrao da hodim, a to je - put Ljubavi.

[Иван Ивковић]

Što reče starac Pajsije (čini mi se, parafraziraću): postoji lakši put, ja sam njime izabrao da hodim, a to je - put Ljubavi.

 

Ali sta to znaci? To nikako ne znaci da Ljubav negira pravila, nego da ih prevazilazi - iako u osnovi slicna njima, ali kao jos predaleko izvrsnija. Ljubav, dakle, ne ukida zakon i pravilo, nego ih ispunjava tako besprekorno da je jos i mnogo iznad njih.

 

"Hodite ceda, poslusajte me, i naucicu vas strahu Gospodnjem". Savrsena ljubav izgoni svaki strah, ali do nje treba stici, ona nije na pocetku puta, nego na njegovom kraju, ona tek dolazi kao kruna celog hriscanskog podviga.

[Иван Ивковић]

Ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не… „Ми тре­ба да идемо цар­ским пу­тем, кло­не­ћи се крај­но­сти обе­ју стра­на“ (Св. Јо­ван Ка­си­јан). Ову истински православну умереност не треба мешати са празном млакошћу, или са равнодушношћу, или са било којим обликом компромиса између политичких крајности.

 

Уче­ње о овом „цар­ском пу­ту” из­ло­же­но је, на при­мер, у Ду­хов­ним по­у­ка­ма св. аве До­ро­те­ја, где он по­себ­но ци­ти­ра Пе­ту књи­гу Мој­си­је­ву (За­ко­ни поно­вље­ни): „Не скре­ћи­те ни де­сно ни ле­во, не­го иди­те Цар­ским пу­тем“ (5. Мој. 5,32;17,11). И све­ти Ва­си­ли­је Ве­ли­ки ка­же: „прав срцем је онај, чи­ја по­ми­сао не скре­ће ни у пре­те­ра­ност, ни у не­до­ста­так, не­го је усме­ре­на само пре­ма сре­ди­ни до­бро­де­те­љи”. Ипак, нај­ја­сни­је је то уче­ње из­ра­же­но код ве­ли­ког право­слав­ног оца из V ве­ка, св. Јо­ва­на Ка­си­ја­на, пред ко­јим је ста­јао за­да­так сли­чан оно­ме ко­ји да­нас сто­ји пред на­ма – да пред­ста­ви чи­сто уче­ње Ис­точ­них Ота­ца љу­ди­ма на За­па­ду, ко­ји су би­ли ду­хов­но не­зре­ли и још ни­су схва­та­ли ду­би­ну и пре­фи­ње­ност ис­точ­ног ду­хов­ног уче­ња, те су сто­га, при­ме­њу­ју­ћи ово уче­ње у прак­си, ла­ко па­да­ли у крај­но­сти би­ло не­ма­ра, би­ло пре­те­ра­не стро­го­сти. Св. Јо­ван Ка­си­јан је пра­во­слав­но уче­ње о цар­ском пу­ту из­ло­жио у свом де­лу „О ра­су­ђи­ва­њу”, ко­је је св. Јо­ван Ле­ствич­ник (Ле­стви­ца, IV, 717) оце­нио као „дивну и ве­о­ма уз­ви­ше­ну фило­со­фи­ју”:

 

„Да­кле, свом си­лом и са нај­ве­ћом бри­жљи­во­шћу ми тре­ба да се тру­ди­мо да кроз сми­ре­ње стек­не­мо до­бри дар ра­су­ђи­ва­ња, ко­ји мо­же да нас са­чу­ва не­по­вре­ђе­ним од пре­те­ри­ва­ња обе­ју стра­на. Јер, ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не – и пре­те­ран пост и пре­је­да­ње, и пре­те­ра­но бде­ње и ду­го­тра­јан сан, и дру­га пре­те­ри­ва­ња… Расу­ђи­ва­ње учи чо­ве­ка да иде Цар­ским пу­тем, уда­ља­ва­ју­ћи се од крај­но­сти обе­ју стра­на: не до­пу­шта му да се са де­сне стра­не об­ма­њу­је пре­те­ра­ним уз­др­жа­њем, а са ле­ве да се препушта ле­њо­сти и сла­бо­сти… Ис­ку­ше­ње са де­сне стра­не опа­сни­је је од оно­га са ле­ве: неуме­ре­но уз­др­жа­ње штет­ни­је је од пре­је­да­ња, јер се уз по­моћ по­ка­ја­ња од овог по­след­њег мо­же пре­ћи на пра­вил­но ра­су­ђи­ва­ње, а од пр­вог не мо­же” (тј. чо­ве­ку ко­ји се гор­ди сво­јим добро­де­те­љи­ма за­тво­рен је пут пре­ма по­кај­ном сми­ре­њу, ко­је омо­гу­ћу­је спа­се­ње). („О Расуђи­ва­њу“ II, гл. 16,2,17)

