Претражи Живе Речи Утехе

Замислите расејаног таксисту или возача метроа, одсутног доктора или службеника, расејаног учитеља или клијента који не може да повеже „две речи“. Расејаност у молитви и богослужењу је неприхватљива. Православна аскеза развила је правила за „сабрање ума“, или пажљиву молитву. Светитељи су се својим подвигом трудили да их оживе. Штавише, пажња је посвећена не само кућној молитви, већ и заједничком богослужењу. Како се може молити на Литургији или на свеноћном бдењу тако да Богу буде угодно и души на добро? Погледајмо ближе један важан савет Новомученика – свенародно певање! Проучавајући њихову заоставштину, писма, проповеди, читајући житија, често примећујемо да су епископи-новомученици настојали да „оживе“ црквене службе код обичних парохијана. Зачудо, управо су Новомученици оживели данас живу традицију свенародног певања „Оче наш“, „Символа вере“ и „Богородице Богородице, радуј се“. Андроник Пермски је у својим писмима говорио о незнању и расејаности парохијана на служби: размењују погледе, гледају једни друге, одсутно одмахују главом. Његова „Писма епископа свештеницима“ дају упутства о „лепоти и реду“ богослужења. Он пише: „Неопходно је поставити правило, укључити у богослужење и сам верни народ, како у читање тако и у певање. Још боље, певање треба поделити. Ово ће, наравно, у први мах бити тешко, јер ће се, пре свега, они који се моле, по навици, стидети да певају, и биће збуњени. Али све се научи и на све се навикне. Тако је и у овом светом делу. Народ веома воли опште певање, о чему сведоче сви случајеви његовог успостављања. О. Кирил (Смирнову) је постепено почео да уводи певање у целу цркву. Штавише, кренуо је од саборне цркве и од прве Литургије на новом амвону. „Чим се Владика скинуо и, у одежди, са штапом у рукама, изашао на амвон, дајући заједнички благослов, он се окренуо присутнима са предлогом да се отпева тропар славе ‟Радуј се, Пресвета Богородице“. Очигледно, овај тропар је био познат неколицини, због чега су само ретки учествовали у певању. Тада га је Владика, приметивши да није добро не знати тропар празника, јасно и артикулисано прочитао неколико пута, претходно објаснивши његов садржај, а затим се узастопно понудио да га отпева пет пута. Последњи пут је већина поклоника учествовала у певању“. Таквих новина било је у многим епархијама, у многим црквама и, наравно, било је и противника. Почетком 20. века у штампи се развила огромна полемика: да ли у храму певају само професионалци или да се тежи народном певању. Бењамин (Воскресенски) је у овој полемици рекао да се у неком удаљеном сеоском храму, дешава да чујете мелодију која одаје такву снагу осећања коју не може заменити ниједна друга модерна мелодија нашег времена. Треба напоменути да су се новомученици борили за духовни препород у храму, за пажњу на служби, за молитвени дух, који је немогуће стећи када само слушаш, а не певаш Богу. О. Лев (Јегоров), један од вођа братства Александра Невског, указао је да су циљеви братства били оживљавање црквеног богослужења и реформа црквеног појања. Братство је популарисало „лежерно певање“ да би „народ лако могао да пева са нама“. О. Василиј (Зеленцов), епископ прилучки, научио је паству да се моли тако да не примећује никога и ништа током молитве, увео је народно певање на богослужењима, одржавао духовне беседе недељом. О. Петар (Зверев) је подстицао народно певање на служби. Позвао је да се то уведе у све цркве епархије. Када цели храм пева Богу, ствара се посебан молитвени простор, духовно расположење које уводи у анђеоски свет. Они који певају се зову анђели, јер славе Бога. Новомученици су се трудили да цео храм буде као Небо . Није изненађујуће што душа после оваквих служби постаје пријемчивија за духовне ствари. О. Владимир (Богојавленски), после акатиста са народним певањем, благословио је да се организују разговори са паством на различите верске и моралне теме. На крају разговора свима су подељене брошуре . Веза између духовног певања и духовног васпитања може се пратити и у деловању о. Кирила (Смирнов). Увео је народно певање на богослужењима и ванлитургијске катихетске разговоре. Духовна чеда су приметила да се ускоро општенародно певање у хармонији могло упоредити са хорским, али је по духовном утицају на верни народ било много боље од њега. Парохијани су, напуштајући храм после такве службе, узвикивали: „Господе! Каквог смо се архипастира удостојили да имамо. Дај Боже да што дуже поживи међу нама.“ Сама литургија носи катихетску снагу. Прожета је нитима догмата. Сва вера се открива у служби. Немогуће је да народ буде спољни посматрач сакрамента вере. О. Андроник је рекао да богослужење треба да носи просветитељску мисију. Зато је неопходно да верни народ познаје и разуме напеве и текстове. Свако богослужење, сам његов чин, све његове молитве и химне су творевина богомудрих људи који су свој живот провели у молитви и духовном подвигу, угађајући Господу и улажући у ове творевине своју благочестиву и богоугодну душу. А у исто време и сам Дух Божији силази у душе оних који се моле на овај начин. Што се тиче литургијске праксе са увођењем народног певања, о. Андроник је саветовао свештенике да започну са добро познатим молитвама и заврше са њима, тако да су целу службу вршили сами парохијани. И управо је то омогућило верницима да буду „једна уста и једно срце“. Тако ће јавно певање створити општу концентрацију у молитви. Тада ће се народ ближе упознати са значењем црквених песама и природно ће памтити саме молитве, певајући их за другима. И какво се онда надахнуће ствара у свима онима који се моле! Заиста, они неће хтети ни да изађу из храма, у коме су тако певали о чудесном Богу у Светима. јереј Андреј Гавриленко https://pravlife.org/sr/content/kako-prevazitshi-rasejanost-tokom-bogosluzhenja-saveti-novomuchenika

