Мучи ме чамотиња, туга, очајање без разлога...

[Дијана.]

Опасна ствар. За мене лично била је крајња. Није било даље. Једна за другом страсти су ме водиле до ње. Потпуно одсуство смисла. Онда се десило нешто што је унело промену. Отишао сам са другарицом, на њен позив да јој се придружим, на опело Патријарха Павла. "Хајде са мном, да не идем сама"-"Шта ћу ја тамо, не припадам"-"Хајде због мене". Након тога одгледао сам филм "Живот по Јеванђељу". Ето. После то ишло само, једно за другим, спонтано. И не без труда и борбе, разуме се.

Svetost preobraca mocnije od bilo kakvih rijeci i poduhvata...

od uninija lijeci ili bar posramljuje, ozbiljno otreznjuje podsjecanje na velike ruske podviznice, ispovjednice, mucenice, vrline, zrtvene ljubavi, podnosenje muka i stradanja, sve za druge, kao sv.Ksenija, sv. Matrjona, i sv. Marija Gacinska.. za ovu zadnju cu sad da nadjem

http://srbin.info/2014/03/20/mucenica-marija-gacinska-nepokretna-svetiteljka-koja-leci-depresiju/

[Снежана]

kako razbiti taj zacarani krug? Kako se to osmisljava motiv? I ja sam mnogo teoretisao ali shvatio sam da nista nisam otkrio niti saznao

...тај зачрани круг се и не разбија осмишљавањем мотива и теоретисањем, него делањем.

[Grizzly Adams]

Дигни ду*енце у уради нешто.

 

Молитва је супер, ал` не да узмеш сад Псалтир и читаш цео дан... Него одредиш један-два псалма, то "завршиш" и идеш даље. Веома је важан тај принцип "одредиш-завршиш". Мора да знаш кад си нешто завршио, па онда идеш на следеће.

[Tumaralo.]

...тај зачрани круг се и не разбија осмишљавањем мотива и теоретисањем, него делањем.

 

Ali delanju prethodi motiv...ili ne?

[Снежана]

Ali delanju prethodi motiv...ili ne?

па зар није довољан мотив сама жеља да изађеш из зачараног круга...тражење додатног мотива само те врти у круг...врти у круг...врти у круг...

[Дијана.]

imam utisak da je rasprava krenula da se vrti oko introvertnog i ekstravertnog principa.

jednostavno mi (introvertni) vidimo svijet drugačije.

nama zaista treba motiv za djelanje, i za postojanje. (vjera može da ga da)

ali i vjera lijepo uravnotežuje ekstr.i intr.princip sa onim 'ora et labora'.. zabavi um i ruke; u medjuvremenu možda prodje, a možda te Božija milost obasja.

[Grizzly Adams]

Некада можда мотив не долази пре делања, већ као резултат делања.

[JESSY]

Пад у очајање (питање психологу)

Помоз Бог,

Поставио бих пар питања, не знам да ли ће их права особа прочитати али није ни важно, наиме шта да ради човјек који је већ пао у дубине очајања, који полако губи способности да се поузда у Господа, који у околини нема никога ко би бар слутио у каквом се стању овај налази, ко је себи умислио да је својим гресима заслужио најстрашније болести а не може да се носи ни са најбезазленијом прехладом, како у оваквој позицији наћи излаз…

 

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

 

Бог помогао заиста и Вама и мени и свакоме ко Га призива,

Ви сте своје писмо започели са „Помоз Бог“ – ретко ко од људи који су ми писали тражећи савет су на тај начин призвали помоћ Божију. То је већ добро и није случајност. То значи да имате још увек негде у себи трачак наде да ће Вам Господ помоћи, макар на неком полусвесном нивоу док се утапате у црнило очајања.

Прво што треба да урадите је – ОДСЕЦАЈТЕ сваку мисао која личи на ове што сте у питању изнели. Одсецати мисли значи схватити да те мисли нису заиста наше и као такве их одбацити, одгурнути, када год се јаве рећи: „То није истина! Ова мисао да сам својим гресима заслужио најстрашније болести или да ми Бог неће никад помоћи какав сам – то једноставно није тачно, то није моја мисао, Господе помилуј, Пресвета Богородице помози.“

Друго што треба да урадите је да одете на исповест и да све ово , и још чега има , и посебно ако имате неки велики грех који Вас притиска а који сте потиснули, сматрали да му је истекао „рок трајања“ и слично – да исповедите. Ако не нађете искуснијег духовника за кога знате да би Вам дао добар савет након Исповести, Ви се исповедите код било ког свештеника. Ако Вам свештеник каже нешто што Вам није од помоћи – не обраћајте пажњу на то, важно је да сте се пред Богом исповедили, а то чује и онај (непомјаник) који Вам такве мисли и убацује.