 

Да­нас је ва­здух то­ли­ко за­си­ћен ду­хом „ре­фор­ми­са­ња”, да ће сви они, чи­ји су по­гле­ди заклоње­ни на­ле­том ду­ха вре­ме­на, истин­ски пра­во­слав­ну уме­ре­ност сма­тра­ти за „фанатизам”; али онај ко се пре­ма то­ме пи­та­њу од­но­си озбиљ­но и све­му при­ла­зи са тач­ке гле­ди­шта све­то­о­тач­ког уче­ња, про­на­ћи ће цар­ски пут у уда­ља­ва­њу од би­ло ко­је вр­сте екстремизма.

 

Ме­ђу­тим, у на­ше да­не не­ма пра­во­слав­ног учи­те­ља ко­ји би дао при­мер здра­ве и усрд­не право­слав­не уме­ре­но­сти, као што је био по­чив­ши ар­хи­е­пи­скоп Џор­дан­вил­ски Авер­ки­је; њего­ва мно­го­број­на де­ла и про­по­ве­ди оди­шу све­жим ду­хом истин­ски пра­во­слав­не рев­но­сти, без ика­квог скре­та­ња „у де­сно” или „у ле­во” и уз стал­но ис­ти­ца­ње ду­хов­не стра­не истин­ског Пра­во­сла­вља (ви­де­ти на­ро­чи­то: „Све­та рев­ност”, The Orthodox Word, мај-јун 1976)…

јеромонах Серафим Роуз, 1976.

[Дијана.]

По природи ствари, више су монаси усмјерени на подвиг а мирјани на бивање у заједници (тј. ако је подвиг пост, молитва и бдење). Царски пут је умјереност и разумност, усклађеност са човјековом природом и тренутним ступњем духовног развоја. Нпр. интровертном неће пасти толико тешко молитвена усамљеност, мање чулној и темпераментној природи ће лакше пасти уздржање, и сл. Ту је ваљда права мјера савлађивање природе (страсти), али увијек мало више од тренутно датог - не мање, и не пуно више.  Могуће су крајности, присила заснована на унутарњем страху која може бити и неуротични симптом или демонска сплетка или претјерана опуштеност која је опет демонска сплетка. 

У почетку човјек себи намеће пост, после то иде лакше и природније до тог стадија 'кад није важно да ли једе или не једе'. Подразумијева се очишћење, преумљење, не толико тјелесно колико душевно. Тада се мијења човјекова природа и наредни подвизи су више плод благодати. 

Мислим да је оном подвижнику старац савјетовао да се мане гордог тражења подвига јер му је дао лијек цариникову молитву (смирење).

Занимљиво ми је повезивање подвига са одношењем према ближњима. Можда у савладавању гордости и себичности и одрицање ради заједничарења и служења ближњима од било чега што задовољава 'ја' , па макар то био и молитвени подвиг.  

[Иван Ивковић]

монаси усмјерени на подвиг а мирјани на бивање у заједници

Свако коме је проповедано Јеванђеље позван је на подвиг. Монашки и мирјански подвиг се разликују искључиво у форми. У преводу - апсурдно је одвајати хришћански подвиг од заједнице (целокупне Цркве, као и њених икона у виду општежића, породица...), те и од односа унутар исте.

 

Можда у савладавању гордости и себичности и одрицање ради заједничарења и служења ближњима од било чега што задовољава 'ја' , па макар то био и молитвени подвиг.

Како препознати разлику између истинске побожности и човекоугодништва?

[Рапсоди]

Jedna čista, dobra pomisao ima veću moć od bilo kog podviga. Nekog mladića, na primer, savlada đavo i ima nečiste pomisli, pa tri dana bdi i posti da bi se oslobodio tih pomisli. Jedna čista pomisao bi, međutim, imala veću moć od tih bdenja i posta i više bi pomogla. STARAC PAJSIJE SVETOGORAC 14 Oktobar 2011

[Лапис Лазули]

 

Како препознати разлику између истинске побожности и човекоугодништва?

Po tome za koga to cinis,ako u sebi zelis da prepoznas.Ako je radi Boga,onda je poboznost ako je radi coveka onda je covekougodnistvo.

 

"Sve sto cinite na slavu Boziju cinite!"

[Дијана.]