Ώς γαρ ό ύετός δσω πλεϊον έπΐ της γης καταφέρεται, τοσούτον καΐ την γήν απαλύνει ούτω και την γήν της καρδίας ημών χαροποιεί και ευφραίνει τό άγιον όνομα τοϋΧριστού, παρ’ήμών έπιβοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον. Што дуже киша пада на земљу, земља се размекшава; тако се и земља нашега срца орадошћује и весели Светим Христовим Именом које дозивамо и веома често призивамо. Што више кише пада на земљу, то је земља више упија, киша је омекшава и чини способном да прими семе (Пс.64,9-14; 146,8). Киша орадошћује шуме, ливаде, места на којима расте дрвеће. Читава вегетација је израз радости и осмеха земље. Земља и вода, које дају вегетацију, појмови су из Светог Писма и због тога их Светитељ и користи. За нас је киша (ύετός) Свето Име Христово. Не говори овде о Христу, већ о Његовом Светом Имену, јер се често питамо: да ли мене грешног воли Христос? Дакле, наводи Име Христа које може да призива и грешник и праведник. Које ми дозивамо и веома често призивамо (παρ’ ήμών έπι­βοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον). С једне стране, нас орадошћује Име Исуса када га наша срца узвикују, а с друге стра­не, када га призивамо уз духовну сладост, мирно, тихо и че­сто. Оно „Господе Исусе Христе… јесте наш вапај и призивање са наше стране, наша страст и наш израз, који чини да постанемо попут „масне“ и плодоносне земље. Међутим, ви који сте неискусни у борби, каже Свети Исихије, пазите на нешто о чему сам почео да вам претходно говорим, али желим да вам то прикажем и са друге стране: Καλόν δε καϊ τούτο τούς άπειρους εΐδέναι, δτι έχθρούς άσωμάτους και άοράτονς και κακοθελεϊς και φρονίμους εις το κακώσαι και έντρεχεϊς και κούφους καϊ έμπειροπολέμους, έτσι τοις ало τοϋ Αδάμ και μέχρι δεϋρο, ήμεϊς οι ηαχεϊς καϊ προς γήν βρύθοντες και τω σώματι καϊ τω φρονήματι εχομεν- έν ούδενϊ άλλω τρόπω δυνατόν αυτούς νικήσαι, άλλ ή δι’άενάνου νοός νήψεως και έπικλήσεως’Ιησοϋ Χριστού τοϋ Θεού και Ποιητοϋ ημών. Добро је да неискусни и ово знају: да непријатеље бестелесне и невидљиве, злонамерне и мудре на зло и брзе и лаке, искусне у борби од времена Адама до сада, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом, ни на један gpyгu начин не можемо победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога и Творца нашега. У овом делу, највећем у овој глави, Светитељ не користи интерпункцијски знак тачку – да се не би прекинуо ток мисли, да се не би изгубио смисао. Детаљно говори о једном питању, о непријатељима. Сви ми, чим чујемо да долази непријатељ, одмах усредсредимо на њега свој поглед. Ово осећање овде описује Светитељ. Да неискусни и ово знају (τους άπειρουςε’ιδέναι). Ко су неискусни? Ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς ol παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες καϊ τω σώματι και τω φρονήματι εχομεν). Придевом телесни, односно дебели παχεϊς, жели да покаже пре свега гојазног човека, кога не занима Бог већ јело, здрав- ље, старање око здравља. Гојазан човек је тешко покретан, несавитљив. Чим се мало умори, чим мало потрчи, одмах се предаје. Док помакне једну ногу, непријатељ га је већ заробио. Међутим, изразом ми телесни (ήμεϊς ol παχεϊς) углавном мисли на: одебљалост нашег срца, нашег ума, на шта нас подсећа одломак из Старог Завета: „удебљао се и засалио па остави Бога Господа“. (в. 5Мојс.32,15) Човек који има све што жели или, мно­го пре, који постиже све оно што жели, не може да воли Бо­га. Заиста су његове очи усмерене на самог себе, на сопствени труд или јело, и не може да види Бога. И који ка земљи тежимо (καΐ πρός γήν βρύθοντες). Глагол βρύθω значи: испуњен сам. Овде употребљен партицип βρύθων означава човека кога је неко натоварио теретом, који се повија и не може да погледа навише. Као кад твој стомак отежа и уместо да се молиш, идеш да се опружиш да ти се умири стомак, то исто и ми чинимо. Стално гледамо себе, дајемо одушка себи, повијамо се или опружамо на кревету. Дакле, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς οί παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες και τφ σώματι και τφ φρονήματι ίχομεν), натоварени смо свим овим теретима и због тога падамо и не можемо да подигнемо главу, савијени, несрећни и у телу и у уму и у духу, треба да знамо да имамо непријатеље бестелесне и невидљиве (έχθρονς άσωμάτονς και άοράτονς). Стога немојмо своју мисао успокојавати да ћемо их приметити када дођу. Наши непријатељи су бестелесни и невидљиви. Ни на који начин не можемо да уочимо њихово присуство. Они су такође и злонамерни (κακοθελεϊς). По својој природи су лукави, зли, завидни, желе нам зло. И мудре на зло (και φρονίμους είς το κακώσαι). У претходном поглављу нам је рекао да треба да будемо мудри како бисмо упознали вештину ратовања. Јер, не познајући ратну вештину, ми постајемо бескорисни. Но, и сатана има своју вештину: он је мудар на зло, најискуснији да учини зло другоме. И брзи (каί έντρεχείς). Како би демони дошли да ти причине зло, они су брзи, као катапулт, падају на тебе тамо где их не очекујеш. Придев брзи (έντρεχείς) означава особину демона пре