Наглашавам важност да се исповедите зато што неисповеђени греси стварају „пукотине“ у нашој души и уму и тако нас чине подложнијим за нападе споља. Посебно неисповеђен грех који сматрамо крупнијим и озбиљнијим је добар „повод“ за непомјаника да Вас снажније повуче на дно очајања, и да Вас вуче све јаче што сте ближе дну, да Вас натера на потпуну предају и у крајњој линији неопростиви грех самоубиства.

Када се исповедите поново се вратите на први корак – одсецајте сваку мисао која Вас води на дно, јер она и није тачна и није Ваша! Заиста није, ма колико „аутентично“ и „добро образложено“ звучала.

Што чешће призивајте Господа и Пресвету Богородицу да Вам помогну да се одупрете том снажном нападу.

Временом ће ти напади имати и неке паузе и повремено бити слабији, па јачи, па опет слабији, али ако успете да издржите један период времена нпр. 4-6 недеља одсецајући те мисли, полако ћете почети да примећујете бољитак.

То је што се тиче проблема очајања са духовног аспекта.

[JESSY]

Гледано са аспекта психологије, Ви сте нечим учинили своју душу веома лабилном, као да се „лепак“ који држи Вашу личност на окупу мало раздвојио, размекшао, па је цела унутрашња грађевина Ваше душе почела озбиљно да се клима и расипа.

Када човек хоће да пронађе нешто , обично је најбоља тактика да премотава филм уназад и најпре пронађе задњи тренутак када је то нешто имао, па онда корак по корак, да види шта се то догодило непосредно пре губитка.

Нешто слично ће бити потребно да урадите и Ви – када сте се задњи пут осећали другачије него што се сада осећате? У смислу да нисте били обузети очајањем, већ да бисте могли да кажете да Вам је било релативно добро?

Крените од тог тренутка у Вашем сећању и пробајте да мотате „филм“ корак по корак да видите :

• шта се то догодило у Вашем животу (можда Вам тешка туга притиска срце, можда Вам је неко умро, раскинули сте везу, изгубили посао, или су се једноставно нека ситна свакодневна незадовољства собом, ближњима, животом и друштвом само гомилала и слагала).
• Да ли сте можда у дужем временском периоду били изложени неком стресу (нпр. нездравој ситуацији на послу или у породици, неким сталним конфликтима, свађама, сукобљавањима…)
• како сте проводили дане, којим садржајима сте били најчешће изложени – нпр. колико сати дневно сте проводили на интернету или гледајући ТВ, које садржаје сте за то време гледали и примали у свест?
• Колико сте се препуштали згубиданисању и безвољности и са којим оправдањима сте се пред собом изговарали за то што пуштате ствари да иду својим током (низбрдо)? Овде не говорим о природној и потребној човековој потреби за одмором после напорног рада и опуштању, то сваки човек заслужује. Већ говорим о тачно одређеној ситуацији проласка времена у расејаном и безвољном, бескрвном и беживотном нерађењу ничега, развлачењу од даљинског управљача до кухиње, одлагање неких основних животних активности ( прања косе, туширања, одлажења на спавање)
• У колико сати лежете а у колико устајете и да ли проводите време у дремању током дана? Човек уколико активно живи и ради не би требало да спава више од 8 сати дневно, кад се сабере и поподневно дремање – а и нема ни времена више за то.
• Како се храните, какву храну једете? Такође, уколико једете касно, то Вам се одузима од времена спавања (нпр. ако поједете тешку храну ноћу, па одете да спавате 7 сати, Ваш организам ће се осећати онолико одморним као да је спавао само 5 сати). Неквалитетан сан у дужем времену чини човека психички лабилним.

[JESSY]

Када одговорите себи на ова питања, потребно је да искрено одговорите на себи и на следеће питање:

 

Шта ја ДОБИЈАМ тиме што остајем у овом стању, какву корист извлачим из овога?

 

Одговор на ово питање крије врло важно психолошко погонско гориво за остајање у лошем душевном стању а зове се секундарна добит.

Секундарна добит је корист коју особа извлачи из ситуације која јој генерално не прија. Нпр. особа која има зависност од алкохола се прилично мучи, тешко јој је, доспева у неке веома непријатне ситуације због конзумирања алкохола, жена му прети да ће да га остави, итд.