Да, али од монаха се управо захтијева више тај подвиг у форми тјелесног савладавања себе, или који се односи на лично усавршавање, а од мирјана мање, а више су окренути заједници и трпљењу и узајамном ношењу слабости. Монасима се захтијева заборав и прекид свих веза са људима, уздржаност у одношењу са стварним људима око њих, осим молитвено... А мирјанин који гради себе а изолује се од ближњих, тешко да ће испунити захтјев Господњи... Не може се то двоје поистовјетити и с разлогом су осмишљена та два начина живота. Треба их разграничити. Монашки начин бивствовања је изузетак, не правило, и није добро примјењивати га у свијету. 

 

Човјекоугодништво је чини ми се термин који је сковао ап. Павле. Он је тумач Христових ријечи и установитељ цркве... Шта је оно 'дај му и капут', и 'иди с њим двије миље', ако не човјекоугодништво... Нема оно само негативну конотацију. 

Негативна конотација је 'угађање човјеку противно Божијем закону'.

[JESSY]

Следбеници безусловног послушања у свету, како ми се чини, игноришу разлику између монаха и мирјана, и зато, предлажу једнима и другима једну и туђу форму, једне и исте потребе. Не треба заборављати и на разлику између нашег времена и оних златних векова подвижништва, када су Патерици били стварани. Древни монаси су већ прозорљиво видели духовно сиромаштво, које ће постићи хришћански свет.

 

Они су говорили: "Ми смо испуњавали заповести. Они, који буду после нас, испуниће половину, а они, који буду живели у последња времена ништа неће испуњавати, али на њих ће доћи жалости и искушења; а они, који из издрже и сачувају веру, биће већи од нас и наших Отаца." Још су оци, који су живели у древна времена у атмосфери благочешћа, говорили: "Ми смо налик људима, који пливају у токовима реке; а у последње време, људи ће бити налик на оне, који пливају насупрот тока."

Зато је немогуће стављати једна и исте захтеве на старце и послушницике, који су живели у древним временима и савремене хришћане.

 

Странице древних Патерика, које читамо, миришу као цвеће Тиваиде и Нитрије, али подвижничко искуство монаха Египта, садржаних у њима, не може бити у садашње време као правило за однос пастве према духовном оцу.

 

То искуство може да остане само духовни идеал, предмет усхићења, али не копирања: то су звезде, којих се ми не можемо дотакнути, иако се дивимо њиховој лепоти.

 

Архимандрит Рафаил Карелин

 

ceo tekst

[Иван Ивковић]

Монашки начин бивствовања је изузетак, не правило, и није добро примјењивати га у свијету.

То нико није рекао. Хтедох само рећи да су циљ и суштина (не форма) световног и монашког подвига исти, да је свима једно потребно.

 

Човјекоугодништво је чини ми се термин који је сковао ап. Павле. Он је тумач Христових ријечи и установитељ цркве... Шта је оно 'дај му и капут', и 'иди с њим двије миље', ако не човјекоугодништво... Нема оно само негативну конотацију. Негативна конотација је 'угађање човјеку противно Божијем закону'.

Овде је лепо објашњено: https://www.pouke.org/forum/topic/29982-%D0%BA%D0%B0%D1%84%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BC-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BC-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC/page-11#entry1369738

 

Мало кружимо око теме али још нисмо погодили. Она која се бави трпљењем у заједници је: Кад трпети а кад не? и врло је добро развијена. Чак толико добро да не бих могао истаћи само један одговор као најбољи. Оно што ме овде занима јесте - како одредити меру сопственог труда? Добродетељи (молитва, пост, милосрђе...) јесу ту да преко њих остварујемо и учвршћујемо заједницу са Д/другим.

Да ли је макар и трачак самозадовољства услед извршеног правила/послушања довољан разлог да нешто мењамо и шта би то било? Да ли је довољно понављати да смо недостојне слуге?

Релативно лако ћемо сакрити подвиг од ближњег али како сакрити десницу од левице?

[Рапсоди]