његовог пада. Дакле, Лучоноша је био слуга брзи (έντρεχής)у како би брзо хитао да служи људима, а сада је спао на то да буде брз на зло (έντρεχής είς τό κακώσαι), дакле да чини зло. И лаки и искусни у борби (και κούφους καΐ έμπειροπολέμους). Демони нису „дебели“ као ми, већ лагани, најбржи и искусни у борби. Задобили су вештину у духовном рату не кроз читање и теорије, већ сопственим искуством. Од када? Од вре­мена од Адама до сада (ίτεσι τοις &πό τον Αδάμ και μέχρι δενρο). Од времена када је преварио Адама до данас, демон је стекао многа искуства и стално их задобија. Ми се крећемо са несигурношћу, док он све чини са умешношћу. Да ли можеш да изађеш са ньим на крај? Наравно да не. Седи, дакле, тамо у својој стражарници, у свом трезвењу и пусти Бога да ради свој посао. Ни на један gpyги начин нијемогуће победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога нашега и Творца (έν ούδενϊ άλΑω τρόπω δυνατόν αύτούς νικήσαι, άλλ’ ή δι’ άενάνου νοός νήψεως καϊ έπικλήσεως ‘Ιησού Χριστού τοϋ Θεού καϊ Ποιητοϋ ήμών). Немамо другог начина да их победимо, осим увек победоносног и увек навирућег – који непрестано извире попут неког новог извора у нама – трезвеноумља и призивања Имена Исусовог, путем којим молитва може да уђе у срце. Καϊ τοις μέν άπείροις Ίησοϋ Χριστού ενχή και προτροπή τοϋ δοκιμάσω και γνώναι τό καλόν, έστω ταύτα. За неискусне довољна је Исусова молитва и побуђивање на окушање и познање шта је добро. Међутим, пази. Будући да си неискусан, немој да тражиш да чиниш подвиге, да тражиш чуда, да тражиш велика дела. Немој да говориш: Боже мој, дај ми овај благодатни дар овог или овдг Светитеља. Само изговарај Исусову молитву (Ιησού Χριστού εύχή), да би себе побуђивао на окушање и познањеонога што је добро (τονδοκιμάσαι καϊ γνώναι τό καλόν), и το је довольно (έστω ταύτα). Када ово постигнеш, тада ће ти Бог отворити видике и биће ти водич, час са ове час са оне стране, а ти ћеш га питати: „Шта је ово, Боже мој? Шта је оно?“ – А Он ће ти одговарати: „То је за тебе, чедо моје, узми га“. Све се одвија природно. У противном, личили бисмо на земљоделца који, чим посеје, жели одмах да жање. На окушање и познање онога што је добро (τον δοκψάσαι και γνώναι τό καλόν). Светитељ каже да непрестано окушамо и задобијамо знање и искуство добра од трезвеноумља, које нам само по себи доноси резултате и тако постајемо „стручњаци“. Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπανσις τοϋ καλού, Άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος. Α искуснима, делање и испитивање и успокојење од доб­ра, најбољи је начин и учитељ. Бавећи се претходно неискуснима, Светитељ је говорио да је то довољно. Сада говори о искуснима дајући нам наду да ћемо и ми некада постати искусни, довољно је само да то желимо. Од часа када почнемо да то желимо, одмах крећу напредак и наше искуство. Најбољи је начин и учитељ (άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος). Првобитно значење речи τρόπος је окрет, правац, смер, стога пут. Дакле, искуство нам отвара пут ка небу. Међутим, када следимо овај пут, желимо да на њему имамо руководиоца. Делање и искуство делања и успокојења од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία καϊ ή άνάπανσις τοϋ καλόν) јесу пут којим ћемо корачати, то је наш пут, то је и наш учитељ. Видите ли? Ништа друго не говори него само ово: ти испитуј оно што је добро и изговарај молитву. А искуснима, делање (Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις). Испрва, буди пажљив у свом практичном животу. Шта је делање? То је наш свакодневни живот у духовној, друштвеној и телесној сфери: Исусова молитва, смирење, молитва, богослужење, послушање, послушност, кротост, мир, све оно што можемо да урадимо у свом свакодневном животу. Делање постаје као душек на коме се човек одмара; постаје начин, пут којим се успињеш, успињеш, све се више приближаваш Богу и стижеш до созерцања Бога. И испитивање (καϊ ή δοκιμασία). Када свакодневно изговарам Исусову молитву, стичем некакво искуство. То је једно испитивање. Међутим, када седам сати изговарам Исусову молитву, тада имам барем седмоструко веће искуство, можда и седам пута седамдесет веће искуство. Када се једном скрушим, имам радост која потиче од мог смирења, али то касније заборављам. Али, када сваког дана примам „смире­ња“, тада видим да задобијам мир, спокојство, бестрасност, живим у љубави Божијој, видим да ми све иде наруку и да ми се ништа страшно није догодило: нити сам доживео не­успех, нити је Бог одсутан из мог живота, све имам, ничега нисам лишен. „Да ли вам нешто недостаде?“ (в. Лк.22,35.) Мој живот се открива кроз испитивање. Дакле, испитивање је искуство које задобијамо делањем и оно чини наш живот веома лаким. Када те неко стави први пут да разбијаш стене или да градиш зграде или да обрађујеш земљу, то те замара. Међутим, када научиш посао, искуство ти показује да је посао лак, те га чиниш не размишљајући да ћеш у руке да узмеш оруђе. Посао ти је постао свакодневна ствар. Испитивање је стога једно напредовање у животу, једно припремање срца. Не значи то да се срце припрема, него да је оно већ спремно, као што каже Псалмопојац: „Готовоје срце моје, Боже“. (Пс.107,1) И успокојење од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Делање и испитивање подарују ти духовна искуства, радост, похвалу. Људи те хвале, а пре свега те похваљује твоја савест, Бог, и тада се радујеш, и твоје срце се успокојава. Немаш агоније, немаш проблема. Рекао си, на пример, грешком неком неку лаж и онда се стидиш да то кажеш Старцу. Чак осећаш и агонију: „Ако то сазна? Можда да одем и да му ја то први кажем? Зашто да то сазна од другога?