Међутим, алкохоличар због тог свог проблема извлачи секундарну добит која се састоји у томе да он не мора да преузима животне одговорности и обавезе какве имају сви трезни нормални људи. Такође, могуће је да добија и додатно саосећање од околине због тог свог тешког проблема – жена му кува ручкове, поштеђује га непријатних тема или својих проблема, добија сву пажњу овога света од стране жене кад год каже да је сад одлучио да заиста заувек остави алкохол, праштају му се неотесана и груба понашања која је учинио док је био под дејством алкохола, немарност према деци и плаћању рачуна итд.

Ви, као и ја, вероватно нисте алкохоличар, али ви, као и ја, као и свако пало људско биће склоно греху сигурно у свом проблему који Вас мучи имате и неку секундарну добит коју из тог немилог стања извлачите.

Када препознате шта је то што Ви извлачите из тог стања – тада је на Вама одлука и то одлука коју ћете свесно донети а то је : да ли сам спреман да се те секундарне добити одрекнем? Зарад чега желим да је се одрекнем? Шта је то што ме чека уколико решим свој проблем а што је много лепше него било која секундарна добит?

Наравно, сасвим легитимно можете одлучити да се правите као да ово питање не постоји. Тако раде људи слабог карактера и слабе воље, који су зато најлакши плен нечастивог.

Не дајте се, здрав хришћански живот без очајања је много бољи и лепши него било која секундарна добит, чак и кад се урачунају и животне одговорности, туге, бриге и повремени неуспеси, неслагања и незадовољства собом и животом. Зато што човеку који хришћански живи Бог даје Благодат а душа која има Благодат је у таквом добром стању без обзира на све, стању какво се не може квалитативно упоредити ни са једном другом.

Како каже свети Исаак Сирин:

„Усуђујем се да тврдим да смо ми: храм Божији. Очистимо храм Његов, јер је Он чист, како би пожелео да се усели у њега. Осветимо га зато што је и он свет. Украсимо га свим добрим и чудесним делима. Окадимо га кадионицом – умирењем Бога испуњавањем Његове воље, као и чистом молитвом срца коју је немогуће задобити уз често општење са светом и учешће у његовим делима. Тада ће нашу душу осенити облак славе Божије и светлост Његове узвишености засијаће унутар срца.“

[JESSY]

ош једном – не дајте се.

 

За крај Вам препоручујем да прочитате краћу књигу оца Георгија Максимова о томе како победити душевно стање чамотиње:

Како победити душевно стање чамотиње

 

И такође Вам предлажем да прочитате речи светитеља које се односе на она стања када човек неадекватно и неправилно мисли лоше о себи (што се битно разликује од правилног светоотачком сматрања себе грешнијим од свих):

„Ако будеш ниско мислио о себи, подсећам те да си… Христов дах“ (Свети Григорије Богослов)

„Као што човек који умире не може да хода, тако и онај који очајава не може да се спаси“ (Преподобни Јован Лествичник)

“Човече! Схвати своје достојанство. Погледај шуме и њиве, широке реке, безгранична мора, високе горе, раскошно дрвеће, све звери и стоку по земљи, рибе и друга бића која лутају морским дубинама, погледај звезде, месец, сунце, небо: све је то за тебе, све је то намењено да служи теби. Осим нама видљивог света, постоји још и свет невидљив телесним очима, који неупоредиво превазилази видљиви. И невидљиви свет је за човека. Какво поштовање је Господ указао (ономе кога је створио) по образу Своме! Какво високо назначење му је унапред одредио! Видљиви свет је само – припремно предворје велелепнијег и пространијег обитавалишта. Ту, као у предворју, образ Божији треба да се украси завршним линијама и бојама како би добио најпотпунију сличност са својим најсветијим и најсавршенијим Изворником, како би у лепоти и раскоши те сличности ушао у одају у којој је на несхватљив начин присутан Изворник, као да је ограничио Своју неограниченост како би се показао својим љубљеним, разумним створењима.“ (Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

http://www.imanade.org/pad-u-ocajanje-pitanje-psihologu/

[Дијана.]

Радуј се Господу сва земљо! Служите Господу весело; идите пред лице Његово певајући… Улазите на врата Његова са славом, у дворе Његове са хвалом. Славите Га и благосиљајте име Његово.” (Псалам 100)

Усамљеност. Депресија. Нерасположење. Неуспех. Обесхрабрење. Губитак и болест.