Ако је циљ подвига,/спасење душе, рајска насеља/, а на замљи задобијање благодати, онда се поставља питање како не погрешити у мери подвига? Која је била мера подвига разбојника на крсту? Један искрен уздах и дубока свесност својих сагрешења/своје немоћи/. А Марије Египћанке? /30 година у пустињи с дебелим молитвеним подвигом да се ослободи страсти/ Питам се да ли би јој друга/мања/мера подвига донела спасење? Останак међу људима саобразно мери сагрешења, не верујем. Њој је мера подвига била молитвена изолација. Као и тешким наркоманима/спасење-подвиг у изолацији/ Мишљења сам да је најбитније ког подвига /пре сваког подвига-ако хоћемо да има плода/ познати/признати/ своју немоћ, или тачније бити свестан своје немоћи. Јер када смо свесни/искуствено/своје немоћи, онда ту гордости у подвигу нема места. Сав наш подвиг се тада ослања на Христа, на његову помоћ. Е сада је питање, шта је мера за сваког од нас понаособ, и тај средњи царски пут код свакога је другачији. Па нечији средњи пут,примињен на другог био би крајност. Некоме је подвиг и једно сећање дневно на Бога, некоме само Оче наш, а опет некоме ни читав псалтир дневно је мало. Лично мени мера подвига је страх Господљи.Да могу некако да поново вратим тај некадашњи страх који сам имала/јер врло често ме напушта/ мање за мене не би било добро, више не тражим.O љубави као крајњем плоду подвига и не сањам. Мишљења сам да су за подвиг, врло битни услови пребивања у ,подвигу, и ту је воља врло битна да имаш вољу да направиш молитвене услове/атмосферу/, и онда подвиг прелази у навику изједначава се са животом ,лако ти је, јер више подвиг не осећаш као подвиг већ као део природе. /имаш тај не знам како да назовем духовни оклоп/А услове створити, е то је подвиг/наравно удружен са вољом/.Услови би отприлке били Не изостајати са Богослужења, читати духовно литературу, слушати духовну музику, водити са ближњима духовне разговоре, посећивати манастире , осетити то било манастирског живота, слушати богомнадахнута предавања.Е сада, да ли је све ово подвиг или плодови подвига?Не знам? И колико је можда нереално од нас мирјана тражити неку специјалну меру подвига, с обзиром на лудило у коме живимо, с обзиром на искушења која те прате чим устанеш, с обзиром на ту негативно окружење које не можемо да избегнемо, с обзиром на саблазни на сваком кораку. Сетих се приче о једном човеку из града који је живео у некој вишеспратници, а који је покушавао да твори Исусову молитву. Толико је себе усиљавао/присиљавао/да тога није био свестан.Мислио је да је досегао неку меру подвига, да је доспео до неких духовних висина. Док једног дана у том свом молитвеном подвигу није пукао.Један комшија га је толико изритирао чачкајући нешто око кола и мотора, да није издржао, сишао је доле у двориште и премлатио комшију.Ето толико о о подвигу нас мирјана. Имај страх Господљи, признај своју немоћ, ослони се на Бога/мало ли је/.

 

П.С.Радим у линуксу, не знам зашто су плава слова, код мене су црна , када их пребацим поплаве, покушала да их поцрним неће.

Још навикавам на линукс.

[JESSY]

Данас хришћане нико не угрожава, не лишавају их права и слобода. Али, ево, ми се налазимо на ручку код колега и због нечега се не подиже рука чак само да се прекрстимо пре ручка. Гледамо телевизор са друговима на којем почиње, рецимо некористан филм, унутрашње негодујемо али нас невидљива сила прикива на фотељу и не да отићи. Пролазимо поред православног храма, рука постаје тешка као челик и ми нисмо у могућности да је подигнемо да би се прекрстили. Шта се са нама дешава? Зар стварно ми, исти верујући када смо сами и у храму, зар се бојимо показати своју религиозност пред непознатима, једном речју, зар се стидимо своје вере?

Да, ми се бојимо. Бојимо се подсмеха и косих погледа, бојимо се да ће нас сматрати заосталима, да ће иза наших леђа да се посматрају са неверицом. Ми се трудимо да живимо као сви.

 

И само што човек прими јеванђелске заповести, као руководство како поступати и покуша да измени свој живот, он одмах губи своју нормалност у очима друштва, на њега почињу показивати прстима, њега жале, над њим се подсмевају. Овде је потребна велика храброст, да се не би сломио, да не би одступио од своје вере и да се не би одрекао од Христа. То је подвиг који је сличан подвигу првих хришћанских мученика и исповедника.

 

Бити хришћанин данас значи бити исповедник. Није онај исповедник који галами о својој вери и ко је намеће другима а тај који се сам стара да живи благочестиво, не подилази под законе и морално стање друштва, не врши погодбе са савешћу и не оправдава своје недостатке неморалношћу околине. Бити исповедник значи сачувати јединство речи, дела и помисли како у заједници јединомишљеника тако и иза црквене ограде.

 

http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=578&Itemid=416

[DankaM]

Да, ми се бојимо. Бојимо се подсмеха и косих погледа, бојимо се да ће нас сматрати заосталима, да ће иза наших леђа да се посматрају са неверицом. Ми се трудимо да живимо као сви.

 

Da, tuzno je sto danas, u ovo "tolerantno" vreme, postoji toliko netolerancije prema tudjim religioznim ubedjenjima...