“ Каква агонија! Но, ако осећаш такву агонију због једног човека, колико ћеш више осећати агонију пред Богом? И ако то на крају сазна и Старац и ништа ти не уради, тада осећаш олакшање и кажеш: „У реду, ствар се средила“. Међутим, ако и тај најмањи догађај доноси успокојење, схватате ли колико ће већеуспокојење бити од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Што више у први план будемо стављали перспективе, деловања, тежње, снове и дела свог духовног живота, тим ће преуспокојење постајати разлог који ће нас гурати ка оном вишем, ка Богу. Тако да, с једне стране, неискусан има за помоћника Исусову молитву и треба да испитује добро, да о њему просуђује и да о њему доноси одлуке, а за искусне је следећа лествица: прво делање, друто искуство које потиче од делања, и које чини лаким свако делање а превасходно трезвеноумље – трезвеноумље је делање, а не теорија, а кроз трезвеноумље долази теорија – созерцање – и у продужетку успокојење, сладост, мир, дарови које добијамо у овом процесу. Све ово предста­вља најбољи начин и најбољег учитеља – све нас ово уздиже ка небесима. Све је тако лако. Међутим, потребно је да сваког дана све то пратимо и примењујемо да бисмо постали стручњаци и да бисмо осећали успокојења – „и Ја ћу вас одморити“ (Мт 11,28) – која нам дају наша савест, наш живот, наше искуство. Успокојења – то су духовни доживљаји, радост срца, унутрашње осећање и сведочанство да ме Бог воли, да имам Бога; то је задобијање искуства да Бог „шета“ по нашем срцу, довољно је да се не бавим својим стварима, јер тада Христос пролази а ја Га ни не примећујем. Кроз теорију имамо могућност да сазнамо како Христос „шета“ у нама. Чујем, рецимо, неку буку и успаничим се јер не знам шта је. Питам некога ко зна, и одмах ми одговара да је то та и та машина; има искуство. Исто се дешава и у духовним стварима. Добијамо духовно чуло и разликујемо звуке, исихастичке дамаре које у нама оставља „пролазак“ Бога. Бог не престаје да „хода“ – „и ходићу међу вама“ (4Мој 26,12) – у вашим срцима. Ми Га не чујемо, не осећамо Га јер слушамо своје жеље, своје помисли, и није могуће да све то чујемо. А можда се запитате: Зашто Свети Исихије не тражи и од неискусних праксу – делање? Наравно, зато што неискусан не може да примењује делање. Ако претпоставимо да ће радници украсти из магацина ствари нашег манастира, и Старац ће одговорност пренети на економа, он ће се жалити: „Ма, Старче, пошто сте ми ви рекли да оставим отворено да би радници узели шта год желе, зашто сам сада ја крив?“ И ако Старац буде упоран да је на економу одговорност, та­да ће онога обузети агонија и желеће да докаже да је у праву. Да ли може на тај начин и да дела? Делање претпоставља одрицање од себе, смирење, мир, прихватање свега. Дакле, веома природно, Светитељ каже почетнику: Ти треба да пазиш на две ствари: Исусову молитву и на испитивање и познање онога што је добро (τοϋ δοκψάσαι και γνώναι το καλόν); да испитујеш и познајеш добро које се догађа у твом животу. Када изговараш Исусову молитву тада се све уређује јер уносиш Христа у себе, повераваш себе Христу, призиваш Христа. Тако, нити ћеш претрпети зло, нити ће те било шта занимати, нити ћеш се ожалостити, нити ћеш осетити некакав неуспех ни жалост јер ће твој живот бити сам Христос. Светитељ жели да нам покаже да не треба да се упуштамо у практиковање свих врлина истовремено, већ да се ограничимо на оне које су за нас. Свакако ћете се сетити приче из Старечника када је један Старац рекао свом послушнику да пооре велику њиву. Старац је отишао, а послушник је, због велике врућине, али и велике површине њиве, почео да размишља: „Како ћу је обрадити? Уморићу се“. Следећег дана се врати Старац, а по­слушник му рече: „Старче, како да по врућини урадим то што си од мене тражио? За то су потребне године“. „Погрешио си, чедо моје“, рекао му је Старац. „Рекао сам ти да урадиш само ово парче њиве“. „У реду, урадићу ово парче“, одговорио је радосно послушник. Урадио је онај део, а затим рекао свом Старцу: „Само ово парче? Уопште се нисам умо- рио, дан је тек преда мном“. „Уради још онај део“, одговори му онда Старац. Када је и то урадио, поново је упитао: „Да урадим и онај део доле ниже?“ „Не, сутра“, рекао му је Ста­рац. „Сада иди да се молиш“. Сада иди да се молиш. Следећег дана је послушник урадио још један део а кроз четири дана завршио је велику њиву; није му била потребна година. (7δ Μέγα Γεροντικόν, т. В’, изд.Ί.’