Шта чините, када овакве речи карактеришу ваше тренутне животне околности? Како ћете изаћи из мрачне емотивне рупе у којој сте сада, где се осећате побеђено и сасвим раслабљено?

Бог ти је понудио одговор на такве животне околности и како да ватреном брзином промениш своје животне околности. Какав је то одговор Бог дао? Па, то је веома једноставан, али темељни одговор. То је….захвалност и величање. У захвалном срцу које велича Бога лежи невероватна снага.

ОБЕСХРАБРЕНИ ЉУДИ

Када су људи обесхрабрени и емотивно поражени, последња ствар која им пада на памет и коју би чинили јесте захвалност и величање Бога. За природан земаљски ум, сасвим је смешно и сулудо захваљивати се Богу и величати Га када нам све у животу иде наопако. Али истина је да се Бог настањује у захваљивању и величањима Његове деце. (”Свети, који живиш у похвалама Израиљевим.” Псалам 22,3)

Исказујући захвалност Богу, без обзира на околности, јесте исказивање велике вере и поверења у Бога. А вера удовољава Господа.

Јер захваљивање Богу и величање, поручују нашем Господу; ”Оче, ја знам да си ти Цар створеног света и имаш контролу над свим постојећим. Знам да си добар и млостив. Знам да ме волиш. Да бих иксазао чин своје вере у Тебе, захваљујем ти и величам Те, чак и у највећим невољама и проблемима које проживљавам, јер ја верујем да ћеш све ове невоље саставити део по део мени на добробит и успех, баш онако како си и обећао”.

ПРОБАЈ И ВИДИ

Зато вас сада охрабрујем и подстичем да преузмете изазов и ставите Реч Божију на дело у свом животу. Сваког јутра, поднева и вечери захваљујте се Богу и Његовим судовима и величајте Га.

Кад то будете чинили, почећете осећати извесну емотивну промену у вашем унутрашњем стању, промену вашег унутрашњег емотивног става према проблемима и невољама које на вас наваљују. Јер Бог ће вам помоћи да склоните скамењени поглед са ваше мизерне ситуације на Свемогућег Спаситеља, који помера планине и раздваја мора. На Њега коме ништа није превише, нити немогуће.

Зато Га величајте, захваљујте Му се и благословите Његово име. Биће вам неописиво драго да то чините!

 

Прота Војислав Билбија

http://www.prijateljboziji.com

[aliluja]

a sta kad nema drugih? i kad nemas snage ni da se pomolis?

Ukoliko se to dogodi nekom iz našeg foruma ili njihovim bližnjima.. neka navedu na svoj status da im je potrebna podrška... I mnogi od nas će pročitati psalam.. (21...90...69...itd. ) za našeg sestru ili brata.. da oteramo tamu... Zato smo tu.. I motiv i jeste u tome da spašavamo jedni druge... kroz žrtvu.. kroz molitvu... kako bi jednog dana svi zajedno u Carstvu Nebeskom proslavljali ime tvoje Gospode.. sa svim svetima i anđelima

.. i pevali pobedničku pesmu "Aliluja"

[aliluja]

U slučaju čamotinje, tuge i očajanja od velike pomoći je čitanje akatista i molitve Presvetoj Bogorodici pred njenom ikonom nazvanom "Ublaži moje žalosti".

[Снежана]

Sinoć sam ponovo imao vrašku privilegiju da kradem znanje od moje Profesorke i Učitelja...

I evo šta je od tih Caričinih klica u meni jutros izraslo...

Svojevrsna zahvalnost na svemu što sam od nje dobio...i naučio...

Jedna misao...

Da...retko kada nečija realnost bude toliko crna da ga, ona samo po sebi, uvede u depresivnost...

Ono što mnogo češće bude uzrok te depresivnosti je nešto što čovek nosi u sebi, njegova strukutura ličnosti, zahtevi koje postavlja pred sebe (ili život) u celini, neke suštinske greške u razmišljanju, nesrećni relikti detinjstva, i „najbolje namere vaspitanja“, Kompleksi (te male pukotine koji prete da razruše celu skulputuru)...

Jer...

Ukoliko je neko genetikom, odrastanjem i individualnom životnom istorijom formirao u sebi narcizam... „Ubicu dečijeg lica“...tu nasušnu potrebu da uvek mora biti uspešan u svemu što radi...da bude poseban, izvanredan, bolji, Najbolji, „Faca“...

To i ne bude toliko strašno dok se uspesi ređaju...dok „mu ide“...dok uspeva da ispuni te zahteve koje je sebi postavio...da bi bio srećan...