Ησυχαστηρίου «То Γενέσιον της Θεοτόκου», Πανόραμα Θεσσαλονίκης 1995.) Тако се опходи и Бог са нама. Каже нам да се пењемо степеницу по степеницу јер смо ми без дна, незајажљиви, непрестано тражимо оно што је узвишено, сами себи постављамо претеране захтеве. Отуда и наши неуспеси и наши егоизми. Многи од Бога траже да им покаже љубав коју је показао Пророцима и Светитељима, да им открије велике тајне – да би и они могли да имају доказ Божанске љубави. Још Га моле да им да доста духовних мисли, док им је довољна само једна за њихов духовни живот. Исто се дешава и са нама када читамо реч Божију. У нама се рађа жеља да је применимо. Пошто желимо да постигнемо резултате на брзину, на крају не напредујемо. Међутим, Светитељ нас подстиче да се бавимо молитвом и да добро испитујемо. Не говори о резултатима. Када одлазимо код лекара и тражимо од ньега лек, даће нам га само ако нам је то корисно. Ако нам није на корист, неће нам га дати, а поступајући тако дао нам је најбоље. Тако ради и Бог. Но, човек који стреми резултату показује да се не интересује за Бога, не чини добро због Бога. Резултат је у нашем случају делање и окушање и успокојење од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπαυσις τοϋ καλόν), али је све ово за искусне. Наведимо један пример из живота земљорадника. Киша пада, земљорадник оре њиву, баца семе и одмах гледа да ли је заметнут плод. Да ли је то могуће? Ако Бог буде пустио кишу, ако Бог буде желео, у јуну ће видети плод. То се исто дешава и са нама: желимо одмах резултате: „с речи на дела“. Своје одлуке треба да испуњавамо „с речи на дела“, а не да стављамо Бога на сопствене путеве, јер тада откривамо свој егоизам и своју сујету. Архимандрит Емилијан Симонопетритски Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (тумачење св. Исихија)"

Услед активног ширења заразе проуроковане вирусом корона у светским размерама, надлежни органи Руске Федерације примењују све неопходне мере како би сачували мир и здравље својих грађана. У томе им неизоставну подршку и помоћ пружа Руска Православна Црква. Недавно је Свети Синод Руске Православне Цркве са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом на челу одобрио текст упутстaва у вези са ширењем короновирусне инфекције[1]. Ова упутства садрже опис неопходних мера намењених на сузбијање ширења болести, и за сада су намењена за храмове и манастире Mосковске епархије. Како се наводи у тексту, овe мере су исказ пастирске бриге за људе. Сам текст документа је састављен у складу са канонском традицијом Руске Православне Цркве, као и са историјском традицијом вршења богослужења у време епидемија. У тексту се не налазе богословске новеле, већ је заснован на томе да се принос Бескрвне Жртве ни у каквом случају не сме прекинути. Приступ Светим Тајнама биће омогућен и здравим и болесним људима, уз одређене мере предострожности. Међу практичним саветима који се нуде у упутству, могу се истаћи брисање кашичице са убрусом натопљеним медицинским алкохолом после сваког причесника, брисање дезинфекционим раствором икона и јеванђеља после целивања, коришћење хигијенских рукавица приликом поделе нафоре, коришћење једнократних вата приликом Јелеосвећења, и други савети који се тичу праксе Руске Православне Цркве. Препоручује се такође свештеницима да приликом благосиљања не пружају руку ради целивања. У документу се указује социјалним службама при парохијама, подворјима и манастирима да организују помоћ старијим људима око набавке намирница и неопходних ствари. Овим документом се обраћа пажња да је неопходно строго придржавање хигијенских норми, нарочито везаних за одржавање чистоће богослужбених предмета и просторија, дезинфекцију руку и мерење телесне температуре верника. Ова упутства остају на снази док се не донесу новa упутства. С обзиром на то да је неизвесно колико ће ванредно стање да траје, питање је у каквом формату ће се одржати васкршња богослужења. Иако је у Ватикану већ све спремно да се Васкршња миса одржи у директном преносу без присуства верника, Руска Православна Црква, по речима Митрополита волокаламског Илариона,[2] не разматра могућност обустављања богослужења због корона вируса. И за време Великог поста и на сам Васкрс биће одржане регуларне службе са учешћем верника. Уз то је Митрополит нагласио да Руска Црква не потцењује опасност тиме што се богослужења не прекидају. Црква ће свакако да одреагује уколико надлежне службе Руске Федерације издају нова упутства као одговор на ширење вируса и већег обољења становништва. Призивајући вернике да не паниче и да се уздају на промисао Божји, митрополит Иларион је указао да је неопходно пратити упутства надлежних здравствених организација и да је боље бити спреман неголи потценити степен опасности. Извор: Инфо-служба СПЦ

ПРВИ ВЕЛИКИ ПОСТ У ЖИВОТУ Савети братије Сретењског манастира Наступа Велики пост – време изузетних молитава и подвига. Многи први пут улазе у њега са жељом да строго поштују црквени устав и да стекну велику духовну корист. То су људи који тек приступају вери, новокрштени или они који су одавно крштени, али тек сад почињу да воде светотајински живот. Шта се може посаветовати човеку који се по први пут у свом животу спрема да правилно и строго проведе време Великог поста? На шта га треба упозорити, на шта треба посебно да обрати пажњу? Ова питања смо поставили братији Сретењског манастира. *** Најважније је покајање пред Богом Јеромонах Лука (Ауле): ‒ Прво бих тог човека упитао колико дуго долази у храм и шта је за то време сазнао, која дела из светоотачког наслеђа је читао, колико је упознат са Светим Писмом, Јеванђељем. И на основу тога бих му дао извесно руководство о томе како треба да проведе Велики пост. Јеромонах Лука (Ауле) Ономе ко мање-више зна нешто, наравно, посаветовао бих да набави дела светих отаца у којима може да прочита нешто о нашем посту и да сазна на шта пре свега конкретно треба да обрати пажњу, у ком правцу треба да усмери своје снаге и тежње за време поста. Посаветовао бих му да сазна нешто више о свим недељама Великог поста, о различитој строгости телесних постова. О празницима и посебним богослужењима везаним за пост. Да се мало упозна са структуром поста. Онима који посте први пут препоручио бих следеће: не треба обавезно да се труде да све строго испуне, да се приклоне искључиво строгом слову држања поста. Треба имати на уму да је главна духовна компонента поста – човеково покајање, оно што човек приноси Богу у својим мислима, у свом уму – ето, то је важно. Пост нам служи да ослаби деловање страсти у нашем телу. Смирава се тело – и слаби деловање страсти, па човек може дубље и тананије да се помоли Богу својим умом. Међутим, опасно је ако се одмах најстрожег поста прихвати неко ко никад није постио тако дуго. То знам по себи. Пре 20 година први пут у животу сам строго постио и то ми је физички било веома тешко. На крају сам се разболео, морао сам мало да попустим – да једном или два пута у току поста једем рибу, зато што су ми лекари рекли: твој организам се још није прилагодио, није навикао на постове, попусти мало иначе твој организам неће издржати. Дакле, мој савет онима који први пут посте је следећи: не треба обавезно строго да посте, да ништа не једу, да не пију. Ако је човек у ситуацији да жели дубоко да се покаје пред Богом и ако је то једноставно плач његове душе, довољно је да са свештеним страхом, са расуђивањем и саветујући се пости колико може. И врло је добро кад људи који се спремају да посте први пут, не желе да то раде самовољно, већ моле за савет – кад пре свега дођу да се посаветују са свештеником. То је залог успешног преласка попришта Великог поста, зато што им свештеник даје благослов – и не даје га од себе, већ одозго: од Бога, по молитвама оних људи који моле одговор од Бога кроз свештеника. Свештеник благосиља по божанској благодати и даје им разуман одговор. Још једном понављам: у Великом посту је најважније покајање пред Богом. Шта садржи покајање? Промену човека, промену његовог живота. А какву промену? Врло је важан одговор на ово питање. И пре него што човек почне да пости Велики пост треба да прочита Јеванђеље, а најбоље је да га прочита са тумачењима како би све правилно схватио у складу са светим оцима. Ако се не буде ослањао на свете оце може се десити – и често се дешава – да човек почне да добија неке представе као у бунилу и да почне да живи у овом бунилу. Такво стање се зове прелест. И тада није могуће говорити о општењу с Богом. Човек се једноставно разболи од прелести, а у духу прелести не може бити речи о неким духовним даровима и општењу с Богом. Неки људи кад посте акценат стављају на то да изазову неко изузетно дубоко духовно осећање. То је погрешно. Не треба да постоје никаква осећања. Оваква осећања често представљају човекову прелест. Човек треба да верује у Бога, да слуша Цркву, да се моли, да размишља и да се саветује, а правилно стање нам долази кад очистимо своју душу и испунимо је божанском благодаћу. Господ посећује таквог човека и хришћанин се радује, зато што осећа Божије присуство. Притом је покајање присутно као залог правилног духовног расположења. То је осећање дубоког покајања, то су сузе због својих грехова. Човек плаче и самим тим се теши, осећа у себи залог од Бога, Бог му каже: биће ти опроштено и бићеш спасен. Умилење је блажени плач. Међутим, кад човек од поста очекује „блажено стање“ заборављајући притом на покајање, то неће изаћи на добро. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) јасно говори о томе: кад станете на молитву, па вас посети умилење – благодарите Богу; али ако сте поново стали на молитву и очекујете искључиво умилење – налазите се у прелести. Дакле, на основу ове поуке треба да градимо сав свој духовни живот у току поста: да би ово питање постало једно од главних, зато што човек у прелести никад неће моћи да разговара с Богом, а истинска молитва су пре свега сузе и плач због грехова. *** План поста и вртоглавица због успеха Јеромонах Игњатије (Шестаков): – Онима који први пут крећу стазом Великог поста најтоплије препоручујем да се пажљиво упознају са његовом структуром, редоследом недеља и празника, догађаја и њиховог садржаја, и да све то забележе, да запишу. Често имајући искрену ревност и жељу да постимо на душевну корист једноставно заборављамо на овај или онај догађај у Цркви. То се дешава због непажње, неорганизованости и елементарне теоријске неприпремљености. Све време нам се чини да ће нам неко нешто рећи, да ће нас свештеници подсетити... И на крају пропуштамо нешто веома важно и касније жалимо због тога. Не схватајући шта се конкретно дешава у храму и на богослужењу не добијамо у потпуности молитвену утеху и корист који су нас очекивали целе године или целог живота. Јеромонах Игњатије (Шестаков) Било би добро да за почетак једноставно узмемо црквени календар и да прегледамо цео период Великог поста: шта, кад, где... Још је боље да испланирамо пост, да узмемо и испишемо важне моменте, да направимо лични план Великог поста. Да унапред прочитамо нешто о свим недељама, о томе шта следи после њих. Кад ће бити канон Андреја Критског, шта нас очекује у Првој недељи поста, а шта у Страсној седмици. Сад има много материјала на ту тему, они су прикупљени и у књигама и на многобројним православним сајтовима. Читање кратких и садржајних информација неће нам одузети много времена, али ћемо стећи представу о структури Великог поста. Ево, на пример, једног практичног момента с којим се може суочити нови духовни подвижник. Многи, а посебно они који први пут крећу стазом Великог поста једноставно не знају да се Света литургија у току поста не служи сваког дана. Чак ни у манастирима у главном граду у којима се богослужење одвија сваког