Dok se još sitne nepravilnosti (primećene pogledom u sebe ili ogledalo) mogu ispraviti povećanim trudom i zalaganjem...

Međutim, voleti sebe samo ukoliko si uspešan je jednosmerna ulica...sa sigurnim slepim završetkom...u nekom mraku...i tu još niko nije završio putovanje neozleđen...jer put je obično krivudav...i horizontalno i vertikalno...a prevozno sredstvo je kvarljivo....pucaju tu gume...troši se ulje...crkava elektrika...a put je put...

Ljudska bića su pogrešiva...i po defaultu doživljavaju neuspehe...to je Aksiom...

I ko je onda tu kriv...neuspeh koji samo tu živi...i najprirodnija je stvar...princip realnosti..

Iili nosilac Zablude da je neko vredan samo ukoliko je uspešan...

Obično kod takvih ljudi prvi veliki neuspeh (u školi...ili poslu...ili ljubavi... lepoti...posebnosti) dovodi do prve depresivne epizode...

Koja obično bude dosta teška...to je ona priča o letenju i padu...jer teško ćeš postati narcis ako bar jedanput nisi nosem zaparao nebo...u makar jednoj sferi...fakultetu...suprotnom polu...utakmici...na ogledalu...

Ali je taj pad u stvari blagotvoran za letača jer mu pruža priliku da popravi svoju letilicu... da je nabudži...jer tek tad može videti gde gubi snagu i visinu...gde mu propušta vazduh...šta je slabo na tim krilima...

Taj pad je blagoslov...koji treba da mu omogući rast...i razvoj sebe...

Da čovek shvati da (mu ništa) nije krivo mesto na kome (i to o šta) se sapleo...već on sam... njegova inercija, to što nosi u sebi ga je vuklo dole...

I što je teži brže će padati...

i to je sasvim ok...

Pa i kakav je to čovek koji nikad nije bio depresivan...

Neki Šarlatan, šta?

Kakav je to pogled na svet...ako nikad odozdo nisi gledao?

Dubina pogleda se ne može u plitkom steći...

Suštinska stvar je šta će čovek pokupiti iz tog svog pada...

Kako će iziaći iz svoje prve depresivne epizode?

Nepormenjen...(a to se obično dešava ako mu se igrom slučaja promene životne okolnosti pa može da nastavi da razmišlja patološki i iracionalno...a da bude srećan...(klasična zabluda)...jer je realnost eto slučajno postala bolja... (položi taj ispit, obogati se, vrati mu se ljubav ili se prolepša)...

Ili ako je (paradoksalno) srećnik pa mu se ralnost ne promeni...ostane teška i bodljikava... pa onda bude primoran da promeni sebe...i da shvati da je u njemu bio problem... u tom zahtevu i povezivanju uspeha i svoje vrednosti...da poraste i shvati da je to jedna velika zabluda...i nonsens...

Da je to on...imenom i prezimenom...sa istim pravima...vrednošću...suštinom... i kao gospodin i kao propalica...

Da je i taj uspeh samo jedna sfera njegovog postojanja...i da ne može da ga definiše...da to nije njegova suština...

Da je jedini način bezuslovno prihvatiti sebe sa svim svojim karakterisikama (sjajnim i ružnim)...i shvatiti da je on Jedna Vredna Celina...samim tim što diše i zove se Čovekom...a da su te pojedinačne karakteristike relativne i promenjive... i da na njima treba raditi...pokušavati da se isprave loše a da se učvrste dobre...

A ne da izjednačava jednu osobinu ili svojstvo ili nešto što ima sa celim sobom...

Kao ako nemam ovo...što sam zacrtao da moram imati...ja sam manje vredan...

Jer bi to bilo kao da onaj gore pomenuti auto ostavite na putu...odreknete ga se...bacite ključeve... jer mu je pukla guma...pa Bože moj, on više nema vrednost...(a može biti Ferari)...

A to je samo guma....i kad se zakrpi...auto će nastaviti da ide...(u njemu i nije bio problem)...

Inače...ti ljudi su u stalnoj zamci za depresivnost...

Postavljaju sami sebi Zamku za Depresiju... Depresolovku...

I na prvi nagoveštaj neuspeha (pad ispita, nezaposlenost, njeno odbijanje ili kupovina dva broja većih farmerki)...ma bilo čega što će zadrmati njihovo spolja visoko (a iznutra nisko) mišljenje o sebi...i svojoj posebnosti...

eto njih slomljenih...

Jasno vam je kolika je muka živeti sa tim...

 

Dr Vladimir Đurić