дана. Једноставно, такав је устав поста. Важно је да човек зна кад и каква Литургија се служи, кад може да се причести и исповеди. У условима мегалополиса у којима данас живи већи део хришћана, оваква елементарна знања су врло важна. У суштини, необавештеност и заборавност су својствени већини људи који сматрају да су уцрквљени и да се у све разумеју. То је у принципу својствено савременом човеку: да заборавља главно и да пуни главу другостепеним и непотребним стварима. Касније често жалимо због тога што нас је због наше расејаности и сујете мимоишло управо оно најдрагоценије. Са ужасом схватамо да је за нас управо то било најважније и најпожељније, а не она сујета на коју смо потрошили своје време и живот. Управо да се то не би десило и да не бисмо пропустили драгоцене тренутке сусрета с Богом биће добро да проучимо структуру Великог поста, да нешто забележимо, чак и запишемо, да ставимо подсетнике на својим дигиталним уређајима који нас засипају информацијама. Нека на њима буде и правилних подсетника. Много се може говорити о томе како човек правилно да пости први пут и овде бих опет оне који се за то интересују упутио на мноштво литературе о томе која је сада доступна, као и на беседе у облику видеоформата. Међутим, посебно бих желео да скренем пажњу на још један моменат. Врло је важно да не заборавимо појаву као што је вртоглавица због успеха. То је ствар која је заједничка свима нама, али посебно је карактеристична за почетнике. Све време треба да имамо на уму да после првих успеха и духовних полета следе падови. Многи на основу свог искуства знају шта се понекад дешава после добро проведене прве недеље поста, молитава, свих канона и Причешћа... Кад буквално следећег дана или сата неочекивано може доћи до искушења и пада. Ово пре свега може избећи смирен и смеран човек. Томе одлично одговара руска пословица: „Тиха вода – брег рони.“ Не треба одмах да узимамо бреме које превазилази наше могућности, али што је главно – не треба да почнемо да се узносимо, чак ни у својим очима. То је директан пут у пад и губитак стеченог блага. Будимо мудри као змије и кротки као голубови. Треба да постимо пажљиво, свесно и мирно. Без нервозе и с љубављу према ближњима. А нашем смиреном расположењу послужиће дела љубави и милосрђа, која су за време поста подједнако неопходна као усрдне молитве и уздржање. *** Не треба да се плашимо да се радујемо! Јеромонах Зосима (Мељник): – Мислим да је овде важна мотивација за пост, ако говоримо савременим језиком, односно, зашто је човек чврсто одлучио да пости. Врло је важна жеља да угоди Богу. Човек који тек почиње да се уцрквљује жели да максимално и што је могуће усрдније поштује Устав Цркве и све њене одредбе: да се правилно моли, да правилно пости, да све ради правилно. Шта се може посаветовати таквом човеку? Па, пошто је већ одлучио то да ради, као прво, да се не боји! Господ нас управо на то позива у Јеванђељу: да се ничега не плашимо. Да се не плашимо глади и болести која наводно прати пост. Многи лекари све време упозоравају: не треба да постите, зато што ћете имати анемију, авитаминозу и слично. Али ако погледамо историју видећемо: још нико није умро од поста. Не треба да се плашимо да кренемо аскетским путем. И ако постоји усрдна жеља да угодимо Богу постом, треба у потпуности да се придржавамо Устава, нека се назива манастирски, или како год, нека он и није за мирјане, али требало би да покушамо да баш по Уставу строго постимо посебно прве и последње недеље. Јеромонах Зосима (Мељник) Као друго, треба да се молимо, такође по Божијој заповести: непрестано се молите. И још, како кажу свети оци, зато што су молитва и пост два крила на којима душа лети ка Богу, ка небеским висинама. Зато је молитва врло битна за време поста, и треба јој прибегавати, јер ће иначе сам пост, аскеза, бити просто дијета, а не помоћ за духовни раст; а заједно с постом молитва представља делотворно средство за душевну равнотежу и духовни раст. И трећи савет је: радујте се. Господ каже: увек се радујте! Ако будемо стварно правилно постили, ако се будемо правилно молили придржавајући се савета светих отаца и наших духовних наставника, свештеника, код којих одлазимо на исповест, и пост и молитва ће обавезно довести до духовне радости коју Господ даје заједно с благодаћу која долази као резултат аскетских подвига и тежње ка угађању Богу. Пост, молитва и радост су уједно и средства и плод наших духовних напора, чак се може рећи: плод Светог Духа, који стичемо на стазама поста. Али главна ствар према којој треба да буду усмерени сви наши напори, све наше аскетске вежбе и молитве јесте љубав. Љубав према Богу и ближњима је темељ и корен духовног дрвета које расте и доноси плод будућег века у Царству Небеском. *** Не пропустити могућност сусрета с Богом Јеромонах Никон (Париманчук): ‒ Треба имати у виду да човек из првог пута, у принципу, можда ништа неће схватити. Можда неће схватити ни из десетог. Све се то стиче постепено, прикупља се неко духовно искуство и човек тек касније схвата да пост треба да буде свагдашњи, само што нисмо у стању да све време будемо будни, па нам се даје извесно време за опуштање и време за стражење, односно пост. Јеромонах Никон (Париманчук) Важно је да не заборавимо да треба да чинимо добра дела, да то већ улази у круг обавеза поста. Посаветовао бих да не дозволимо да нас заокупе спољашњи успеси, било какви, чак и духовни (или гастрономски). Пост је време кад треба да увидимо своју слабост и немогућност да и поред најусрднијих стремљења испунимо све оно за шта нас Господ моли: да бар у ово кратко време поста будемо милостиви према људима, да волимо Бога, да волимо своје ближње, да се уздржавамо од зла које можемо да учинимо, да покушамо да учинимо добро које смо у могућности да учинимо, али нам је то врло тешко. У току поста треба да нас прати и осећање покајања због пропуштеног. Осећај жаљења због пропуштених прилика које нам се пружају. У животу често пропуштамо могућност сусрета с Богом, пошто немамо снаге да се одрекнемо онога што волимо и што нам заклања људе које нам Бог шаље у сусрет – који нам нису увек пријатни као што бисмо желели, због којих имамо бриге, проблеме и непријатности, којима треба да послужимо и да тако видимо Господа Који је такође дошао да послужи другима. Са руског Марина Тодић Московски Сретењски манастир 10 / 03 / 2019

1. Најчешће људи прво траже саосећајност и помоћ од других људи, а када не добију оно на шта су рачунали, тек онда се обраћају Богу. Међутим, страдање је могуће избећи само кад притрчавамо Божанској помоћи, јер је једино она истина. Није довољно веровати у Бога, потребно имати поверења у Њега. Добијамо Божију помоћ, захваљујући нашем поверења према Њему. Верник, када предаје целог себе Господу, чак и пре смрти, осећа на себи спасоносну десницу Божију. (Преподобни Пајсије Светогорац) 2. Човек који се, оставивши своје планове, у потпуности преда Господу, живи по Божијем плану. У коликој се мери човек узда у себе самог, толико је одбачен уназад. Он не напредује духовно, јер омета Божанско милосрђе. За узнапредовање, неопходно је без остатка веровати Богу. (Преподобни Пајсије Светогорац) 3. Онај ко нема поверења у Бога и планира свој живот другачије, а после већ утврђује шта је то воља Божија, бесовски уређује своја дела и увек страда због тога. Не схватамо, до ког степена је Господ моћан и милостив. Не дозвољавамо Му да нам буде господар, да управља свим нашим делима, па се зато и мучимо. (Преподобни Пајсије Светогорац) 4. Када се душа свецело преда вољи Божијој, тада Сам Господ почиње њом да руководи, и душа се непосредно учи од Бога... Ипак, ретко се дешава, да Учитељ душе буде Сам Господ Својом благодаћу Духа Светог, и мало ко зна о томе. Само онај ко живи по вољи Божијој. Горди човек не жели да живи по вољи Божијој: он воли сам собом да управља; не схвата да човеку недостаје разум да би сам, без Бога, руководио собом. И ја, када сам живео у свету и када још нисам познао Господа и Његов Свети Дух, уздајући се у свој разум, нисам знао колико нас Господ воли; али када сам Духом Светим познао Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, моја душа се предала Богу. Од тада, све тужно што ми се дешава, прихватам и говорим: "Господ ме гледа; чега се бојим?" Раније нисам могао тако да живим. (Преподобни Силуан Атонски) 5. Одлучимо да се бацимо у неизвесност, призвавши Свето Име Исуса Христа, Бога Спаситеља. Шта онда? Уместо да се разбијемо главом о скривене стене у мраку, појављује се нека невидљива рука која нас брижљиво држи изнад пропасти... Најбољи "ризик" је да детиње верујемо Промислу Божијем у потрази за животом, где је прво место уступљено Христу. (Архимандрит Софроније (Сахаров)) 6. Предај се Богу, Ономе чија се створења налазе под Његовим старатељством, јер ни лист са дрвета не пада без Његове Божанске воље. Тим пре човек, Син Његов по благодати, хришћанин, да ли ће бити лишен Његовог Промисла? Не, али ђаво, свестан твоје немоћи, кушаће те како би те ставио на муке. Када смо надом утврђени у Богу, онда основу, која је заложена на камену, све и да почну ветрови или наиђу реке, неће је померити. Када смо надом утврђени у своје напоре, основа је наша песак и ми лако тонемо. (Архимандрит Јефрем (Мораитис)) 7. Зар не знаш да је Исус у сваком случају лек за сваку несрећу? То јест, храна гладном, вода жедном, здравље за болесног, одећа за нагог, глас за појућег, весник молитвенику, свима за све за спасење. Поверуј ми, чедо моје, ма од чега да страдамо, Христос је у свему једнини лекар душе и тела. Довољно је имати потпуно самоотрицање, савршену веру, и преданост Њему без колебања. (Старац Јосиф Исихаста) 8. Простота је свето смирење, то јест потпуно поверење у Христа. Хајдете да предамо Христу сав свој живот! Говоримо за Божанском литургијом: "...сав живот наш Христу Богу предајмо!" И на другом месту: "Теби предајемо сав живот наш и наду, Владико Човекољубче, и просимо, и молимо, и чинимо добро". (Преподобни Порфирије Кавсокаливит). 9. Како Он (Бог) благородно куца на врата наше душе, тако ћемо и ми, благородно, тражити оно што нам је потребно. Ако Господ не одговара, престаћемо да молимо за то. Ако нам Бог не даје оно што тако усилно тражимо, Он има разлог због чега је тако. Бог исто има Своје "тајне" (та мистика), под наводницима. Ако верујемо у Његов благи промисао, ако верујемо у то да је Њему познато све у нашем животу и да нам Он увек жели добро, зашто Му се не препустимо? (Преподобни Порфирије Кавсокаливит). 10. Када смо апсолутним поверењем везани за Христа, тада смо срећни и радосни. Онда пребивамо у рајској радости. То је тајна (мистична). Она се састоји у поверењу. И тада говоримо са апостолом Павлом: "Јер Христос је за мене живот, а смрт добитак" (Флп. 1, 21). " А живим - не више ја него живи у мени Христос " (Гал. 2, 20).(Преподобни Порфирије Кавсокаливит) Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру